Marakeš, grad kontrasta, Maroko

[dujaspasa]

Priprema za put
 

Nekoliko godina se spremamo da odemo da vidimo bar neki deo Maroka, ali uvek nešto drugo iskrsne ili prevagne i tako naši planovi ostaju samo planovi.
E, ove godine smo ipak doneli konačnu odluku i to, kao i obično, sasvim slučajno. Ja stalno gledam sajtove i  profile na facebooku u vezi bilo kakvih putovanja u okolini, kao i ponude jeftinih avionskih karata.
Krajem septembra dobila sam mail u kom je Ryanair nudio 4 poslednje povratne karte za let Budimpešta-Marakeš-Budimpešta za 150 € po osobi, sa uračunatim taksama. Kad nam neko ponudi 150 € za takav put, mi kažemo "baš je povoljno" i naravno odmah kupimo dve karte za kraj oktobra. Nije moglo kasnije jer je tih dana poslednji let Ryanaira iz Marakeš.
To je kod njih vrh sezone. Temperatura vazduha 25-27°C, a preko noći hladnjikavo.

Sutradan smo otišli do agencije "Jeftine avionske karte", jer smo i ranije preko njih završavali poslove oko prevoza. Uzeli smo Priority & 2 Cabin Bags i rezervaciju sedišta jer će biti pun avion, tako da ne moramo da predajemo prtljag, a i nismo kao neki da nosimo sve što imamo sa sobom na put. Smemo da ponesemo po osobi jedan prtljag dimenzije 40/25/20 koji se ostavlja ispod sedišta i jedan kofer 40/20/55 do 10 kg koji se stavlja gore u pretinac. (Ove detalje sam napisala zbog onih koji nisu išli niskobudžetnim avionima.) Naravno i Priority i sedišta smo dodatno platili. 

Oko mesec dana pred let su nam otštampali boarding karte i kod njih smo uplatili i osiguranje preko "Milenijuma". E, i to je koštalo. Inače, ako nemate Priority, bording karte možete da otštampate tek dva dana pred put. 

Naravno da treba nekako doći i do Budimpešte. Važi, ići ćemo kombijem. Kombi možemo da poručimo tek pred put jedno nedelju dana. Kažu prevoz je od kuće do kuće. Super! Naravno, i to će da nas košta.

Hiron kaže, ajmo da bar dva dana ostanemo u Budimpešti. On bi da vidi jednu izložbu i neke staretinarnice! Uzmemo za ta dva dana Evropsko osiguranje i platimo.

Konačno svratimo u naš omiljeni restoran na večeru, da proslavimo odlazak u Maroko. I platimo.

 

Booking.com

 

Sutradan ja zasučem rukave, pa krenem da nadjem smeštaje na Bookingu.
U Budimpešti rezervišem noćenje sa doručkom kod Chesscom Guesthouse. Kod njih smo jednom bili i sasvim su ok. Metro stanica je blizu a i autobuska koja vozi do aerodroma. Cena 48 € za nas dvoje za jednu noć sa doručkom. Plaća se na licu mesta (platili smo Viza karticom). 

Nalaženje u Marakešu je malo komplikovanije. O tome sam se ranije puno raspitivala, čitala recenzije na Tripadvisoru, čitala "milion" putopisa i dopisivala se sa starim forumašima koji su tamo bili... Odlučili smo da odsednemo u nekom riadu u Medini. Prvo rezervišem jedan, pa nam se nešto ne dopadne, pa drugi, pa i njega otkažemo i na kraju padne konačna odluka na Riad dar Nejma u sred Medine, ali u mirnom kraju. 10 noćenja sa doručkom. Cena 300€ + 50€ za taksu za nas dvoje. Plaća se na licu mesta.

Ručak i večera će biti u njihovim restoranima, jer hoćemo sve specijalitete da isprobamo. Cena xyz€.

Za tih 10,5 dana stižemo da obidjemo najinteresantnije u Marakešu i da odemo vozom do Essaouire na Atlanskom okeanu i mooožda u pustinju. Cena čćšž€.

Naravno morali smo i da izvadimo vizu za Maroko koja se izdaje u njihovoj ambasadi na Senjaku. Morali smo da se slikamo (3×4 cm), cena 2×400 dinara!?!?!? Da kopiramo potrebnu dokumentaciju... Petkom, to je njihova nedelja, ne rade. Cena vize 2×2.400 din.

