Od juga do severa Italije motorom - jul/avgust 2019.

[iva_89x]

• 13 dana
• 8 različitih zemalja
• 4.513 km
• 1 noć na trajektu
• 6 različitih prenoćišta
• Suzuki V-Strom 650dl
• na njemu dvoje putnika
• koji su napravili bezbroj uspomena za ceo život! 

 

 

April 2019.

 

Za razliku od prošle godine, ove dosta kasnije odlučujemo o destinaciji i vrsti odmora. Razloga je više: ja promenila posao pa uklapanje oko odmora sa novim kolegama, dosta bliskih ljudi najavilo da će se venčavati pa smo čekali da iskombinujemo datum, a i destinaciju sa raspoloživim finansijama, naši drugari i moto saputnici Nikola i Julijana ove godine pauzirali sa motorom zbog Nikoline operacije kolena pa je onda bilo da li opet da idemo negde svi zajedno ili ipak da napravimo moto turu i sl. Na kraju se ipak odlučujemo za motor. Bilo je nekoliko ideja, ali je na kraju izabrana ona meni najmilija – ITALIJA!  U prvoj varijanti smo hteli da iskombinujemo i moto GP u Brnu ali smo ipak shvatili da će to biti teško izvodljivo, što zbog vremena, što zbog toga što bismo duboko zagazili u avgust kada su Italiji cene smeštaja nebu pod oblake zbog njihovog “ferragosta”. 

 

I tako dolazimo do sledećeg plana: idemo do Drača odakle ćemo uhvatiti noćni trajekt za Bari. Provodimo 6 dana obilazeći i uživajući na plažama južne italijanske pokrajine Apulije, nakon čega se postepeno pomeramo ka severu i italijanskim Alpima. Zatim prelazimo u Austriju, vozimo Grosglokner i odatle na Bled pa ili idemo na Plitvička jezera i Bosnu ili pravo kući za Čačak. Taj deo ostaje da odlučimo u hodu.

 

Krećem sa rezervacijom smeštaja na booking.com, a kako je već april jedva pronalazim smeštaj koji zadovoljava sve standarde, a odgovara i finansijski. Moram da kažem da je za ove ture svakako najidealnije rezervisati smeštaj dan za dan, ali već sam rekla, kačimo avgust mesec u Italiji i cene su već sad previsoke za taj period, mogu da zamislim kako će biti tada. Negde u maju kupujemo karte za trajekt i tada se već zvanično može reći da mi stvarno idemo u Italiju! 

 

Za razliku od svih prethodnih putovanja gde sam precizno pripremala plan puta i obilazaka, zbog gomile obaveza i manjka slobodnog vremena, sada krećemo potpuno “nepripremljeni”. Mislim ja sam živela u Italiji, jezik znam odlično pa se vodim time da je sasvim dovoljno što smo tamo – pa svaki ćošak te zemlje je prelep!

 

I tako dan po dan, noć po noć... došao je i dan polaska. 

Izmenjeno 30 nov 2019 (iva_89x)

[jelenait]

Ovo obećava...

[iva_89x]

Dan 1: 27.7.2019.

 

Planirana ruta: Čačak – Drač (preko Plava i Gusinja i čuvenog albanskog puta SH 20) – 507 km

 

Konačno je došao i taj dan, dan polaska. Ove godine je uzbuđenje totalno različito od prošlogodišnjeg – sada smo ipak bogatiji iskustvom za jednu veću turu. Nažalost, ovaj put idemo sami, bez drugara, ali svakako se radujemo i jedva čekamo sve ono što je pred nama naredne dve nedelje.

 

Pošto nam je trajekt noćni i trebalo bi da isplovi tek oko ponoći, plan je da ne krećemo preterano rano, a opet sa druge strane kako je jul mesec i jako je toplo, ne želimo da krenemo ni po najvećoj vrućini.

 

Nakon laganog doručka i kafice, pozdravljamo se sa familijom i negde oko 10:00 h krećemo ka Draču.

 

Prvu pauzu pravimo nakon 165 km vožnje, odmah nakon Novog Pazara. Kao i uvek uživali smo u vožnji pored Ibra, jednim od najboljih puteva za vožnju motora u Srbiji. Uskoro će i granica sa Crnom Gorom.

 

U Crnoj Gori pravimo još jednu pauzu. Berane, hotel “Lukas”, isti hotel u kome smo pravili pauzu i 2017. kada smo se preko Albanije vraćali sa Kefalonije. Sve vreme nas prati vrućina, ali što je jako bitno bežimo kiši koja je inače bila najavljena za danas. Do Drača imamo još 255 km.

 

Nakon naše druge pauze, nastavljamo ka Plavu i Gusinju i granici sa Albanijom. Put je zaista dobar, da nije toliko vruće, uživanje bi bilo potpuno. 

 

Ubrzo stižemo na ono čudo od granice – dve drvene barakice sa rampom koja se podiže ručno i carinikom koji u jednu veliku knjigu UPISUJE RUČNO sve naše podatke. 

 

I nakon što je sve upisano, ulazimo u Albaniju i vozimo se odličnim putem SH 20, probijenim kroz nemoguće predele. Put je nov, sveže asfaltiran čini mi se još 2016. godine i sa dosta oštrih krivina, što ga i čini zanimljivim nama bajkerima. Mi smo ga prošli i kolima 2017. i stvarno smo i tada bili fascinirani kuda su Albanci napravili put i to vrhunskog kvaliteta. Sada se vozimo i nadamo da će kako se penjemo na veću nadmorsku visinu, vrućina biti manja. Ali to baš i nije tako. Prevruće je, i mada su predeli lepi a asfalt dobar, polako nam stiže i umor.

 

Kratku pauzu pravimo na vrhu na kome je napravljen i lep vidikovacna vijugavi put kojim smo prošli, ali je toliko toplo da vrlo brzo nastavljamo dalje. Ne zaboravite da mi na sebi imamo ful opremu.

Nezaobilazni “prolaznici” koje srećemo su krave i ovce koje se šetaju putem. Što bi naši stari rekli “njin put”.

 

Negde oko 18:30 h stižemo u Skadar i pravimo dužu pauzu za osveženje ispod same tvrđave. Još samo 100 km do Drača. I samo jedna noć do dolaska u Italiju! 

