Putem kojim je oteklo Panonsko more-Djerdap

[dujaspasa]

I vozimo se dalje. Priroda oko nas je sve lepša. Stižemo u Rajačke pimnice gde nas čekaju na ručak. 
Blizu Negotina, kod sela Rajac, na bregu Belo Brdo nalazi se kompleks vinskih podruma. Sagradjeni su polovinom XVIII veka od tesanog kamena, i ukopani dva metra u zemlju da bi se temperatura vina  održavala tokom cele godine. Bilo ih je 365, a sada aktivnih ima desetak! 

Tu se gajilo i dan-danas gaji prvoklasno groždje i prave vrhunska vina, medju kojima je najpoznatija tamljanika. 

Stolovi za ručak su bili postavljeni. Možete ručati samo ako unapred rezervišete, tolika je gužva. Videli smo jako puno automobila sa BG i NS registracijom. 

Za ručak je servirano: aperitiv, predjelo, sarma, pasulj, pečenje, salate i kolač, i naravno vina i bezalkoholnih pića koliko želite. 

 

 

 

Možete kupiti od gazde vino, što smo mi i uradili. 

Muzikanti su svo vreme ispunjavale želje. 

 

Neki, koji nisu imali želje otišli su u šetnju po pimnicama. 

 

Većina zgrada je u totalno ruševnom stanju. 

U svakoj smo mogli besplatno da probamo vino. Bilo je veselo! 

Ako ste raspoloženi možete... 

Nizbrdo u dolini je selo Rajac. 

Malo dalje je staro groblje sa mnoštvom nagrobnih spomenika od tesanog  kamena. 

Postoji 1.500 nadgrobnih spomenika. Na svakom se nalaze neobične, do sada ne protumačene oznake. 

 

 

Kombi nas je čekao. 

Istim putem smo se vratili u Kladovo posle 9 sati ovog prelepog izleta. 

 

Kome nije bilo dosta zabave mogao je na kupanje u bazenima ili na plaži ili u šetnju po gradu. Mi smo izabrali gledanje u daljinu preko Dunava iz kafanice na ćošku hotela uz kafu i medovaču pre večere. 

 

 

[dujaspasa]

E sad, kako provesti taj jedan dan u Kladovu ako ne idete na fakultativni izlet? 
Obzirom da smo mi na ovo krstarenje išli više puta i pri tom čak i ostali nedelju dana na tom našem "moru", ispričaću vam šta smo mi sve obišli. 
Pošto smo bili bez kola, jer smo do Kladova došli brodom, za prevoz smo koristili taxi "Potrčko". 

 

Trajanov most

 

Nekoliko kilometara od Kladova se nalaze ostaci Trajanovog mosta. 

Most je povezivao našu obalu Dunava sa sadašnjom Rumunijom kod Turn Severina.

Izgradio ga je car Trajan 105. godine naše ere. Bio je to neverovatan gradjevinski poduhvat za to vreme. Dužina mu je bila više od kilometar i drvena konstrukcija mosta stajala je na 20 kamenih i betonskih stubova. 
Na Trajanovom stubu u Rimu, na kom su uklesani svi njegovi trijumfi, izmedju ostalog je i reljef izgleda ovog mosta. 

U Arheološkom muzeju u Kladovu možete videti i  reprodukciju tog detalja sa stuba. 

 Sada je su ostaci pažljivo zaštićeni od daljeg oštećenja. 

Čim smo došli na bedem koji okružuje lokalitet prišla nam je gospodja Goca koja ima kuću na maloj uzbrdici uz same ostatke Trajanovog mosta.

Ispričala nam je, kao da je turustički vodič, istorijat mosta. Kaže, da se ona ne brine o svemu ovome, bilo bi sve u korovu i prljavštini! 

 

U svom dvorištu je napravila malu suvenirnicu, ali ne može da nas posluži ni kafom, jer nema dozvolu! 
Znači, dobrovoljci i entuzijasti čuvaju našu istoriju. 

[dujaspasa]

Taxijem smo nastavili vožnju  prema Brzoj Palanci i selu Reka u želji da vidimo vodopad Blederija. 

