MOJA VELIKA MRSNA TURSKA TURA

[Djokaputnik]

maštalica

Hvala za komentar al nemojte me puno hvaliti. Još ću se uobraziti da Bog zna kako vredim pa ću početi da naplaćujem čitanje. I ja sam pročitao brdo putopisa ostalih članova i to mi je stvorilo obavezu da se i ja forumu i drugarima odužim svojim putešestvijima. Jako retko pišem jer imam problem da se nakanem, što bi se moderno reklo, problem sa motivacijom. Kad počnem da pišam, onda zaista uživam dok ne prekinem, i mada svaki put obećam sebi da ću nastaviti za par sati, samo da mi se srede misli i sećanja, obično tu prođe par dana pa i nedelja. 

[dujaspasa]

@Djokaputnik "prepisujem" ono što su rekle @Teogonija i @maštalica

 Svaka čast! 

[ivancuka]

,,Džezva elektrik", Care, smejali smo se do suza. Ono kako Turci nisu hteli da daju jelovnik, fenomenalno opisano. A svaka čast za reakciju u toj situaciji. Likovi su stvarno ti brkati turci. Svi ti turski putevi i bespuća. Brdo iznad oblaka. Turske varoši i orijent, pa kafane, pa stakleni vidikovac i  strmopizd. Sve te kombinacije slika u celini i u detalje. Doživljaji na putu. Vedar duh. Uživamo čitajući.  

[Djokaputnik]

Istorijski, Lazistan je obuhvatao područje današnje gruzijske pokrajine Adžarije i deo Turske od Trabzona do granice sa Gruzijom i od snežnih vrhova Kačkar planina do crnomorskog plavog  žala. Danas je ta oblast mešavina malih etničkih grupa na ivici egzistencije. Naroda Laza gruzinskog porekla, naroda Hemšin jermenskog korena, Pontskih Grka... Svi su oni svoju veru zamenili za islam, ali su zadržali jezik, šarenoliku nošnju, stare običaje i posebnu kulturu. Rasuti su po visoravnima, padinama i kotlinama Kačkara ( kameni krst na jermenskom) najvišeg dela dugačkih Pontskih planina, sa vrhovima do 4000 metara. Zovu ga i Turskim Alpima, zbog snegom prekrivenih vrhova, lednika, četinarskih šuma i visokih pašnjaka. 

Danas nam je Lazistan na redu. Put ka Gruziji provlači se desetinama kilometara između morskih talasa i zida od solitera u gradovima stišnjenim uz more strmim padinama Kačkar dagi. Rano je jutro, još sunce ne izranja iz Crnog mora, masno-zelena planinska senka pokriva asfalt, još se Turci i Gruzini nisu probudili. Tek poneki šleper poranio, pretovaren, pospano  se leluja u svitanju. Brzo odmičemo ali nas sunce ipak stiže, naglo izranja iz Ponta i onako nisko, podmuklo ubada zracima direkt u zanice. Ne pomaže ni štitnik na šoferšajbni, ni tamni đozluci... izdižem se na sedištu, u senci tražim zaklon za oči.. i ništa. Moram da usporim, bude se Turci i susedi, goji se kolona, počinje redovna gužva... što smo begali, begali smo. Putokaz nad putem: Ardešen pred nama, Kačkar dagi desno a pravo... Batumi!!! Prosto mi jeza oko srca, da nije ovo njesra od Korone, sad bi Anđelija užurbano tražila pasoše po tašni a ja dodavo gas da do granice obiđem što više ovih iz kolone. Ni jutros nismo poneli pasoše sa nama, da ne bih kad nanjušim granicu rešio da ipak pokušam bez testa, pa da ispušim, izgubim vreme i još popijem neku kaznu. A samo pedesetak kilometara, tako blizu, a tako... znate već. Vidim da ni mojoj Anđašvili nije svedno, i ona bi onako tradicionalno skeptična bila spremna da rizikuje, samo da su nam pasoši tu. E, zato i nisu.

Još je rano da se zavlačimo u senovite klance Kačkara pa odlučujemo da svratimo u Adrešen na kafu, izgleda nažalost da je to naša najistočnija destinacija... bar za sada. Gradić drema, merkez skoncentrisan oko nekog kanalčića, kao da za more ni čuli nisu, tu su im čajdžinice, kafane, prodavnice. Bože, kome si ti dao more? U bašti kafića pokušavamo od  meštana da se informišemo za put u planine, al teško ide, oni ne znaju engleski a Anđelija turski ni da bekne, a ni ove druge jezike naroda i narodnosti. Da ne bi pomislili da i ja ništa ne znam, pitam: Gavarite lji pa ruski? Jebote, ovi ni ruski neznaju. Nekako ukapiraju da smo iz Srbistana, iščuđavaju se kako smo tako daleko dospeli, kako da im objasnim kolko smo mi još daleko imali volju da idemo.

