Nafplio

[codemaker]

Kako se bliži 01.juli kad moja ljubav odlazi u novi život, tako mi uspomene naviru sa svih strana i sve se trudim da niko ništa ne primeti ali šta da radim, ljubav prema mojoj devojčici prosto dimi iz mene, nema tu pomoći kad tata voli... Tešim se samo da imam srećom mogućnosti da putujem u tu Ameriku dovoljno puta godišnje da me želja mine...

Kao uspomenu, ovde postavljam neke slike našeg zajedničkog puta po Grčkoj pre dve godine. Bazali smo tako po celoj Grčkoj ćerka i ja, lutali gde god nam je na pamet palo, obišli za tih mesec dana lutanja skoro celu Grčku... Nije valjda bilo iskopine koju nismo posetili, plaže na koju nismo barem zavirili, zalaska sunca koje nismo snimili...

Tako smo se jednog prelepog avgustovskog dana našli u Nafpliju jer smo usput nameravali da posetimo neke moje poslovne prijatelje u jednom malom mestu kraj Nafplija. Prethdno smo po ko zna koji put rešili da provedemo dan u Nafpliju pa uveče da odemo u posetu i prenoćište.

Oprostićete mi što sam na mnogim slikama prikazao i moju ljubav, tek da je i na taj način zapamtim..

A i boljeona negom ja pa da plsle od straha ne možete da spavate :kez:

Kako smo stigli, tako smo zaseli u jedan od kafića na obali i navalili na đakonije i sladoled. Sigorno sam umislio ali meni ipak sladoled najviše prija baš u Nafpliju

Ćerka mi je odmah dala na znanje gde opet hoće da ode, išao ja sa njom ili ne, dakle na ostrvce. Pošto sam sa indignacijom odbio da se ljuljuškam u brodici, mirno je isukala telefon i nazvala svoje društvo (za koje sam posle saznao da je znala da su već u Nafpliju) i ugovorila večernji izlazak u diskać a mene je cmoknula u obraz kao naknadu što ću jedno vreme ostati sam.

Pošto je do diska ostalo dovoljno vremena, prošetali smo se lagano Nafplijom i zašli u njegove uske uličice. Svidela mi se ova uličica puna cveća.

Potom smo natrčali na mali trg gde sam ja kao pater familiijas posrkao jednu grčku kafu:

Onako drogiranog od jake grčke , ćerka me je povela u šetnju obalom i sav srećan sam spazio fijaker za turiste i naravno nisam pitao pošto je, malo smo se provozali. I sad me greje sećanje, ona i ja zavaljeni u fijakeru, vozimo se i zagrljeni gledamo u more, svako sa nekim svojim mislima.. A ja se topim kao malsac na vrelom ulju...

Pošto nas je fijakerista konačno izbacio iz vozila, krenuli smo u laganu šetnju rivom:

Svidela mi se marina pa sam napravio poneku sliku...

Druga slika marine sa osrtvcetom u daljini:

Jako lepo izgleda niz kafića uz marinu, pa prosto ne može čovek da se odluči gde da zasedne, ako nađe mesto, jer je sve uprkos veoma visokim cenama prepuno. Ali ko da odoli...

Nema prijatnije šetnje nego unekom grčkom mestu uz more i osećaj predvečerja avgusta u Grčkoj..

Usput videh ovu plažicu i zamalo da se razgaćim i zasednem ali smo ipak nastavili..

E sad dolazimo do one intime na plaži koju sam pomenuo na temi "Grčka"

Uveče je posebno interesantno kad se upale sveće a društvance ili parovi zasednu unutra i spuste zavese...

Pošto smo se našetali kraj marine i kroz Nafplio, rešili smo da posetimo dvorac na brdu, tu sam dosta slikao a jedna od najdražih slika mi je naravno ova:

Došlo je vreme da se večera pa smo krenuli uz restorane i polako tražili koji ćemo da udostojimo našeg prisustva i para (to za pare sam već znao od ranije da će biti poveća kategorija jer je jako skupa klopa) Ispred restorana su izložene kutije sa robom koju možete naručiti.

Nakon što me je opelješila za večeru, ćerka je još jednom kratko telefonirala, vrlo brzo su se odnekud pojavili neki momci i neke devojke i nakon jednog njenog cmoka u moj obraz sedoše u čamac i odoše na ostvrce a mene ostaviše da gledam lepotu oko sebe...