 

Vodopad Blederija

 

Kroz neverovatno lepu prirodu bogatu šumama  provlači se put od Brze Palanke do vodopada. Često pomislite da li postoji put dalje! Malo se sklonite da bi propustili malobrojne automobile koji vam dolaze u susret. Ako zastanete, možete uzbrati i pokoju zrelu kupinu ili neku lekovitu travu kojima obiluje Miroč planina, ako znate koju. 

Stigli smo do malog drvenog mosta. Naš šofer je prvo predložio da, za svaki slučaj, nas četvoro izadjemo iz kola (jer nas ima!), a zatim smo videli kako jedna kola voze putem mimo mosta kroz potok i odlučili da ipak i mi tako uradimo. 

Naši prijatelji su ceo put snimali kamerom, tako da je i ovaj trenutak zabeležen. 

Stigli smo do vodopada. 

Morate biti poprilično vešti da bi se "kao koza" spustili desetak metara niz totalno izlizanu stazicu, bez mogućnosti da se igde pridržite, osim za jedno drvo u sredini. Lokalne vlasti bi baš mogle da naprave par stepenika i postave nekoliko stubića i bar neki kanap za pridržavanje. 

Medjutim svaki trud se isplatio! 

Sedam metara visok vodopad obrušava se sa bigrene (to je onaj kamen malko šupljikast kao stalaktiti u pećinama) široke stene stvarajući malo okruglasto  jezerce predivne tirkizne boje. 

Nekoliko hrabrih momaka se čak i kupalo u toj bistroj, ali hladnjikavoj vodi.

Pazite gde stajete jer je svuda prilično klizavo. Po površini zemlje je kao puder sitna prašinica pa je balansiranje pri hodu preporučljivo, pogotovo što u toj lepoti gledate u sve okolo i ne obraćate pažnju na to gde gazite. Hiron kaže da je on zamišljao da su iznad vodopada igrale vile Kraljeviće Marka! Čudo da i on nije skliznuo!

U povratku smo prošli kroz selo Ljubičevac, ono isto o kom sam već pisala, sa luksuznim kućama u kojima niko ne živi.

Bilo je čudno što su u tom praznom gradu  na trgovima i u ulicama postavljeni ležeći policajci, pa kad je taxi prolazio čili smo drn-drn-drn. Mislili smo da nešto nije u redu sa kolima.... 
Svratili smo u njihov kamp koji se nalazi u lepom parku na obali Dunava. 

Ribolovac uvek spreman da ispriča šta je sve danas ulovio, rado je popričao sa nama. Toliko je tu lepo da smo poželeli da ostanemo, ali morali smo dalje. 

U Brzoj Palanci smo svratili u restoran sa pogledom na reku da popijemo po piće.

Dopao mi se način kako su dekorisali zid. 

[dujaspasa]

Etno galerija
 

Šetajući ulicama Kladova, u prvoj paralelnoj ulici sa rekom, a desno od hotela naišli smo na jednu poprilično oronulu kuću na kojoj je pisalo "Etno galerija" i "Srpsko lekarsko društvo". 

Za razliku od spoljašnosti dočekala nas je prijatna dobrodošlica od strane gospodje Svetlane Spatarević Popović.

Rado nam je pokazala sve izložbene prostore u kojima su izložene narodne nošnje, ručni radovi i raznorazni predmeti iz etnološke zbirke naše zemlje. 

 

Cela postavka galerije je pažljivo i sa puno ukusa arvanžirana i izložena u nekoliko prostorija. 

 

U prizemlju je radni prostor u kojem se nalazi nekoliko razboja za tkanje i vunica, a po zidovima su okačene diplome za uspešno izvedene ručne radove učesnika. 

 

U drugoj prostoriji se izradjuju predmeti od keramike. 
Godpodja Svetlana nam je ispričala da oni okupljaju decu i tu, na licu mesta, uče tim veštinama. 
Imam utisak da bi bez takvih ljudi kao što je ona mnogo toga od naše istorije bilo zatureno i zaboravljeno! 

