Izolacijski zapisi o srećnom Istanbulu i zelenoj Bursi

[Teogonija]

Izolacija je trajala 28 dana, priču sam toliko raširila da je nastavljam u postizolacijskom periodu, što znaci da će biti još  sporije pisana, moram da pojačam dozu šetanja, moje kerče me ovih dana izludjuje sa lajanjem, av av av...nikad mu nije dosta šetnje

 

Ajmo mi u Bursu, daleko od svega

 

Poranili smo, vratili ključ od apartmana, predali koferče recepcionerki na čuvanje. Zapadno od centra, na suprotnom kraju od Zelene mahale je još jedno istorijski važno parče grada.

 

 

Recepcionerka nam naručuje taxi, jedna od najstarijih četvri Burse nije daleko, oko 2km od smestaja, moglo bi peške Altinpark ulicom po ravnom uz izloge (pretežno sa venčanicama)  ili gradskim busom, ali žurimo.

 

 

Naselje Muradija je zeleno i tiho, u brdovitom kraju gde još opstaje nekoliko starih kuća medju stambenim zgradama.

 

 

Nakon završetka izgradnje kulije na istoku u Zelenoj mahali da bi se grad širio i na drugu stranu sultan Murat II, (sin Mehmeda koji počiva u Zelenom turbetu)  podiže u prvoj polovini 15. veka Muradiju, poslednji i najveći sultanski kompleks u Bursi.  

 

 

Zdanja kompleksa su razbacana, sad već i podeljene naknadno trasiranim ulicama. Taksista nas ostavlja tačno ispred džamije, pa ga gledamo dok pere ruke na šadrvanu i kometnarišemo da je morao da se opere od greha što nas je odro za vožnju (verovatno uključio neku noćnu tarifu). Nebitno, nije strašno, neka mu.

 

 

Džamija je usred parka, na prvi pogled mi deluje da je ova četvrt mnogo zelenija od Zelene mahale. Gradjevina stara 600 godina  je prilično jednostavnog oblika, radi se o nekom posebnom planu u obliku izvrnutog slova T, što  bi trebalo da je bitno jer je u pitanju stari bursanski stil.

 

 

Cigleno kamena fasada liči na vizantijske  sa opekom  postavljenom  u geometrijske šare, a ukras od fajansa podeća na detalj sa pirotskog ćilima. Glavna vrata sa fantastično izvedenom kundekari tehnikom sa prepletajima lišća i cveća, svod na tremu ispred ulaza ništa manje vredan pažnje 

 

 

od gipsarije i kalemič tehnike oslikavanja 

 

do sjajnih pločica  3D izrade i drvene slagalica obloge

 

Obišli smo dosta džamija na ovom putovanju, možda vas ti opisi i smaraju, al medju osmanlijama smo, sve su te džamije stare sultanske dakle istorijske, po nečemu specifične.

 

Na stranu vera i nevera, radoznali smo i gledamo ih kao primere razvoja arhitekture, primere dekorativne  umetnosti koja nam nije bliska i često vidjena.

 

 

Ove istorijske bursanske  džamije su robusne, četvrtaste, spolja  liče na  karavansaraje i hanove, bez istanbulskih  razigranih polukupola.

 

Muratova džamija, po zidovima su delovi sačuvane originalne keramike u tirkiznoj i tamnoplavoj boji

Ovako organizovanu  unutrašnjost smo videli prvi put. Mali prostor za molitvu je u dva nivoa, glavni deo sa mihrabom je uži i ispupčen u odnosu na ulazni deo (eto obrnutog T) i podignut, a kod ulaza je šira osnova,  sa strane se nalaze odvojene sobice za molitvu.

 

 

Više od pola veka je stara pa je razumljivo što se menjao stil unutrašnje dekoracije, a rokoko se izgleda dopadao Osmanlijama sa preteranim i raskošnim izgledom, zasićenim ornamentima i biljkama

 

 

Rokoko mihrab (malo mi nespojivo zvuče ove dve reči), ali eto sve je moguće. I istok je hteo da liči na zapad, ali to je već 18. vek, mnogo kasnije od vremena kada je džamija u kompleksu Muradije podignuta. 
 
Najveća vrednost i lepota kompleksa su grobnice., videćemo i koliko su sultani i sultanije bili široke ruke u ovoj raboti.

 

 

[Teogonija]

 

Dinastičko groblje u Muradija kompleksu  najveće je u Turskoj, gradilo se postepeno, razni sultani su u periodu od 130 godina dodavali turbeta.Poslednje je podigao naslednik Sulejmana Veličanstvenog, Selim Pijanica za polubrata Mustafu.

 

 

Ispred svake grobnice su postavljene dvojezične table sa opisom, moram priznati odlično izvedene da traju, umetnute u okvire od belog mermera isklesanog u tipične ornamente sa bursanskih vrata, neke informacije su uklesane i u same mermerne ploče.

 

 

U svakom turbetu su izložene i knjižice sa fotografijama kako je izgledalo pre i posle radova.

 

Obezbedjene su i besplatne brošure na ulazu a verovatno može da se uzme i audio vodič pošto postoje oznake sa brojevima, na ulazu nije bilo nikoga.

 

 

 Obimni restauratorski radovi su izvedeni 2014. kada je i ceo kompleks uvršten na UNESCO listu svetske baštine i pri tome se zaista vodilo računa i o prezentaciji kompleksa.

Ulaz je besplatan iako je ovo svojevrstan muzej sa 12 grobnica gde leži jedan sultan, petnaest prinčeva, članovi familija, njh 40 ukupno. Staze vijugaju izmedju turbeta kroz vrt, zeleno je i spokojno.  

 

 

 Sve grobnice su gradjene istom tehnikom, od redjane cigle i kamena, približno su iste veličine sa razlikom u osnovama, ima četvrtastih, šestougaonih i osmougaonih. 

 

 
Prvo je izgradjeno turbe osnivača kulije Muradija, Murata II.

Neverovatno, turbe poslednjeg sultana pokopanog u Bursi je najjednostavnije unutrašnjosti, sa najmanje ukrasa, upravo kako je i tražio. Nema keramike, boja i finesa, skupocenog pokrova i sarkofaga, korišćeni su stubovi i kapiteli iz Pruse, vizantijske Burse.

 

Hteo je da ga zakopaju u zemlju na koju će da pada kiša, pa mu je sin Fatih naručio turbe sa otvorom u kupoli. Ispred ulaza je široka drvena nadstrešnica sa izuzetnim radom.

 

Murat II,šesti sultan dinastičkog niza, oženio je duplo mladju Maru Branković, ćerku despota Djuradja Brankovića, oslepeo joj dva brata, osvojio Smederevsku tvrdjavu, Niš i Kruševac, preuzeo Golubac, njegovaa vojska sukobila se sa Sibinjanin Jankom, bezuspešno je šest meseci opsedao Beograd.

 

 

Moj muž odlično poznaje istoriju, i dok mi je pričao šta nam je ovaj sultan uradio razmišljala sam, uvek osetljiva na ženske sudbine, o jadnoj Mari tamo negde u haremu, sa teškim bremenom garancije mira i zalogu u muškim političkim igrama. Jedno vreme je i ona provela u Bursi, Mutat Ii je otac čuvenog Fatiha  Osvajača Carigrada, a Mara je  bila vrlo bliska sa Mehmedom Fatihom koji ju je cenio i nazivao pomajkom, pa joj je kada je postala udovica, a on sultan, poklonio posede u oblasti Sera u Grčkoj (blizu bugarske granice) gde je najverovatnije i umrla.

 

Sve ostale grobnice su fantastično oslikane, ukrašene pločicama, svaka na drugačiji način, ne možete se nagledati svih tih boja, šara i ulazak u svaku je bio doživljaj za sebe.

 

 

 

 

 

 

 

 

Sad mi je definitivno jasno zašto Turcini danas vole jake boje, valjada im ostalo u genima. Ovo se definitivno mora videti ako posećujete Bursu.

 

 

Kako se u islamu ne prikazuju ljudski likovi i životinje, geometrija i svet flore su nepresušan izvor inspiracije čiji se motivi razvijaju u beskonačno varijanti.

 

 

Zanatlije umetnici su morali biti vrlo maštoviti da u vrlo ograničenom opsegu dozvoljenog stvore dekoracije koje će biti i duhovne i estetske prirode.

 

 

Sem apstrahtnih šara i kaligrafskih zapisa na crtežima po zidovima i pločicama se pojavljuju stilizovani čempresi, cveće, naročito mnogo lala i karanfila, lišće, uljne lampe

 

 

 

 

Usled restauracija tokom vekova dodavani su ukrasni elementi koji su odraz ere i uticaja evropskih stilova pa nastaje osmanska verzija barok i rokoko uzoraka.