Tako sam snimio par zalazaka sunca:

Moram priznati da mi je društvo pravio i jedan od drugara is mesta gde smo kasnije otišli na neku lokalnu proslavu, dakle nisam baš samovao.

Nakon par sati, vratili su se sa ostrva i ćerka i ja smo se zaputili u malo mesto kraj Nafplija do mojih prijatelja i tamo smo odmah nakon malo tuša i sređivanja, izašli na gradski trg gde se odvijala neka proslava čije ime nisam zapamtio. Ćerka je naravno odmah uletele među igrače i satima igrala (u dubini slke sa zelenkastom majicom) a na njih su devojke bacala latice ruža. Kažu da je to nekakva savremena zamena za nekadašnje bacanje tanjira na pod...

Uživao sam te godine kao i svake kad smo ćerka i ja putovali kroz Grčku...

Da sam mogao, zaustavio bih vreme i tako ostao zauvek..

Nadam se da me neće opet izvesni optužiti za "baronisanje" ali eto, želeo sam sa vama da podelim mali prikaz prelepog mesta Nafplio...

Živeli..

Izmenjeno 25 jun 2009 (codemaker)

[Infoputnik]

Uživao sam te godine kao i svake kad smo ćerka i ja putovali kroz Grčku...

Da sam mogao, zaustavio bih vreme i tako ostao zauvek..

eh, i ja sam htela zaustaviti vreme....

Ja cu dodati samo, da nikada nismo spremni kada dodje taj dan odvajanja, a taj dan jednostavno mora biti. :mellow2:

[pefkari]

Lepe slike, lepo dete, lepi trenuci koje si podelio sa nama...

Kao mama slicne "devojcice koja se otisnula u svet" mogu samo da kazem da znam kako se osecas, ali i da te malo utesim....mislila sam da cu se ugusiti kada je otisla i kada sam shvatila da je prica o njenom odlasku postala stvarnost...prvih nedelja kuca je zvucala prazno, glasovi mm (ovo ti je poznata skracenica, ) i moji zvucali su kao koraci u praznoj prostoriji...neka nenormalna tisina...mimoilazili smo se i ponasali kao stranci...a onda je vreme ucinilo svoje...pocele su da stizu slike, price o gomili novostecenih drugara, sedeljkama, zaljubljivanju, i , kada sam shvatila da je njoj lepo, poceo je i nas zivot da se vraca u normalu...zato budi hrabar i ponosan tata i pusti svoju pticicu da zaleprsa krilima...kada je cera dolazila za raspust priznala je da joj je mnogo znacilo sto sam je ispratila nasmejana i vedra, a u meni se kidalo sve...tako sam i nju ohrabrila, a posle, u tisini sobe, satima su mi lile suze...

Sada je "moja pticica" tu, na raspustu, i srecna sam sto je uspesna, grlim je i "akumuliram" joj ljubav i poljupce, da je "drze" i greju kada ponovo ode...

[Infoputnik]

Sada je "moja pticica" tu, na raspustu, i srecna sam sto je uspesna, grlim je i "akumuliram" joj ljubav i poljupce, da je "drze" i greju kada ponovo ode...

Pef, imas uvek lepu pricu nad svojom pricom :srce:

[codemaker]

Hvala vam obema za reči podrške i razumevanja.

Osećam se da ću jednostavno nestati kad ona ode a znam da moram biti jak, smiren i nikako ne pokazivati kako se zapravo osećam.

Svakako ću postupiti kao pefkari, jer je to jedini način da njoj olakšam a za nju ću sve učiniti. Čak i kad budem u sebi urlao od tuge kad krene kroz pasošku kontrolu i odlazi a ja ostajem, želim da me vidi nasmejanog i pre svega srećnog jer odlazi da gradi svoj život...

Uff, kako je teško a ujedno prelepo imati ćerku...

[pefkari]

Uff, kako je teško a ujedno prelepo imati ćerku...