Džabe!!!???

A krenuli smo od 150 €, kao "vidi kako je jeftino"!?

Sad, šta je, tu je. Ode Hiron u galeriju da ponudi nekoliko slika na prodaju.

 

Marokanska viza

 

Predali smo zahtev za Marokansku vizu koja je bila gotova za nedelju dana. Evo šta je sve trebalo:
- sa sajta marokanske ambasade smo skinuli obrazac kog treba popuniti (na dve strane) i popunili ga kod kuće inače, kad dodjete u ambasadu na stolu stoje ti obrasci i možete ih i tamo popuniti. U tom slučaju ponesite ličnu kartu jer morate da upišete njen broj. Takodje vam treba i hemiska olovka.
Za Marokansku vizu je potrebno:
- pasoš
- fotografija 3×4 u boji
- kopija računa za kupljene avionske karte, ne trebaju i bording karte, a može
- kopija rezervacije smeštaja u Marakešu ili drugom gradu u kom se boravi (kopija maila Bookinga o rezervaciji smeštaja)
- kopija polise osiguranja za period boravka u Maroku
- original potvrde o izvoru prihoda u mestu prebivališta, tj iz firme, penzioni ček ili potvrda o izdržavanju...
- viza košta 2.400 dinara po osobi. (Ponesite sitno, jer nemaju da vam vrate kusur!)

- nisu nam tražili koji broj cipela nosimo. 

Za turiste koji su iz unutrašnjosti ili iz okolnih zemalja (BIH) viza se može izdati istog dana ako se unapred zakaže.

Zaboravila sam da napomenem da smo pre svih rezervacija, kupovine karata i predaje za vizu pročitali sve u vezi Maroka na sajtu Ministarstva inostranih poslova. To radimo pre svakog putovanja.
Bile su nam gotove vize u minut kako su i kazali. Ne mogu da vam ih pokažem, ali čak su na nju kopirali i naše slike u boji!!!

 

Promena plana

E, Hiron je dogovorio sa jednim staretinarom sastanak na dan povratka iz Maroka, tako da ćemo noćiti u Budimpešti i jednu noć na kraju puta i tako se po danu vratiti u Beograd. Možda i nije loše jer bi onako iz aviona ušli u kombi i noću putovali do kuće.
Kad Hiron nešto predloži, ja se obično zapanjim, jer je to jako retko. Na njegov predlog otkazali smo noćenje u riadu u sred Medine (starog grada) i rezervisali hotel u centru novog dela Marakeša u hotelu "La Renaissance".
Nije to neki naj hotel, ali smo baš zbog pada ocene kvaliteta hotela na tripadvisoru dobili popriličan popust.
Osim toga od njega do većine mesta koje želimo da posetimo možemo gradskim prevozom ili peške.
Sledilo je biranje garderobe koja može da stane u koferče 20/40/55 ??? 

 

Rezervacija kombi prevoza do Budimpešte

 

Rezervisali smo kombi prevoz od kuće do hotela u Budimpešti, preko agencije Terra travel. Zaista su bili brzi i ljubazni pri dogovaranju. Prepiska je bila preko maila. Pristali su da nam rezervišu i prevoz za nazad.
Cena karte je 25 € po osobi u jednom pravcu.
Dan pre puta će nam javiti tačno vreme dolaska kombija na našu adresu. Naime, mi smo rekli da nam treba prevoz oko 9 sati ujutru, a oni su to potvrdili. Rešili smo da sve radimo da nam bude prijatno. Nigde se ne žurimo. "Prvo fruštuk, ondak na put!"
Da idemo direktno na avion, onda bi trebali da im kažemo tačno vreme kad treba da budemo na aerodromu.
E, sad! Videćemo kako će se sve dogovoreno i realizovati.

Toliko puta smo putovali tamo-amo po "belom svetu" i nikad vam nisam ovako detaljno opisivala svaki korak. Obzirom da preko PP dobijam puno pitanja, mislim da je bolje da ovde, na temi, o svemu pišem.

[Serafim]

BRAVO 

[dujaspasa]

Malo šetnje po Budimpešti, pa u Marakeš

 

Kombijem smo od naše kuće brzo i udobno otputovali do hotela u Budimpešti. Hiron je, doduše, sedeo na pomoćnom sedištu koje isto izgleda kao i moje ali ima jednu štanglu na ledjima koja ga je dobro nažuljala. Agencija "Terra travel" je inače za svaku  pohvalu.