 

U pojedinim grobnicama su pri poslednjoj obnovi uspeli da dodju do sloja sa prvobitnim originalnim crtežima iz 16. veka

 

Na ovoj kupoli su obnovili  oba sloja, odnosno ostavili samo fragment starog u trougliću

 Ponegde su malo i omanuli pa i laik može da vidi da su se zaigrali, kao npr.  na ovom lučnom ulazu ge su nacrtali nešto što liči na slagalicu.

 

ili ovde na donjoj slici nisu znali šta će  sa dekoracijom jer je verovatno sve bilo previše uništeno vlagom, ali mogli su se ipak bolje potruditi, ovo je grobnica nekog ja mislim ne baš mnogo važnog člana, pa eto...oni bitniji dobiše više pažnje

 

Donji deo zidova su uništili načisto. Džaba ste krečili.

 

Muradija groblje je ipak i pored mojih zamerki,(a ja sam laik koji veze nema pa kad sam ja primetila onda su stvarno omanuli)  odlična lokacija za pregled izuzetnih primera osmanske dekorativne umetnosti od početne faze razvoja carstva.

 

 

Izložba medju sarkofazima možda deluje morbidno, ali kada se zna da su ovo gradili sultani i sultanije za svoje najbliže duže od jednog veka i nisu štedeli, onda nema dileme da je ovo pravo mesto za sve koje interesuje  ova vrsta estetike i umetnosti.

 

 

Moramo videti još i gde je završio jedan nazovi sultan iz Andrićeve pripovetke i gde počivaju čuveni sin i majka koje su mnogi upoznali u jednoj seriji.

 

[Teogonija]

 

U vreme kada se vršila restauracija mauzoleja, zadavljen je princ. Kažu da radnici nisu mogli na miru da obave posao od hiljade znatiželjnika koji su došli da vide mesto gde je sahranjen.

 

 

Kao da do  scene ubistva u TV seriji nisu imali pojma da u njihovom gradu počiva plemenita osoba žrtva dinastičkih spletki zakuvanih u haremu. 

 

 

Bilo mi je zanimljivo da vidim gde su završili sultanija Mahidevran i princ Mustafa, Sulejmanovi žena i sin. Tu sam već mogla da vizuelizujem priču zahvaljujući jedinoj turskoj seriji koju sam gledala.

 

 

Kako je licemerno od jednog sultana zvanog Pijanica koji je došao na presto zahvaljujući zaverama da podigne ovako lepu i raskošnu grobnicu. Ali to je surovi srednji vek osmanskog carstva gde se ubijalo za svaki slučaj i tron obezbedjivao svilenim gajtanima za braću po ocu, ili u ovom slučaju gajtan od oca za sina.

 

 

Zidovi su obloženi originalnim pločicama sa najlepšim tipičnim izničkim šarama u plavoj, crvenoj i zelenoj boji, ukrašene su lalama, kafanfilima i zumbulima a  pri vrhu su ispisani stihovima, nakon temeljnog čišćenja zasijale su visokim  sjajem starim 450 godina.

.   

 

 I ovde su kao i u nekim drugim grobnicama  pažljivo skidajući završni sloj maltera  na kupoli došli do originalnih izvornih  dekoracija iz 16. veka

 

Ako bi morala izdvojiti samo jedan mauzole za primer, bio bi to onaj samozvanog sultana Džema.  

Sve do sad  vidjeno je bilo impresivno, ali dekoracije kod Džema su van konkurencije.  E, tu su se razmahali svom snagom, sve od poda do kupole prekriveno je crtežima i pločicama.

 

Ovaj mauzolej je bio najmanje uništen i tokom vekova se nisu menjali crtezi tako da je sačuvan u prvobitnoj verziji.

 

Pločice sa pozlaćenim bordurama i medaljončićima

 

Mehmed Osvajač (Fatih) imao je dva sina Bajazita i Džema, u borbi za presto potonji nije imao sreće. Mislim da je on bio sultan sa najkraćim stažom, stolovao je u Bursi (u vreme kada je Istanbul bio prestoni grad) svega 18 dana.

 

 

Njegova sudbina  prisilnog lutalice je tragična, bežao je u Egipat, tražio azil od vitezova na Rodosu, ovi ga koristili za političke dogovore, vodali ga po današnjoj Francuskoj,  selili ga iz jednog u drugi dvorac, od vitezova ga je  preuzeo  papa, dok je bio zatočen u Rimu promeniše se i pape, Bordžija mu je izgleda došao glave. Pola Evrope je htelo da izvuče neku korist. Na kraju je umro u Napulju. Čak i sa mrtvim telom se baratalo kao sa kartom za zavere u kvarnim igrama moći.

 

 

Zapletenu sudbinu nesretnog sultana u pokušaju, opisao je Ivo Andrić u Prokletoj avliji kroz lik smušenog Ćamil efendije koga “ljudi prozvaše sa žaljenjem i podsmehom Džem Sultan"

 

 

 "Bujna glava, bez mere u mislima i uživanjima, plahovit i nemiran, okružen ljudima od nauke, muzičarima i pesnicima. I sam je pisao stihove..."

 

 

"Od svega što svet jeste i ima, ja sam hteo da načinim sredstvo kojim bi savladao svet, a sada je taj svet od mene napravio sredstvo.  Ja sam rob za koga više nema bežanja, ni u mislima, ni u snovima."

Ove dve grobnice bile su najupečatljivije, eto  tu su likovi poznati iz pripovetke i Tv serije. 

 

 

U kompleksu postoji i muzej na otvorenom sa stotinjak  nadgrobnih spomenika sakupljenih u raznim delovima grada, pokriven je period od 15 do kraja 19. veka.

 

Izloženi su na kraju kompleksa u bašti, mnoge su postavili u uspravan položaj i klasifikovali po periodu nastanka i  stilu, a završne ukrase koji su se odlomili izložili su posebno

 

 

 

 

 

 

Natpisi su na perzijskom, arapskom i turskom.

 

 

Zanimljiva informativna tabla slikovito opisuje namenu, odnosno podelu na tipove koje odredjuje završni ukras u vidu glave tj. turbana. Ovi dodatci označavaju mesto u hijerarhiji, socijalni status, posao kojim su se bavili. 

 

 

 

 

Ženski spomenik sa nakitom

 

 Naime i za života se tačno znalo koji oblik turbana je namenjen odredjenoj funkciji u društvu, razlikovali su se janjičari od službenika, ovi opet različiti po rangu u složenom i komplikovanom sistemu Otomanske imperije, svoje obeležje su imali i sudije, imami, doktori, zanatlije, čuvari riznice, pisari.. 

 

Derviski spomenici

 

U blizini džamije i mauzoleja, u okviru Muratove kulije, nalazi se i medresa, kao i sve ostalo u kompleksu vrlo lepo obnovljena. Zavirićemo unutra da vidimo kako su to Turci sredili 

 

Izmenjeno 20 maj 2020 (Teogonija)

[Teogonija]

Nakon tumaranja po groblju hteli smo da se vratimo u centar ali pažnju nam je privukla još jedna velika  gradjevina van mauzolejskog kompleksa, pa smo ipak odlučili da zavirimo unutra jer se već sa ulaza videlo lepo unutrašnje dvorište.

 

Medresa je obrazovna ustanova, ova u Muradije kompleksu je iz 1425. godine i bila je jedna od značajnijih u ranom Osmanskom carstvu. Gradjena je u seldžučkom stilu, sa otvorenim četvrtastim dvorištem oko koga su tremovi sa 14 učionica, a videla sam i vizantijske stubove po dvorištu, kapitela okrenutih naopako, uzimao se gotov materijal iz porobljene Pruse naveliko.

 

 

 Bursu je pogodio razoran zemljotres 1855. kada su mnogi istoriski spomenici bili uništeni. medresa je bila oštećena, tek negde polovinom 20. veka je obnovljena i do skoro se koristila kao medicinska ustanova. 

Par meseci pre naše posete je otvorena nakon temeljne obnove i vraćen joj je nekadašnji sjaj.

 

 

 Sada je u funkciji Muzeja rukopisa. Ulaz je besplatan, osim dvorišta može se obići 10 sobica sa izloženim predmetima.

 

 

Unutrašnje dvorište je natkriveno staklom, a po nekadašnjim djačkim sobicama  su izloženi razni predmeti vezani za pisanje i ukrašavanje knjiga.  Prostorije su  male i svaka ima prozor i  kamin, u svakoj je živeo i učio po jedan student. 

 

 

 

 Vuneni molitveni tepih sa finim vezom

Izložba je zanimljiva, ali me je mnogo nerviralo što su  obaveštenja ispisana samo na Turskom. Mogli smo jedino  da nagadjamo šta predmeti predstavljaju,

 

shvatili smo da se radi o razvoju kaligrafije,

 

prepoznali smo pribor za pisanje, pera od trske, predmete za oslikavanje, pripremu papira za pisanje,

 

 

razne mastionice, pigmente za pravljenje boja,

 

futrole za dokumenta,

 

pokazivače za lakše čitanje

 

 

 

Izloženi su primeri osmanske umetnosti vezane za ukrašavanje knjiga, razni alati i i materijali koji su se koristili za iluminaciju stranica  gde su se margine  ukrašavale pozlatom koja se sija.

