Ah taj Kušadasi -opšta tema

[Roli]

Mina nam je vredna... Još slike i gotovo! Svaka čast! E sada tek vidite,kao sam se i ja mučio,ali nije me mrzelo!

Joj, bre, Roli, tek sam vidim da si onu poruku izmenio i dodao savet Mini da lupa slovca, a ja sam se upitala da li je normalna kad sam otvorila poslednju stranu ove teme.

Kasno Marko na Kosovo stize, bice da sam uprskala stvar, a plasim se da ce me minuti volja za putopisom.

Pokusavam da odradim u kako si me savetovao, ali mi nesto koci program.

Ma opušteno! Kada izlupaš slova i zauzmeš sebi dovoljno prostora,iskopiraj samo ovaj tekst a onu poruku obriši!

Ne posustaj! Ti ćeš vidim biti detaljna,kao ja! To volem!

Okretnica autobusa 34 u Beogradu 31.07.2008.godine bila je krcata putnicima, njihovim prtljagom i osobama koje su ih ispraćale. Niko iz agencije me nije obavestio u kom sam autobusu, ali, moja saputnica je stigla ranije, pronašla nas je, i poslala mi je SMS, da ne bih sa prtljagom obilazila sve postavljene autobuse, a nije ih bilo malo. Ujedno, to je bio i naš drugi susret, moje saputnice i mene, koju sam upoznala na ovom forumu, a spojilo nas je letovanje u Kušadasiju.

Stvarno? Ovo nisam ni znao! Sa kime si bila?

Izmenjeno 16 Mar 2012 (mikap)

[maslacak]

Roli, pre negoli nestanem, imam jos jedno pitanje, ostalo sam razumela, ukapirala i isprobala.

E sada slike treba negde da uploaduješ na netu! Ja koristim http://www.imageshack.us/ , njabolje ti je da otvoriš prvo sebi nalog pa da onda ubacuješ slike jer će duže biti sačuvane na serveru!

I onda kada ih sve uploaduješ odeš u MyImages i kopiraš prvi link u nizu za sve slike na forum(piše posle linka Forums)! I onda će ti se prikazivati tako slike,bez onog resize okvira!

Nije mi jasan ovaj drugi deo, u vezi sa prvim linkom u nizu, da li to radim posle ovde, kad saljem poruku, tj. pisanije, ili na Imageshack-u?

A, odgovor na ono pitanje sa kim sa bila: sa jednom devojkom. Nisam je pitala imam li dozvolu za otkrivanje identiteta. Bilo nam je OK, sto se mene tice, malo se nismo slagale po pitanju muzickog ukusa i ludovanja do zore. :bez-zuba:

[Roli]

Znači kada uploaduješ sliku,posle ti se pojave tri ili četiri linka... Kopiraš prvi u nizu i prekopiraš ga na mesto gde treba da stoji slika(ovde na forumu). Posle se slike same učitavaju i prikazuju ovde na forumu!

Nadam se da sam bio jasan,jer se ponekad zanesem u objašnjavanju!

maslacak je napisao:

A, odgovor na ono pitanje sa kim sa bila: sa jednom devojkom. Nisam je pitala imam li dozvolu za otkrivanje identiteta. Bilo nam je OK, sto se mene tice, malo se nismo slagale po pitanju muzickog ukusa i ludovanja do zore.

Ma opušteno! Ja mislio da je neko od aktivnih ovde na temi!

[FunnY]

E pa ovako...

Tacno u sedam smo krenuli sa prokopa i do Kusadasija smo putovali citavih 27 sati.Na Turskoj granici smo stajali 4 sata-haos.Nazad smo putovali 24h.U principu i nije tako naporno pogotovo sto sam ja bila u busu koji je star 3-4 meseca.Klima super radi,plazma televizori...Dobila sam mesto za onim stolom posto nas je bilo cetvoro i cini mi se da mi je bilo malo lakse nego ostalim putnicima jer sam imala vise mesta.Pred dolazak u Kusadasi nas vodic Ivica je dosao da nam kaze kako u Arori nema mesta jer je navodno voda poplavila ceo jedan sprat i pitao da li pristajemo na hotel Onura koji ima 5 zvezdica.Ja sam tu vec poludela jer sam ovde citala komentare da zadnje dve ture nisu smestene u Arori i zvala Argus da pitam da li je neki problem sa hotelom na sta su oni odgovarali da nemaju pojma o cemu pricam i da je sve u najboljem redu,cak su mi garantovali da sam u Arori 100 posto....I onda se nas 11 koji smo uplatili Aroru slozilo da kad stignemo i vidimo hotel odlucimo sta cemo.Pritom samo da napomenem da se izmedju sebe nismo znali,ali smo se slagali fenomenalno....Nas je autobus prve istovarao i kad smo izasli ispred hotela bukvalno nas je ugusio miris koji je dolazio od hotela.Odmah smo bili za to da nema sanse da nas tu ostave ali se Ivica izvukao na brzinu kao mora da odveze druge ljude do hotala da odemo u hol i da ce ubrzo doci neko od vodica koji su u Kusadasiju da vidi sta ce sa nama.Posto se narednih sat vremena niko nije pojavljivao okrenuli smo nekog Ivana i on je dosao.E onda je nas 11 krenulo u glas na njega jadnog.On se jadnicak izbezumio,objasnjavao nam da od Arore nema nista da nema sanse da nas stave tamo ali mi na Onuru nismo hteli da pristanemo nikako.Znaci hotel ne zasluzuje ni 3 zvezdice na prvi pogled.Mi smo ga malo obisli i sobe su bile jako prljave plaza strasno losa,dok je Arora koja je bila odmah pored i sa zvezdicom manje izgledala ful.Posto on nije mogao da se izbori sa nama dosao je i Veljko koji nam je objasnjavao da je ovaj hotel za zvezdicu jaci od Arore,bolji,lepsi....Toliko smo bili slozni da je on na kraju rekao aman ljudi pa niste porodica cak se i ne poznajete neka svako iznese svoje licno misljenje.Medjutim mi smo resili da se ne odvajamo nikako.Kad je obisao sobe sa nama i video sta je i kako je spustio je loptu malo i pitao nas da li pristajemo da ostanemo ovde kada se sobe detaljno oribaju.Mi smo trazili i all inclusiv posto je tura koja je stigla to jutro imala isti problem i dobila all.On je okrenuo par brojeva i za sat vremena smo usli u ciste sobe sa all narukvicama oko ruke.E sad mozete zamisliti hotel sa 5 zvezdica u all inclusiv varijanti.Bilo nam je stvarno EXTRA.Spremacica je svaki dan dolazila,cistila,menjala peskire i posteljinu.Hrana je bila super svedski stolovi odavde do beskonacnosti,milion salata,20 vrsti kolaca,10 kuvanih jela,voce i svaki dan razlicito i plus ako ti se nista od toga ne svidja tu je kuvar koji po tvojoj zelji pravi sve.To su glavni obroci plus smo imali u toku celog dana kod plaze restoran ako ogladnimo pomfrit,hamburgere,spagete,pice ma svasta nesto.I naravno desetak barova sta god ti padne napamet da pijes,cak su nam i kokteli ulazili u all inclusiv a ne samo lokalna pica.