Odseli smo u hotelu Chesscom Guesthouse koji je za kratak boravak sasvim ok. Nalazi se na pola puta izmedju Eržebet mosta i aerodroma u jednoj tihoj uličici. Na 200 m od hotela je veliki tržni centar ispod kog su autobuske stanice za maltene sve pravce, kao i metro stanica (nešto kao naš Zeleni Venac u Beogradu).
Soba je malecka, ali sve ima što treba.

 

U dolasku iz Beograda... 

I u povratku iz Marakeša... 

Uplatili smo i doručak i nismo pogrešili.

 

A Budimpešta, k'o Budipešta!

Nekad davno smo ovde obavezno večerali. 

Stigli smo da se podsetimo prošlogodišnjeg krstarenja kruzerom od Beča do Beograda. 
Baš je ovde pristao naš kruzer.

Svratili smo na kapućino kod "Ane"...

Tek počinje noćni život. 

I na kolače u "Žerbo"...

Mmmmm...

Ambijent, rustičan! Ne menja se, mislim, više od veka. 

Zahladilo je pa su nam dobro došle jakne i dugački rukavi. Ipak je to kraj oktobra. 
Hiron je obišao neke staretinarnice, bez kojih ne može!

 

Kažem vam da je hotel na odličnom mestu. Sa one autobuske stanice autobusom 200E smo se za 350 forinti odvezli do aerodroma.

Karta se kupuje na kioscima. 

Autobus 200E.

Plan polazaka autobusa za aerodrom. 

Ovako se čeka autobus u Budimpešti. Svi ulaze samo na prednja vrata, ma kolika gužva bila. 

Već sam napisala, na temi "Ryanair", kako smo se ukrcali u avion. 

Na aerodromu "milion" kafanica i restorančića, pa moraš nešto da kupiš iako nećeš! 

 

 

I najzad u Marakešu! 

 

Kasno popodne, posle malo jače od 4 sata leta, sleteli smo u Marakeš na dobrih 30°C.
(Nemojte zaboraviti da prekontrolišete da li su vam Marokanci na pasoškoj kontroli udarili pečat da ste ušli legalno u zemlju. Isto uradite i pri povratku!) 
Uskomešanost, galama, vruć vazduh, sve oko nas nepoznato...
Taksista nam traži 100 dirhama, a mi krenuli da se da nim cenjkamo! Kažu oni koji su bili u Maroku da tako treba. On ne pristaje na cenjkanje već uzima sledećeg putnika. Gužva! Odjednom konstatujemo da više nema ni jednog taksija, a bilo ih je bar 20. Marokanac viče u telefon i doziva nove taksiste, a nama kaže da sačekamo. To isto rade još dvojica. Kad je prvi taksi stigao "naš organizator" kaže da to nije taksi za nas, već da sačekamo još malo!!! To je bio taksi od one druge dvojice. I najzad udjosmo u jedan i platismo 100 dirhama. Naravoučenije: "Ne cenjkajte se za taksi na aerodromu jer je jasno na bilbordu napisan cenovnik kog mi nismo videli." 
 

 

 

[mismas]

Bravo.!Sve potrebne informacije su tu. Ovo za pečat u pasošu mi ne bi palo na pamet da prekontrolišem... Čekamo nastavak.....

[dujaspasa]

Hotel La Renessaince

Hotel se nalazi u centru Marakeša u kvartu Gueliz. Zgrada je iz sredine prošlog veka. 
Na recepciji nas dočekuju dve slike njihovog kralja kog, kako kažu, obožavaju. 

Ljubazna recepcionerka nam se izvinjava i kaže da naša soba (superior room) nije slobodna, pa će nam zato dati bolju sobu tj junior suit. Bez veze! Odmah problemi! Hiron trkne sa portirom do sobe da izvidi stvar i vrati se i kaže ok je. 
Platimo dogovoren iznos visa karticom. 
Prijatno iznenadjenje. Soba je fantastična! 

Čak ima dva televizora. 

 

Ima i dve terase (jedna je za pušače). Na terasama su bugenvilije u cvetu. Doneli smo kući par grančica za uspomenu. 

 

Kupatilo je baš veliko.