 

 Ebru slikanje na vodi gde se papir  za pisanje ukrašavao šarom u imitaciji mermera.

 

 

Koristile su se četkice od konjske dlake i prirodni pigmenti za  boje.  Prvo se na vodi pravila šara u raznim bojama, pa se preslikavala na papir koji se koristio za posebne knjige ili neke važne dokumente.

 

Danas se još uvek umetnici u Turskoj bave ovom tehnikom za izradu slika koje su predvidjene da vise na zidu uramljene, a ne kao podloge za pisanje.

 

 

 

Iz Pamukovog romana Zovem se crveno saznala sam da je na izradi knjiga radila čitava vojska majstora i šegrta, čudotvorni knjigovesci, iluminatori za svetlucanje stranica, kaligrafi zaduženi za krasnopis, minijaturisti.

 

 

Čak je i izvlačenje linija  na papiru bio važan posao koji se prepuštao majstorima, a umetnički izradjena knjiga bila je toliko cenjena da "svi sultani i veziri dreše kese pune zlata i daju ih onima što pišu knjige" O. Pamuk

 

 

 

Zajednička učionica se nalazila  u centralnom dvorištu i u niši koja je ostala delimično obložena starim pločicama, kao džamija (obe gradjevine su iz istog perioda)

 

U niši je izložen pokrov sa  sarkofaga Murata I, onoga što  je skončao  u Kosovskom boju od ruke Miloša Obilića, negde u Bursi mu je i turbe, nismo ga obilazili, a postoji i turbe na Kosovu u blizini Prištine, tamo mu je ostalo srce i unutrašnji organi. 

 

Pokrov je iz 18.og veka od kadife sa srmenim vezom i u prilično je lošem stanju, vidi se sultanska turga na sredini

 

 

U dvorištu mi je zapala za oko slika velikih dimenzija, nisam imala pojma šta je to, pa sam malo istraživala i saznala nešto zanimljivo, ne konkretno za ovu sliku već uopšte kakve je vrste. 

 

Naime, muslimani kao što znamo nemaju ikone i ne prikazuju slikom likove svojih svetaca, pa su tako nastale ovakve slike na kojima se uz umeće kaligrafije i iluminacije  opisuje Alah rečima, njegova svojstva, karakterne osobine, pa i opis fizičkog izgleda. Prave se i u malim dimenzijama da  vernici mogu da ih nose  sa sobom za zaštitu  kao mi kad stavljamo  sličice svetaca u novčanik.  Svašta čovek vidi i nauči putujući.

U krugu od 100 metara ima još par muzeja smeštenih u stare osmanske tradicionalne kuće, ali nema se vremena, mora se malo i zasesti negde da se saberu misli i malo slegne vidjeno. 

 

Sa terase ove plave kuće puca pogled na Bursu, odlično mesto za okrepljenje, bolje od čajne bašte pored džamije

 

Nismo samo mi uživali na kasnooktobarskom suncu

Kad smo već u Muradija naselju, morali smo da probamo nešto u pekari koja je poznata i van granica  ove četvrti

 

Tahinli pida, pita sa tahinom je pored Iskender kebaba i slatkog od kestena još jedan specifičan ukus Burse, kažu da je recept iz starih osmanskih kuhinja, a Bursani je rado jedu za doručak. 

Na okruglo tanko testo se premaže debeo sloj smese od tahine i šećera pa se peče u zidanoj peći na drva. Ukusno je ko voli susam, a odličan je bio i neki burek, odnosno pita sa patlidžanom. 

Iznad Muradije kompleksa je lep park 

Prolazimo kroz njega jer je tu autobuska stanica odakle se može do centra

 

Ništa bez Ataturka

Pored autobuske  je i taxi stanica, pa kako je kome drago, mi smo dobri s tajmingom pa do Tophane idemo busom, naravno opet uz instrukcije  lokalaca, uvek spremnih za pomoć. 

 

Mi smo kupili dve Bursa kartice za javni prevoz, nije bilo potrebe zato što je dovoljna jedna koja važi za više osoba. 

 

Gde je Tophane i zašto je bitno da se i tamo ode, u sledećem javljanju 

 

 

Izmenjeno 22 maj 2020 (Teogonija)

[Teogonija]

 

Tophana je deo grada na brdu tik iznad zapadnog oboda istorijskog centra. Izlazimo iz busa kod bedema, ovo je najstarija  sačuvana gradjevina Burse.

 

 

Saobraćajnica trasirana kroz odbrambene zidove grada, na kolovozu kaldrmom označili gde su se porušeni delovi zida nalazili

 

 

 Na tabli čitam da je neke veze sa zidovima imao i Hanibal, pa mi nije jasno šta je on ovde radio. Naime, nakon poraza u čuvenim bitkama povukao se u izgnanstvo, pa je pred kraj tog puta stigao i kod kralja Prusa I od Bitinije koji se smatra osnivačem grada, a na tabli piše da je Hanibal napravio inicijalni plan bedema. 

 

U drevne zidove ubeležena je cela istorija Burse sa smenom civilizacija, od Bitinije, preko Rimljana, Vizantije i Osmanlija do savremene Burse, u svakom periodu su zidovi prepravljani i proširivani. 

 

Kuće su podignute bukvalno na bedemu.

 

 

Zidine su imale šest kapija a najznačajnija je bila Sultanska kapija koja je vodila  direktno u grad.

 

 

Kroz nju su stizali  tovari svile i začina sa istoka, ulazili su i izlazili velikozvaničnici, prolazile  sultanske ceremonijalne povorke.  

 

 

Iza kapije je naselje prepuno zaostavštine iz osmanskog perioda, ima dosta sačuvanih tradicionalnih kuća, dole na ravnom je bila trgovačka zona sa hanovima, ovde gore je bio rezidencijalni deo  grada. Od sultanskog dvora u Bursi ništa nije ostalo, bio je lociran  negde u ovom delu grada. 

 

Obeleženo šta sve ima u ovom delu Burse iza Sultanske kapije, nismo se zavlačili po sokacima

 

 Hisar  je na vertikalnoj   litici, ostaci nekadašnje tvrdjave  su pretvoreni u ogradjeni park sa isturenim vidikovcima. 

 

 

Već na ulazu su grobovi osnivača Osmanskog carstva Osmana i sina mu Orhana.

 

Osmanovo turbe

Osmanov mauzolej su popularno zvali  Srebrna kupola. Na ovom prostoru se nalazio vizantijski manastir iz 11. veka, a kapelicu sa metalnom kupolom koja je blještala pod sunčevim zracima pretvorili su u  Osmanovo turbe. Kapelica mora da je bila lepa, tako sjajna iz daleka, ništa od nje nije ostalo, turbe nema neke specijalne dekoracije vredne  (moje) pažnje  ali sunce i dalje pravi predstave

 

 

Dok su se ljudi bavili molitvom i odavanjem počasti osnivaču, meni je bila zanimljivija igra senki  i tako neki nebitni detalji, mada moram priznati da me je oduševila ogradica oko sarkofaga izradjena od sedefa

 

 

 

 

Orhanov grob je preko puta, podignut na mestu nekadašnje crkve Svetog Ilije,

 

Obe  grobnice su nove strukture, stare su porušene u  jakom zemljotresu 1855

 

 

Ni od crkve nije ostalo gotovo ništa, sačuvano je malo vizantijskog  podnog mozaika 

 

 

Plato je popularno mesto za opuštanje,  okružen je   čajnim baštama sa širokim pogledom na celu Bursu

 

 

 

 

Na Tophane je dobro doći i da se osmotri gde se šta nalazi, meni uvek draže da se na vidikovac popnem na kraju obilaska pa onda prepoznajem gde sam bila i šta sam posetila

 

Čika iznajmljuje dalekozore

 

Vidi se i Zeleno turbe u Ješil mahali

 

Planina Ulugad koja je prostorno odredila liniju  razvoja Burse

 

Desno od plave piramide koja je u sastavu velikog Zafer tržnog centra počinje istorijsko jezgro sa hanovima

 

Sahat kula 

 

Na tvrdjavi je  i visoka sahat kula i  poredjani topovi kao podsetnik da je u nekom periodu osmanske imperije ovde bio arsenal.

 

Bašte restorana zalepljene za zidove tvrdjave

Brdo je srećom dobro povezano sa starim gradom i pokretnim stepenicama

 

 

 

Silazimo u Cumhuriyet caddesi, pešačku žilu kucavicu, Knez Mihajlovu Burse, jedinu široku i pravu ulicu istorijskog centra.

 

Subota je i narod se razmileo, ciliče zvonce nostalgičnog tramvaja, šetači ne mare mnogo, tramvaj jedva napreduje od gužve.

