Upoznajmo Beograd i okolinu, da bismo ih više voleli

[Zoran S]

Retrospektivna izložba Dobrosava Boba Živkovića

2. - 16. oktobar. Muzej primenjene umetnosti.

[Zoran S]

Beogradski OktobarFest

4. 5. Oktobar

hala 5 Beogradski Sajam

[Zoran S]

 FINALE, BEOGRAD, Tempo Ada, 12.10. od 11h.

[Tirkizna]

Steta sto se ne prodaje posle taj ajvar (  meni treba neki kvalitetan domaci )

[Zoran S]

Prvo mesto Čukarice. Sutra finale. 

[Djilas.M]

Sta je bilo u finalu?

[Zoran S]

Važno je učestvovati. Ekipa iz Kuršumlije osvojila prvo mesto. Evo malo slika da dočaram događaj.

[Zoran S]

BEOGRAD - Zahvaljujući saradnji sa JKP „Gradske pijace”, čuvena Kobasicijada - međunarodni festival kobasica, koji se održava jednom godišnje u bačkom selu Turija kod Srbobrana, održaće se prvi put i u Beogradu, u nedelju, 23. februara, od 8 do 18 časova na pijaci „Đeram”, saopštavaju iz ovog gradskog preduzeća. Ljubitelji svežih i suvih kobasica, po kojima je Turija postala poznata širom sveta, moći će da probaju i kupe čuvene turinske kobasice.

[Zoran S]

11. Чукаричка Феријална РоштиљијАДА

Subota 27. jun od 10 časova.

ADA CIGANLIJA, piknik teren.

[Beli Medved]

Našminkani Beograd

https://www.youtube.com/watch?v=3GeZ9GGQ4kw

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izmenjeno 5 jun 2020 (Genije)

[Misko veseljak]

Meni se recimo nista novijeg datuma u Bg ne svidja , prenaseljen . Los urbanizam . Losa bezbednost. Losa infrastruktura . Centar i oko centra katastrofa .Jednostavno los za zivot... pogotovo dece. 

[Teogonija]

Prvo moje izvinjenje za font, ne umem da promenim, mozda napadno deluje

Preporuka za posetu Muzeja SPC u zdanju Patrijaršije u Beogradu, preko puta Saborne crkve. U nevelikom prostoru izložen je delić neprocenjivog blaga naše duhovne, istorijske i kulturne zaostavštine koji je sačuvan kroz vekove uprkos brojnim okupacijama, razaranjima i raznošenjem manastirskih riznica na  našim prostorima. 

Mozete videti zanimljive  predmete majstorske izrade, pa i ukoliko  vas crkva i vera ne interesuju naročito, predmeti se mogu posmatrati i iz druge vizure kao  pregled umetničkih  dometa kroz vekove i nadasve kao važnan deo srpske istorijske baštine.

Pored svakog izloženog predmeta je i pločica sa objašnjenjem odakle potiče, kome je pripadao, iz kojeg je veka, odnosno godine, ponegde i ko je predmet izradio.
Mogu se videti rukopisi na pergamentu iz prepisivačkih manastirskih radionica, razne povelje, portreti (Uroš Predić), tkanine, posebno zanimljive mitre (npr. mitra patrijarha Arsenija Čarnojevića izradjena u Moskvi) tu su i crkveni predmeti razne namene a uglavnom izradjeni od metala sa ukrasima od poludragog i dragog kamenja, pehari, čaše, kandila, kadionice, kivoti, kutijice...

Obratite pažnju na starost i očuvanost, videćete putir iz Dečana star više od 500 godina, masivan i svedenog izraza ali i one bečke izrade kitnjasto barokne, ima i napravljenih od kokosovog i indijskog oraha...

Ako niste već bili, ne propustite da vidite

Ogrtač Kneza Lazara Hrebljanovića (pre 1390)

Povelju cara Dušana izdatu manastiru Hilandar iz 1347. i onu Vuka Brankovića iz 1390.

Sta je Ivan Grozni poklonio manastiru Mileševi 1558.

Kako izgledaju carski i sultanski dokumenti kojima se daju privilegije Srbima sa pečatima Marije Terezije, Leopolda I (potonji na pergamentu iz 1691!)...

Posudu iz Dečana iz dalekog  14.og veka

Prelepu čašu iz 16.veka koja liči na činiju, takodje iz Dečana a koja u sredini ima  fantastičnu figuricu sedećeg jelena razgranatih rogova

Krst sa potpuno očuvanim  umetnutim delovima  gorskog  kristala iz 16. veka

Okovratnik, ručni rad Despine Branković iz 1519.god

Mitru koju je izvezla Katarina Kantakuzina Branković sredinom 15. veka

Jefimijinu pohvalu Knezu Lazaru iz 1402.