 

Sve je čisto, posteljina, peškiri i bademantili su beli i skoro sasvim novi. 
Jednostavno nam je "upala kašika u med"! 
Hiron kaže: "ti pišeš sve u superlativu". Ali, vidite i sami da je zaista sve bez greške. 

Bili smo na 4-tom spratu. 

 

Pogled sa terase na užurbani grad. 

Imali smo uplaćen i doručak, kog su poslužili na 6-tom spratu, tj na vr' hotela. 

Maroko je poznat po sokovima od sveže cedjenog voća, pa smo doručak počinjali vrlo slatkim cedjenim pomorandžama. 
Mogli smo da doručkujemo u malom restoranu... 

ili na terasi sa koje se pružao pogled na praktično ceo Marakeš, jer je naš hotel bio najviša zgrada osim džamije. 

Deo terase je bazen za kupanje. 

Sa te terase se penje na još jednu terasu na koju mnogi turisti van našeg hotela dolaze da gledaju zalazak sunca. 

Uz pivo i koktel... 

Pogled zaista oduzima dah! 

 

Hotel je očigledno svojevremeno bio hit jer su u njemu gostovale čuvene ličnosti o čemu na zidu restorana svedoče slike Elvisa Pristlija, Rej Čarlsa, Din Martina... Pokušavam da zamislim tadašnju atmosferu...

Kad pogledate, pred vama je "crveni" Marakeš!!! 

A udaljini vrhovi planinskog venca Atlas. 

[mismas]

Prelepo... Toliko se "zablenem" u slike i detalje na slikama i začitam da zaboravim da lajkujem... 

[dujaspasa]

Prvog dana boravka smo rešili da "spustimo loptu" i da vidimo gde smo.

Promenili smo novac u obližnjoj menjačnici. Njihov novac se zove dirham. 

Preko puta hotela je početna stanica električnog crvenog dabl-deckera kojim se obilazi grad, "Hop On - Hop Off".

Za 190 dirhama možete dva dana da se vozite i ulazite i izlazite gde god hoćete. 

"Vodiči" su na raznim belosvetskim jezicima. Postoje dve linije, crvena i zelena. Autobusi idu vrlo često. 

Napravili smo plan obilazaka za naredna dva dana i odlučili da izadjemo iz autobusa na najdaljim interesantnim lokacijama. 
Na "crvenoj" liniji je bio obilazak Menare, a na "zelenoj" palmerija. 

I tako smo na periferiji Marakeša posetili kompleks palate Menara koji se nalazi u velikom maslinjaku i pored veštačkog bazena s ribom. 

Kraj oktobra! Za mene je normalno da u to doba nosim jaknu i nešto toplije. Medjutim ovde je +32°C, a ja bez šešira. Znaju trgovci za to, pa su odmah na ulazu prodavali slamnate šešire!!! Kupila sam jedan pa ću sad kod kuće imati pet komada. 

Palata Menara je vrlo lep primer tradicionalne gradnje Marokanaca. 

Svi podovi, zidovi i plafoni su bogato dekorisani. 

Velika terasa je na strani koja gleda ka ribnjaku. 

Voda u bazenu potiče iz podzemnih voda koje se nakon topljenja snega slivaju sa planiskog lanca Atlasa. Baš povelike ribe malo, malo iskoče iz vode. 

Iz maslinjaka se čula narodna Marokanska muzika. Naravno da smo bili znatiželjni. 

Lepo je videti kako su ljudi živeli, pre tri do četiri stotine godina... 

[dujaspasa]

BAHIA PALACE

 

U Medini, starom delu Marakeša, nalazi se nekoliko palata. 
Jedna od njih, meni najlepša, je Bahia palata.

Cenovnik... 

... i naše karte. 

Palata je vrlo velika s nekoliko ogromnih sala i dvorišta sa fontanama, kao i puno manjih prostorija. 

Palata ima sve karakteristike marokanske i arapske arhitekture. 

Tavanice koje su ustvari istovremeno i krovna konstrukcija su od bogato oslikanog drveta. Po obodu je bio venac od duboreza. 

Šarenilo, ali sa puno ukusa je svuda. 

U dvorištima su lepe i negovane bašte i fontane. 

 

Vrata i dovratci su prava umetnička dela... 

... a prozori kriju tajne. 

Verovatno je svaka žena imala različit prozor. 

