Deliblatska peščara

[Teogonija]

Bežimo  bar na dan u u neki ćošak Srbije  da  u tišini nadjemo spas od ludaje gradske. 

 

Krstić i sin za Beograd, a mi iz Beograda. Oni u totalnu  katastrofu a mi u totalnu lepotu.  Pravo preko Pančeva gde se u nedeljno jutro duž dugačke ulice bez trotoara po kartonima, čarsafima i najlonima rasprostrla besparica Srbije. Tužan na početku, a ružan prizor na kraju putovanja, kad su svetla farova obasjala odbačene plastične flaše, zgužvane papire i kese isturenog odeljenja pančevačkog buvljaka.

 

 

Iz Dolova izlazimo ulicom Žarka Zrenjanina, u Mramorak ulazimo ulicom istog imena. Izmedju banatska ravnica, lako im bilo put napraviti, teraj samo pravo. Možes i dva kilometra vezanih očiju. Al nemojte, molim vas.

 

 

Kad sam bila mala često sam sa bakom putovala Vojvodinom, iz busa sam posmatrala svu tu beskrajnu monotoniju i bilo mi je mnogo dosadno. Tek neko polje suncokreta bi me trglo, ritmično bi pevušila sun-co-kret, sun-co-kret dok mi hipnotisanoj ne padnu kapci i glava. Dugo sam prema ravnici bila ravno-dušna.

 

 

Nešto se desilo, život me rastreso po krivinama pa me ravna linija  smiruje.  Konačno sam uspela da nadjem lepotu  u tim nepreglednim poljima pored puta i rado odlazim u Vojvodinu. Od Dolova do Mramorka (kako su u stvari lepa i poetična ta imena) iz plodnih njiva izrasle bele vetroturbine.

 

 

Doručak najlepši ukus ima pored vode, a kad povetarac zašušti trskom, suce bljesne o površinu i divlja patka zaleprša krilima sendvič iz ranca je ko carska trpeza . Tu kod Deliblata izmedju jezera i naznaka peščare zastajemo da proučimo table.

 

 

Specijalni rezervat prirode Kraljevac sastoji se iz tri celine. Obzovik  dolina nastala rečnom erozijom,  pašnjaci Spasovina i jezero Kraljevac. Jezero nije samo lepo, vec je i zanimljivo. Voda čista, pa kažu da se mogu videti i vidre, ima neke paprati koja je zabeležena u I tomu Crvene knjige flore i faune Srbije što znači da je ugrožena, a inače je i relikt što opet znači da je opstala kao vrsta još iz pradoba. Na ovom jezeru  obitava u zajednici sa barskom ivom. Pa onda još  i plutajuća ostrva koja vetar pokreće, a košave su ovde jake, toliko da se cela Deliblatska  zatalasala i protegla u pravcu duvanja.

 

 
Najveće ostrvo Velika greda ima u sredini vodena okna, raj za ptice močvarice. Okna ne lede zimi pa su spas za ribe. Gde je riba, tu su i pecaroši. Na jezeru se može i pecati uz dozvolu.

 

 

Dnevna košta 1000 dinara i ulov se nosi kući. Koliko i šta sme da se izlovi objasniće članovi Udruženja sportskih ribolovaca "Deliblatsko jezero". Bogat biljni i životinjski svet, čista voda, tišina, kontrast zelenog i plavog što godi oku... već nas opila ravnica.  Nema kesa, flasa i papira. To cenimo.

 

Duboke rupe u lesu su gnezda ptica pčelarica, izgleda da su se vec odselile krajem avgusta

[Teogonija]

 

 

Navigacija pinovana na Školsko-rekreativni centar Čardak, kratko vozimo putem 310 Deliblato Šušara što  preseca peščaru po vertikali. To je put kojim se ređe ide celom dužinom, ima rupčaga, fali asfalta ("da se ja pitam ja bi proterao autobus ovuda")

 

 

Vrlo brzo skrećemo desno i vozeći par km kroz šumu jos uvek ne shvatamo da smo u peščari. Pošumljeno, bujno, asfalt uzak ali dobar, pesak nevidljiv. Gde su te dine i pustinjsko more? Oko sat i kusur od Beograda a ja u našoj pustari nikada nisam bila. Gazila po pesku Sahare, a Deliblatska mi vazda izmicala kao da je deli okean a ne Dunav. Mislila sam da ćemo bupnuti odmah u neki pesak do kolena, kad ono pustinja zelena.