 

Tih 100 km nikako preći. Konačno oko 20:45 h stižemo u Drač. Mrtvi umorni i gladni. Još od Berana gde smo srećom pojeli mnogo dobru čorbu, ništa nismo jeli. Nađosmo neke kebabe u blizini luke. Za razliku od prošlog puta kada nismo imali negativnih iskustava, ovaj put je prodavac kebaba probao da nas “omlati” za neke sitne pare. Što je bilo baš bezveze. Iznervirani, brzinski jedemo i idemo u luku da se čekiramo. 

 

Sećam se kako nam je prošli put luka delovala ogromno. I stvarno nije baš ni mala.

 

Negde ispred 22:00 h se čekiramo i smeštamo se ispred luke uz dve limenke piva nazdravljamo završetku prvog dana i čekamo ukrcavanje. Oboma nam je prvi put da ćemo celu noć provesti na brodu, tj. na vodi. Uzeli smo i kabinu sa kupatilom ali i to nam je novo iskustvo. Ja obično mogu da se vozim gde hoćeš, ali ne mogu da kažem da mi je potpuno svejedno. Ipak 9 h a da ne vidiš kopno... Hm.. 

Trajekt kasni, tj. iskrcavanje putnika sa pristiglih trajekata (bilo ih je dva) traje čitavu večnost iz naše perspektive. Neverovatno je da je toliko ljudi i vozila stalo na te trajekte.

 

Kasnili smo oko 1,30 h sa polaskom. Odmah po ukrcavanju, nakon što smo smestili motor i uzeli ranac sa stvarima za noćas i ujutru, krećemo u kratak obilazak trajekta.

Trajekt je stvarno baš veliki. Na palubi je kafić u kome kreće muzika a grupa italijanskih tinejdžera kreće sa žurkom. Sve je izuzetno čisto, osoblje ljubazno i na usluzi. Što se tiče kabine, jeste mala, dva kreveta na sprat, natkasna, čiviluk i mini kupatilo, ali izuzetno čista. Istuširali smo se bez problema, što nam je nakon današnjeg dana i pređenih preko 500 km izuzetni prijalo. Stiže nas umor i vreme ne za spavanje. Samo da noćas ne ljulja i sve će biti ok. 

 

Video klip 1. dana moto ture:

 

 

 

 

 

Izmenjeno 1 dec 2019 (iva_89x)

[iva_89x]

Dan 2: 28.7.2019.

 

Planirana ruta: Bari- Alberobello – Uggiano la Chiesa (u blizini Otranta) – 295 km

 

Kako je iskrcavanje predviđeno za 09:00 h, budimo se nešto ispred 08:00 h. Ja sam mogu reći sasvim fino odspavala i odmorila se. Saša kaže da i nije baš, da se baš dosta ljuljalo. Tek kasnije saznajemo da je u toj noći bilo ogromno nevreme na obalama Crne Gore i Albanije i da je more bilo baš uzburkano.  Bilo kako bilo, mi noć preživeli!

 

Nakon što se umivamo i oblačimo (poneli smo letnje pantalone jer znamo da nas čeka cca 35 stepeni danas), pakujemo ranac sa stvarima i krećemo u potragu za kafom i nečim da prezalogajimo. Kako smo bili veoma blizu obale i iskrcavanja, nije bilo vremena za neki konkretan doručak u restoranu trajekta, pa se zadovoljavamo kroasanima i kafom na palubi. Malo smo i prošetali po trajektu. Stvarno je ogroman, bar nama prvi ove veličine na kome plovimo. Doduše, do sada smo samo išli na kraće vožnje do grčkih ostrva.

 

Nestrpljivi smo, ja pogotovo, i jedva čekamo iskrcavanje. Imali smo sreće što smo motorom i što je motor bio blizu izlaza pa među prvima napuštamo trajekt. STIGLI SMO U MOJU DRAGU ITALIJU! 

Relativno brzo prolazimo pasošku kontrolu, nameštamo navigaciju i krećemo ka prvom odredištu za danas – Alberobelu.

 

Kroz čitavu “štiklu” prolazi dobar autoput koji je besplatan, ne naplaćuje se putarina. Do Alberobela imamo nekih 60ak kilometara, s tim što mi biramo da veći deo bude put kroz unutrašnjost,jer ipak je na motoru autoput nezanimljiv.

 

Vrlo brzo stižemo na naše odredište. Pronalazimo parking za motor – ovde smo prvi put videli obeležen parking za motor koji se naplaćuje, 2 eur za sat. Kako smo se parkirali kod samog centra i kako je već vruće, duže od toga ne planiramo da se zadržimo. I tako, skidamo se u kratke rukave i krećemo u obilazak.

 

Sam gradić je smešten na raskršću italijanskih pokrajina Bari, Brindisi i Taranto, a ono po čemu je najpoznatiji su trulli – bele građevine sa sivim kupastim krovovima. Upravo zbog ovih kućica Alberobelo je 1996. godine uvršten na listu UNESCO-ve svetske baštine.

Stvarno je prelepo i izuzetno živopisno. Odavno mi je želja da posetim ovaj gradić i mnogo sam srećna što se konačno ostvarila (moj osmeh na video klipu za današnji dan sve govori). Ono što malko kvari utisak je veliki broj ljudi (kao i sa svim drugim turističkim destinacijama) i za nas velika vrućina (ipak smo moto čizmama i pantalonama, pa taman bile one i letnje, nije baš prijatno).

Nakon kraćeg obilaska, sedamo da nešto pojedemo i konačno popijemo italijanski kapućino. Pravimo plan za dalje. Pošto je jako vruće, odlučujemo da idemo pravo ka smeštaju kako bismo što pre stigli do plaže i usolili naše pozadine. 

 

Smeštaj sam rezervisala u mestu Uggiano La Chiesa, smeštenom na oko 6 km od Otranta. Kao baza za narednih 6 dana sasvim ok. Navigacija kaže da do smeštaja imamo oko 160 km.