Za sada toliko od mene sutra cu zavrsiti obecavam odo da spavam :P

[Ja_Mina]

Mina nam je vredna... Još slike i gotovo! Svaka čast! E sada tek vidite,kao sam se i ja mučio,ali nije me mrzelo!

Roli kao sto vidis nesto nije u redu, slike ne ispadaju kao tvoje, previse su male. Sad jos imam i problema sa sajtom koji si naveo da ti koristis za upload.

Ukoliko mozes pomaga, a meni se sada jako spava pa cu zavrsiti sutra.

Pozdrav svima

[mariyuca]

@Ja_Mina

ja sam uspela na taj rolijev nacin, znaci sredis sliku na tu velicinu koju je dao nakacis je na imageshuck , pa u boxu ispod gde je resize image stavis optimize without resizing pa klik na host it pa kad ti uploaduje kopiras link na forum ISKLJUCIVO pored one adrese koja je ispisana ispd crvenih slova direct link

Izmenjeno 16 Mar 2012 (mikap)
Obrisan citat, direktan odgovor na post

[Roli]

Svaka čast! Sve si provalila! Eto usput si i naučula nešto! :)

[mariyuca]

@funny joj blago vama, tako i treba samo ostro sa vodicima, uporni dobijaju

ajde jedva cekam da cujem celu pricu, nisi spomenula koji je hotel all inc u pitanju

[Bubili]

Čini mi se da je rekla,hotel Onura.

Ispalo je dobro što nisu bili u Arori,dobili su više za manje pare.

i ja kažem blago njima da su uspeli to da dobiju,ipak nije mala razlika u ceni između ta dva hotela.

Čekam nastavak priče.

Izmenjeno 16 Mar 2012 (mikap)
Obrisan citat, direktan odgovor na post

[maslacak]

Moj prvi susret sa Turskom – Kušadasi

- put do Kušadasija i dan prvi -

Okretnica autobusa 34 u Beogradu 31.07.2008.godine bila je krcata putnicima, njihovim prtljagom i osobama koje su ih ispraćale. Niko iz agencije me nije obavestio u kom sam autobusu. Moja saputnica je stigla ranije, pronašla nas je, i poslala mi je SMS, da ne bih sa prtljagom obilazila sve postavljene autobuse, a nije ih bilo malo. Ujedno, to je bio i naš drugi susret, moje saputnice i mene, koju sam upoznala na ovom forumu, a spojilo nas je letovanje u Kušadasiju. Saznali smo da je tog dana krenulo 13 autobusa za Kušadasi. Masala!

Zaboravila sam ime našem pratiocu (izvinjavam se; jedna od mojih mana, ne pamtim imena), bio je sasvim pristojan i ne bih imala zamerku na njegov rad. Putovali smo, kao što većina zna, bez pauza do srpsko-bugarske granice. Iskoristili smo vreme, dok su na granici obavljali pregled pasoša, da osetimo sve čari toaleta i malo protegnemo noge. Naše sledeće zaustavljane bilo je u mestu Prvi Maj, gde su putnici mogli da ručaju u restoranu „Evropa“ po ceni od 5Euro, ili naših 450dinara (primaju i evre, i dinare i leve). Pauza je trajala 35 minuta, i većina tog vremena je protekla čekajući u redu za tolaet, a mnogo kraće u žvakanju naručene klope. Ja sam popila samo kafu, jer sam se propisno snabdela sendvičima za put. Do bugarsko-turske granice putujemo bez pauze, ali smo zato na toj granici proveli čekajući dobrih 4-4,5 sati, ako ne i nešto duže. I tu smo pohitali do toaleta – mislim da je toalet na bugarskoj strani najgori! Sva sreća te nisam mogla išta da osetim, jer sam na put krenula prehlađena, sa dobro zapušenim nosem, ali, po reakcijama putnika, zaključila sam da se radi o pravom ubici bez predrasuda. Toalet na turskoj strani, montažni, znatno je bolji, pa ga toplo preporučujem.

Kad smo konačno prošli tursku granicu, nastavili smo bez pauza do prelaska na azijsku stranu tajektom. Bilo je oko 03.00 ujutro. Vetar i uzburkano more su nas valjano osvežili, produvali, prodrmali i probudili. Iskoristila sam vreme i mogućnost da popijem kafu na klupicama vani.

Sledeca pauza je bila oko 3,5 sata vožnje do Kušadasija, u jednom modernom objektu pored magistrale, nalik zapadnjačkim varijantama, sa restoranom, prodavnicom i mini-knjižarom. Tu sam pronašla mnoštvo turističkih knjižica u vezi sa Efesom, Pamukalama, Kapadokijom, Antalijom itd., i bez razmišljanja potrošila 35 Euro za iste. Kasnije se ispostavilo da je to bila dobra kupovina, jer su iste knjižice u samom Kušadasiju prodavali skuplje, a na arheološkim lokalitetima da i ne govorim. Malo smo se osvežili; toalet je super čist, veliki, sa dosta kabina, pa je i čekanje bilo kraće. Uglavnom, put mi nije bio preterano naporan, muzika u autobusu je bila prihvatljiva, a odgledali smo i film „Promeni me“, „21“ do polovine (gledali smo ga u povratku opet, ali ceo), i nešto sam prespavala od filmske umetnosti koju su nam predvideli za ugodan put, pa se i ne sećam. Klima je radila, povremeno sam osećala da je brrrr-brrrr, što i zbog moje temperature, pa sam se nešto non-stop oblačila i svlačila. Bilo mi je dinamično.