 

 

Deliblatska peščara uopste nije mala, 350 km kvadratnih, čak je i na satelitskom snimku zelenija od okruženja  i liči na neko ostrvo u oker moru oranica. Još u doba Austro-Ugarske, pre dvestotinjak godina  počeli su sa pošumljavanjem koje traje i danas,  ne bi li zadržali svu tu pustinju da se ne širi, da se obuzda pesak koji leti nošen košavom pa zasipa plodne oranice.

 

 

Tako i ono mesto valjda dobilo ime Šušara, po letećem pesku. Ono što je priroda stvarala u dugom procesu, da li tako što je Panonsko more nestalo ili je vetar doneo pesak, covek je uspeo da promeni i oblikuje po svojoj volji. Čovek često zabrlja stvar  i upropasti trud prirodnih sila, ovde je čini mi se uspeo da oplemeni prostor i napravi ravnotežu.

 

"Čardak"  je izolovan od sela, smešten u šumskom okruženju na velikoj površini. 

 

 

Neke od desetak postojećih zgrada deluju kao da nisu renovirane, ali ipak spoljašnji prostor kompleksa je lepo održavan, trava ošišana, staze uredjene, sportski tereni u funkciji, dobar parking. Postoje  ljuljaške i  teretana na otvorenom.

 

 

Ima mnogo mesta za piknik. Izletnici  rasprostrli po hladovini svoje ćebice, doneli rasklopive stoličice i stolove. Oktobarska nedelja sa vedrim nebom i temperaturom taman da se uživa bez navlačenja tri rukava izmamila je ljubitelje prirode. Registracije na parkingu BG, NS,PA, VĹ ,KO... svi zasićeni neprestanim gradskim brujanjem željni zelenila, mira i svezeg vazduha... mesto je baš posećeno.  Ko neće mnogo da šeta, može i tu da ostane ceo dan, za decu je odlično i bezbedno, sloboda i širina. Glavna zgrada sa restoranom radi. Da li služe hranu ne znam, ali videla sam izdaleka da su svi stolovi zauzeti, piće se sigurno može dobiti.

 

 

Pešačke staze počinju upravo odavde, iz kompleksa Školsko rekreativnog centra Čardak. Da se ne zbunite ukoliko, gledate GE, postoji i Edukativni centar Čardak bliže putu 310, to nije mesto odakle počinju ove treking staze. Na info tablama su vrlo jasne mape sa ucrtanih 6 ruta, odlično je sto su sve kružne. Prema kondiciji, raspoloživom vremenu i raspoloženju može se izabrati jedna, ali  i kombinovati nekoliko.

 

Crvene staze
Staza 1 Vrela ide ka istoku, duga je 12km
Staza 2 Borovi breg u obliku osmice takodje ka  istoku, najduža je, ima 15 km

Staza 3 Koprivić, ka zapadu prolazi pored šumareve kuće, duga 7 km

Staza 4 staza Radosti delimično se podudara sa br. 3, duga 5 km

 

Plava staza

Staza 5 staza Zdravlja je kratka, svega 3,5 km

 

Zelena staza

Staza 6 Eko staza, takodje 3,5km

Obeleženo je kojim stazama se može samo peške, a kojim je moguće u off road vožnju biciklom

 

 

Broj  kilometara ne treba da obeshrabri nikoga, sve staze su lake. Mi smo odabrali najdužu, stazu broj 2 

 

[Teogonija]

 

 

Početkom oktobra peščara je zanimljiva zbog rumenog ruja, visokog razgranatog grmlja sa tamnocrvenim lišćem . Obično se u prvoj nedelji oktobra organizuje tradicionalno pešačenje "U bojama ruja".

 

 

Mi smo malo okasnili , pa je neko žbunje već izgubilo lišće. Izabrali smo nadužu stazu u obliku osmice, s namerom da malo zabušavamo i prekrojimo rutu.

 

 

 

Prvi deo ide kroz gustu bagremovu šumu i duboku hladovinu. Široke, gotovo kolske staze od mekog peska prijatne su  za hodanje po suvom vremenu.  

Kilometri se neprimetno nižu bez obzira na kondiciju, priroda se postara da se umor ne oseti, usponi, ako ih uopste i ima su toliko blagi da su zanemarljivi.