Sliku Uroša Predića sa romantičnom predstavom ridjokosog, plavookog, androginog prelepog  Arhangela Mihajla koji u jednoj ruci drži ognjeni mač, a u drugoj terazije, dok mu u pokretu leprša tkanina oko tela 

Tamjanicu u obliku čamca napravljenu od srebra u smederevskoj  majstorskoj radionici 1527. godine za manastir Ravanicu...
 
I konačno, predmet nulte, odnosno neprocenjive vrednosti koji je gostovao u svetskim vitrinama možda najviše od svih ostalih predmeta ovoga muzeja, a to je

Plaštanica kralja Milutina stara 7 vekova! od crvene svilene podloge na kojoj je predstavljena  čitava kompozicija sa  svilenim  koncem i zlatovezom.

I još mnogo dragocenosti

Ulaznica je samo 200 rsd, gotovinsko plaćanje isključivo, radno vreme malo nezgodno za ljude koji rade  otvoren je od 9 do 16h radnim danima. 

Maske naravno obavezne, ali gužve nema.

Izmenjeno 2 nov 2020 (Teogonija)

[Yakono]

 

Meni se recimo nista novijeg datuma u Bg ne svidja , prenaseljen . Los urbanizam . Losa bezbednost. Losa infrastruktura . Centar i oko centra katastrofa .Jednostavno los za zivot... pogotovo dece. 

Kao i svaki veliki grad. Ima svoje prednosti i mane. Većina porodica sa decom odlaze iz centra grada u mirnije delove, tako je u svim gradovima. 

[Zoran S]

Crveni kiosci ostavili miris vrućih viršli u Beogradu
Ovo je gradska priča o PKB-ovim crvenim kioscima i bezbrižnom Beogradu koji je mirisao na čuvene viršle. Radnice u plavom su ih 70-ih i 80-ih godina spremale gladnim Beograđanima i ulepšavale im svakodnevnicu.

PKB i kiosk (r)evolucija
Poljoprivredni kombinat Beograd bio je najveće preduzeće socijalističkog doba, sa ogromnim proizvodnim i prehrambenim kapacitetima. 

Čelnici preduzeća krajem 60-ih godina su došli na ideju prodaje hrane na ulicama. Na sreću mnogih stanovnika Beograda, raspisuje se konkurs pod nazivom "Beogradski kiosk", za arhitekte koji će zamisao sprovesti u delo.

Tako 1967. godine na konkursu pobeđuje projekat mladog slovenačkog arhitekte Saše J. Mahtiga koji je sadržao plastične kioske, pod stručnim nazivom K67 ( K-kiosk, 67-godina kada su projektovani). Njih je bilo moguće postaviti samostalno ili kao udruženu kompoziciju i predloženi su u više boja poput plave, bele, žute i crvene.

Ovaj revolucionarni projekat je sa oduševljenjem primljen kod nas, a još kada je u kioske smeštena hrana za poneti, počela je nova epoha u Beogradu

Iz crvenog kioska čulo se samo jedno pitanje: "Senf?"
 Iako je imao prethodnika drvene konstrukcije, crveni kiosk je po pojavljivanju odneo svu slavu. Koncept prodaje viršli i kobasica na ulicama te 1967. godine, zaživeo je preko noći. Kiosk je bio jarko crvene boje, a na njemu su belom bojom bile ispisane 3 magične reči "Viršle u zemički".

Sa prednje stane ga je krasilo veliko staklo kroz koje su gladni Beograđani gledali kako se sprema njihov omiljeni obrok. Unutrašnjost samog kioska bila je veoma mala i naizgled je bilo neverovatno da tu mogu da stanu dve osobe. Ali moglo je i više od toga.

Unutra su stajale dve tete, kako su iz milošte zvane, u svetloplavim radnim bluzama sa belim kapicama na glavi, obuvene u čuvene Borosane, teget boje. Ispred njih je stajao rešo koji je grejao dve velike izgrebane šerpe od rosfraja, u kojima je vrila ista voda za kuvanje ceo dan. Mnogi kažu da je to jedan od glavnih razloga zašto su viršle imale taj neodoljivi ukus. Pored njih je uvek bila, a gotovo i zauzimala pola kioska, velika providna vreća puna zemički. Svi koji su čekali u redu, izvirivali bi svaki put kada tete podignu poklopac, da vide da li će biti dovoljno za njih.
Znale su, čim izvade viršle iz vode, da li su spremne da dopadnu zemički u "ruke". Svakom sledećem pošto izabere da li želi viršlu, koja je pucala kada se zagrize, ili ljutkastu kobasicu, postavljale su samo jedno pitanje: "Senf?". Taj čuveni senf, čiji tajni sastojak još uvek niko nije otkrio do kraja, bio je malo gušći od vode. Isflekao je mnoge bluze, ali to nikome nije moglo da pokvari raspoloženje.