Naš autobus je imao manji kvar, negde 30-ak km ispred Kušadasija. Pratilac grupe nam je rekao da će poslati drugi autobus po nas, ali su vozači uspeli da otklone kvar, pa smo mi malo cupkali na stajalištu, koje je bilo zanimljivo: stapom i kanapom improvizovana kafanica, pored prodaju voće, a svuda naokolo stare stvari, od amfora do raznih sprava i tkanina.

U Kušadasi smo stigli oko 10.00 časova. Svideo mi se prilaz Kusadasiju, sa pogledom na Kostur Beach. Ali, po dolasku u grad, i ulaskom u srpsku ulicu, prvi utisak Kušadasija: razočarenje. Imala sam utisak da sam stigla u periferiju periferije Cvetkove pijace prema Kaluđerici, a buka me je dodatno iritirala. Taj se utisak potonjih dana menjao – bilo je dana kad sam bila zadovoljna, uglavnom je to bilo vreme na plaži, a bilo je dana kad je moj utisak bio totalno grozan. U takvoj naizmeničnoj ambivalentnosti provela sam sve dane. Verujem da pripadam onoj manjini kojoj Kušadasi nije bio "extra".

Docekuje nas gomila prtljaga putnika hotela „Diaz“, koji odlaze iz Kušadasija tog dana, vlasnik hotela i neizbežni Husein sa osmehom, koji je na isti način rešavao i sve probleme u hotelu - vickasto i sa blagom neozbiljnošću.

Ostavljamo prtljag u hotelu, moramo da sačekamo 14.00h da bismo ušle u sobu; „Argusov“ predstavnik nas obaveštava da je istog dana u 19.00 sastanak u restoranu „Nar“ – kako reče: pođete naniže, restoran sa trskom, ne možete da ga promašite - a moja saputnica i ja krećemo u grad ne bili smo pronašle neku menjačnicu. Posle duže potrage i pokušaja da zamenimo novac u nekoj banci, a oni su nas upućivali u menjačnicu, odlučile smo da predahnemo u jednom restorančiću. Pošto sam ja krenula na put prilično bolesna, a sunce i temperatura su me smlatili, u tom restoranu smo naručile čorbu – dobile smo bešamel sos sa komadićima piletine – i špagete. Uglavnom, zadovoljstvo tog predaha nas je koštalo prilično, pa smo kasnije u širokom luku zaobilazile to mesto. Kasnije nalazimo jednu menjačnicu, u ulici koja vodi ka šetalištu pored mora, naravno da nas je oduševio do koske kurs od 1,75 lira, i vraćamo se u hotel. Posle prvog razočaranja gradom, ovo drvce mi je ulepšalo popodne:

U sobi nas čeka iznenađenje: nema tople vode! Plaknule smo se hladnom vodom i odlazimo na stanicu dolmuša - uputile smo se na Long Beach. Tamo smo provele popodne, a na onaj sastanak u restoranu „Nar“ nismo ni otišle. Uveče smo prošetale starim delom grada, častile se porcijom baklava, a ispred jednog restorana (sasvim pristojan repertoar live muzike, mada ne i kvalitet pevanja) pronašle smo besplatne mape i još neke reklamne sadržaje. Posle par dana u Kušadasiju, shvatite da vam mapa i nije potrebna, ali za pocetak nije loše imati je.

Platnene lampe su prelepe i Kušadasiju daju poseban šarm noću. Jedna od stvari koja mi se dopala u gradu. Imalo je neke mističnosti u njima. Kasnije sam kupila jednu takvu za poklon, iako su prilično ofrlje napravljene i preskupe za takav (ne)kvalitet. Suveniri su inače prilično skupi. Mene su fascinirale lampe od stakla u boji, ali kad sam čula cene, odmah sam na njih zaboravila.

Prijatelj moje saputnice odveo nas je u „Heaven“ na live tursku muziku. Izvođači su bili zanimljivi, a meni su sve pesme bile iste. Ostatak sveta, oko nas, vidno je uživao, a ja sam jedva čekala da vidim krevet. Nisam neki pasionirani ljubitelj turske muzike, barem ne one koja je trenutno popularna. Tek sam sada, na letovanju u Kušadasiju, saznala za Tarkana i spoznala koliki je broj devojaka koje ga vole&slušaju. Ali, i tursku muziku uopšte.

Bacila sam se u horizontalu negde oko 02.00h.

Izmenjeno 18 Aug 2008 (Roli)

[maslacak]

- dan drugi -

Pošto smo prvog dana zamenile samo po 10Euro, nadajući se da cemo danas pronaći menjačnicu sa boljim kursem, posle doručka krenule smo u potragu za njom. Rano smo ustale, iako smo prethodnu noć provele dinamično. Opet smo se fino nahodale, dok nam jedan Turčin nije rekao da postoje samo tri menjačnice u Kušadasiju – divota! - i uputio nas gde se nalaze. Meni je taj podatak bio fascinantan, znajući da u Srbiji menjačnica ima bukvalno na svakom koraku, a i dosad se nisam na svojim putovanjima susretala sa takvim problem.

Menjačnicu smo pronašle u ovoj ulici u starom delu grada, koja vodi ka pristaništu, a da je prethodnog dana nismo ni primetile medj radnjama sa nakitom. Uverile smo se da je kurs svuda isti, pa smo odustale da tražimo i famoznu treću menjačnicu.

Kušadasi je ujutro tih i miran gradić; deluje pravo penzionerski i opušteno, okupan suncem i predivnim plavetnilom neba bez ijednog oblaka. Prava suprotnost na noć. Iznosi se roba, vlasnici sede ispred radnji na ulici, divane i piju čaj/kafu i merkaju dešavanja i prolaznike. Videli smo i neke pecaroše na pristaništu, ali je miris bio takav da se nismo dugo zadržale.