[dujaspasa]

Tekija i Krstarenje Djerdapom

 

Postoje i drugi načini kako da provedete dan u Kladovu. Jedan od njih je da odete na krstarenje brodom ili gliserom po Djerdapu. Za ovo vam treba 3-4 sata. Rezervaciju krstarenja uradite telefonom, a mi smo odabrali "Trinity" vožnju gliserom. 
Prvo morate taxijem da se prevezete do Tekije (verovatno možete i nekim autobusom). Namerno smo došli ranije da stignemo da prošetamo i popijemo kafu. Niz vrlo lepih kuća sa negovanim baštama (na nekima piše da su za izdavanje) smeštene su u relativno uskim ulicama gradića na kosim obroncima Miroča. 
U želji da popijemo kafu, raspitali smo se kod meštana koji su nas uputili kod "Joce Krofne". 

Medjutim, Joca je bio zatvoren, došli smo prerano! 
Ajd' idemo u restoran "Panorama" za kog smo znali da pravi odličnu riblju čorbu, pa valda će imati kafu za nas? To je na drugoj strani sela. Bila bi to kafa sa lepim pogledom! 

Medjutim ni oni nisu radili. Naravoučenije: u Tekiji ne možete kupiti kafu pre deset sati. Nema veze, bar smo se lepo prošetali. 
Videli smo da naš brodić-gliser pristaje uz dok i da putnici izlaze pa smo se spustili do reke. Na jednoj livadi se nalazi mali kamp sa desetak razapetih šatora ispred kojih su se kamperi dogovarali oko daljih planova a u nastavku uz obalu je nekoliko prikolica. 

Ispod kampa je lepa, velika peščana plaža na kojoj je već bilo kupača. 

U maloj uvali, sa nekoliko privezanih čamaca, nalazi se dok na kog je pristao naš gliser. 
Prizor je bio pomalo Moneovski... 

Da li treba da vam kažem da je Hiron to na brzinu skicirao? 

Nas desetak se ukrcalo na brodić. Svako je dobio po jedan prsluk za spasavanje pri čemu je glavni vic bio dobiti odgovarajuću veličinu. Sledila je kolegijalna trampa. 
Brza vožnja gliserom traje 1,5 sat, s' tim što brodić zastaje kod svih važnijih mesta, a kapetan pri tom ispriča aktuelnu priču. 

Svo vreme zbog brze vožnje duva vetar, pa kome to smeta treba da obuče trenerku sa kapuljačom ili slično. Rano ujutru na reci u vožnji i u avgustu može da bude hladnjikavo. 

Kapetan je dao gas i brzo smo stigli do kraja Malog Kazana. Zamišljam kako je ovde bilo pre izgradnje brane i hidrocentrale Djerdap I. Ne verujem da bismo mogli ovako da plovimo. Dunav je na ovom mestu bio strašno opasan, jer je ogromna količina reke koja je kod Golubca oko 5 kilometara širine ovde morala izmedju strmih litica planine Miroč, širine oko 150 i dubine 90 metara, da protekne. Plus, dno je bilo puno stena pa su samo obučeni kapetani-locevi mogli da bezbedno plove. Kažu voda je bukvalno izgledala kao da vri, sa talasima i virovima, pa nije ni čudo da su ovaj deo Dunava prozvali Kazan. Medjutim, sada je reka mirna jer jezero koje je stvoreno lako prima svu tu vodu, a pošto je nivo reke podignut za oko 18 metara i šiljate podvodne stene nisu toliko opasne, mada i daje mora da se pažljivo kormilari. 
Ispod Dunava ostala su sva naselja koja su bila uz vodu, kao i čuveni Trajanov put koji je u prvom veku usečen u litice po nalogu cara Trajana na našoj strani. Sačuvani su arheološki nalazi Lepenskog Vira, Trajanova tabla, i brojni artefakti koji su mogli da se izmeste na sigurno. 

Rumuni samo špartaju čamcima... 

I brodovima... 

Jedni drugima mašemo.