A glavne sobe nisu imale rešetke od kovanog gvoždja. 

Na par mesta su mali izdvojeni prostori, verovatno molitveno mesto. 

U jednoj sali je bila izložba lokalnog umetnika. 

Najlepše je veliko unutrašnje dvorište sa malom fontanom.

Zamislite kako se tu živelo. Domaćin se sa muškim društvom izležavao na jastucima uz šišu i čaj, a okolo su sedele žene, jurcala bosonoga deca, služinčad prinosila hranu, zabavljači u ćošku svirali, i  igrali, dolazili ugledni gosti... 

Eto i mene! 

Palača Bahia je ilustracija doba, kada je Marrakeš bio jedan od četiri glavna grada Moroka.
 

[dujaspasa]

Medina

Kad se priča i piše o Marakešu uglavnom se misli na Medinu, stari deo grada opasan visokim zidinama, u kojoj se nalaze kilometri uglavnom vrlo uskih ulica, često ćorsokaka. Medjutim, Medinu krase i mnogobrojne palate, muzeji, trgovi i džamije. 

Prilazne ulice Medini su u svako doba dana pune, a predveče se teško i prolazi. 

Najpoznatija gradjevina u Marakešu je džamija  Koutoubia.

U spletu uličica jedna do druge su male radnje sa raznovrsnim predmetima od marokanske keramike i kože...

... ručno radjene činije, ibrici od alpake, bronze i bakra... 

... zatim ručno radjen nakit od srebra u berberskom i kabilskom stilu... 

... muzički instrumenti darbuke (mali bubanj), oudi (kao neka gitara), frule i bendiri...

... i mnogo toga što nismo znali šta je i čemu služi...

Naravno da negde mora da se kupi hleb... 

Ili da se nešto pojede i popije... 

Čak ima mesta i za kafanicu čiji su stolovi tesno prislonjeni uz kuću... 

Verovatno izbeglice iz Mauritanije i Senegala vidjali smo često. 

Vidite i sami da u tom uskom prostoru ima mesta i za turiste i za lokalce i za motorbicikliste i za magarce i za robu koja visi na svakom santimetru starih kuća.

 

Niko nikom ne smeta!!! 

Često vidite razne strelice i obaveštenja ispisane po zidovima. Pitam se kako se turisti ovde snalaze? 

 

Mi smo prvobitno rezervisali nekoliko riada u Medini i od njih odustajali. Mislim da smo dobro uradili, jer razlika u ceni nije bila velika. 

Sporedne ulice su uže i mirnije. 

A ima ih baš neobičnih. 

Vrata nisu tako lepa kao u Tunisu, ali neka zaslužuju paznju. 

Čak smo ušli i u turist biro u kom nam nisu mogli ništa novo da kažu u odnosu na ono šta smo već znali. Cene izleta su svuda iste. 

U puno radnjica smo tražili jaje od selenita za našu prijateljicu koja ima lepu kolekciju poludragog kamenja. Idući tako naišli smo na jednu malešnu radnjicu gde  vešt stolar rezbari čipku od drveta.

Fantastično izgleda.

Gazda obučen u jillabu ili dželabu, koja je karakteristično odelo za Magreb, je jedva čekao da sa nekim popriča, pa se baš oraspoložio kad je Hiron počeo kod njega da se raspituje. Naravno da je sve počelo naokolo. Pitao je odakle smo, pa gde idemo i tako... 
Tvrdio je da je mnogo bolje da idemo u artisanat u blizini, nego u palatu Bahia, o kojoj sam vam već pidala, a u koju smo bili krenuli. Kaže, svi idu u Bahiu, a Dar Si Said je mnogo lepši i sadržajniji. 
Onda nas je odveo do radnje u blizini u kojoj nema šta nema, pa možda imaju i jaje od selenita.

Gazda te radnje se baš molio u ćošku, pa smo sačekali da dovrši molitvu. Dotle smo razgledali robu koja je naredjana više kao haos, nego po nekom rezonu. Medjutim imao je selenit u obliku srca! Posle malo cenjkanja, kupljeno! 

[dujaspasa]

Jednog jutra smo krenuli taksijem do dela Medine u kom su radnje sa začinima. Taksista kaže, odvešću vas prvo tamo gde moja žena kupuje začine. Tamo će vam dati jeftinije. 