Kakogod bilo, danasnji dan smo odlučile da provedemo na Kostur Beach-u, odnosno na delu koji se zove Pygale. Ljubazni Husein nas je obavestio da vlasnik organizuje besplatan prevoz do te plaže i pokazao nam je flajer. Tog dana se susrećem sa stvarnim pojmom dolmuša i turskim saobraćajem u kome nema nikakvih pravila. Jedna krntija od kombija nas je pokupila, naletli smo i na motocikl parkiran nasred ulice, a vožač je bio u hard rock fazonu, zgodan tip, dok je njegov drugar bio nonšalantno raskopčane košulje i jedan od onih likova koje pamtite da odišu ozarenošću.

Kad tako odete na Pygale Beach, plaćate, normalno, ležaljke i suncobran (10 lira), a pretpostavljam da vlasnik očekuje i da nešto popijete i pojedete u restorančiću. Međutim, odmah po dolasku, naručile smo kafu i dok je odlazio momak kome smo istu platile i čekale kusur, pojavio se momak koji naplaćuje ležaljke, pa smo nesporazumom tvrdile da smo platile, a njega nismo razumele. Tako smo prošle tog dana bez izdatka od 10 lira.

Plaža jeste peskovita, poseduje i tuš, kabinu za presvlačenje, toalet, ali je sa povećim komadima kamenja na ulasku u vodu - potrebno je vreme da se u vodu uđe ako se u međuvremenu ne skršite - iako je na flajeru pisalo da se radi o peskovitoj plaži koja će nam pružiti idealan ugođaj. Sunce je bilo toliko jako, a suncobrani su maleni od pletenog pruća, tako da smo tog dana malo i izgorele. Sustigao nas je i umor, pa smo se borile da ostanemo budne. U neko doba, razduvao se vetar i talasi su postajali sve jači i jači, da bi na kraju ulazak u vodu bio potpuno nemoguć. Meni se čini da tokom potonjeg boravka nisam videla takve talase osim u Milli parku – penušavi, veliki i jaki. Popodne smo večerale u restoranu na toj plaži - obrok je bio jedan od najboljih koje sam probala u Kušadasiju, što izdašnošću, što aranžiranjem.

U organizaciji Pygale restorana, subotom se održava party na vodi, pa je Antonio na sve načine pokušavao da nas ubedi da dođemo uveče. Dobile smo i broj telefona, i obećanje da je prevoz besplatan, a na papiriću koji nam je dao, pročitala sam na zadnjoj strani znatno kasnije, citiram: "I layk you"! Tvrdio da poseduje UK pasoš i da tamo živi godinama već. U povratku sa plaže odvozi nas onaj ozareni tip svojim automobilom. Saznajemo da je taksista u Londonu već 11 godina, a pohvalio se da zna i da čita i piše engleski jezik. Sve sami Englezi koji dolaze na letnji posao u Tursku.

Uveče odlazimo nakratko do prijatelja moje saputnice, a potom se srećemo sa Turčinom koga sam ja kontaktirala preko HC-a – Zulfu. Lik je konstantno nasmejan i na prvu loptu se videlo da je dobrica. Odlazimo u mirniji kafić pored mora i šetališta, gde ćemo bez buke da pričamo i upoznamo se. Uglavnom smo dotakli većinu tema u vezi sa Turskom i Srbijom i zaključili da nam je život manje-više sličan što se tiče standarda. Zulfu inače živi u Izmiru, gde i radi, a vikendom dolazi u Kušadasi, gde je rođen i gde žive njegovi roditelji, pa smo se zbog toga i susreli danas, jer je u toku sedmice odsutan. Bio je ljubazan te nas je pozvao u Izmir, o čemu smo mi razmišljale u toku letovanja ali, nažalost, nismo i otišle.

Kasnije, sa prijateljem moje saputnice, odlazimo zajedno, nas četvoro, u „Another bar“. Neko je pio pivo, a neko je pio samo vodu. I tako zaginusmo do 04.00 ujutro. Nisam baš bila oduševljena muzikom, pripadam nekom drugom svetu, ali sam se prilagodila situaciji iako sam pila samo vodu. Osetila sam da sam ponovo pijana od temperature. Pri povratku u hotel, na početku naše ulice i kružnog toka, videla sam noćnu piljarnicu, čije je vlasnik spavao u sedećem položaja. Ne znam kako ga ne opelješe, ali nisam videla da iko krade, već ga probude da ih usluži.

Izmenjeno 18 Aug 2008 (Roli)

[maslacak]

- dan treći -

Silver Sand Beach

Tog jutra se budimo rano, ali sa velikom mukom jer smo prethodne noći zaginule. Odlazimo na doručak, i zaključujem da isti doručak već biva dosadan. Isplanirale smo da tog dana odemo do Ladies Beacha, jer je moja saputnica imala u planu da se vidi sa nekim, iako smo znale da je nedeljom ludnica na toj plaži, pomislile smo da to možda nije baš tako. Po dolasku na tu plažu, ugledala sam pravi mravinjak, skockan ležaljkama kao sardine u konzervi. Buka, dreka i galama su upotpunile moju odluku da izjavim svojoj saputnici da nema šanse da ostanem na toj plaži. Osim toga, iako je plaža peskovita, uzana je; odmah iznad je šetalište sa nizom hotela, pa sam imala osećaj skučenosti i da će mi sve to popadati na glavu. Nije mi se nimalo dopala, a verujem da bih isti osećaj imala i da nije bila tako krcata, zbog okoline. Više volim plaže koje nemaju urbanu pozadinu.

Pošto smo provele neko vreme sa njenim poznanikom na terasi hotela „Sunday“, vraćamo se u grad, i odlazimo na Silver Sand Beach. Dolmuš je bio 3,5lire u jednom pravcu, a dužina vožnje nam se učila takvom da smo pomislile da nas vozi ko zna kuda. Međjutim, po dolasku na SSB, nastaje moje prvo, pravo i potpuno oduševljenje. Dopalo mi se što je okolina mirna; iako su kuće i stambeni blokovi uniformisani, lepo su sređena dvorišta, travnjaci i fino rastinje, i osećao se neki spokoj. Pravi kontrast u odnosu na pređašnje iskustvo sa Ladies Beach-om. Plažom sam tek bila oduševljena! Prostrana, peskovita, ispred puca vidik, bez preterane buke – mogla sam da čujem talase. Do kraja našeg boravka, odlazile smo samo na tu plažu, i ja sam pravo uživala.