 

Ono što nikako ne očekujemo da će nas na putu od Alberobela ka smeštaju uhvatiti nenormalan vetar. Kad kažem nenormalan, reći ću samo da smo za 100 km napravili 3 pauze. Vetar koji nas je naprošlogodišnjoj turi uhvatio od Jedrena do Istanbula je klasičan povetarac u odnosu na ovo sad. Stvarno se divim Saši kako nas je uopšte dovezao na željenu destinaciju. U nekim momentima sam imala utisak da udaramo sigurno u zaštitnu ogradu, toliko nas je mlatio.

 

Napokon, negde oko 15:00 h stižemo u smeštaj. Smeštaj “I Pizzicati” na prvi pogled odličan. Soba prostrana (samo ću reći da smo imali dva bračna kreveta) i prečista, sa terasom od oko 30 m2. Osoblje, Kjara i Rita na prvi pogled (a pokazaće se da prvi utisak ne vara) divne i preljubazne. Jedina mana smeštaja je što nema Internet. Mislim mana... Da smo svi malo pametniji to bi trebalo da bude prednost i pravi odmor.

 

Pošto smo se smestili, otišli smo malo do Otranta u nabavku i obilazak. I tako se manje-više završio naš drugi dan putovanja. Sutra krećemo u obilazak plaža. 

 

Video klip 2. dana moto ture:

 

 

 

 

Izmenjeno 2 dec 2019 (iva_89x)

[iva_89x]

Dan 3-7: 29.7.-2.8.2019.

 

Planirana ruta: bez specijalnog plana obilazićemo jonsku i jadransku obalu

 

Prvog dana na moru rešili smo da idemo na neku od plaža na jadranskoj strani Apulije. Jutro je oblačno, a kasnije će se ispostaviti da će takva biti prva 2 dana (čas, sunce, čas oblaci pa i malo kiše), ali kako smo totalno beli, možda to i nije loše. Bar nećemo izgoreti.

 

Prva plaža koju posećujemo je na oko 20ak km od našeg smeštaja – Torre dell' Orso. Na putu do nje prolazimo pored Otranta a zatim i jezera Alimini koje se uliva u Jadransko more. Plaža je peščana i ogromna, sa borovom šumom u pozadini. Na njoj vrvi od ljudi. Nikad toliko suncobrana nisam videla na nekoj plaži. I to je ono što nam se ne sviđa. Međutim, u borovoj šumici nam se svidelo. Neverovatan zvuk zrikavaca (obratite pažnju, čuje se i na snimku), prirodan hlad i uživanje. Vraćali smo se ovde još dva puta. Voda savršena. Topla i čista i pored ogromnog broja kupača.

 

 

Inače nam je utisak da nikad lepšu boju jadranskog mora nismo videli nego u Apuliji, ali da je period u kome smo mi došli sam sezonski pik pa nismo mogli baš lepo sve to da doživimo zbog gužve.

 

Nakon nekog vremena odlazimo i do La Grotta della Poesia. To je praktično prirodni fenomen – prirodna pećina sa morskom vodom. U blizini se nalazi i arheološko nalazište.

Naredni dan odlučili smo da krenemo na kontra stranu. Ujutru nas budi sunce.

 

Put odličan, uz more.

 

Prolazimo kroz Santa Cesarea Terme.

 

Nastavljamo dalje ka Porto Miggiano. Nažalost, plažu jesmo pronašli ali nismo uspeli da se spustimo – stepenice su razrušene i deo mora da se pređe preko stena koje su visoke 20ak metara. A boja vode prelepa (prosudite sami)...

 

Posle ovoga smeštamo se na Castro Marina, jedno kupanje, sušenje pa nastavljamo dalje.

 

Sledi Cala del'Aquaviva, nakon koje odlučujemo da odemo na jonsku stranu. Ionako smo već na pola puta.

 

I tako stigosmo mi na Maldive di Salento, na jonskoj obali, nekih 40ak km od smeštaja. Stigli mi, a sa nama i oblaci. Ovde su nas uhvatila dva pljuska. Ona letnja. Svejedno, i pored toga i uz činjenicu da ovo nije baš tip plaže koji mi volimo, mi smo ovde uživali.

Odavde idemo do Santa Maria di Leuca, koja se nalazi na samom dnu štikle. Inače je poznata po svom svetioniku – visok 47 m i drugi po važnosti u Italiji (posle onog u Đenovi).

U narednim danima obilazimo faraljone Sant'Andrea i pronalazimo jednu uvalicu koja je bila baš po našem ukusu i kojoj smo se vraćali dva dana uzastopno – Roca Vecchia. Ono što nam se najviše svidelo na ovoj plaži je što su na nju dolazili lokalci koji se poznaju međusobno. Zanimljivo je što svako od njih ima svoje mesto na plaži, mi smo tu bili kao "uljezi". Bilo je zanimljivo slušati ih. 

 

Faraglioni di Sant'Andrea

Naša najdraža plaža - Rocca Vechia i njena okolina

Otrantom smo šetali uveče, osim prvog dana kada smo ga malo obišli i po danu i gradić je jako lep. Tvrđava mu daje poseban šmek, kao i veliki broj uličnih izvođača.

 

Za četvrtu godišnjicu braka, nezaobilazna je bila prava italijanska pizza. 

A svako veče se jeo i gelato... 

Sve u svemu uživali smo ovih 5-6 dana. Ne mogu da kažem da nam ne bi prijao još neki dan izležavanja na plaži, ali vreme je da se ide dalje. Nove avanture nas čekaju. 

 

Video klip našeg boravka na moru:

 

 

 

 

Izmenjeno 4 dec 2019 (iva_89x)
pojavljuju se slike koje ja nisam okačila

[iva_89x]

Dan 8: 3.8.2019.

 

Planirana ruta: Uggiano La Chiesa – Matera – Popoli – 620 km

 

Došao je i trenutak kada je vreme da nastavimo dalje sa našom turom. Završilo se naše, da kažemo letovanje za ovu godinu i vreme je da krenemo ka severu i višim predelima. Ne mogu da kažem da nam je bilo dovoljno izležavanja na plaži i da nam nije žao što se pomeramo dalje, ali kad pomislimo na sve ono što je tek pred nama, uzbuđenje raste i jedva čekamo da krenemo.

 

Prva stanica je Matera – ispunjenje još jedne moje želje. Već oko 8:00 h ujutru smo spakovani i na motoru. Moramo da krenemo što ranije kako se ne bismo istopili usput. Vrućine su nesnosne. Srećom smo poneli letnje pantalone, ne znam kako bismo izdržali drugačije.