 

 

 

Moglo se još štošta videti po Bursi vreme je curelo a mi ne volimo obilaske na brzinu. Gledali smo izloge duž Cumhuriyet ulice, obavili poslednje kupovine poklona, uspela sam za svakoga da izaberem po jednu lepu bursansku maramu (zabrojala se pa sebe nisam uračunala, tako da ipak nemam maramu iz Burse) pa grickajući pečeni kesten koji se mnogo lakše čisti nego ovaj kod nas lagano smo krenuli ka smeštaju.

 

 

U okolini  Burse je nekada bilo mnogo stabala kestena pa su smislili da ga učećere, odnosno naprave slatko od kestena. To je jedan od najpoznatijih bursanskih slatkiša i prodaje se u teglama.

 

Nismo ga na žalost probali, imala sam ideju da kupim za kuću, medjutim nisam našla u konzervi, od tegle sam odustala, bilo bi baš fantastično da mi se razbije u koferu pa ulepi svilene marame.

Čim smo videli da su se tezge zašarenele, skrenuli smo uličicama sa zelenom pijacom što i nije bila najpametnija ideja jer je teško išlo probijanje kroz subotnji pazar.

 

Čiko, jel sav ovaj lebac tvoj?

 

 

Krala sam zanat. Mučim se uvek da savladam bundevu, ova dvojica su neverovatnom brzinom radili,  ko da je pušten ubrzan snimak, ja tako brzo  ne mogu ni krompir da oljuštim.

 

Pijaca u stvari nije samo zelena, pored povrća i voća napolje su izneli vunice za štrikanje, pidžame, gaće i čarape, šerpe i lonce, posteljine i papuče, sve nagomilano ispred radnji, visi odozgo pa u gužvi kačiš glavom tunike i trenerke, ma haos sveopšti.

Ima i klope ovo nešto mi izgledalo primamljivo, bundeva sa mesom ali prodaje se iz nekih pokretnih kazana, pa nisam baš imala hrabrosti, čekaju u redu ljudi svoju porciju.

i naravno, kako sve da prodje bez radnje za čišćenje cipela

 

Probili smo se nekako do apartmana, pokupili  kofer pa se vratili  do velikog trga u blizini Sekrekustu metro stanice. Trg demokratije ide uzbrdo (ne moze se baš po ravnom do demokratije), ovo je   bursansko glavno  mesto za sastanak i hranjenje golubova.

 

U moje vreme  sastanci su se zakazivali na Trgu Republike, “kod konja”. I Bursani na ovom ogromnom trgu  imaju svog konja , to je onaj Osman sa kopljem u oklopu sa pocetka pisanija o Bursi, ovaj njihov je na sred kružnog toka pa im je lakše da se sastaju kod Sebilja,

 

 

česme napravljene po uzoru na Sarajevsku, ova dva grada su se pobratimila a eno naše iste dole na dnu Skadarlije.

Osmangazi  stari grad u Bursi, SarayBosna Stari grad  Sarajevo

Trgovi i nisu specifičnost Burse, na ovome je sve u stalnom pokretu zbog blizine metro stanice i centralne pozicije, na ovoj tački spajaju se dva lica grada, s gornje strane stara puna hanova, šadrvana i sokaka i novija Bursa sa donje strane sa blokovima stambenih zgrada.  

 

 

Trg je vrlo je prometan, žure, sede, hrane golubove,  sastaju se. Posmatrali smo sav taj narod, ovi odozdo lakog koraka žure ka staroj Bursi u kupovinu, špancir i uživanje u baštama hanova, ovi odozgo ledjima okrenuti čarsiji i pazarima vraćaju se umornim korakom natovareni kesama.

Kao u Istanbulu i u Bursi se mogu naći restorani sa gotovom hranom

Pojeli smo nešto na kašiku u brzom restoranu industrijskog dizajna (puno mladih, baš popularno mesto) za smešno male pare.

 

 Vraćamo se u Mudanju na isti način metroom pa busom, sve funkcioniše savršeno. U Mudanji toplo  vreme subotnjeg predvečerja izmamilo je na morsku promenadu buljuk šetača, kofer nam smeta da im se pridružimo.

 

 

Do polaska trajekta ugnjezdili smo se u udobne fotelje preskupog kafea sa pogledom na pristanište da slučajno ne okasnimo jer hvatamo poslednji brod za istanbul.

 

Kafe Tirilye Muhallebieisi

Veliki izbor slatkiša i puna vitrina  nečega što ne znam šta je a moram da probam jer se to nešto nalazi i u nazivu kafeposlastičarnice, pa reko mora da je neki specijalitet.

 

 

Muhallebi (muhaljibi) je turski puding,  jednostavna mlečna poslastica na bazi pirinčanog brašna ili ako hoće da isfoliraju onda spremaju sa pšeničnim grizom, nešto kao krem od sutlijaša, laganiji i kremastiji od klasičnog pudinga, dodaci mogu biti i voćni i od orašastih plodova,

 

 

Ja sam probala sa bogatim slojem mlevenih pistaća i aromom ružine vodice pa mi se poslastica toliko dopala (inače sam svaštojed, a za dobru svinju nema loše pomije ) da sam ponela kući nekoliko kesica instant varijanti pakovanih kao naš puding. Račun za kafu i puding bio je veći od  računa za ručak (za dvoje) u Bursi, al kad su oči gladne novčanik mora da trpi.

Normalne žene kupuju garderobu, šminku i cipele a ja sa putovanja najviše vukljam razne hranljive namirnice i brinem hoće li mi u koferu biti mesta za sireve i začine. Umesto svilene marame iz  Burse,  počastila sam samu sebe prahom za topli napitak salep, kesicama instant muhaljibi pudinga i turskim čorbama. Eto ideje za bursanski šoping. 

Brod brzo napreduje, plovimo preko Mramornog mora uz obavezan vreo čaj. Vraćamo se “kući”u Istanbul. Dva dana u Bursi su bila toliko sadržajna, puna iznenadjenja i jakih utisaka da nam se prethodna plovidba čini  kao da je udaljena danima. 

 

Baš nam se dopala Bursa i Bursani.

Izmenjeno 23 maj 2020 (Teogonija)

[Teogonija]

Vratili smo se u isti istanbulski hotel, recepcioner nas je lepo pitao na koju stranu želimo da nam soba bude okrenuta, ja sam izabrala tišu da nas ne budi tramvaj...i pogrešila sam. Strana jeste tiša ali je pogled katastrofalan, tik uz prozor se nalazi  visoka nezavršena gradjevina bez zidova, prašnjava i grozna, iako je soba  isto uredjena kao prethodna bila je mračna, osećala sam se klaustrofobično, bilo je kasno i nisam htela da je menjamo.

 

Ako se odlučite za hotel Orient Expres birajte sobu koja gleda na glavnu ulicu.

 

Ujutro smo zamolili da se premestimo i prepustili izbor recepcioneru, na nevidjeno da sam odredi šta je dobro i da nam prebace stvari. Uvece kada smo se vratili iz obilaska dočekalo nas je prijatnom iznenadjenje, preselilii su nas na poslednji sprat u veću sobu sa sofom ispod prozora sa koje smo mogli da uživamo u divnom podgledu na Bosfor i osvetljeni most, bez ikakve doplate. Sve pohvale za osoblje, zaista su profesionalni i ekspeditivni, mislim da cemo u nekoj narednoj poseti opet izabrati ovaj hotel.

 

Predzadnji dan u Istanbulu smo proveli na evropskoj strani Bosfora. Prvo muzej, pa dalje šta nam padne na pamet bez obaveza, mogao bi Ortakoy, a ne mora, mogao bi Arnavutkoy, možda opet Azija, Ljerka je meračila neki jogurt na Kanlici...nebitno, prestrojićemo se u hodu.

 

 

Pomorski muzej je dugo bio zatvoren zbog rekonstrukcije, u prethodnoj poseti Istanbulu pre 7 godina nismo imali priliku da ga posetimo, sada je otvoren svaki dan sem ponedeljka, cena  ulaznica je zaista sibolična 12 TL, manje od 2 evra.  Izabrano je pravo mesto za muzej ove tematike u gradu neraskidivo vezanom za more. A bio je i bukvalno vezan vizantijskim lancima u Zlatnom rogu.

 

 

Muzej se nalazi se na Bešiktašu na Barbarosa trgu pored Bosfora, trajektnog pristaništa i turbeta Ridjobradog. Legendarni Barbarosa je bio najčuveniji ikada admiral osmanske flote, službovao je za vreme vladavine Sulejmana Veličanstvenog i carstvu je doneo mnoge pobede u pomorskim bitkama.

 

Otranto, Italija

U Apuliji u mestu Otranto videli smo kamenu topovsku djulad sa Barbarosinih brodova koja sada služe kao ukras  spred ulaznih vrata privatni kuca, u Nici na Azurnoj obali smo ih vidjali dopola uzidane u fasade starog grada.

 

Daleko je stizao Barbarosa. Veštinu je stekao baveći se piraterijom po Mediteranu.