Ziva istina! Buduci da imam i sina, koga takodje neizmerno volim i koji je takodje "majkina dusa", znam o cemu pricamo...otkad se "stvorila" uvek sam osecala posebnu neznost za nju...i bile smo obe u opasnosti u jednom trenutku i to prebrodile "zajedno"...a od samog rodjenja bila je prosto prijemciva i, za mene, lek u svakoj muci...zato ima i dodatni nadimak "Bokvica"...ona leci pogledom i dodirom i recju...bar mene... :srce:

[Infoputnik]

Secam se trenutka kada je moj tata prolazio krizu prvog mog odlaska...u skolu tamo negde. Bio je cvrst, istrajan a ipak jako cutljiv....sada shvatam da je morao, jer jedna izgovorena rec tada bi ga kao mac isekla....mama mi posle pricala kako je plakao danima, ON moj tata koji nikada ne place...cak je hranio mog macka do ubijanja holesterolom.....

Drugi put, na dan mog vencanja, je bilo strasno, ovoga puta i za mene....jedva smo se rastali, opet bez reci samo sa kidanjem u grudima....ponos njegov i ponos moj u tom trenutku...ali kasnije, reke suza negde gde niko ne vidi....

Sada kao roditelj ista stvar.....

To jednostavno mora tako, ja znam....i bolje je da je negde tamo srecna, nego da je gledam svaki dan nezadovoljnu i nesrecnu.

Sad je i lakse, razne ove kutije i komunikacija je laksa.

[codemaker]

Naravno, i sina volim neizmerno...

Kad je otišao u vojsku, danima sam sedeo u njegovoj sobi i šetkao se od stola do prozora, sve očekujući da zazvoni telefon i da mi se javi da kaže kad se vraća iz grada ili da mi javi gde je parkirao kola...

Neka duboka, potmula tuga me stezala i sve sam zatvarao vrata njegove sobe da je ne gledam praznu i uredno spremljenu kao u apoteci, da ne vidim da ne sedi za računarom i radi nešto..

Srce mi je kucalo sa 50% otkucaja dok se nije vratio..

Jbg, emotivac sam valjda preveliki, ali drugačije da volim n'umem...

Gledam neke prijatelje, ode im ćerka iz kuće negde Bogu iza leđa a on ništa kao da se ništa posebno nije desilo, i ne pretvara se, takav je...

Još je se sećam sa ogromnim kikicama kako se šetamo obalom mora u Baru a njena mala ruka se gubi u mojoj i sapliće se u novim sandalicama i nemušto pokušava da pevuši neku pesmicu...

Onda sam izgleda trepnuo i evo me, za 5 dana je pratim na avion....

[pefkari]

Evo da te jos malo utesim, ako je to moguce...kada se cera vratila u Rusiju, posle raspusta, prosle su 2 nedelje i sinak je otisao u vojsku- znaci, oboje daleko od mene, a ceo zivot sam provela uz njih...nisam radila, svojom odlukom, bila sam tu uz njih i za njih slobodna u svakom trenutku kad im zatrebam...i, odjednom, oboje odose!

[codemaker]

Da, ove kutijetine će mi svakako pomoći...

Već sam pripremio širokougaonu kameru, povezao dva mikrofona iznad kauča u dnevnoj sobi, imam veliki plazma TV od 108cm i moćiću da je vidim na velikoj slici kad budemo pričali preko SkyPe

Sutra kupujem bežičnu tastaturu i miša pa ću zavaljen u dnevnoj sobi u fotelji da kontrolišem njen kompjuter i gledma je i razgovaram sa njom, kad god bude moguće.

Nadam se samo da ću uspeti da se obuzdam da im ne dosađujem, pa sam zbog toga i rekao da ćemo se čuti samo onda kada oni budu imali vremena da se čujemo.

Lepo mi kaže jedan drugar "pa ti bre kao psiholog bi barem morao znati kako da sve to pregrmiš sa što manje problema..."

A ja sam jedino umeo da smislim bedan odgovor u svoju odbranu "pa šta da radim kad je neizmerno volim..."

Doduše već polako zamišljam kako mi jednog dana u zagrljaj na aerodromu trče dve male devojčice ili dečaka od po dve godine i sve ševrdajući, uskaču u moj zagrljaj... Onda će mi valjda srce biti prepuno...

[codemaker]

Evo da te jos malo utesim, ako je to moguce...kada se cera vratila u Rusiju, posle raspusta, prosle su 2 nedelje i sinak je otisao u vojsku- znaci, oboje daleko od mene, a ceo zivot sam provela uz njih...nisam radila, svojom odlukom, bila sam tu uz njih i za njih slobodna u svakom trenutku kad im zatrebam...i, odjednom, oboje odose!