 

 

Ponegde postoje odmorišta, izletničke klupe sa nadstrešnicama, a putokazi u obliku strelica u bojama rute sa naznačenim brojem staze  kao i  markacije na drveću su na svim bitnim mestima tako da zaista nema opasnosti da se zaluta.

 

 

Preporučljivo je ne skretati sa obeleženih staza, koliko god predeo delovao pitomo i blago bez dubokih useka, klisura i opasnih provalija, peščara nije naivna. Ispresecana je mnogim puteljcima, ogromna je, predeo je vrlo sličan pogotovo kad je nepoznat i ide se prvi put, nema nekih visokih orjentira koji štrče da bi pomogli u slučaju gubljenja.

 

Signal često nestaje, tako da nije pametno oslanjati se na telefone, uostalom zdravo je  bar ovde malo ih i zaboraviti.

 

 

 

 

Pustara utonula u mir, smenjuju se šumarci i travnate površine prošarane žbunjem, glogovi se okitili zrelim plodovima, ima i divljeg  šipka. Nezagadjeno izduvnim gasovima i civilizacijskom prljavštinom.

 

 

Prošetali  smo ulicom Pink Pantera .

Nakon lovačke čeke i hranilišta (ništa ne brinite, puška je zakočena) na petom kilometru je upravo ona petlja, čvor na osmici, tako da ko ne želi dalje može se  vratiti do Čardaka drugom stazom.

 

 

Od čeke put dužine 1 km se nastavlja dalje ka Borovi brdu. Tu vec počinje predeo  češće pošumljen belim i crnim borom, kora breze se beli, a ruj crveni.

 

 

 

 

 

Živo platno impresionista.

 

 

Na mekom pesku izbačene humke, u  pustari živi slepo kuče, tekunice i skočimiš. Nismo videli ni jednu živuljku, Điđija smo jedva obuzdali da ne kopa i lovi, mora da ih je nanjušio, stari je on rupar.

 

 

Na info tabli lepo je pisala napomena "Nemojte uznemiravati životinje". Điđi ne zna da čita, a i on je neka životinja...valjda...mi to često zaboravljamo.

 

 

Na stazi tragovi u pesku, sem ljudskih, neka životinja papcima ostavila svež zapis, prošla je ovuda malo pre nas.  Čitamo potpis, mora da je jelen. U peščari žive jeleni i srne, divlje svinje, na info table stavili i sliku vuka.

 

 

Borovi brdo je vidikovac bez širokog vidika, čistina među mladim borićima sa jednim odmorištem.  Jeste to   uzvisina, ali mala,  reljef ipak ne dozvoljava da pogled zapuca nadaleko.  

 

 

Nekada je verovatno brežuljak bio gola peščana dina. Sedimo u tišini, na pola smo puta. Udišemo miris mladih borića pa se nakon slatkog energetskog zalogaja vraćamo istim putem do lovačke čeke, skraćujemo šetnju za par kilometara, ne idemo celom osmicom. Imala sam ideju da stignemo na poslednju skelu kod Stare (Banatske) Palanke i predjemo u Ram na riblju čorbu.

 

 

Od lovačke čeke se spuštamo na donji pravac ka Čardaku, da se ipak ne vraćamo istom stazom kojom smo došli, to je još 5 ležernih kilometara. Na koncu naša šetnja je  bila felerična, krnja osmica.

 

Skoro da nismo sreli ljude nigde usput, osećaj spokojstva,  kao da smo sami u pustari.

 

Doduše, čudnoj, zelenoj sa plamtećim zbunovima, treperavim brezama i mirišljavim borovima. Pustinja se u ovom delu pretvorila u oazu.

 

Na trgu Pere Detlića jos jedno odmorište, a kod Svih dabrova Ontarija gužva.

Već je 3 popodne, hodali smo lagano 12 km. Koraci ko laki oblaci, a moji zglobovi problematični i Ahilove tetive upaljene...dalje nećeš moći...peščara je čudo, meka i pitoma, ovih 12 je prošlo bez bolova.

 

 

U ŠRC Čardak dolazimo sa gornje strane i prolazimo pored nekoliko redova paviljona, ispred nekih izbačeni delovi nameštaja, stare peći bubnjare, možda će se i oni renovirati. Za sada su obnovljena dva paviljona, glavna zgrada i restoran. Bar nešto, neka održavaju makar i to da se ne zapusti i ne propadne.