Sa Rumunske strane se nalazi živopisan manastir Mrakonja, koji je takodje bio potopljen i sagradjen nov, pri čemu su sačuvani i ugradjeni neki delovi starog manastira. Brodić je stao blizu da možemo da razgledamo i fotografišemo. Na trenutak smo bili u Rumuniji! 

Polako se vraćamo prema Tekiji. U jednoj uvali na visokoj steni uklesan je lik čuvenog dačanskog kralja Decebala, glavnog neprijatelja cara Trajana. 
Zaista je ogroman, visina je  40 metara. Radove je finansirao rumunski bogataš Dragan 2004 godine. 

Malo dalje nizvodno, sa naše strane je Trajanova tabla.

Početkom II veka u znak završetka probijanja puta kroz stene Djerdapske klusure, imperator Trajan postavio je "Trajanovu tablu". Tabla je zajedno sa putem trebala da bude potopljena, medjutim doneta je odluka da se sačuva. Angažovana je firma "Venčac” iz Aranđelovca koja se bavila  eksploatacijom i obradom kamena i tabla teška 300 tona podignuta je 21,5 metar, cantimetar po santimetar.
Došli smo brodićem sasvim blizu table i mogli smo jasno da vidimo dva delfina, ruže i orla raširenih krila koji su uklesani u kamen. Tekst je bio (za nas) nečitljiv pogotovo što je bio na latinskom, a daleko je drugi razred gimnazije kad smo ga učili. 

Polako se približavamo Tekiji... 

Na plaži ima poprilično kupača. 

Iiii, najzad smo se dokopali kafe. 

Uživamo ispod suncobrana, čekamo da nam stigne taxi kog smo pozvali. 
Što se tiče Tekije, zaključili smo da je Tekija simpatično malo mesto sa lepom plažom, kućama za izdavanje i kampom. Vredi doći i provesti par dana u kupanju i obilasku puno interesantnih mesta u okolini. 
 

[dujaspasa]

Ovih dana, zbog Covida-19, uglavnom sedimo kod kuće i tako danas sredjujući ormane naletimo na uspomene  naših roditelja.
Našli smo fotografiju Hironove prabake iz 1910, na čijoj poledjini piše: "Pred put za Beograd". I setili smo se priče Hironovog oca. Možda sam o ovom već pisala, ali nekako mi baš ide uz ovaj putopis. 

Evo, ovako je to bilo...:

Prabaka Mara je tada imala 23 godine i bila je lepotica i odlična kuvarica. Ona lično je u Donjem Milanovcu vodila nadaleko čuvenu kafanu na keju blizu luke, sa ribljim specijalitetima. Pradeda je trgovao u Istanbulu.
U vreme izgradnje prvih železničkih linija na ovim postorima naglo je opao značaj plovidbe kroz Djerdapsku klisuru. Tada su niz Dunav otišli i poslednji "nevrati". To su bili splavovi-brodovi na koje bi stanovnici jednog sela natovarili lokalne proizvode, kožu, vosak, gradju, med, tegleće životinje i ljude i takvim nevratom niz Dunav plovili stotinama kilometara istočno. Tu bi razgradili nevrat, od gradje napravili "saonice" i nosila, oformili karavan i otišli za Stambol.
Naterala sam Hirona da mi skicira kako je to bilo...

U Stambolu bi prodali sve što su doneli, a zatim nakupovali jeftinu robu koje nije bilo u Srbiji, natovarili na konje i kola i tako se vratili u Srbiju. E, pradeda je bio baš jedan od njih!

Kao što su beogradske gospodje dolazile u Zemun na "nemecke" kolače, tako su porodično, brodom, beogradska gospoda odlazila u Donji Milanovac na riblje specijalitete.
Možete zamisliti koja je to bila avantura! Muškarci u odelima i haf-cilindrom na glavi, a dame u nakićenim dugačkim haljinama i šeširima sa velikim obodom da im lice ne pocrni od sunca!
U prabakinoj kafani se kuvala riblja čorba i spremala razno-razna jela od sveže ulovljene ribe. Ona je bila majstor za paprikaš od jesetre, a kao poseban specijalitet se servirao kavijar od jesetre. Rado je beogradskim damama davala recepte, ali je uvek "zaboravila" da im kaže najvažnije. Zato su dolazili kod nje ponovo, jer je njena čorba bila bolja!