I ovog dana smo prošle bez plaćanja ležaljki i suncobrana; ili nas nisu videli, ili smo bile spretne da uletimo na mesto gde su neposredno pre našeg dolaska korisnici otišli. U svakom slučaju, nismo se žalile. Pored plaže je neki restoran, čuje se muzikica, možda pripada i plaži, ali je skup. Tog dana smo popile po tursku kafu, koštala je 3 lire; zato dupla turska kafa, koja je približna veličinom našoj i koja diže, 5 lira.

Ko voli zalaske Sunca, a nije napravio svoje fotografije, nadam se da će uživati.

Uveče, pri povratku na dolmuš stanicu na SSB, nalazimo restoran i pošto smo pogledale cene na tabli van, odlučile smo da tu večeramo. Procena je bila dobra – hrana je fantastična, a cene su niže negoli u samom gradu. Naš obrok, ćufte sa kiselim mlekom i paradajz sosom, sa prethodnim nekim prilogom, tipičnom turskim, koštao je po osobi 9 lira. Konobar je bio ljubazan, ali nas je stalno nešto zapitkivao i prilazio stolu u toku jela; kasnije sam zaključila da je to kod njih normalno – ako uđete u restoran ili u neku radnju, oni se ponašaju kao da ste gost u njihovoj kući i sledi mali milion svakojakih pitanja. Osim toga, konobari nisu profesionalni, većina njih su mladići, ima čak i dece koja opslužuju. Poslužavnik skoro da nisam videla, čačkalice takođe (ni na jednom stolu ni u jednom restoranu ih nije bilo), a može se dogoditi i da vas posluže tako što će direktno u vašu šaku da tutnu tacnu šolje sa kafom ili tanjir. Kasnije sam se raspitivala da li je to normalno u Turskoj, pa sam ipak zaključila da je to radna snaga ko zna otkud došla u potrazi za zaradom. U tom restoranu, posle večere, marketinškim potezom vlasnika, dobile smo besplatno i neku poslasticu - liči na krofnice u špinovanom šećeru. Sledećih dana, kad smo odlazile na SSB, iskoristile bismo priliku da u tom restoranu i večeramo. Bili su ljubazni i da nam Euro računaju 1,80 lira i vrate kusur do poslednje pare.

Posle fine večere, ludom vožnjom dolmušem do Kušadasija, te večeri smo ostale u sobi, pošto smo popile čaj na terasi hotela, i nismo nikud izašle.

Izmenjeno 18 Aug 2008 (Roli)

[maslacak]

- dan četvrti -

Milli park

Gazda hotela „Diaz“ nas je obavestio da odlazak u Milli park košta oko 6 lira uključujući i ulaz. Kupile smo neke grickalice, vodu i krenule da vidimo tu lepotu. Put traje oko sat vremena, ili nešto kraće. Međutim, nas je put koštao po 5,75 lira u jednom pravcu i pride 5 lira za ulaz; ne znam da li je vozač Turcima naplaćivao tih 5 lira za ulaz, ali svima nama, Srbima&strancima, jeste.

Znala sam da postoje tri plaže, ali ih ima četiri. Prva je najbliža ulazu, peskovita je i zove se Icmeler; ostale su šljunkovite, a tek kasnije smo saznale da je poslednja, četvrta, sa najčistijom vodom, najbliža grčkom ostrvu Samos, te da je Turci smatraju najlepšom. Druga plaža se zove Aydinlik Koyu, treća Kavakiburun Koyu (Kalamak) i četvrta Karasu Koyu. Razdaljina izmedju prve i druge plaže nije baš za pešačenje, što nisam znala pa sam pomislila ako se prevarimo da cemo moci i da se vratimo; ali je zato treca plaža u blizini druge i može se videti sa puta i sa plaže. Ona je znatno manja od ostalih, pa je, izgleda, retko ko posećuje, a možda je i ne računaju u plažu. Turci su nam u dolmušu rekli da je druga plaža najlepša, ali svi su ostali, niko od njih nije izašao sa nama. Odmah mi je sinula izreka „kud svi Turci, tud i mali Mujo“ i da je trebalo da idemo tamo gde su se oni uputili. Ali, avaj, beše kasno! Tako da smo taj dan provele na drugoj plaži u Milli parku - Aydinlik.

Kad izađete iz dolmuša, bivate fascinirani prozračnom vodom, bojama mora od tirkizne, kao u nekom egzotičnom mestu, do nijansi ultramarina, i svetlijeg, čistog, neba. Svetlost je sjajna, otud i takvih boja - prosto sve treperi od punoće sunca i toplote. Potom postanete svesni da čujete milijarde cvrčaka. Pored puta, naviše ka drugoj plaži, postoji i jedan manji, ograđeni, vidikovac odakle možete da fotografišete i uživate u prizoru. Put kojim smo se spustile do plaže, izgledao je kao da nas odvodi u divljinu. Očekivale smo da iskoči neka životinja. Drveće je visoko; tamno je, pusto..

(prethodne fotografije su uslikane sa puta i vidikovca)

Susret sa plažom, odnosno vodom, nije bio ništa manje fascinantan od prvog utiska. Plaža je prostrana, i nije bilo previše ljudi na njoj. Ali, nije bilo previše ni suncobrana i ležaljki – ugrabile smo dve poslednje ležaljke (drvene i prilično neudobne), a jedan suncobran od pletenog pruća smo morale i da popravimo da bi bio funkcionalan.

Moj utisak je da je voda nešto hladnija nego na ostalim plažama, ali je zato najčistija. Vidi se i ostrvo Samos u daljini, a boje i vidljivost se menjaju kako dan odmiče. Možete da pratite slikovitu optičku promenu boja u prirodi. Zaista su plaže u Milli parku doživljaj koji se pamti. Mesto koje me je kupilo za siguran dolazak najmanje još jednom.