 

 

Kompleks je uredan, nema djubreta, duž staza takodje čisto, nigde kesa, flaša, limenki, ni jednog jedinog papirića...nisam primetila dublje u peščari kante za otpad, ali drago mi je što ljudi ipak imaju svest da se čuva i ne zagadjuje.

Ako nemaš gde da odložiš, a ti svoje djubre nosi sa sobom.

Kod Čardaka sad jos vise naroda, parking krcat, kola parkirana duž puta. Zaključujemo da ovde vredi doći ponovo, prošetati drugim stazama, peščara je sigurno lepa i drugačija u svakom godisnjem dobu. Blagost pejzaža, gotovo nevidljivo zatalasanog opušta napete nerve, smiruje i usporava korak vojvodjanski lagano. Može li aktivno biti ležerno? Može, mirna pustara, mirna i ja. Nemaš se gde zaduvati, nemaš se gde uspinjati, a ipak se zglobovi  fino razmrdaju na pitomim stazama gde kamen i da ga lupom traziš ne možeš ga naći.  

[Teogonija]

 

 

Vozimo ka skeli u Staroj Palanci, po oktobarskom redu vožnje zadnja je u 16 i 30. Evo rasporeda za oktobar

 

Taman imamo vremena da popijemo kafu u nekoj bašti pa da gladni predjemo Dunav. Kod skele prometno. Dve kafane na obali rade, obe krcate. Nema ni slobodne stolice, kamoli astala.

 

 

Oktobarski dan je ipak kratak, razmišljamo... dok predjemo skelom, možda ni Ramska tvrdjava više neće raditi, a opet... i da još radi ne možeš na tvrdjavu gladan... ko zna kakvo je stanje tamo u kafani, gužva verovatno i na drugoj strani ko i ovde... možda su pojeli i svu riblju čorbu, ostaćemo gladni.

 

 

I dok smo mi tako usporeno razmišljali oslobodi se sto ispod drveta. Gledamo kusaju svi, rastu nam zazubice...  ne dižu glave sa tanjira, pa sve mašu konobaru za još lepinja, piva, salata. Svi prašnjavi ko i mi, nahodali se...il je dobra klopa il su mrtvi gladni pa im svejedno.

 

 

 

I eto tako mi ponovo izmače skela, jednom smo hteli iz Rama na ovu stranu pa nismo...biće treća sreća nekada. Probala sam brodove, trajekte, trabakule svakakve, vozove, uspinjače, avione, metroe ispod mora, funikulare na sajlu...oću i tu skelu jednom pa nek ide život.

 

 

Kečiga je bila odlična, tri komada u porciji sve sa pripadajućom blitvom, pomfritom i grilovanim povrćem. Riblji paprikaš još bolji, tri porcije u kotliću sa parčekanjama ribe bez kostiju dovoljne za četvoro zdravo gladnih.

 

Izvinite, malo neuredno deluje, ali navalilo se brzo, dok sam se dohvatila aparata već nestalo pola

Porudžinu smo iznenadjujuće brzo dobili iako je bila gužva, konobari su leteli na sve strane, porcije su ogromne, cene pristupačne (ala nas u Bg-u deru!) Velika terasa ispod krošnji, stolovi nisu nagurani, dal zbog korone il inače tako uvek biva.

 

 

Opuštena priča, kafana baš starinska malo zaglavljena u nekom prošlom vremenu,  jednostavna i nepretenciozna. Nama onako prašnjavima i čupavima odlicno legla. I ostali su bili u sličnim izdanjima pa smo se fino uklopili. Ima mačaka al su se valjda toliko najele da ih je mrzelo čak i gavu da podignu i bace oko na Điđija. Sve u svemu nemam zamerku za kafanu prvu do skele.

 

 

 

Pogled na kanal Dunav-Tisa-Dunav pa tamo dalje i na sam Dunav i naravno na skelu za kojom na kraju pored dobre klope nisam žalila, pogotovo što je sa ove strane lepši zalazak sunca.

 

 

Deliblatsku sigurno ponavljamo, mozda Zagajička brda uskoro ako ne bude kiše, vetra i ladnoće.

Ako neko zna gde je neki Mali pesak, neka javi. I šta jos može po Deliblatskoj.

Izmenjeno 17 okt 2020 (Teogonija)

[dujaspasa]

@Teogonijakad god o nečemu nešto napišeš mi bismo odmah (neki put i opet) tamo da odemo! Umeš da zainteresuješ čitaoca. 