Ulice su u ovom delu uobičajene širine. Ko bi drugi vozio nego motorbiciklista i tuk-tuk. Fale samo kočije. 

To je bilo u Mellahu, Jevrejskoj četvrti. 

Obično se restorani nalaze na krovu zgrada. 

I zaista nakupovali smo puno začina, čajeva i mirisnih kocki koje izgledaju kao sapuni (a služe da se namiriši koža ili da se stavi u orman radi mirisa). Cenjkanje je bilo uspešno. Zadovoljni smo bili mi, a bogami i gazda.

Hiron je dobio gratis grumenčić plavog lapis lazura. 

Kupili smo kristale eukaliptusa koji su dobri za inhalaciju i kažu za osvežavanje prostora. 

Njihova nana je sasvim drugačija od naše. Ima puniji i ukus i miris. Neznam šta ću da radim kad ga potrošim. Biće teško navići se na našu. 

Kupili smo i čaj za mršavljenje. Odnosno kad nas je gazda video onako "punačke" pod obavezno nam ga je prodao. 

Prošetali smo preko trga začina i kroz uličice oko njega.

U pravu je taksista, ovde je sve bilo skuplje. 

Nigde dosad nismo videli ovakav način aranžiranja začina. 

Zanimljivo izgleda. 

Ovo zaista neznam čemu služi. 

Svratili smo u kafanicu da se malo odmorimo. 

 

Obišli smo bogato opremljenu pijacu. Iznenadilo me je obilje različitih vrsta vrlo krupnih urmi. 

Možete kupiti i razne kože i krzna. 

Provirili smo u radnju sa večernjim haljinama. 

Obratite pažnju na ovo! 

Uh! Toliko toga zanimljivog i neobičnog smo videli da ovoj priči skoro ne bi bilo kraja. 
El Badi Palata, Ben Jusuf Medresa, Kutubija džamija... 

Vratili smo se ulicama kroz koje do sada nismo išli sve do poslastičarnice "Princeza" u kojoj smo bili "stalni" gosti. Kupili smo kutiju kolača koje ćemo pojesti natenane na našoj terasi. 

Nedaleko od poslastičarnice je početna autobuska stanica za 14-15 gradskih autobusa. Do našeg hotela je išao br 1.

Svi ulaze na prednja vrata i kupuju karte kod vozača. 

 

Autobusi su im vrlo čisti. 

[dujaspasa]

Dar Si Said

 

Poslušali smo savet onog veštog stolara i otišli u muzej artisanat "Dar Si Said".

Kružili smo uskim ulicama, zalutali par puta. Razni lokalci su nas upućivali u raznim pravcima, a mi izgleda išli u krug! 
Naleteli smo na mladi par iz Italije koji se vraćao iz farbaonice kože i koji je NAS pitao kako da stignu do trga El Fna! Sreća tu se našao jedan čovek u uniformi, jer smo ušli u hladovinu ulaza jedne lepe zgrade, koji nas je uputio svakog na svoje odredište. Ispostavilo se da je to neka državna vojna ustanova!

Konačno smo stigli do muzeja.

 

Divna mala bašta je u sredini, očigledno neke stare palate.

Originalni razboj i započeto tkanje tepiha nalazi se odmah na ulazu u lavirint malih prostorija.

Preslice, motalice i ko zna kako se ti pomoćni alati zovu izloženi su u brojnim vitrinama. 

Jedan interesantan ogrtač... 

Posebno nam je privukla pažnju ova berberska narodna nošnja. Svaki detalj je uradjen sa puno ukusa, truda i pažnje. 

Pogledajte samo ovaj srebrni nakit na čelu. 

Ili ovu tiara. 

I prelep nakit. 

Zaista vredi otići i sve ovo videti. 

[dujaspasa]

La Palmeraia

 

Za vreme vožnje "zelenom" linijom "Hop On-Hop Off" autobusom prošli smo kroz deo grada sa luksuznim hotelima, stanbenim četvrtima i vilama.  Sišli smo na periferiji Marakeša koja se zove "La Palmerija".

Taj deo Marakeša već zadire u pustinju.

Baštovani se brižno trude da oko svake palme naprave mali nasip da kad zalivaju sva voda ode prema biljci.

Ovde turisti dolaze na izlet i jahanje kamila.

Mi smo samo došli da vidimo i prošetamo. 

