3
Ova tema je zamisljena da svako ko zeli napise interesantan segment, na nacin kako ga prepricava najblizima kada se vrati.
Uvek imam nesto zanimljivo, ovoga puta cu to podeliti sa vama....da li je sklop mesta, ljudi, vremena, doprineo tome ili je kriv keksic koji se dobije uz kafu...
Caramelised, osmeh ili nesto trece
Isprekidane linije auto puta pod farovima bleskaju, ponekad se preklope sa taktom muzike sa cd-a….plovi moj mali auto..plisani zabac pored menjaca sa buljavim ocima cuci
….skrecem na pumpu….Uh, kakvo olaksanje, nakon napornog dana i sluzbenog maltretiranja….vece kao izmisljeno, prepunjeno mirisima lipe i zemlje sa okolnih njiva…gorivo se ne toci, merenje u toku. Ostavih prozor otvoren, muzika prekida tihu noc u zabiti svratista.
Decko na pumpi, razvuce osmeh:…”Svidja mi se Hari, ali bih mogao i Sabana slusati.”
“E, to dragi moj nema, ili slusaj ili ….opet slusaj, izbora nemas!”
Pauza do pokretanja meraca… uz kafu
, naravno.Pao mi je secer od umora, mogla bih cokoladicu neku
….hm, nasmejano lice devojke za kasom, na plocici pise ime Tiki**.Osmeh kakav ne moze da se vidi cesto …ne radi ni kasa,ali kafe restoran radi…Da, to mi je i potrebno ….nema nikoga, samo obezbedjenje, devojkei simpaticna kasirka…A ja?...Zedna,umorna, ali nadasve jako raspolozena zbog dobro obavljenog posla. Sank, nedrago mesto, ali sto da ne, odatle bolje vidim svoj mali, prasnjavi auto, izlepljen ostacima buba.Kafa i keksic, imineralna voda. Kakav uzitak. Jedan par Madjara sede i zbunjeno prate tisinu…i mi valjda tako izgledamo po njihovim zemljama…zaneseno, smuseno, tako nekako
….joj , pokazujem Tiki, kako bi mi prijao jos jedan caramelized…Neocekivano,ispred mene na desetinu. Krecem zustro na otvaranje i umakanje u ostatke minijaturne kofeinske tecnosti…U sesiru, starac kupuje cigarette Davidof, na losem nemackom jeziku, sa mesavinom cini mi se turskog…jeste, komsa pravi pauzu na svom hiljadu i nekom kilometru.
Decko pokusava da mu da do znanja..baksis, sofersajbna, bir (jedan)i kusur eura…komsa vrti glavom..najn, niks i sta vec jos mrmlja
…..Otvaram sedmi keksic…pitam ga: “Komso, Turkis insan?”Osmeh neopranih zuba izbija….”Ben Turkam”..srecan u prepoznavanju…prilazi i nudi mi cigaretu Davidova…”Odegil,tesikur!”(necu,hvala)…. kupuje komsa paklu mojih, daje mi….Sta cu sada?
Smejem se jer znam, ne uzeti, jednako je uvrediti ga. Dajem mu preostali Caramelised…on dirnut mojom paznjom stavlja u dzep….”Suvenir nosim u Tursku da se secam lepog lica!”
Merac proradi, komsa ode i taman da krenem …eto opet njega… ….broj, neki broj trazi….cega, telefona, kilometara?….zamislite, broj mojih cipela.
Cuda se desavaju, ali cuda na putu stvarno svakojaka, ko ne putuje ne moze to ni znati. Radnik obezbedjenja stize…komsa nesto kopa, trazi,vadi stvari…..prodje jos desetak minuta….ispred mene crvene lakovane cipele.