 

Osmeh je tu, možemo da krenemo. 

Prethodnih dana sam se razmišljala čak da kažem Saši da ne svraćamo u Materu iz više razloga: danas imamo 620 km da pređemo, temperatura je 35+, on treba da vozi sve to vreme, ali nikako to nije moglo da izađe iz mene, tako da na kraju ostaje prvobitan plan. Računamo da su u Italiji putevi dobri i da je sasvim izvodljivo preći 620 km u danu bez autoputa. Zapravo, do Taranta smo vozili autoputem kako bismo što pre stigli u Materu, a posle toga sve je bila magistrala.

 

U Materu stižemo za nešto manje od tri sata vožnje, ne praveći nijednu pauzu. Ne što smo nešto jurili i žurili već što nam zaista nije trebala. Put odličan.

 

Već kako smo se približavali Materi Saša počinje da me zapitkuje šta tamo ima da se vidi, koliko se pešači, koliko planiramo da se zadržimo itd. Shvatila sam između redova da bi on radije seo i popio kaficu nego što bi šetao po 35+. Ne zameram mu. Ipak danas treba da nas vozi preko 600 km. Tako da dogovor brzo pada. On će sesti na kafu, a ja idem u kratak obilazak Matere. Nalazimo se za sat vremena i nastavljamo dalje.

 

Sad nešto malo o samom gradu. Matera je grad u italijanskoj pokrajini Bazilikata. Ono po čemu je poznata je stari deo grada (Sassi di Matera) zbog koga je uvrštena na spisak svetske baštine UNESCO-a. Grad leži s obe strane malenog kanjona reke Gravina. Sastoji se od više naselja: Saso Barizano (Sasso Barisano) s bogato ukrašenim portalima, Saso Kaveozo (Sasso Caveoso) s rimskim amfiteatrom, Ćivita (Civittà) s katedralom i park na platou Murđa Matera (Murgia) s mnogim razasutim crkvama. 1950. godine, Vlada Italije je nasilno premestila većinu stanovništva Sasija na područja grada u razvoju. Međutim, ljudi i dalje žive u Sassiju, pa je, Matera jedino mesto na svetu gde se ljudi mogu pohvaliti da još uvek žive u istoj kući svojih predaka već 9.000 godina. 

Mene je sve ovo asociralo i na podzemni grad Derinkuju u Kapadokiji koji smo obišli prošle godine.

Pre ulaska u deo grada sa "sassima" nailazim na crkvu San Frančeska od Asizija (Chiesa di San Francesco d'Assisi).

A zatim počinje magija...

Negde oko 12:00 h nastavljamo dalje. Usput ulazimo iz regiju u regiju. Bazilikata, Molize pa Kampanja i na kraju Abruco. U jednom trenutku smo toliko blizu Napulja kada se gleda na karti. Neverovatno. Pejzaži se smenjuju. Najpre sve žuto i valovito u Bazilikati pa kako sve više zalazimo u Apenine, sve je zelenije. 

 

 

I dalje duva vetar, ne tako kao onog dana kada smo dolazili, ali nije ni naivno. Postao nam je saputnik na ovom putovanju.

Pravimo drugu pauzu negde na oko 200 km posle Matere. Stajemo na jednu pumpu koja ima malu baštu ispred koju koristimo za ručak. Zaboravila sam da napomenem da na ovoj turi konstantno nosimo ručak sa sobom kako bismo jeli kada nama odgovara i gde nam se svidi. Imamo malu rashladnu torbu u koju staju ne samo sendviči već i razne salate sa piletinom, tunjevinom i sl.

Imamo još oko 200 km do Popolija. Sada smo već u totalno zelenim predelima. Idemo u planine.

Sve nam se više i više sviđa ono što vidimo. Ne samo priroda, već i preslatki mali italijanski gradići ušuškani u brdima. Deluju nestvarno i komentarišemo kako bismo jednog dana ponovo prošli ovuda ali da obiđemo sve te gradiće. Kao iz nekog srednjevekovnog romana su. Ni ne slutimo da ćemo u jednom takvom baš večeras prespavati.

Negde oko 18:00 h stižemo u Popoli, sladak mali i ušuškan srednjevekovni gradić. Iskreno, kada sam tražila smeštaj za današnji dan vodila sam se time da ne sme biti udaljen više od 500-600 km od prethodnog i da bude finansijski prihvatljiv. I tako sam naletela na Popoli i smeštaj “Bella Vista”. To je zapravo jedna velika porodična zgrada sa 4-5 apartmana za izdavanje i delom u kome živi sama porodica. Sve je jako lepo i moderno uređeno, i što je bitno jako čisto. Imaju i preslatku kucu, Lupitu, sa kojom smo se slatko izigrali.

 

Apartmani "Bella vista"

 

Naziv smeštaja sasvim opravdan jer sa terase na kojoj se postavlja doručak, puca pogled na ceo grad.

Odlazimo do centra da pronađemo market i rešimo da se vratimo na terasu, saberemo sve utiske od danas i uživamo u večeri. Iako ovih 620 km zaista nismo osetili, uživali smo u svakom kilometru, polako nas stiže umor. A sutra nas čeka još zahtevniji i zanimljiviji dan.

 

Video klip 8. dana moto ture:

 

 

 

[jelenait]

I ja uživam u svakom (vašem) pređenom kilometru.

Šteta za vreme, koje vas na moru nije baš poslužilo. Inače, i ja sam rekla da nigde nisam videla more tako intenzivno tirkizne boje,nkao na potezu Torre dell'Orso - Otranto i za mene je to najlepši deo jadranske obale, uključujući istočnu.

[iva_89x]

@jelenait ispostavilo se da nam je stvarno dobro i došlo tih prvih dva dana promenljivog vremena. Stvarno bismo pogoreli da je sunce bilo sve vreme... Jedino što mi je žao što u tim periodima kada je bilo oblačno boje nisu bile toliko intezivne, ali na kraju i to je nebitno, bitno je da smo mi uživali i pored toga.  A opet, ja sam lično smatrala da će nam se to vratiti time što ćemo dobro proći u Alpima sa vremenom što nam je bilo baš, baš bitno (7 dana pre našeg polaska na Stelviu je padao sneg , pa je jasno da nismo znali šta će nas sačekati gore). I nisam pogrešila. 