Da nije bilo poja cvrčaka, pomislila bih da sam pronašla mesto na nekoj drugoj planeti gde vlada savršeni mir i tišina. Izolovano i prelepo. Imala sam čast da se susretnem i sa divljim svinjama, na plaži, par metara od sebe. Bile bi to neke divlje svinje tinejdžeri. Ugledala sam ih slučajno, dremajući na ležaljci, kad sam otvorila oči. Prvo nisam znala kako da reagujem; dok sam pronašla foto-aparat, spetljala sam se, one su malo pile vodu i otišle u žbunje svojim putem. Na originalnoj fotografiji se vide.

Uveče oko 18.00 krenule smo nazad. Znala sam da je poslednji povratak u 19.00h (ovo možete da proverite), ali vozač dolmuša nam je rekao u 18.00h, verovatno zbog svoje ture, pa nismo baš htele da izazivamo đavola i da ostanemo bez prevoza ili da se susretnemo sa još nekom životinjom oči u oči. Na stanici dolmuša u Kušadasiju, pronašle smo flajer za Milli park, sa mapom i kratkim sadržajem, i saznala sam da u planinama obitava i leopard, ako se ne varam. Gledajući tu mapu, sa naznačenim životinjama i pticama, utisak je da je ovaj nacionalni park prava jedna dragocena svaštara sa svojim stanarima.

Veče smo provele u gradu i uplatile smo izlet za sredu „Priene, Miletos i Didim“. Prvo smo bile u jednom od irskih kafića (gde smo se našle sa prijateljem moje saputnice), a potom u „Kalemegdanu“. Pošto smo prethodnih noci samo jednom ušle u „Kalmegdan“, i to kratko, posle Milli parka doživela sam potpuni duhovni kolaps. Od muzike. U jednom trenutku sam pomislila da sam na svadbi. Kako je noć odmicala, devojke su bile sve opuštenije, pa je i atmosfera bila korak do degutantnih detalja. Ne bih da kudim, o ukusima ne treba raspravljati. Sutrašnji dan sam provela u oporavku od „Kalemegdana“, slušajući svoj mp3. Zaista mi je bilo potrebno. I te noci smo zaginuli prilično. Ispoštovala sam svoju saputnicu, ali to je ujedno bio i poslednji put me&Kalemegdan. :D

Izmenjeno 18 Aug 2008 (Roli)

[maslacak]

- dan peti –

Silver Sand Beach

Pošto smo prethodne noći ostale duže u gradu, ovog dana se budimo kasnije. Meni je bio potreban san. Prespavala sam doručak u hotelu, što i nije neka šteta. O tom doručku se već pisalo, ni naš nije bio naročito dobar. Uglavnom, svakog jutra, imali smo lubenicu, preslani sir, maslinke dve vrste (prilično zakržljale), sitan sir koji nije bio slan (ko ga ugrabi), svež paradajz, krstavac, ponekad paprika, maslac, dve vrste džema (po mojoj proceni, to je više bilo slatko), satraš (isto ko ga ugrabi, uglavnom od paradajza). Sataraš i sitan sir je brzo nestajao, a švedski sto nisam primetila da dopunjuju preterano u toku doručka. Ako kasnije ustanete, oprostite se od sataraša ili sitnog sira. Jutarnju kafu smo obično pile u sobi, pre ili posle doručka, u zavisnosti kad smo ustale, a za doručak čaj.

Tog dana već osećam neke stvari koje mi smetaju, a morate da se susretnete sa njima ako ste smešteni u centru grada. Ujutro me je budila buka gradskog saobraćaja, buka uopšte, pa je moj utisak posle svakog budjenja bio kao da sam negde u Novom Beogradu, a ne na moru. Kad ste smeštajem u gradu, sigurno nećete imati utisak da ste na moru, niti miris mora u nozdrvama – užitak koji pruža smeštaj u blizini plaže. Ovo je jedna od bitnih stavki o kojoj ću povesti računa za moj sledeći odlazak, jer mi je motiv odlaska na more – more.

Druga stvar, koja proizilazi iz prve, iako sam bila upoznata sa tim, jeste korišćenje dolmuša do plaže. Ponekad to biva pravo cimanje, a Turci voze zaista na lud način. Viđala sam saobraćajne znakove, nešto semafora, a u nekoliko navrata sedele smo napred pored vozača i u sebi sam komentarisale situacije. Jedna od njih, najupečatljivija: na kružnom toku ne postoji pravilo leve strane; pravila zapravo uopšte ne postoje – ali je prava umetnost na koji način Turci funkcionišu u saobraćaju. Jedno pravilo je da svako na svakog pazi. Put čak nema ni obeležene trake, belom linijom razdvajanja, a ni pešački prelazi u gradu nisu obeleženi. Svako prolazi tamo gde mu je zgodno; svako vozi onako kako smatra da mu je najbolje. Ja sam čak razmišljala, pre odlaska u Tursku, da nije loša ideja iznajmiti automobil, pa neka mesta obići sam, ali sam ubrzo shvatila da bi mi za vožnju u Turskoj bio potreban njihov mentalitet, a ne poznavanje saobraćaja, kolikogod da sam dugo vozač i imam iskustvo. Jedan od vozača dolmuša, videvši da komentarišem njegovu vožnju sa svojom saputnicom, izjavio je da je Šumaher njegov asistent. Pretpostavljam da vožnja dolmušem podrazumeva brzinu zbog putnika i zarade.

Današnji dan smo provele na Silver Sand Beach-u, po drugi put. Posle mog oduševljenja plažom u nedelju, a lošeg iskustva sa Ladies beach-om, nešto nisam bila za eksperimente. Što je sigurno – sigurno je. Još sam bila pod utiscima Milli parka, i zaista nisam želela da ih pokvarim. Odlazimo dolmušem na plažu, i tog dana smo u blizini SSB zamalo izbegli sudar. Moram da priznam da su vozači dolmuša vrlo spretni.