U to vreme je postojala redovna brodska linija Beograd-Prahovo. Kroz Sipski kanal lokomotiva je čeličnim užadima vukla brod. Sve u svemu, taj put se smatrao avanturom.

Često je prabaka morala poslom do Beograda. Spakovala bi kofer i hranu za put i, priča se, dan ranije sela na molo na kom je pristajao brod, sve onako sa suncobranom u haljini do zemlje, u strahu da brod ne ode bez nje!
Dalje se priče ne sećamo...

Tako je to bilo pre više od sto godina. 

[Teogonija]

Poslednja priča je prelepa, likovi kao iz romana, Hironov crtez upotpunjuje dozivljaj.

A za sve Svetlane i Goce duboko postovanje i velika zahvalnost! 

[ljerka]

Divno !

Lep  prikaz  krstarenja uz obilje zanimljivih detalja koje  prate recni put.  Lepa i pitka prica  prosirena i obilascima na kopnu definivno intrigira i zove na obilazak onih koji nisu obisli ta kraj.  

[dujaspasa]

 

Hvala @Teogonijai @ljerka

Pokušavam da vam opišem moje utiske iz ovog dela naše zemlje. Jako puno lepih i veoma značajnih mesta smo videli, ali se plašim da malo ne dosadim opširnim pisanjem. Ali, šta je tu je! Tek smo došli do Kladova, a treba pisati i o putu za Beograd koji je bio prepun dogadjaja i istorije. 

[dujaspasa]

Kladovo

Na našim putovanjima na puno mesta smo doživeli neočekivano. Tako je bilo i u Kladovu. Mislili smo da je to  malo i nezanimljivo mesto. Medjutim, dočekala nas je potpuno suprotna stvarnost! 

Kladovo je jedno lepo urbanizovano mesto sa svom potrebnom infrastrukturom: velikim samoposlugama i drugim prodavnicama, bankom, poštom, crkvom, dva velika hotela, zdravstvenim ustanovama, muzejom, školama, brojnom restoranima, pristaništem, peščanom plažom... i da ne nabrajam. 

Ceo grad je "pokriven" cvetnim aranžmanima. 

U centru grada je crkva. 

Dva spomenika podignuta su u znak sećanja na pale borce prvog i drugog svetskog rata. 

 

Interesantno je da je Kladovo bilo prvi okupiran i prvi oslobodjen grad u II svetskom ratu! 

Ulice su asfaltirane i čiste, a glavna ulica je u drvoredu platana. 
Čisto da se zna gde je "Drž. granica"! 

Privatne kuće su lepo održavane sa negovanim baštama. 

 

 

A kvart sa četvorospratnicama je moderno dizajniran, sa fasadama raznih živih boja i kvalitetnih materijala.

Očigledno je da je značajan uticaj na razvoj grada napravila izgradnja  hidrocentrale Djerdap I, pa je od tada malo ribarsko mesto preraslo u moderan gradić. 

Vilu "Ruža" u kojoj su boravili čuveni političari, opština i sada koristi.

 
Zbog lepote grada i dobre zabave ovde često dolaze u provod Rumuni. 

Direktno preko puta Kladova je veliki rumunski grad Turnu Severin. Ovo je pogled sa kladovskog pristaništa na rumunsku stranu. 

Duž većeg dela gradića je lepo poločano šetalište uz Dunav. Počinje od plaže i našeg hotela gde je lep trg sa bogatim cvetnim aranžmanima. 

Odatle se vidi nekoliko kilometara uzvodno hidrocentrala Djerdap I. 

Meštani se medjusobno poznaju, tako da se primeti svako novo lice u gradu, što se nama i dogodilo. Jedne večeri sedeli smo u kafanici na ćošku hotela u kojoj je bilo baš dosta lokalnih "matoraca". Kad smo odlazilu čuli smo da se medjusobno raspituju: "Jel znaš koji su ovi?" 
Nema velikog saobraćaja, gužve po autobusima, čekanja u redovima, žurbe kao kod nas u Beogradu gde smo često svi bukvalno jedni drugima na glavi. Nekako prosto osećate taj mir i jednostavnost života. 
Ljudi su srdačni i druželjubivi, osećate da ste dobrodošli. 