Izmenjeno 7 dec 2019 (iva_89x)

[iva_89x]

Dan 9: 04.08.2019.

Planirana ruta: Popoli – Gran Sasso – Lago di Trasimeno – Passo Londa – Muggelo – Bologna – 546 km

 

Opet ustajemo veoma rano. Moram priznati da se nismo nešto baš lepo naspavali. Pored toga što je smeštaj bio jako lep i čist, krevet i nije bio baš najudobniji. Cena smeštaja je uključivala i doručak koji nam je postavljen na terasi sa pogledom na grad. Doručkujemo, pijemo kafu pa polako pakujemo stvari na motor i krećemoooo! 

Danas nas očekuje toliko toga. Šta više, svaki naredni dan će biti sve zanimljiviji i bogatiji, uzbuđenje nam raste zbog toga. Svako veče pripremamo rutu. Okvirno već imamo plan za svaki dan, ali na navigaciju ništa ne ukucavamo unapred već dan za dan. Ipak je dosta faktora koji mogu da utiču na rutu. Prvobitno smo za današnji dan hteli da ubacimo i Monti Sibilini i da idemo do Rosijevog rodnog mesta Tavulije pa odatle ka Bolonji. Međutim, ipak smo shvatili da ćemo tako izaći na put koji ide paralelno sa obalom (a nije uz more) i koji je u avgustu paklen, a opet i nezanimljiv za vožnju. Tako odustajemo od Monti Sibilini i idemo ka Toskani.

Za početak krećemo ka Nacionalnom Parku Gran Sasso. NP Gran Sasso je jedan od najvećih u Italiji i prostire se na teritorijama tri regije: Abruco, Lacio i Marke. Gran Sasso je zapravo najviša planina u Apeninima. Najviši vrh je Corno Grande visine 2.912 m. Već pri samom ulasku u nacionalni park srećemo nekoliko motora što ukazuje da predeli koje ćemo uskoro videti obećavaju.

Zbog nedostatka vremena, mi ćemo zapravo proći samo jednim malim delom nacionalnog parka, od Asergija do Ariskije (Assergi to Arischia). I danas smo u letnjim pantalonama, što se ipak oseća, na momente je bilo prohladno – ipak smo sad u planinskim predelima. Ali zbog svega posle, odlučili smo se za letnje pantalone.

 

 

Kako se pred nama polako ukazuje planina, uzbuđenje sve više raste. 

 

Predeli su fantastični, krivine taman kako treba, put top. Oduševljeni smo.Već komentarišemo da ćemo se jednom vratiti da malo više provozamo ovim putevima. 

 

 

Posle nekog vremena pravimo kratku pauzu da uživamo u pogledu.

 

 

A zatim nastavljamo ka jezeru Trazimeno.

 

 

Sada je već ozbiljno toplo. Možda i najtopliji dan do sada. Juče je bilo samo kritično dok smo došli do Matere, posle smo se polako peli u više predele pa je i temperatura bila prijatnija. Pauzu pravimo u prelepom Passignano sul Trasimeno. Opet idemo iz regije u regiju. Prvo Abruco, sada Umbrija.  Parkiramo motor i pronalazimo klupicu uz samo jezero. Ovde pravimo malo dužu pauzu uz osveženje slatkišima i hladnim napicima. 

 

 

Nastavljamo dalje i sami predeli nam polako ukazuju da ulazimo u Toskanu. Tu smo negde na sredini Italije... A koliko juče smo bili na samom jugu...

 

 

Šta reći o Toskani a da se već ne zna. Jedna od najposećenijih regija Italije. Glavni grad regije i meni jedan od najdražih u Italiji – Firenca. Sada nemamo vremena da je posetimo, ovaj put se ipak samo vozimo putevima koji su poznati kod nas bajkera.

 

Prilikom pravljenja rute za danas, a po savetu ljudi koji su već ovuda vozili, biramo između dva prevoja – Londa ili Futa. Nijedan nismo vozili, tako da je svejedno. Biramo Londu jer ovim putem izbijamo na čuvenu moto GP stazu Muggelo.

 

 

Nakon što smo izvozili Londa pass, nailazimo na neki restoran sa kampom pored i prelepom baštom, bukvalno u sred ničega i rešavamo da je vreme za ručak. Kako ne bismo bili baš mnogo bezobrazni, ručamo na klupicama ispred celog da kažem kompleksa.

 

 

A zatim ulazimo na kafu u prelepu baštu već pomenutog restorana. Kako je danas nedelja, puno je ljudi pa nam se baš svidelo.

 

 

Odatle vozimo dalje, i dolazimo do ulaza u već pomenuti Muggelo. Kažem Saši da uđemo motorom, on kaže jesi normalna, baš će da nas puste. Priđemo i fino pitamo čoveka na ulazu, on kaže: “Samo izvolite.” Ovo je i meni bio doživljaj, a mogu misliti tek Saši koji oduvek voli motore i prati sve te trke. I tako vozimo mi i dolazimo do dobrog vidikovca na stazu i jednu dobru krivinu, a na stazi ima vozača koji vežbaju. Zvuk motora da se naježiš. Zadržali smo se 15-20 minuta i krećemo dalje. Treba nam stići u Bolonju, gde nas čekaju u prijatelji da se vidimo.

 

 

I dalje se vozimo prelepim predelima, sada idemo u pravcu Firenzuole ali već je 18 h a mi do Bolonje još imamo 80ak km.

 

 

Trebalo je da idemo i do Chalet Raticosa, čuvenog mesta za bajkere, ali pošto nas prijatelji već čekaju a i mi smo umorni, ipak se posle Firenzuole uključujemo na autoput i jurimo ka Bolonji.

 

 

Ova deonica autoputa fascinantna. Sve tunel do tunela. I svi su dugački po 4, 5 i više km. Jedan je čak bio čini mi se 10-11 km. Komentarišemo mi preko komunikacije da ko zna koliko ćemo platiti putarinu za ovu deonicu, jer svima nam je poznato da su putarine u Italiji ne baš povoljne. Međutim, kada je došlo vreme da se isključimo, pored kućice stoji čovek koji nam maše da prođemo, rampa podignuta. Sve u svemu mi putarinu ne platismo, nemamo pojma zašto. Ali se ne bunimo.
 