Uff - ne smem ni da pokušam da zamislim kako ti je bilo...

Tebi će se ćera barem vratiti, pre ili kasnije, kad završi školu. A moja devojčica ode za stalno, gradi tamo novi život, ja mogu samo izdaleka da je sanjam...

A posle pročitam užasne životne priče, otac ili majka napuste decu zarade nekoga...

KAko li je to moguće... Nikada to neću uspeti da razumem. Koja li to sila može mene odvojiti od sina i ćerke? Nema je.

Jedino što mi preostane je da stegne srce i da kad se vratim, napišem opširnu seriju blogova kako je sve to proteklo i šta sam sve video i osetio...

Izmenjeno 24 jun 2009 (codemaker)

[pefkari]

Znas, ovakvi roditelji kakvi smo mi, cesto izazivaju podsmeh kod ljudi...ali ja nikad nisam marila za to! Jedna komsinica, ciji sin se rodio par meseci posle mog, pricala mi je, dok su nam deca rasla u zajednickoj igri, da me je krisom gledala sa terase kad je bila trudna...kaze "Stanem ja na terasu, pogledam dole, a ti, sva vazna, guras sincinu u kolicima, ponosna kao da jedina ti imas dete! Tako mi je to bilo slatko!"...i to je istina, mislim da svaki normalan stvor ima takvo osecanje za svoju decu- da su najlepsa, najpametnija, jedinstvena! Pa, kada im tako potpuno predas srce, a ona porastu i pozele da se "istrgnu" iz tvog zagrljaja, mislis da je dosao "smak sveta"! A ona samo zele isto ono sto smo i mi zeleli u njihovim godinama-da zive i uzivaju u zivotu, slobodi, samostalnosti...sada mogu da shvatim kako je bilo mojim roditeljima kada sam ja otisla od njih sa 20 godina (za mene je to sada "mlado dete", a u tim godinama, ja sam sebi izgledala savrseno zrelo i bila spremna da se ljutim sto mi se ne daje za pravo da sam odrasla i odgovorna!)...u godinama u kojima je sada moj sin, ja sam njega rodila i bila savrseno posvecena kuci i detetu...a o njemu brinem i mislim kao da je "beba"! :srce:

[pefkari]

Jedino što mi preostane je da stegne srce i da kad se vratim, napišem opširnu seriju blogova kako je sve to proteklo i šta sam sve video i osetio...

Pokusaj da "nadjacas sebe"! Mislila sam da muskarci ne placu, jer su takvi Bogom dani, ali , moram ti reci, kada je cera odlazila, videla sam suze u oku mm...to se desilo samo dvaput: kada nam je, iznenada umro blizak prijatelj i tada kad je ona posla u svet...

Mozes misliti kako je bilo meni koja mogu da zaplacem dok me neko mrko pogleda! :tuzni:

A cera studira psihologiju, ono sto je i mama zelela, ali je zavrsila nesto drugo, udala se i rodila NJIH! :D

Izmenjeno 25 jun 2009 (pefkari)

[Oleg]

@ Codemaker

Prvo da ti kazem da sam uzivala uz tvoje slike. Cik da sda probam da ne odem tamo.

A sto se tice odlaska cerinog, nemam takvo iskustvo posto mi je klinac jos bas mali i kako izgleda , ostace jedinac,. Mogu samo da zamislim kako ti je, ali razmisljaj pozitivno ipak je negde gde je za gram bolje nego ovde.

Samo optimisticki :srce:

[maca...]

Codemaker

Super slicice i tekst, hvala na trudu!

A sto se tice odnosa roditelja i cerke, bas ste me nekako raznezili. Pocela sam da se pitam kako je onda mojim roditeljima koji imaju dve cerke, mene i sestru. Ja sam skoro otisla od kuce. Primetila sam da mojoj majci nije ni malo lako, cesto se rasplace kada dodjem, za sada ne shavatam zasto je to tako, nismo toliko daleko, moze da me poseti kada zeli. Mozda cu shvatiti tek kad i sama postanem roditelj kolika je to ljubav izmedju roditelja i deteta.