 

 

Muzej je potpuno  okrenut moru ne samo tematski vec i odličnim arhitektonskim potezom da se čitava fasada ka moru zastakli pa dok razgledate sultanske ladje na suvom krajem oka uvek vidite brodove koji klize Bosforom i vrevu na trajektnom pristaništu.

 

Na ulazu je galerija likova, biste značajnih admirala iz istorije osmanske mornarice. Široko stepenište spušta se u glavni i najlepši deo muzeja. U centralnom prostoru poredjano je 14  raskošnih sultanskih brodica na vesla za izlete, ceremonije i zabavu.

 

 Dugi zakrivljeni kljunovi bogato ukrašeni zlatnim listićima okrenuti su ka Bosforu, kao da čekaju da zaplove.

 

 

 

Fantasticno očuvane i restaurirane elegantne ladje sa sokolima i orlovima na pramcu napravljene su većinom u 19, veku.

Orao, simbol slave i snage

 

 

Po šari se tačno može razaznati koji su bili haremski za žene, sa cvetnim dekoracijama i pitomijim pticama

 

 

 

 

Svi imaju natkrivene delove za sedenje sa otomanima, jastučićima i foteljama i zavesama koje su se mogle navući u slučaju  intimne potrebe

 

 

 

 Sve ove istorijske ladje za razonodu po bosforskim vodama su uske i jako dugačke, oko 30metara. Najveći deo je predvidjen za posadu, po 13 reda vesala, koliko je jadnih mornara moralo da zapinje i žulja dlanove da bi  par dokonih moglo da uživa. 

 

 

Najvredniji eksponat je velika sultanska galija iz 16. veka, najstarija originalna galija na svetu  sačuvana u celosti, sastavljena od 9 različitih vrsta drveta sa 24 para vesala.  Svako  veslo pokretala su 3 mornara, znači 144 galijota za jednog sultana.

 

Bazilisk, mitska figura na pramcu, strašan reptil koji simbolizuje sultansku snagu

 

 

 

Dok su oni veslali na pripeci sultan je sedeo u kiosku. Lučna obloga je izradjena u Bursi a nakićena je sedefom, kornjačevinom i poludragim kamenjem.

 

Brodovi se mogu posmatrati iz različitih uglova,  na galeriji je 7 visećih mostova sa kojih se lepo vide detalji unutrašnjosti ladja izloženih u prizemlju.

 

 

 

 

 

Muzej je ogroman i treba par dobrih sati da se razgleda, ima tu slika pomorskih bitaka, dokumenata, vesla, pomorskih mapa, uniformi, nameštaja kapetanskih kabina, maketa trgovačkih i vojnih brodova, instrumenata za navigaciju, ronilackih odela

 

Drvena figura sa pramca ratnog broda

 

 

Ukrašena vesla sa manjih brodova za zabavu

 

Deo lanca iz Zlatnog roga. Kada je Mehmed Osvajač opsedao Konstantinopolj, bitke su se vodile i na moru. Vizantija je zeleći da zaustavi prodor brodova u Zlatni rog razapela lanac duzine oko 550 metara, bio je težak 4,5 tone i sastavljen od 407 debelik karika teških izmedju 8 i 18 kg.

Videla sam i neke čudne topove

Ukrašen voćem i lišćem, nenormalna dekaracija za top

 

Ovaj je još ludji, da li je to trebao da bude ukras ili ubojito oružje. U stvari, ovaj top nije turski, bečke je izrade, zarobile ga Osmanlije u drugom pokušaju opsade Beča. 

 

Ima i gomila maketa

Ovo mi je bilo zanimljivo:

To je zastava Osmanske mornarice koja je vijorila u  čuvenoj bitci kod Lepanta 1571.. Ta bitka je vodjena negde u  zalivu kod  današnje Patre u Grčkoj protiv Svete lige u kojoj su bile katoličke snage. Osmanlije su bitku izgubile i sprečen je njihov prodor ka Zapadnoj Evropi.  Zastavu su preuzeli pobednici, a  neki Papa ju je svečano vratio kao poklon  Turskoj 1965. 

 

Hladno oružje, lepe mu korice i balčak

 

Veliki krmeni ukrasi, ima gomila ovakvih kitnjastih delova brodova 

 

E ovo je naše. Piše na pločici Yugoslav Breast Order of Crown. Ne bi rekla da je of Crown. 

 

 

Uniforme, ima ih iz raznih perioda do savremenog doba

 

Objašnjenje o pomorskoj ratnoj akciji  u kiparskim vodama me je iznerviralo. Svako kroji istoriju iz svog ugla i kako kome odgovara. Nazivaju to mirovnom operacijom.

Kažu da je Turska imala izrazen pozitivan stav i da je upućivala  brojna upozorenja, a da su  se Kiprani nasilno ponašali i kršili ljudska prava. 

 

 

Svašta zanimljivog može da se vidi i sazna u ovom muzeju, ali meni su definitivno bile najupečatljivije sultanske ladje.

 

još jedna poetična sa  zlatnim ananasom, harfama i cvećem 

 

U stvari počela sam da zabušavam, ko zna na šta bi još naletela po vitrinama da nisu zglobovi i  tetive počeli da me razvaljuju. U muzejima se mnogo umaram, mogu ja da pešačim kilometrima i kilometrima, ali ovo kreni stani od vitrine do vitrine me satire. Imam neki problem nedijagnostikovan koji se pojavi kad mu se oće, bez najave i pravila  i našlo baš tad na pola muzeja da me muči. Šta ću... šta je tu je, dovukla  sam se do izlaza, tamo srećom postoji prijatan kafe, eto spasa.

 

 

 A gde je bio muž? Ko to zna, opajao je sve od podruma do tavana, nauživao se za svaki kuruš plaćene karte. Što taj voli brodove!

 

 

Mi bi brodom negde dalje, ali videćemo...

Izmenjeno 25 maj 2020 (Teogonija)

[gatalinka]

@Teogonija "Normalne žene kupuju garderobu, šminku i cipele a ja sa putovanja najviše vukljam razne hranljive namirnice ..."

Ovo kao da sam ja napisala! Izmedju ostalog, iz Turske sam vukla sveze neociscene articoke i svez bob....

[Gimli]

@Teogonija hvala ti za ovo. Da vidimo bar neku korist od ovog virusa

[Teogonija]

Pored muzeja je veliki trg, onako baš povelik brisan prostor, na drugom kraju vidimo gomilu autobusa, ovde im je početna stanica. Tu je i velika zgrada pristaništa, pored nje vez do veza  za brodiće raznih kompanija, pristup moru blokiran ogradama .

 Deluje prilično haotično, gde ćemo sad?  Taksisti, dolmuši, jata ljudi u žurbi, odakle više nadiru, stabilni kiosci, pokretni kiosci, suncobrani, skele oko turbeta Barbarosinog, limene ograde, žute barikade, topovi, metalne šipke, bilbordi, zastave, kapije...jos milion ljudi...crvene i plave reklame, nadstrešnice, sirene, trube, pištaljke. Navijači Bešiktaša skandiraju, prodavcima iskočile žile viču Simit, simit, u gužvi će se sve prodati,  galebovi kriče, sunce peče, zglobovi se užarili, buka, frka i strka....aaaaaaa oću kuci!!!  

 

Stresimetar bi eksplodirao, jao što mi je to sve odjednom bilo zamorno i neuravnoteženo. Kad ne znaš gde ćes, ne znaš šta hoćeš, ne znaš ni šta  tražiš  sedi lepo na brod i pobegni iz krkljanca na more.

 Ajde reko da vidimo ima li skoro nekog trajekta,  pa ćemo da se vozamo tamo vamo nebitno gde, samo da je Bosforom, daleko od galame, to je lepo uvek. E malo sutra, trajekta ni u najavi.

Nastavljamo dalje busom 25 E obalnom rutom do Arnavutkoya, priobalnog naselja na evropskoj strani Bosfora izmedju Ortakoja i Bebeka, iza prvog istanbulskog mosta.  Četvrt je privlačna za šetnju, a čini mi se i  za život, modro more je uvek nadohvat, zeleno brdo je u pozadini, po sporednim ulicama nema saobraćajnog meteža.   Delimično je sačuvana  autenticnost i lepota nenarušena betonskim soliterima.

 

 

 

 

Pretrpani grad ovde prodiše. Obalno šetalište i bosforska arhitektura iz 19. veka su glavne atrakcije. Lekovito je doći bar na kratko da se ukrade parčence opuštenog ritma, nervoza Bešiktaša je nestala kao da je nikada nije ni bilo.

 

 

Mogu se iznajmiti i bicikle, više  informacija se moze naći na sajtu kompanije Isbike, mada ne nude  englesku verziju 

 

 Živopisne ulice sa nizom drvenih kuća pastelnih boja blago se penju u brdo

 

Ribarsko naselje postalo je zanimljivo, porasla je cena nekretnina,  drvene konake kupuju domaći i stranci,  doseljavaju se i renoviraju  ne menjajući stil drvenih fasada.