Negde oko 19 h stižemo u Bolonju. Smešteni smo u blizini sajma, hotel “Ramada Encore Bologna” odličan. Nov, moderan, sobe čiste, krevet preudoban (to sam prvo proverila). Ima 4 zvezdice i stvarno je odličan hotel i nas je izašao baš povoljno – 51 eur noćenje sa doručkom i svim taksama za dvoje. Mislim da je to odlična cena inače, a pogotovo za Italiju.

 

 

Brzinski se tuširamo i krećemo ka centru. Ka mojoj voljenoj Bolonji. Dok sam živela u Italiji, bila sam smeštena u Riminiju ali sam jako često dolazila u Bolonju i otuda tolika vezanost za ovaj grad. 

 

 

Ostatak večeri provodimo sa prijateljima koje nismo odavno videli. Uživamo.

Negde oko 22:30 h stižemo u hotel. Spremamo rutu za sutra. Sutra kreće nama najvažniji deo ovog putovanja. Idemo u Alpe. 

Video klip 9. dana putovanja:

 

[iva_89x]

Dan 10: 05.08.2019.

Planirana ruta: Bologna – Riva del Garda – Madonna di Campiglio – Passo Gavia – Umbrail pass (Switzerland) – Passo dello Stelvio – Bolzano – 530 km

Konačno je došao i taj dan – idemo u Alpe! Ustajemo rano, čili i odmorni. Kreveti u Ramada hotelu odlični, tako da smo se dovoljno odmorili i napunili baterije za današnji dan. Kao što se može videti gore, plan nam je poprilično ambiciozan. Ali smo rešeni da ga ispunimo. Mnogi su nas savetovali da izbacimo Stelvio i skratimo današnju rutu, ali to nije dolazilo u razmatranje jer je upravo Stelvio bio jedan od glavnih ciljeva putovanja. 

Kao što rekoh, ustali rano, već u 7:30 h bili na doručku. Švedski sto sa raznovrsnom hranom, možda i najbolji doručak do sada. Odjavljujemo se iz hotela, pakujemo stvari na motor, štelujemo navigaciju i krećemo. Dakle, Stelvio stižemo! 

Obzirom da danas imamo dosta kilometara da pređemo a želimo da se i zadržimo na pojedinim mestima (dogovor je da gde god nam bude baš lepo u Alpima stanemo pa taman to bilo i na 3 min), odlučujemo da do Rive del Garda idemo autoputem. 

Tačnije, negde kod Rovereta se isključujemo sa autoputa i preostalih 20ak kilometara idemo magistralom. Putarina od Bolonje do Rovereta je za motor izašla 13 eur – to je nekih cca 200 km.

Kako se približavamo Rivi, pojačava se i gužva na putu. Ipak je ovo avgust a i Lago di Garda je veoma popularno za čuveni ferragosto. Srećom, mi smo motorom pa većinu uspevamo da obiđemo.

Mislili smo da napravimo neku pauzu veću u Rivi pošto je meni prvi put da sam na severnom delu jezera Garda (do sada sam bila u Peschiera del Garda koja je na južnom delu jezera), međutim ipak odustajemo jer ne želimo da gubimo vreme koje će nam u Alpima biti dragoceno. Pošto ravno 243 km nismo napravili pauzu, stajemo na pumpu na brzinsku kafu i toalet.

Zatim nastavljamo dalje ka Alpima. Sledeća sigurna stanica je Madonna di Campiglio – čuveno italijansko skijalište. To je ujedno i prvi prevoj koji ćemo proći. Na putu do Madone, predeli nestvarno lepi. A tek prilazimo Alpima...

Pošto je suprug jedne godine skijao ovde i toliko mi je pričao o Madonni di Campiglio, rešavamo da svratimo na sladoled. Obišli smo i krug po gradiću koji je stvarno prelep. Pravi planinski. Sve je totalno prilagođeno sredini u kojoj se nalazi.

A onda se nižu i prevoji... 

Ne treba ni da pominjem da je put bolji nego kod nas u ravnici...

Pravimo i kratku pauzu za fotkanje... 

I onda polako stižemo do prvog od dva najbitnija za danas... Passo Gavia...

Meni je ovaj prevoj, ne samo danas nego kada budem sumirala ukupne utiske cele ture, ostavio najveći utisak. Uzak put, uglavnom bez zaštitne ograde, realno što se asfalta tiče najlošiji na ovoj turi, ali... ta sloboda i moć prirode koja te ostavi bez daha... na ovom prevoju se to najbolje osetilo. Bilo je nestvarno, jedno drugom smo sve vreme vikali u kacigu “vau”, “vidi ovo”, “au” i slično. Slike delimično govore...

Kada smo se popeli na sam prevoj, odlučujemo da ćemo ovde ručati. Još tu i jezero i klupice i stočići pored njega. Odlično.

Ono što ne očekujemo su oblaci koji su se odjednom navukli i kiša koja kreće. Ne zaboravite da smo ipak na 2652 m nadmorske visine i da se ovde vremenski uslovi brzo menjaju. Srećom završili smo sa ručkom i krećemo brzo da se pakujemo. Pravimo jednu grešku koja nas pukom srećom nije nešto skupo koštala na kraju. Ne oblačimo odmah kišna odela. I narednih 15 minuta kisnemo. A kiša koja pada na ovoj visini je ledena. Srećom, silazimo u niže predele okupane suncem pa se relativno brzo sušimo. Dobronameran savet: obući kišnu opremu u prvo trenutku kada se učini da može krenuti kiša. Nipošto ne čekati da ona krene da pada jer kada jednom pokisneš, džaba kišno odelo onda.

Nažalost zbog kiše se na Gaviji nismo zadržali koliko smo hteli, ali opet sa druge strane uspeli smo da izbegnemo neku jaču kišu. Nastavljamo ka Bormiu i prati nas sunce. Sledeća stanica je Švajcarska i Umbrail pass, a zatim najvažniji i najiščekivaniji prevoj za danas – Stelvio.