(da ne biste pomislili da je plaža potpuno pusta, većinu fotografija sam napravila u kasnim popodnevnim satima)

Silver Sand Beach nikad nije prepuna ljudima. Lako ćete pronaći slobodne ležaljke, sa obaveznim plastičnim stočićem, koje su sa najudobnijim debelim sundjerom (što može i da bude mana, jer kad izađete iz vode, taj isti sunđer treba milion godina da se osuši), a dobićete i suncobran pride, platneni, jer su dva suncobrana, zbog položaja sunca, zaista neophodni. Na toj plaži su većinom Irci, i/ili Englezi i Holanđani, koji su često čitali „debele“ knjige u hladu suncobrana. Znaju oni šta je dobro. Saznala sam da ih u okolini Kušadasija ima skoro 2000. Na pitanje šta rade, odgovor je bio: "Ništa! piju!". Viđali smo i neke od „naših“, ali ukupno tri-četiri društvanca. Atmosfera na plaži je mirna, opuštena. U pozadini je naselje, nisko i porodično, ali dovoljno udaljeno od plaže. Levo i desno od SSB postoje prazne partije plaže gde možete da pobodete svoj suncobran, bez ikakvog plaćanja. I one nisu baš male ili skučene. Meni se takve plaže, bez ležaljki, čak više i sviđaju, jer deluju nenatrpano i podsećaju me na stara, dobra, vremena mog detinjstva na moru. Pored plaže, kad pređete šetalište, nalazi se restoran u čijem sklopu postoji toalet (ne naplaćuje se), a pored ulaza u plažu postoji i tuš.

Na ovoj plaži postoji mogućnost i da iznajmite skuter ili gumeni čamac, ili šta već tu postoji. Levo i desno od SSB-a, ako prošetate, ulazak u vodu je šljunkovit, ali je pravi užitak pred sumrak prošetati duž plaže.

Sa desne strane se vidi u daljni brdo u Kušadasiju gde je spomenik Ataturku, i dužina plaže do njenog početka, tj. dela koji se zove Long Beach, iako sam razumela da se čitava ova plaža u dužini od 30km tako zove, a sa leve strane vidi se jedan gradić (Guzulcamli) u daljini, pored ili kroz koji morate da prođete kad idete u Milli park. I naravno, vidite i početak Milli parka kao uzvišenje koje se pruža ka moru. Po mojoj proceni, SSB nalazi se negde na polovini Long Beach-a, a pored nje je i Diamond Beach, za koju smo čuli da je šljunkovita, pa nismo ni otišle da je upoznamo. Na SSB-u nema popodnevnih talasa. Ima ih ali su prihvatljivi; često su meki i debeli, nisu razbijajući da ne biste mogli u vodu. Tek posle 18.00h primetila sam nešto jače talase, ali ni nalik onima na Kostur Beach-u.

Ovaj dan na SSB-u mi je baš prijao. Prvi put, od dolaska, nos mi je bio u funkciji i osećala sam se dobro. Mogla sam da udišem miris mora, i jako mi se dopao vazduh. More i vazduh su zaista razlog za odlazak u Kušadasi. Sačekala sam sumrak da bih malo fotografisala.

Uveče smo večerale u istom restoranu „Isiklar“, pored stanice dolmuša, a u toku večere smo od našeg ljubopitljivog konobara (već opisanog tom vrlinom) dobile i pitanje da li smo udate. Večera je opet bila odlična, bez obzira na to što smo morale da pričamo dok smo žvakale.

Po povratku u Kušadasi zatičemo čitav blok bez struje, kao i naš hotel. Domogle smo se sobe, i čekajući da struja dođe, sedele smo na terasi ispijajući nes kafu koju smo smućkale flaširanom vodom. Kad nestane struja, nestaje i voda u kupatilu. Čekajući tako struju i vodu, da se istuširamo, već je bilo oko 23.30-00.00 kad smo doživele "i bi svetlost!", pa smo posle tuširanja ostale u sobi. Meni je bilo kasno za izlazak.

Izmenjeno 18 Aug 2008 (maslacak)

[maslacak]

dan šesti –

Priene, Milet i Didim

Sreda je jedini dan u sedmici kada sve turske agencije organizuju izlet u Priene, Milet i Didim. Izlet je celodnevni sa ručkom. Polazak je u 09.00h, s tim što se produži zbog prikupljanja putnika usput; povratak je u večernjim satima, oko 18.00. Zato, ako želite da posetite ove lokalitete - računajte, ne na mene , sreda!

Mi smo uplatile izlet u agenciji „Tayf Tours“, koja je u blizini srpske ulice; nalazi se na levoj strani na početku ulice kojom se odlazi u centar grada. Ne možete da je promašite – postavljena je tabla „Dobrodošli zemljaci“ na srpskom jeziku.

Pre nego što smo uplatite ovaj izlet, u gradu smo pogledale i ponude ostalih turskih agencija („Argus“ u svojoj organizaciji nema ovaj izlet; ali, kad bi Veljko bio vodič, verujem da bi taj izlet bio pun pogodak i pravi užitak). Cene ovog izleta su 30-35Euro svuda, a u „Tayf Tours“-u 25Euro. Kad smo uplaćivale, rekli su nam da ćemo imati vodiča na srpskom jeziku. Pomislila sam da je to divno. Već na prvom lokalitetu promenila sam mišljenje. Vodič po imenu Ismet (znači čist) Bahar(i) (možda sam pogrešila prezime, ali znači proleće) jeste govorio neki srpski jezik. Po njegovim rečima, srpski je sam učio, a koristio je lokalizme, tipične za neke krajeve u Bosni i Crnoj Gori. Međutim, na lokalitetima nismo dobili previše informacija, po par rečenica, sklepanih i bez stručnog objašnjenja, a na neka postavljena pitanja nisam dobila odgovor, jer ih nije razumeo. Priene nismo videli čitav lokalitet, već samo centralni deo; Miletos smo protrčavali, a Didim je zapravo samo Apolonov hram. Grupa koja je išla sa nama, isti autobus, i sa vodičem na engleskom jeziku, dobila je nešto više informacija. Vodič na engleskom je imao i nacrte hramova, naselja, tako da mi se učinilo da su obe grupe istovetno uskraćene, s tim što je grupa na engleskom jeziku za nijansu bila srećnija od nas. Jedna od devojaka iz našeg hotela, išla je na isti izlet sa nekom drugom agencijom, na engleskom jeziku, i kad smo razgovarale o utiscima, izjavila je da njen vodič bio sjajan, tj. profesor nečega već. Tako da preporučujem da se prvo raspitate o stručnosti vodiča, kad uplačujete neki izlet u turskim agencijama. U Miletu smo zatekli neke grupe stranaca, i ja sam se smrzla, pozitivno, od onog što sam čula od njihovih vodiča. Ali, koliko para – toliko i muzike. Sve ono što ću ukratko napisati o lokalitetima, ovde, znajte da nisam čula od našeg vodiča.