 

 Iz uskih proreza sokaka plava traka Bosfora vodi pogled sve do Azije i  šest šiljatih minareta nove džamije.

 

 

 

 

Kuće sa karakterom obrasle u puzavice, ulica sa imenom Bela ruža, senoviti sokaci, naselje ima romantičnu dušu.

Slična je istorija kao u Kuzguncuku na drugoj strani Bosfora, sa pričom o Grčkom i Jevrejskom stanovnistvu koje je nestalo raseljavanjem i razmenom.  Velika aktivna  grčka crkva Taxiarchis je blizu trajektnog pristaništa, nismo imali sreće kao ni sa kadikojskom Agia Triade, kapija je bila zaključana. Kuzguncuk ima šarene kuće i svoj šarm, i on je na bosforskoj obali, ali nije potpuno okrenut moru kao Arvanutkoj.

 

 

U Arvanutkoju su kuće kaskadno poredjane na padini brda, pa se čini da svaka ima pogled na plavetnilo.  Ko želi izbliza šetnjom, a ne sa broda da vidi kako je Istanbul na Bosforu izgledao nekada sa elegantnim letnjikovcima tik uz obalu treba da dodje u ovo parče grada gde ce zateći lepe primere otmenih jalija i obilje fotogeničnih kadrova.

 

 

 

 

Drvenih kuća u prvom redu do mora nije mnogo ostalo jer se put za rastući saobraćaj morao proširiti pa su mnoge srušene ustupajući mesto asfaltu, česti požari koji su se brzo širili takodje su bili pogubni za celo naselje, plamen je brzo gutao drvene kuće, ali i ove sto su sačuvane su kao za izlozbu.

 

Mali kanal i red od desetak belih  kuća arhitekture koja je više zapadna nego turska, a opet tipična za obale Bosfora.

 

 

 

Kako bi bilo romantično posmatrati plavo more kroz čipkasti beli prozor.

 

 

U Arvanutkoyu ima i dovoljno restorana, kafea  i pekara, a ponuda je za svačiji džep, od jeftinih do izuzetno skupih pa ovo može biti i dobro mesto za ručak ili večeru.  

Kofteci Ali Baba popularan na dobrom  glasu

 

 Kafe Any je isto u modi, ali meni ne odgovaraju ovakve stoličice

 

 

Ima i nešto grčko, u spomen na stare dane

 

U ribljim restoranima i poslastičarnicama teško se vikendom može naći slobodan sto, naročito u Arnavutkoy Sosyal Tesisi ribljem restoranu sa niskim cenama, hteli smo ovde ali nije bilo slobodnog mesta. 

 

Gužva ispred poslastičarnice Girandola nas je privukla, dobro je što smo seli u baštu na kafu i sladoled da malo odmorim zglobove, nisam ni slutila šta me tek čeka.  

 

 

Arvanutkoj ima svoje malo belo drveno trajektno pristanište, nadala sam se da ćemo tu uskočiti na neki trajekt, ali sreće danas nemamo, zaključana vrata, ne radi. Kažu najbolje je spontano, bez velikih priprema i organizacije. Pa nije uvek tako, znala sam da ima u Bebeku jos jedno pristanište, ajde reko peške ćemo lagano, nema više od kilometar dva.

 

Osim šetnje po unutrašnjim sokacima lepo je i pored mora na širokoj promenadi koja se prostire kilometrima i povezuje Arvanutkoj sa Bebekom i dalje Rumeli hisarom.

 

 Nedeljno popodne je rezervisano za udisanje svežeg morskog vazduha, porodičnu šetnju, elektŕične trotinete i pecanje. Svaki sunčani dan je dobar dan za Arvanutkoj.

 

       
Promenada je živahna, galebovi patroliraju, brodovi usporavaju. Na ovom delu Bosfora, jednoj od najopasnijih tačaka površinska struja je toliko jaka da vuče kao bujica, zovu je Djavolska stuja, ima vrtloga i nema opuštanja za kapetane, da ne bi krenulo po zlu.  Struja se  kreće  od Crnog ka Mramornom moru, tako da brodovi plove kao na reci, uzvodno i nizvodno.

 

 

 Jedne godine se baš u ovom delu Bosfora desio brodski sudar. Brod koji je prevozio stoku je potonuo “Neke ovce, od kojih je nešto malo iskočilo  sa broda i spaslo se, izvukli su iz vode Istanbulci kojim su čitali novine u čajdžinicama na obali Bosfora, ali dvadeset hiljada nesrećnih ovaca još uvek čeka da ih neko izvuče iz bosforskih dubina" O. Pamuk.   U pomorskim nesrećama izlivala se i nafta, davili mornari. Malo dalje od mesta na kom stojimo i gledamo u neverici more koje ubrzava i teče kao brzak,  1960.  sudario se tanker koji je plovio pod našom, tadašnjom jugoslovenskom zastavom. Kažu  da je eksplozija bila tako silovita da se zatresao Bosfor, izlio se benzin, a brod je goreo 55 dana, samo pola članova posade je uspelo da se spasi. Dok je zapaljeni brod  plutao nošen strujom čitav Istanbul je bio osvetljen vatrama s oba broda, o tome je pisao i Orhan Pamuk u "Istanbul Uspomene i grad".  Kao osmogodišnji dečak bio je svedok  koji je sa brda  posmatrao kako gori Bosfor . “...brodovi koji su ostali bez komande otrgli su se kontroli i ploveći po nahodjenju snažnih i tajanstvenih bosforskih struja i vrtloga, počeli da se pretvaraju u vatrene topove preteći naseljima na obema obalama... Kuda god da su išli brodovi, kojoj god da su se približili obali, oni koji su tamo stanovali uzbudjeno su napuštali svoje vile , drvene kuće, i izlazili na ulice sa ćebadima i decom u rukama bežeci od obale... More je u plamenu bilo blistavo i sasvim žuto .Nebo je bilo osvetljeno velikim crvenim svetlom...” Tu nije kraj, zapaljeni brod  bez kormilara udario je u putnički usidren brod, a 9 meseci kasnije na nasukanu olupinu Petra Zoranića udario je norveški brod koji je prevozio naftu. Petra Zoranića sam morala ovde posebno spomenuti jer sam zivela i u Zadru i u Rijeci (da se predstavim, ja sam ženski Budimir Trajkovic) a brod je napravljen u riječkom brodogradilistu “3. Maj” u vreme kada su brodovi iz ovog brodogradilišta dobijali nazive Šumadija, Pirot i Zemun. Pripadao je zadarskoj kompaniji Jugotanker, pa su nesrećni stradali mornari većinom bili Zadrani.

 

Bosfor je lep i moćan, ovako plav i obasjan suncem ne deluje nam opasno. Brojimo brodove i pitamo se odakle plove, gde idu, šta prevoze i dok stojimo na obali medju pecarošima, brinemo samo da se ne  upecamo na  neku udicu dok zabacuju dugačke štapove. 

 Mešoviti  stil za  savladavanje struje uzvodno.

 

Šetalište je zaista  atraktivno mesto sa divnim pogledom, kilometri hodanja uz miris mora se ne osete.   Na Bebeku ista priča,  pristanišna kućica  zaključana i konačno shvatamo da je nedelja, vikendom je sigurno proredjen raspored polazaka. Nema danas ništa od plovidbe.

 

 

I takom smo mi klaj klaj redjali kilometar za kilometrom pored privezanih čamaca i jahti za iznajmljivanje čak  do Rumeli hisara, povremeno zastajkujući da procenimo u kakvom su stanju jalije u Aziji.  

 

 

Lepo se vidi i Kucuksu lovački paviljon, činilo mi se da je prošlo mnogo vremena od kada smo ga posetili

 

Stigli smo  do Rumeli hisara, dalje više  neću moći. 

 

Sunce se sakrilo iza brda, šetalište utonulo u senku. Zaduvao je i hladan bosforski vetar, smrzla sam se.

 Azija je još uvek osunčana. 

Dok smo popili čaj u Čajnoj basti ispod Rumeli hisara, palo je i veče, kolone automobila su krenule u pravcu Bešiktaša. Bus je jedva mileo zaglavljen, stajao  u saobraćajnim čepovima.  Nikad stići...odustajemo od Ortakoja. Kad smo videli gomilu navijača i nenormalne gužve i redove  ispred svakog mogućeg lokala u Bešiktašu, odustajemo i od Bešiktaša. Nedelja uveče, pa još i kad se igra fudbalska utakmica nije  pametan tajming za ovaj deo grada, osim ako niste matorci kao mi. Ništa od punjenih ortakojskih krompira i mantija na Bešiktašu. Istanbul je krcat kafanama, restoranima, kioscima...nećemo ostati gladni, ali u ogromnoj ponudi nije se lako ni snaći.
 
U blizini našeg hotela je kratak sokak Hoca Pasa sa jeftinim restoranima i stolovima poredjanim u neprekidnom nizu sa obe strane ulice. Mi smo se odlučili za  Balkan lokantasi jer su cene bile jasno istaknute, red se brzo pomerao, hrana se odmah dobijala, a u izlogu je bio velik izbor čorbi, gotovih jela i salata.