Umbrail pass je samo nekoliko kilometara pre Stelvia. Put do ovih predela fantastičan – i asfalt i krivine i predeli. Dosta tunela na ovom potezu što ga takođe čini zanimljivim. Na nekoliko mesta smo stali da napravimo po neku fotku.

A zatim stižemo u Švajcarsku.

Vrlo brzo osvajamo i Stelvio. Kako je već oko 17 h i kako se i ovde uz sunce navlače i neki oblaci, nažalost ne zadržavamo se predugo. Ipak smo na 2758 m nadmorske visine i čas posla može iz ovih oblaka da krene i sneg (ima ga ponegde na okolnim travnjacima).

Taman što smo krenuli, počinje sitna kišica. Srećom brzo joj bežimo pa nije bilo potrebe za kišnim odelom. 

Pauzu pravimo u preslatkom kafiću na nekih cca 1800 m nadmorske visine. Na samoj litici i sa pogledom koji puca. Ova pauza nam je baš prijala.

Posle pauze polako silazimo u ravnicu i praćeni dugom ulazimo u beskrajna polja jabuka koja okružuju Bolzano i regiju u kojoj se nalazi. 

U Bolzano stižemo oko 19:30 h i odmah nas hvata pljusak. Pošto smo bili gladni pronalazimo kebabe u centru i sedamo da jedemo dok kiša ne stane. Nakon toga odlazimo u smeštaj. "B&B Mele d'Oro" odličan smeštaj u samom polju jabuka. Ono što nas je fasciniralo je što se sa domaćinima nismo ni videli. Putem whats up-a smo dobili instrukcije kako da preuzmemo ključ iz kasete ispred vrata, a zatim i sve ostalo vezano za apartman. Pošto je i ovo bio smeštaj sa doručkom, doručak nam je bio u sobi sa svom potrebnom aparaturom. 

Tuširamo se i sedamo na terasu da uz čašu piva sumiramo današnje utiske koji su fantastični. Najbolji dan do sada! 

Video klip 10. dana:

 

 

 

 

 

 

 

Izmenjeno 17 dec 2019 (iva_89x)

[jelenait]

Svaka vam čast!?

Izmenjeno 19 dec 2019 (jelenait)

[iva_89x]

 

Svaka vam čast!?

Hvala  Uskoro će nastavak, samo da nađem malo slobodnog vremena.

[iva_89x]

Dan 11: 06.08.2019.

Planirana ruta: Bolzano – Dolomiti (Canazei) – Cortina d'Ampezzo – Matrei in Osttirol – 350 km

Standardno ustajemo rano. Kao što sam već pisala, svu aparaturu (toster, ketler, aparat za kafu i mleko) i mini frižider sa hranom imamo u sobi. Spremam nam doručak i doručkujemo na terasi apartmana okruženoj plantažama jabuka i sa pogledom na Prealpe u daljini. Stvarno nam se svideo ovaj smeštaj. Sve je odlično. Ono što nam je ostalo od doručka pakujemo za užinu. Neka se nađe.

Nismo mnogo žurili sa doručkom, pa tek negde oko 7:30 h pakujemo stvari i polako krećemo. Danas su u planu Dolomiti. Nemamo mnogo kilometara kao prethodnih dana ali planiramo da obiđemo nekoliko prevoja pa će nam dan svakako biti ispunjen i zanimljiv. 

Svi prevoji nam se vrte oko Canazei-a, omiljenog skijališta mog supruga. On je u potpunosti smislio današnju rutu. Na meni je samo da uživam.

I tako opet se nižu prevoji jedan za drugim. Prvi za danas je Passo Sella na 2240 m nadmorske visine. Ovde pravimo kratku pauzu da napravimo nekoliko fotki i uživamo u pogledu.

Ono što već kod prvog prevoja primećujem je da se ovi alpski predeli totalno razlikuju od jučerašnjih. Takođe ovde je sve savršeno uređeno, nema one divljine koju smo juče osetili na pojedinim mestima. Dakle, Dolomiti totalno drugačiji ali ne i manje lepi.

Na putu ka sledećem prevoju, konačno ugledamo one čuvene stene po kojima su Dolomiti i dobili ime (dolomit - tip karbonatnih stena koji je uzrok karakterističnih oblika i boja ovih planina). Pred nama su nestvarni prizori.

Drugi prevoj za danas je Passo Pordoi na 2239 m nadmorske visine. Na njemu nas je sačekalo sunce i topao vazduh pa se skidamo u kratke rukave i odlučujemo da ovde popijemo kafu. Na ovom prevoju je i veća gužva nego do sada pa smo jedva našli slobodno mesto u kafiću. 

Inače sve vreme susrećemo veliki broj motora, biciklista, pa i ljudi koji se kolima voze da bi uživali u ovoj lepoti. Imamo sreće sa vremenom, za sada uglavnom sunce uz poneki oblačak. Dok smo dan pre pravili plan puta za danas videli smo da popodne najavljuju kišu. Sadašnje stanje ne sluti da će se u nekom trenutku vreme brzo promeniti.

Sledeći prevoj je Passo Campolongo na 1850 m nadmorske visine.

Zatim sledi meni za danas najlepši – Passo Gardena na 2136 m nadmorske visine. Put do njega preko prelepog mesta Corvara in Badia fantastičan.

Prema prvobitnom planu odavde je trebalo da se spustimo na Canazei, tu ručamo i dalje se opet vratimo do Corvare i nastavimo ka još 2-3 prevoja i odmorimo u Cortini d'Ampezzo. Međutim, kako smo još jutros videli da predviđaju kišu za posle podne i kako sunce već nema već je oblačno, odlučujemo da skratimo krug i ne siđemo u Canazei već krenemo direktno ka Cortini d'Ampezzo.

Sledeći prevoj je Passo Valparola na 2192 m nadmorske visine gde se već navlače neki sivi oblaci koji slute na kišu. Ignorišemo ih i nastavljamo dalje u nadi da će kiša početi kada mi siđemo sa prevoja. 

Odmah pored njega je Passo Falzarego na 2105 m nadmorske visine.

Odatle nastavljamo dalje, pravimo pauzu za užinu na jednom mnogo lepom vidikovcu. Već smo pomalo gladni, ali zbog vremena odlučujemo da ručak ostavimo za kraj kad siđemo u Cortinu d'Ampezzo sa poslednjeg prevoja.