Ručali smo u blizini Apolonovog hrama u Didimu. Ručak je bio sjajan. Ko je štedeo lovu na hrani prethodnih dana, mogao je da oseti sve čari pristojnog švedskog stola i dobre ukuse turske kuhinje. Možda je taj ručak najsvetlija tačka rada agencije za ovaj izlet. I, na kraju izleta, u prospektu sa ponudama, pisalo je „Golden Sand Beach“ a na našoj priznanici Altinkum - jedna od najlepših plaža, a par kilometara od Apolonog hrama. Radovala sam se tome, jer sam pre odlaska u Tursku, na netu, pronašla fotografije. Dobili smo, u povratku, umesto zlatnog peska, jednu ciganliju od plaže i restorana pored puta. Na moje pitanje u vezi sa napisanim, naš vodič mi reče: „ To Altinkum!“, i mahnu rukom ilustrujući veličinu prostora, kao da sam pala sa kruške. Uglavnom, bili smo prevareni. Put do Kušadasija nastavili smo zadržavanjem od sat vremena u mestu Soke, odnosno Soke marketu, iliti pijaci, koja se održava sredom. Možda i nije najsrećnije rešenje da bi se završio čas arheologije.

Prvo se posećuje Priene. Lokalitet nije previše udaljen od Kušadasija, nekih 20-ak kilometara. Nalazi se, zapravo, sa druge strane uzvišenja koje se vidi sa SSB-a. Duž puta smo videli plantaže pamuka. Dosad nikad nisam videla uživo tu biljku. Smenjivale su se i veće i manje plantaže maslina, pistaća i bresaka. Kao i Efes, i Priene i Milet su u antičkom dobu bili gradovi na moru. Sada su udaljeni od obale i do 20 kilometara. Taj dan je bio jedan od najvrelijih, mislim da je temperatura dosegla i 47 stepena. Obišli smo amfiteatar, Atenin hram, centralnu ulicu, ostatke Zevsovog hrama, ostatke vizantijske bazilike, gornju gimnaziju, a iz autobusa nam je pokazao gde je bio stadion. Možda sam nešto zaboravila, ali kao što sam već napisala, obišli smo samo centralni deo. Šteta je što nismo obišli i videli više. Zadržali smo se oko sat vremena.

Do lokaliteta vodi put sa priličnim usponom i jednim delom stepenicama. Sve periferne ulice u Prieni su inače (i bile) stepenice. U jednom trenutku, od svog bronhitisa, ostala sam potpuno bez daha.

Ne radi se o lokalitetu poput Efesa, koji će vam oduzeti dah. Ali, potrebno je neko prethodno znanje, ili znanje vodiča koji bi vam dočarao koliko je taj grad bio lep. Sam grad je dvaput menjao lokaciju; prva lokacija je i danas nepoznanica. Postoji nekoliko verzija o nastanku grada, a jedna je slična Efesu, da su ga osnovale Amazonke. Lokalitet je većinom u ruševinama. U antičko doba, postojale su dve luke u blizini Priene, pa mogu misliti koliko je to bio lep spoj i pravo mesto za grad. Videli smo i grupu arheologa koja je obavljala snimanja na terenu. Grad je više puta stradao, što od pozara, ratova i zemljotresa. Arhitektonski je sagrađen na jedan od najlepših načina atičkog planiranja grada, sa ulicama pod pravim uglom. Aleksandar Makedonski je boravio u Prieni, i pouzdano se zna da je učestvovao donacijom za gradnju Ateninog hrama. Na lokalitetu postoji mesto njegove kuće/hrama, ali mi to nismo obišli. Pored Ateninog hrama bila je statua Atene, Fidijina replika, sa Nikom u ruci. Sam Atenin hram je gradjen po nacrtu arhitekte Pitije, koji je poznatiji po Mauzoleju u Halikarnasu, a koji je bio jedno od sedam svetkih čuda antičkog doba. Hram je sagrađen od kamena sa obližnje planine Mikale, i kombinacija je jonskog i dorskog stila. Od Ateninog hrama ostala su uspravljena samo pet stuba, i haos rasutih valjaka i bordura sa ornamentom, uglavnog cvetnog motiva.

Iznad hrama, i amfiteatra, je kamenito uzvišenje, na čijem vrhu je bio zaravljen prostor – Akropolis. Do Akropolisa se stizalo stepenicama, a grad je bio opasan i zidom. Pretpostavljate da tamo nismo ni išli.

Sledi pogled ispred Ateninog hrama zbog čega, ako ni zbog čega drugog, vredi posetiti ovaj lokalitet. Ispred je ravnica, nisko postavljena u odnosu na Priene, koja je nekad bila more. Izgleda bujno zelena, što nije čest prizor u ovom delu Turske, i susrećete se sa dobrim osećajem slobode. Na ovom mestu može vam se dogoditi da poželite krila. Barem ja jesam razmišljala o tome.

Malo fotografija amfiteatra, koji nije veliki i impozantan kao onaj u Efesu. Mogu se videti kamene "lože". Naravno da smo se svi fotografisali sedeći kao imperatori ili viđeniji ljudi ovog doba. Postoji još jedna takva stolica, u centralnoj ulici, ali grandioznija i bila je namenjena samo jednom glavnom dasi.

I za kraj, jedan tipični prolaz, uličica.

(sledi nastavak Milet i Didim)

Izmenjeno 18 Aug 2008 (maslacak)