U jednoj ulici u centru su jedan do drugog restorani, o kojima ću vam posebno pričati. 

Ako vam je potreban novac, tu je bankomat. 

Pijaca je dobro snabdevena. 

Jednog dana predveče skupila su se deca na platou odmah do samoposluge "Aman" gde su glumci napravili malu predstavu za decu. 

Peščana plaža dugačka kilometar redovno se održava i ima postavljene suncobrane. Možete iznajmiti i kajake, popiti piće, kafu... 

Ujutru... 

Sa našeg omiljenog mesta najbolji je pogled na plažu i Dunav. 

U podne... 

Ispred hotela u dve velike žardinjere bujno cveta predivano roze cveće. Ako se ne varam to je jedinstveni Dianthus kladovanus, iliti kladovski karanfil. Probala sam da pokupim seme, ali mi nije uspelo. 

[pazovan]

Lep opis Kladova
I na nas je ostavio vrlo pozitivan utisak. Očekivali smo neko zapušteno mesto a ispostavilo se sasvim suprotno! Mislim da ćemo ponoviti putovanje do Kladova neke od idućih godina.

A sećam se, jedno veče, pešačimo i skrenemo bzvz levo kad ono ulica - pešačka zona!
To je bilo najveće iznenađenje. Puna ljudi i restorana, Što bi moj prijatelj rekao: čovek na čoveci. Mi se uopšte nismo raspitali o mestu, samo smo rezervisali smeštaj i otišli.
 

Jedino pijacu nismo našli. I dalje ne znam gde se nalazi.


 

[dujaspasa]

@pazovanhvala!

Pijaca je na sredini puta izmedju hotela "Djerdap" i glavne ulice (one sa drvoredom). 

 

Restorani

 

Kao i obično nikad ne preskačem priču o hrani. Tako ću vam i sada pokušati da prenesem naše utiske. 
Za doručak smo par puta jeli burek (ne treba vam oštar nož da ga presečete!) i peciva u odličnoj pekari u glavnoj ulici. 

U pešačkoj zoni, blizu jezera je niz restorana, picerija, poslastičarnica...

Na ćošku je velika samoposluga "Aman", zatim menjačnica, raznorazne radnje, naravno da su tu i Kinezi sa svojom radnjom, ma, ima svega.
Pošto smo mi u više navrata ovog leta i jeseni išli na krstarenje i jednom prilikom ostali nedelju dana pružila nam se prilika da obidjemo nekoliko restorana.
Definitivno svi kuvari prave fenomenalne čorbe (teleću i riblju).

Na kraju smo se opredelili za dva restorana. Prvi je "Tekijanka plus" drugi-treći restoran u pešačkoj zoni.
Cene su svuda slične i pristupačne. Evo jednog našeg računa.

Meni se mnogo dopalo jelo "Toplo predjelo Tekijanka" od pohovanih paprika, kačkavalja, pečurki, tikvica, crnog luka... i pečene slanine. 

Hiron se nasladio sa ribom na razne načine.

Naša "četvorka" je u savladavanju tih delicija bila jednodušna! 

Treba otići, makar na kafu i kolače. 

Izdvojila bih restoran u susednoj ulici koji se zove "Kafanica". Malo je skuplji od ostalih ali vredi!
Pokušali su, a delimično i uspeli da dočaraju atmosferu od pre 100 godina.

U zastakljenoj niši iznad stepenica koje vode u donji deo restorana su half-cilindar, bele rukavice, džepni sat, lula, pištolj i štap.

Malo dalje je držač za novine od bambusa. 

Naravno,  telefon... 

 

Ko kaže da klavir služi samo za sviranje? 

Nas dvoje smo se baš uklopili! 

A za dobro raspoloženje poslužila ja bela "Tamjanika" ( ali tikveška).