 

Lokande ( naziv preuzet od Italijana) su tradicionalne kafane sa domaćom kuvanom hranom, najobičnijim stolovima i stolicama bez posebnih estetskih detalja. To je mesto gde dodješ kad si gladan, a ne treba ti neki specijalan ugodjaj, ekskluziva i gastronomska bravura.  Pojedeš nešto toplo kuvano, platiš malo i ideš dalje. Funkcionise kao  i svaki samouslužni restoran, uzmeš tacnu, pokazes prstom sta hoceš, može da se kombinuje i više različitih jela, pa sam odneseš punu tacnu za sto koji će vrlo često biti deljen sa nepoznatima. Ukratko, brzi restoran sa jelima kuvanim polako. Vlada kolektivna atmosfera, stolovi su bez stolnjaka, u jelima ima puno povrća, sveže je i hranljivo. Lokanda je uvek dobar izbor ako niste mesožderi tipa ništa bez rostilja.

U ovom sokaku sam našla i ručno cedjen sok od nara, nekada je po ulicama bilo mnogo više ljudi koji su po trotoarima na tezgama cedili sokove u visokim metalnim cediljkama bez struje, gde  treba snaga da se poluga povuče što više i iscedi svaka kap.  Sećam se prve posete Istanbulu pre skoro 20 godina kada sok nisu nudili u plastičnim časama za jednokratnu upotrebu. Popijes pored tezge, pa vratiš staklenu  času, a gde su ih prali nemam pojma.

Danas je bio lagan dan posvećen Bosforu. Pored svih mojih bolova prijala je spora šetnja, volim more u pogledu, miris joda, kriku galebova.  Danas sam dobila veliku dozu.
Ja u Istanbulu često zaboravljam da je grad na moru. Kad se zavučemo po nekim delovima u unutrašnjosti izgubim osecaj primorskog grada, pa kad se spustimo na obalu redovno se iznenadim i obradujem, pa obavezno izvalim neku glupost tipa “Jao što je lepo, ko na moru!” ili “Čoveče, ovaj Istanbul ima more”.   Gigant  grad je  toliko raznolik u svakom pogledu da očas posla zaludi.

 A sa sofe hotelske sobe kroz prozor svetlucao je Bosfor. Da, čoveče, Istanbul ima more!

 

Izmenjeno 28 maj 2020 (Teogonija)

[Teogonija]

Nije Arvanutkoy nego Arnavutkoj

Arnavutkoy je dobio ime po albanskom stanovnistvu koje je naseljavano u Istanbul za vreme Osmanskog carstva,  oni koji su živeli u ovom, nekada jednom od bosforskih sela,  su radili  najviše na postavljanju kaldrme. Stari turski naziv za Albance  je Arnauti, tako da Arnavutkoy znači Albansko selo. Ja sam  u tekstu na više mesta napravila permutaciju pa sam naselje prekrstila u Arvanutkoj, što je pogrešno. 

[Teogonija]

Poslednje budjenje u Istanbulu, avion poleće predveče imamo još 6, 7 sati, ne bi da se udaljavamo mnogo od Sultanahmeta. Plašim se da nećemo imati vremena za Arheološki muzej, pa ga ostavljamo za neki drugi put, ima oko Sultanahmeta jos mesta koje nismo uspeli nikada da obidjemo.

 

U gradu pojačana gužva, počeo je praznik. Sutradan je Dan republike koji se slavi širom Turske, sredina  Hipodroma ogradjena, postavljene su bine, ispred Aja Sofije svirao je vojni orkestar, policijski dronovi leteli su nisko iznad glava i nešto su upozoravali masu.

 

 Uvece 29. oktobra  tradicionalno se priredjuje laserski šou i veliki vatromet sa brodova. To na žalost nećemo videti. Jedne godine smo se za taj praznik zatekli ujutro u Kušadasiju, popodne u Izmiru, svečana atmosfera  vladala je svuda.  Ceo Izmir je bio na nogama, vojska je marširala, kamioni puni omladine uz pesmu su krstarili gradom, folkor, muzika, baloni, zastave, povorke dece u nošnjama, svečano i pomalo karnevalsko raspoloženje.

Svraćamo prvo u Plavu džamiju da se podsetimo kako izgleda, mutno mi je u sećanju, medjutim gužva je tako nepodnošljiva da već u dvorištu odustajemo.

 

 

Spuštamo se stepenicama na  Arasta bazar gde su nekada gotovo sve radnje prodavale tepihe i ćilime, i ovde se mnogo toga promenilo, roba je šarenolika, prodavci više nisu  navalentni, nema preterane gužve.

 

 

 

 

Pored par radnji  sa tepisima  prodaju se antikviteti, šarene marame malo boljeg kvaliteta (verovatno i skuplje), kožne tašne, keramika i razne rukotvorine po ne baš povoljnim cenama.

 

 

 

 

Za kupovinu nismo, ali   za razgledanje izloga smo zaineresovani  pogotvo ako ne traje duže od petnaestak minuta. Arasta bazar   je dobar zato što je kratak, to je samo jedna otkrivena ulica. 

 

Zanimljivo  je proći ovim putem koji je bio bazar još od 17. veka kada su prodavci deo zarade odvajali za odrzavanje Plave dzamije.

 

 

 

U antikvarnicama svašta zanimljivog, ova minijatura prikazuje umeće osmanskih majstora za vadjenje zuba (ne znam da li su to lekari radili) umesto anestezije tu je asistentova muzika i majstorova noga na stomaku, a bilo bi dobro i danas sitnoj deci pokazati ove nemani u zubu da shvate zašto je važno da ih peru, mada  bi to neko  mogao nazvati zastrašivanjem i ugrožavanjem prava deteta. 

 

Na sredini Arasta bazara je mali putokaz za Muzej mozaika. Iz osmanske idemo u vizantijsku zaostavštinu.

 

 Muzej mozaika se naslanja na bazar,  kroz lučni prozor se nazire izložena bazarska roba, na nižem nivou od današnje ulice su podovi kojim su  vizantijski carevi hodali.   

 

Muzej  je u  delu nekadašnje Velike palate iz Konstantinovog doba, koja je kroz vekove menjala izgled i neprestano se širila. Bila je  prvo sedište careva u Konstantinopolju, dok se nisu preselili u palatu Vlaherna, gde je Tefkur saraj, muzej keramike koji smo posetili u jednom od prethodnih dana. Palata je zauzimala ogromnu površinu, ispod Hipodroma se spuštala gotovo do obala Mramornog mora, na istok skroz do Aja Sofije. Kad kažemo palata obično zamišljamo jednu raskošnu gradjevinu velikih dimenzija, ali to je arhitektura nekih kasnijih era.  Velika carska palata  nije tako izgledala, na ovoj prostranoj  kosini brda formirani su terasasti tereni sa vrtovima, crkvama, kapelama, fontanama,  kupatilima. Brojne  gradjevine različite namene  su medjusobno bile povezane koridorima, dvorištima  i kolonadama, što se pretpostavlja više iz  tekstova nego na osnovu arheoloskih iskopavanja koje je nemoguće izvesti jer je ovaj deo grada potpuno izgradjen.

 

 

Muzej mozaika je mali deo velikog peristila, natkrivenih tremova oko centralnog dvorišta, Pretpostavlja se da je ovo samo osmina originala, sve ostalo možda još uvek postoji negde ispod Arasta bazara, ulica i Plave džamije.

 

Ali i to malo je neprocenjivo vredno, delić  Velike palate gde su podovi tremova  popločani mozaicima. Scene su zaista fascinantne, mahom su  prizori iz običnog života i  čitava menažerija životinjskog sveta, a posebno je uzbudljivo što ih gledamo upravo na licu mesta gde su originalno i postavljeni pre oko 1500 godina.

 

Oko 150 ljudskih i životinjskih figura je sačuvano

Ostavili su jak utisak na nas, ovde ću pokušati da ih grupišem po tematici

 

Scene sa ljudskim figurama iz svakodnevnog života 

 

Putnici 

 

Dečije igre sa točkom ištapom

 

Prizori iz ruralnog života, čovek hrani svog magarca

 

 Korpa je vešto uradjena, različite nijanse kamenčića postavljene tako da se prepoznaju prepletaji

 

Nabori tunike i senke na licu

 

Svetlooka žena sa mindjušom nosi vodu

 

Dečak čuva guske

 

Čovek u pozi mislioca, sedi na steni možda zagledan u nešto...u šta gleda nikada nećemo saznati, nedostaje nastavak

Majka doji bebu 

 

Dečak se igra sa jagnjetom

 

Pastir muze kozu

 

Scene iz lova

Dvojica na jednoga

 

Da li su oni nosili neku vrstu čarapa? Nešto su uvijali oko potkolenica, to je sigurno

 

Ovde se stvar menja, životinja lovi čoveka, tanane mu sandale

 

Lovac sa štitom. Da li on to ima bokserice?