[dujaspasa]

Jardin Majorell

Pri kraju vožnje "zelenom linijom Hop On - Hop Off" odlučili smo da sidjemo kod "Jardin Majorell". Bila je velika vrućina, negde oko podneva. Dočekao nas je dugačak red za kupovinu karata. Ustvari dva duuugačka reda. S'jedne strane čekaju oni koji su došli sa decom, a sa druge ostali.

Ocenili smo da ćemo čekati, po toj vrućini, bar pola sata i odustali. 

Preko puta ulaza u Žarden su skupe radnje da suvenirima, nakitom i drugim dekorativnim predmetima. Mi smo kupili jedan magnet, kog inače nigde više nismo videli. 

Na početku obližnjeg bulevara je simpatična kafanica i nismo odoleli da ne svratimo na kapućino i sladoled. Zbog vrućine puštali su na sve strane hladnu paru, pa smo bili lepo pofajhtani! 

Unapred smo znali da će biti velik red, jer smo u mnogim putopisima to pročitali. Dobro, sutra navijam alarm i bićemo ovde prvi! 
I tako je i bilo, odnosno bili smo treći po redu. 
Kupili smo karte... 

Uzeli smo prospekte i ušli u taj pravi mali raj! 

Šetajući stazama obojenim u tamno crvenu boju, oko nas su se smenjivale vrste neobičnih i retkih biljaka koje je francuski slikar Majorell skupljao širom sveta i napravio pravu botaničku baštu. 

Ova fontana nagoveštava karakteristične boje Majorell-a. 
Na početku je mala šuma visokih bambusa... 

Nekulturni turisti su na nekim stablima upisali svoja imena. 

Činilo nam se da je jutro prohladno idući kroz zasenčene staze raznim drvećem, puzavicama, bananama i visokim palmama čiji su se vrhovi žuteli obasjani suncem. 

Kako smo išli dalje sve više je prevladavalo tropsko bilje. Većinu vrsta nismo nikad videli. 

Ogromni lepo negovani kaktusi  raznih vrsta i oblika posadjeni su tako da jedan drugom ne smetaju a pri tom čine savršenu celinu. 

Na nekim mestima su table sa imenima biljaka. 

Besprekorno negovane biljke. 

I konačno smo stigli do čuvene Majorellove kuće kojoj je Iv Sen Loran dao ime Oasis kada je kupio ovo imanje.

Zgradu u stilu kubizma i art deco projektovao je arh. Pol Sinoar. Sva je u boji "Majorell plava" sa žutim detaljima.

Tek smo sad videli prednost ranojutarnje posete ovom vrtu.

Ispred kuće, a i usput skoro da nije bilo turista, pa smo nesmetano mogli da napravimo par fotografija. 

Svratili smo u knjižaru... 

Zatim u "Galeriju ljubavi"... 

I još jednu izložbicu. 

U Berberskom muzeju nismo smeli da fotografišemo... 

I na kraju, mali izložbeni prostor u kom su bile kreacije čuvenog Iv Sen Lorana. I tu nije smelo da se slika, al' su mene kasno obavestili! 

Hiron je kupio konzervu 250 gr akrilne "Majorell plave" boje (ustvari to je plava boja napravljeno od lapis lazuli ) mada mu neće puno koristiti jer uglavnom slika uljanim bojama. 

Jezero sa lotosima i palmama koje se u njemu ogledaju. 

I mali bazen okružen ogromnim kaktusima. 

Vratili smo se do glavnog ulaza u kuću i zatekli smešan prizor. Na sve strane su turisti zauzimali "najbolje" mesto za slikanje. Šanse nije bilo da mapravimo pristojnu fotografiju. 

Nisam htela da kršim tradiciju pa je i mene Hiron fotografisao. 

Obilazak smo završili u lepoj kafanici u okviru bašte. 

 
 

[mismas]

Divno!!! Prelepe slike, napisano baš ono što bi svakog turistu interesovalo, i one koji se spremaju da odu u Maroko i one koji bi samo da saznaju nešto više o Marakešu. @dujaspasa divno, uživam u svakom nastavku i s nestrpljenjem očekujem svaki novi, a sigurno ću na kraju pročitati još jednom sve ispočetka. 

[dujaspasa]

@mismaspuno ti hvala na lepim rečima!

Pokušavamo Hiron i ja da što više skratimo priču, al' nam to teško ide. 

Preskočićemo neke obilaske.