Poslednji prevoj za danas je Passo Giau na 2236 m nadmorske visine. Ovde je već jasno da je kiša veoma blizu. Međutim ta igra oblaka i pogled sa ovog prevoja sa tamno sivim bojama nas je oduševio. Možemo reći da smo u nekoliko sati videli Dolomite u svim njihovim bojama.

Nakon kratkog zadržavanja za fotografisanje krećemo da se spuštamo. I kreće i kiša. Ovaj put je stajemo da obučemo kišnu opremu što se pokazalo kao odlična odluka jer je kiša bila ozbiljna. 

Nad Cortinom d'Ampezzo nebo je tamno sivo. Jasno nam je da odavde moramo da bežimo i da nam nema ručka i zadržavanja kako smo planirali. U jednom trenutku pogledam ispred nas – levo je vedro a desno se spustilo nebo. Srećom mi idemo levo. I tako izbegavamo ozbiljno nevreme koje bi nas sigurno zadržalo ovde duže nego što smo planirali. 

Nakon nekih pola sata napuštamo moju dragu Italiju i ulazimo u Austriju. Dočekuje nas vedro nebo i sunce. Pošto smo već ogladneli stajemo na prvu OMV pumpu da nešto prezalogajimo i skinemo kišnu opremu sa sebe. Ovde nam ne treba.

Predeli na putu ka Matrei in Osttirol, mestu gde smo rezervisali smeštaj, su prelepi. Baš uživamo u ovoj vožnji. 

U Matrei stižemo negde oko 18:00h. Matrei in Osttirol je malo i slatko mesto u zapadnom Tirolu. Nalazi se relativno blizu Glosgloknera zbog čega smo ga i odabrali za noćenje. Smeštaj odličan, smešten 3-4 km izvan centra ovog mesta, u prelepoj prirodi. Vlasnik ljubazan ali zna samo nemački. Nekako se sporazumesmo.

Nakon što smo se smestili, istuširali i presvukli odlazimo na večeru u jedan restoran koji smo videli još u dolasku. I tako se završava još jedan dan prepun utisaka.

Video klip 11. dana moto ture:

 

 

 

 

 

 

Izmenjeno 23 dec 2019 (iva_89x)

[iva_89x]

Dan 12: 07.08.2019.

Planirana ruta: Matrei in Osttirol – Glacier Pasterze – Grossglockner -  Nockalm road – Bled – 480 km

Danas vozimo čuveni Grosglokner. Prethodno veče smo videli da najavljuju kišu na Grosglokneru već oko 12 h, tako da odlučujemo da baš, baš poranimo da bismo je izbegli. U skladu sa tim budni već u 6:30 h, doručkujemo brzinski i krećemo. Kafu ćemo popiti usput.

Vozimo fantastičnim putevima, može se reći da je kvalitet za nijansu bolji i od italijanskih puteva (a i tamo smo bili oduševljeni).

Vrlo brzo prilazimo ulazu na Grossglockner High Alpine Road. Ulazak se plaća 26,5 eur za motor. U cenu karte ulazi i nalepnica i mapa. Nije malo, ali vredi.

Prva stanica nam je glečer Pasterce. Dugačak je oko 8,4 km i samim tim najduži u Austriji. Dužina glečera se smanjuje svake godine za cca 10 m zbog globalnog otopljavanja. Kažu da se od prvog merenja koje je izvedeno 1851. godine prepolovio.

Odavde se dobro vidi i najviši vrh Austrije – Grosglokner, po kome je i prevoj dobio naziv.
 

Svidelo nam se ovde baš. Sve je uređeno, priroda lepa. Čak smo i mrmote videli.

Odavde nastavljamo ka prevoju. Prati nas sunce sa ponekim oblakom, dakle vreme top! 

Oko 10:30 h smo na vrhu prevoja gde pijemo kaficu na 2500 m nadmorske visine. Sunčano je, ali je temperatura vazduha svega 7-8 stepeni. Ovde pravimo dužu pauzu. Uživamo.

Zatim prolazimo kroz tunel i vidimo sneg u avgustu!

I dalje vozimo prelepim predelima. Sada je već dosta tmurnije ali nema kiše.

Ubrzo izlazimo sa ovog prelepog puta. Nastavljamo dalje ka Zell am See gde planiramo sledeću pauzu. Međutim tu kreće neka sitna kišica pa se ipak ne zadržavamo mnogo. 

Vozimo dalje. Prolazimo kroz brojna skijališta i stižemo do ulaza na Nockalm road. Cena za motore je 12 eur. 

Put je dobar i predeli su lepi, ali mi i nismo nešto bili fascinirani. Nekako smo ga brzo prošli i očekivali smo mnogo više. Može biti i da smo prethodnih dana videli toliko toga lepog, pa danas Grosglokner da ga je jednostavno sve to zasenilo. Ali nema veze. Čekirali smo i to.

Nakon što smo sišli sa ovog puta, pronalzimo kutak za ručak.

A zatim preko Vilaha nastavljamo ka Bledu u koji stižemo predveče. Malo smo prošetali oko jezera, napravili nekoliko fotki i seli na čuvenu blejsku krempitu.

Smeštaj nam je bio na oko 5-6 km od Bleda, u mestu Radovljica. Tamo ni manje ni više srećemo Čačane koje dobro poznajemo i koji su krenuli ka Grosglokner-u sa koga mi dolazimo. Kakva slučajnost. Posedeli smo sa njima i uz hladno pivo prepričali doživljaje, nakon čega odlazimo u krevet. Sutra idemo kući. Odlučili smo da posle fantastične vožnje i odličnih 13 dana nema razloga da se mučimo po bosanskim putevima. To neki drugi put. Nećemo da kvarimo utisak.

Dan 13: 08.08.2019.

Planirana ruta: Bled – Čačak – 750 km

Ustajemo oko 7:00 h, pakujemo stvari i krećemo. Danas će nam biti najnaporniji dan. Imamo oko 750 km i to uglavnom autoputa.

I posle 13 fantastičnih dana, oko 17:45 h stižemo kući u Čačak.

Video klip 12. i 13. dan:

 

[Lidija J]

Svaka cast, hrabro i jako uzbudljivo. Divne uspomene imate.