O Boze…nit crveno volim, nit lakovano, a najmanje dar nepoznatog
…..Opet ,ne odbiti Turcina sto ti od srca daje…..Znam, psihologija nacija je stvarno nauka,radila sam na tome dugo. Uzimam nerado, osmeh mu podarim… “Tesikur, taman komso, taman”. Pruzam ruku u znak zahvalnosti
.On je sretan sto daje…..setih se tada”ruka koja daje je uvek iznad one koja prima”. To valjda ispunjava coveka…..kupujem paket davidov cigareta, dajem njemu…Pozdravismo se na samo nama znanom jeziku,koji i mi jedva razumemo
…Ode ponovo da kopa u svom rudniku kesa i nabacanih kutija. Kakav je to mentalitet ljudi, ne da baksis za zaradjeno, daje mnogo vise zbog razgovora… tamo nekome koga nikada nece vise sresti….na nekom putu, nekoj pumpi…..
Tiki, gde je ta devojka lepog osmeha?…
.Cekam malo …. pokazujem joj cipele …”Uzmi ih tvoje su, to je tvoj osmeh zasluzio!
……U tom trenutku, nesto u tim mladim ocima zaiskri. Osmeh onako lep, postaje ikona svih osmeha….tu radost prekrivenu cutanjem, a tu zahvalnost prekrivenu treperavom energijom , ne mozete ni zamisliti. Koliko je malo potrebno da ljudi budu sretni, koliko malo da budu ispunjeni lepim osecajem.Polazim. Ispred mene puna kesa Caramelized hrskavih keksica.Tiki mi pruza srcem
, na tren zastadoh, mala kap u uglu mog oka
….pomislih, Boze, koliko je lepa i taj osmeh zelim da zapamtim… skoro da je isti kao kod moje Malene.Upalih prasnjavog. Tiki, decko i obezbedjenje ostadose masuci u mom retrovizoru
….komsa i dalje trazi blago po svom malom rudniku, a ja ponovo u noc, moj zabac, bele linije i muzika Harijai Nine…..Upozorenje!
Sve podudarnosti sa mestom i likovima nisu izmisljene.
Pokusacu i ja da dam svoj skromni doprinos.
udjemo u prodavnicu a covek za kasom popravlja cvike i bas se udubio u to pa je tuc-muc na engleskom rekao da sacekamo kad smo ga pitale da li zna da nam kaze gde je to jezero... i naravno ne mozemo mi cuteci cekati nego smo se nesto razblebetale a njemu se ucinio poznat jezik pa je pitao odakle smo i kad smo mu rekle on se nasmejao i rekao da njegov komsija zna srpski jer je ziveo u EX YU osamdesetih a inace GRK 100% i jos kaze da mu se cini da ga je video da sedi u "Kafani"... kad nas je odveo do tog coveka mi se odjednom od situacije da nemamo pojma gde smo i kako se sporazumeti nadjosmo u situaciji da nas je nas novi drugar cika Stamatis vozio u zeljenom pravcu jer mu je bilo lakse da nas odveze nego da objasni gde je ovaj lepi kutak ostrva. vozili smo se sigurno desetak minuta i prosli kroz neko privatno imanje (Stamatis je otvarao kapije da prodjemo jer poznaje kraj) a to u prevodu znaci da zbog daljine i zabacenosti mi ovo same nikad ne bismo pronasle 
ali ne odustajemo... jos je izvadio kesicu iz gepeka i kaze kupio nam je po "litro ulja, trebati tamo" (nama bilo cudno sta ce nam ulje ali kad smo otvorile kesu videle smo da je unutra bila voda, ulje-voda to je to 
prizor je bio vredan svakog grama ludosti koja je bila ulozena da dodjemo do tamo... ne bih znala tacno koliko smo ostale tamo jer je vreme postalo relativna dimenzija u onom okruzenju prirodne lepote ali kad smo videle da sunce krece na zapad bilo je vreme za povratak jer smo mi bile smestene na suprotnoj strani ostrva (naravno 
da cimamo coveka da nas jos i vozi do vile pa smo.............
) koji je isao u nas pravac 