 

Lovac huška pse na zečeve

 

 

Više scena životinjskog carstva i mitoloških bića, u nastavku....

 

Izmenjeno 1 jun 2020 (Teogonija)

[Gimli]

Posle ovoga ne moram da idem u Istambul..

Hvala

[Teogonija]

 

Muzej nije u sjajnom stanju, pukotine i vlaga na zidovima, bar bi krečenje dobro došlo.

 

Postoji par tabli sa opisom i istorijatom Velike palate, uopštenih obaveštenja o  mozaicima i opisi nekih upečatljivijih scena.  Mislim da bi ovde trebala jedna dobra obnova sa modernizacijom, da se postave ekrani i napravi neka interaktivna priča na savremen način, možda bi se privuklo više ljudi.  

Nastavljamo sa životinjskim carstvom

Domaće i divlje životinje 

Ptičice u ljubavnom zanosu sleću na žbun

 

Surova borba za opstanak

 

Ptice u borduri

 

Majmun hvata ptice, ne bere urme. tako piše na tabli.

 

Stado koza

 

Orao i zmija, možda borba dobra i zla, svetla protiv tame

 

Ćuran, kornjača trešnje i nar

 

Mede beru jabuke

 

Porodica medveda. Zlatokosa se još nije rodila. 

 

Fantazmagorična i mitološka stvorenja

 

Nešto krilato i rogato jede guštera

 

Dionis kao beba sedi na  Panu, drži ga za rogove

 

I tako su od Pana hrišćani stvorili djavola

 

Neki delovi mozaika nisu na mestu gde su bili postavljeni, okačeni su na zidove. 

 

Lepi Brka, nažalost prilično oštećen. Prethodna restauracija nije dobro uradjena, korišćeni su materijali koji mogu hemijskim svojstima da oštete kockice i boje. 

I na kraju meni najlepši, najmoćnije deluje

Zbog lika bujne brade i kose u ćošku

 

 

I još bliže jer je to zaslužio

 

Neverovatno, ali istinito. Ovaj muzej  izgleda ostaje u senci Plave džamije, Aja Sofije, Cisterne i Hipodroma. Blizu svega, a opet nekako zavučen u neuglednu skrajnutu ulicu ne privlači veliki broj posetilaca, što je nama bilo dobro jer  na sreću nismo  čekali  red za ulaznice. Odvojite malo vremena jer zaista vredi, končno ovo je jedino preostalo od Velike carske palate Carigrada.

 

 

[Teogonija]

Od Bajice do Mehmeda 

 

 

Veliki broj posetilaca ne privlaci ni džamija Mehmed Paše Sokolovića iako je udaljena tek par minuta hoda  od Hipodroma. Nije usput pa da se u prolazu naleti na nju,  a možda je to i dobro jer se može neometano sagledati majstorstvo Mimara Sinana.

 

 

Ova džamija je jedno od njegovih poslednjih dela, podignuta na kosom terenu kao zadudžbina sa pripadajućim gradjevinama, od kojih je i dalje  sem džamije u funkciji i medresa, pa  će neretko  deca ovde u dvorištu oko šadrvana za abdest igrati fudbal (zatekli ih prošli put). 

 

 

 Mehmed paša Sokolović i Mimar Sinan su bili prijatelji, ne samo zato što su se nalazili u isto vreme na istaknutim funkcijama pa se podrazumeva da su morali saradjivati (dobro, to nije samo po sebi razlog za drugarske odnose, često je upravo suprotno), njihovo prijateljstvo potiče još iz mladih dana kada su obojica Dankom u krvi dovedeni u Jedrene na obuku za janjičare.

 

 

Za Mehmed Pašu, po rodjenju Bajicu, čuo je verovatno svaki naš covek, ako ni zbog čega,  makar  zbog Andrića i višegradske ćuprije, pa je to već dovoljan razlog da se skrene malo sa Hipodroma i sidje do džamije. Drugi razlog je čuveni Sinan i njegovo umeće, prelepa unutrašnjost sa Iznik pločicama iz najboljeg perioda radionica.

 

 

Fotografisanje nije dozvoljeno,  imam ili  tako neki džamijski čovek  se šetkao naokolo, a ja nisam mogla da odolim pa sam na brzaka opalila par fotografija.  Prokleti aparat  se čuje svaki put kad škljocnem, muž bi me na svako škljoc prostrelio pogledom gasi to, umesto da mi pravi zaklon i kašljucka. 

 

A ja bi iz prikrajka munjevito  dizala aparat sakriven ispod krajeva ešarpe čim onaj bitan čovek okrene ledja  i bila srećna što su mi divne slike. Kad ono ćorak, sve mutno, krivo i bezveze, ko zna na kom programu mi je bio točkić.  Dakle,  ne dočaravaju  ama ič  lepotu.

 

Još sam kao i zumirala 

Videla sam da imam ili džamijski čovek  jednom posetiocu  nešto pokazuje na minberu, posle čega je ovaj vidno uzbudjen stao ispred, molio se i dodirivao neku šupljinicu u malom zlatnom okviru.

 

 

Ovo je jedina džamija koja ima uzidane deliće, duge oko 10 cm, Crnog kamena iz Kabe. Ja sam ranije mislila da je taj crni kamen ono veliko četvrtasto što stoji u sred džamijskog dvorista u Meki, oko kojeg kruži masa ljudi na hodočašću, pa kad sam čitala "Alahove kćeri" roman me odveo na Gugl. I tako, sad više ne lupetam.  Crni kamen je mali i nalazi se u jednom uglu Kabe, u stvari on više i nije u komadu, delići su povezani cementom, a četiri komadića se nalaze u zidovima Mehmed Paše Sokolovića džamije uokvireni zlatnim ramovima.

 

 

Džamija nije uvek otvorena, u prethodnoj poseti Istanbulu stigli smo baš kada je poslužitelj izlazio, izdeklamovao je na srpskom dane u nedelji, brojeve, naše fudbalere, šalio se ali vrata nije otključavao. Prelepa je i dekorativne pločice pretežno kobalt plave boje  se mogu mnogo bolje videti nego u Plavoj džamiji, neposrednije, intimniji je ugodjaj.

 

 

Još da ne beše onog imama ili šta je već bio... Ulaz je iz ulice Şehit Mehmetpaşa Yokuşu, džamija je mala zaglavljena medju zgradama, neupadljiva jer je okružena zidovima i na kosom terenu, a kupole jedva proviruju medju visokim krošnjama, možda se zadesite u dvorištu dok klinci igraju fudbal. 

[Teogonija]

 

 

Samo 500 m dalje i par minuta hoda opet nizbrdo u pravcu mora je oko 1000 godina starija gradjevina Mala Aja Sofija, nekadašnja ranovizantijska crkva Svetih Srdja i Vlaha izgradjena nekoliko godina pre Aja Sofije.

 

 

Sada je aktivna džamija, ali zanimljivo je videti ostatke ranovizantijskog perioda iz 6.og veka. Zdanje ima kolonade u dva nivoa, sa stubovima u dve boje i  čipkasto ukrašenim kapitelima.

 

 

 

Na mermernom vencu uklesani su  natpisi iz Justinijanovog doba. Dok se muslimani  mole, iznad glava im je grčki alfabet i pohvalne reči posvećene vizantijskom caru i njegovoj ženi carici  Teodori.

 

 

 

Zanimljivo je što je plan ove crkve preuzet za izgradnju druge, takodje podignute po Justinijanovom nalogu. To je  bazilika San Vitale u Raveni gde se nalaze očuvani fantastični mozaici, medju kojima je i čuveni prikaz Justinijana i Teodore.(pisala sam o tome i postavljala fotografije na  Ravena )

 

 

 

 

Carigradska crkva je  takodje  verovatno bila prekrivena mozaicima, ali od njih ništa nije ostalo. Na ulazu je ostatak kamenog bazena, možda je to bila krstionica iz vremena hrišćanske crkve, sada je postavljena pumpa za vodu.

 

Ne znam čemu ovo služi, slično smo videli  u velikoj Fatihovoj džamiji, mozda je za gašenje požara.

Na zidu neke kuće pored džamije, odnosno nekadašnje bitne  crkve, nalazimo zakucane  stare fotografije ovog prostora  kada vodovod nije bio sproveden u kuće, tu je bila javna česma, vidi se džamija u pozadini

 

  

Drvenih kuća još ima po kraju

 

 

Penjemo se na vrh brda ka Divan Yolu ulici (penjanje smo ostavili za kraj, celim putovanjem smo uglavnom silazili) , na kratkom putu smenjuju se svakakvi prizori.

 

Dobre im plinske boce 

 

 

 

 

 

 

Sokaci sa poluraspalim drvenim kućama, napuštene nekada lepe zgrade, obnovljene čitave ulice sa  hotelom do hotela, načičkano, gusto, istanbulski ...

 

Izmenjeno 1 jun 2020 (Teogonija)