Dakle, proces je bio sledeći: Teta raseče kiflu na pola, metalnim hvataljkama izvadi vrelu viršlu iz lonca, brižljivo je stavlja u ne baš svežu zemičku, posipa razređenim senfom i umotava u tanki šuškavi papir sa odštampan logom PKB-a. Sve je to po želji, bilo zaliveno jogurtom u roze trouglastom pakovanju.

Ta kombinacija je bila dovoljna da većina stanovnika nastavi dalje u dan sa osmehom, jer gotovo da ne postoji osoba koja je živela u to vreme u Beogradu, a da nije jela iz ovih kioska poznatih još i kao "crvendaći". Kažu da ko je jednom probao sigurno se vraćao po još.

Ovo zadovoljstvo je Beograđane 1975. godine koštalo 6 dinara i obično su se naručivale u paru. Samo par godina kasnije cena je porasla na 35 dinara. Viršle su mogle da se plate i JTO (jugoslovenski topli obrok) bonovima, naravno ko je bio te sreće da ih ima.
Svaki kraj imao je svog miljenika
Crveni kisoci bili su veoma lepo raspoređeni po Beogradu.

Posle kafe u "Poslednjoj šansi", nekada i znajući da ih ručak čeka kod kuće, mnogi Beograđani nisu mogli da odole crvenom kiosku na Tašmajdanu, na okretnici tramvaja šestice.

Ko se umorio i ogladneo posle šetnje u svojim spensericama Kalemegdanom ili Knez Mihailovom ulicom, mogao je da namiri apetit u kiosku na mestu čuvenog Staklenca. Oni koji su čekali autobus na tadašnjoj okretnici u Rajićevoj ulici, to vreme prekratili su jelom u crvendaću postavljenim kod Gradske biblioteke. Ko je hteo da jede usput idući ka gradu, počastio bi se u kiosku kod Banije, u ulici 29. novembra.

Na Karaburmi, nakon projekcije filma u bioskopu "Slavica" tete su čekale da usluže sugrađane pored bioskopa u ulici Marijane Gregoran. Prekoputa bioskopa "Balkan" je jedan kiosk takođe strpljivo ‚‚čekao" da se završi projekcija. Novobeograđani su pak svoj obrok mogli da kupe u kiosku na mestu današnje Fontane, a putnici za Pančevo su taj plezir imali na Dunavskoj stanici. 

Odlazak ali ne i zaborav 
Kiosci su bili prisutni na ulicama sve do sredine 80-ih godina, ali momenat njihovog konačnog nestanka nije tačno poznat. Očigledno su podlegli pritisku pojave nove hrane za poneti u vidu pljeskavica i peciva i odlučili da se tiho povuku sa scene.

Smatraju se jednim od simbola bezbrižnih i stabilnih vremena, a glavno pitanje je - Da li su viršle zaista bile toliko ukusne ili je ukus tog vremena i Beograda bio umnogome lepši od ovog u kome mi danas živimo?

Naš čuveni književnik i ljubitelj Beograda Momo Kapor je u svom tekstu "PKB nostalgija" napisao:"Putovali smo po svetu i jeli sve moguće vrste kobasica, počev od kranjskih u ekspresima Beograd–Ljubljana. Probali smo, tako, paprene mađarske, najbolje francuske, i nemačke vurstele, londonske sosidže sa ukusom kuvane slame na buvljoj pijaci Portobelo Roud i njujorške hot-dogove sa kiselim kupusom – uzalud! Nijedne kobasice na svetu nisu bile ni prineti onima PKB-ovim" .

Beograđani se danas sa toplim emocijama prisećaju tog vremena i često znaju da kažu "ne pitam za cenu samo da još jednom pojedem viršle iz crvenog kioska."

[Tirkizna]

Hvala na podsecanju!

Kada ce vise neki dogadaj na otvorenom u gradu, bas sam se zazelela guzve, muzike, zanimljivih desavanja, tema  ?!