Hvala što si našla snage da nam bar malo skreneš misli sa "svakodnevnog prebrojavanja obolelih" na lepe stvari u životu. 

[rakel]

Kafana se zove Lederata

[Teogonija]

@dujaspasa

Hvala tebi na lepim rečima, zaista treba skrenuti misli

@rakel

Hvala, nisam ni znala gde smo jeli ja videla samo da pise Restoran

Lederata to je po  rimskom utvrdjenju preko puta, s druge strane Dunava, tamo na brdu kod Rama...steta sto taj arheoloski lokalitet nije bolje odrzavan.

[clockwork_orange]

Pocelo je kao obilazak Zagajickih brda a zavrsilo se potpuno drugacije
Krenuli smo rano ujutru iz Beograda dosli do Izbista krenuli ka Susari negde na pola puta se parkirali i krenuli u setnju. Izmedju nepreglednih polja psenice kukuruza suncokreta i lekovite trave sakrila su se nestvarna brda idealna za setnju kako rekreativcima tako i naprednim planinarima

[clockwork_orange]

Odluka pada da odemo do Susare i putem kroz pescaru predjemo do Deliblata ali u Susari selu koje ima interesantnu istoriju se zaustavljamo na jednom neverovatnom mestu Pansion Marieta. Savrseno uredna basta, kuca u stilu Indije (kasnije smo saznali da je vlasnik radio u Burmi u ambasadi) zaposleni neverovatno ljubazni a cene povoljne. Savrseno mesto za pauzu posle 15ak kilometara setanja. Odatle nastavljamo ka Deliblatu putem kojim se redje ide. Put preseca pescaru po sredini i u jako losem stanju je zbog erozije peska ispod asvalta svi preporucuju da se ne ide tuda da je put neprohodan ali eto mi smo prosli cak smo sreli jos par automobila usput. Odatle nastavljamo ka Deliblatu i jezeru Kraljevac

[Tirkizna]

Mi planiramo sledeceg vikenda da odemo do Zagajickih brda, onda negde na rucak, zatim do tvrdjave Ram, pa na prenosciste u Velikom Gradistu, vec sam rezervisala. Preci cemo skelom na drugu stranu, cena je 1300din.

Peske cemo od Grebenca do piramide i nazad.

[clockwork_orange]

O jezeru ne bih mnogo, koleginica je vec dala detaljan opis, nadao sam se da postoji neka plaza da se malo okupamo ali nazalost nismo nasli
Mozda kad bi uredili plazu jezero bi sluzilo i kupacima pa bi u samom mestu turizam bio razvijeniji ali,,,
Kako nam termini skele ka Ramu nisu odgovarali uputismo se tamo kolima ,jeste duzi put ali cena skele od 1400 dinara i gorivo su bili tu negde a ustedeli smo na vremenu

Dakle od Deliblata preko Kovina i Smedereva pravac Ram
Put je relativno dobar ima par deonica sa losijim asvaltom ali generalno lako i brzo se stize
Tvrdjava u Ramu je kompletno restaurirana,  na blagajni dobijete i uredjaj koji vam "prica" istoriju tvrdjave celih 12 minuta mada smo mi naleteli na organizovanu posetu sa zvanicnim kustosom tvrdjave koji je jako interesantan pa smo se malo slepovali 

Izmenjeno 21 jun 2021 (clockwork_orange)

[clockwork_orange]

Od Rama nastavismo ka Smederevu gde nadjosmo tvrdjavu u jako losem stanju a mali grad tvrdjave u rekonstrukciji tako da nismo mogli da ga obidjemo
Svejedno bili smo u prilici da uradimo po koju interesantnu fotografiju i da klopamo na korzou
Svakako svima koji su u prilici preporucujem ovaj instant turizam
Ovaj ceo krug je nekih 25km pesaka i 300km kolima i definitivno se isplati priroda je predivna ljudi su srdacni i upoznajemo svoju zemlju da bi smo je vise voleli

[Tirkizna]

Deliblatska pescara, pre nego sto smo doslo do Zagajickih brda.

[Pawparazzi]

Pozdrav svima! Izdaje li neko vikendicu u šumovitom delu peščare? Zamislila sam doček Nove godine u nekoj kućici među četinarima, ali pošto nismo u prilici da šmugnemo na duže od dva dana, nećemo moći nigde daleko, a u Peščari znam da ima kuća čije okruženje parira ''ozbiljnim'' planinama