Firtina krik, tako bar na Guglu piše, rečica, potočić... jebem li je, posle kilometar dva počinje da se sužava a padine Kačkara da se približavaju njenom koritu. Još je samo za put i poneku kuću priljubljenu za breg ostalo mesta, padine su gotovo vertikalne, ovde ni kozama ručna ne bi pomogla. Nad rekom kao kameni lukovi, propeli se mostovi iz raznih epoha Osmanlijske vlasti, neki nadkriveni drvenim nastrešnicama a neki klot sa tek kojim žbunićem trave što se probija između pukotina. Sunce je odskočilo, istočna strana klisure se okupala u svetlosti, sinula svim nijansama zelene, samo fali Lorka da joj kaže: Zeleno, volim te, zeleno, ili Tom Džons da zapeva: Zelena trava doma mog. PLANTAŽE ČAJA. Sa vrhova klisure, strmopizđuju se do korita Firtine, berači već uveliko u poslu, puni džakovi nabranog lišća skotrljani do uske obale. Još dok smo jutros žurili na istok, na par mesta videli smo  kamione i traktore kako u koloni čekaju kraj puta. Kao u Vojvodini u vreme žetve žita, kukuruza ili suncokreta, ili u kampanji vađenja repe, kad se ispred otkupnih mesta i silosa stvore kilometarske kolone. I ovde su se videle neke vage, neki odžaci, kao na ciglanama. Dimili su se, neobičan miris je klima uvlačila u kola. Kamion koji je jurio ispred nas zasipao nas je nekim sitnim listićima koji su se lepili za šoferku. Onda smo ukapirali... doduše nije nam dugo ni trebalo: Čaj!

Čaj sigurno nije moj omiljeni napitak. Ta nevolem ni onaj od kamilice a kamol taj kineski, indijski... il već čiji da je. Za vreme Tita nam, bio je jako popularan kod nas i gruzijski... tek posle sam shvatio da to nije bilo zbog kvalitea, već što je dolazio iz dragog nam SSSR-a. Kad je Rusima dobar, di neće nama biti. Ipak, i pored averzije prema napitku, uvek su me fascinirale idilične slike sa Cejlona: padine pod talasasto ošišanim plantažama čaja, kao potkresan šimšir, posute beračima u širokim slamenim šeširima. Jednom sam naleteo na neku izbledelu sovjetsku propagandnu brošuru sa slikom plantaže čaja u Gruziji. Nije bilo važno što je slika bila loša, skoro mutna, ipak su se nazirali talasasti redovi i berači u slamenim šeširima.  Kasnije sam ukapirao da Gruzija ima mnogo lepših i važnijih atrakcija od čajnih polja, da je tamo posle raspada SSSR- gotovo zamrla proizvodnja, ali me je ta egzotična atmosfera na staroj slici uvek prizivala u Zakavkazje. Slučajno, pripremajući prvo letovanje u Turskoj, nabaso sam na slike turskih polja čaja...kao da sam na vrata raja naleteo. Ljubav je rođena... i odluka da se to mora videti u živo. I evo me stojim iznad zapenušane rečice, starinski kameni most, a na strmini preko puta, beračiči čaja u slamenim kineskim šeširima sa velikim obodom, škljocaju velikim makazama po vrhovima biljaka, a listići upadaju u velike kese zakačene za makaze. Sunce je prejako, jutarnje, stvara velike odbleske, nije zgodno za slikanje, ali ja škljocam aparatom, ko oni berači makazama... bolju priliku neću imati. Nastavljamo put a čaj nas i dalje prati, svaki milimetar padina, sve što nije gola stena, je zasađeno. 

Legenda kaže da su Turci, dotad veliki ljubitelji kafe, zbog nestašice i paprene cene  arabike prešli na jeftiniji čaj i... zarazili se. Postali su toliki potrošači da su u XX veku rešili da podignu plantaže čaja za sebe i izvoz. Normalno, ne bi to bilo moguće bez suptropske klime u Crnomorskom primorju, bez blagih zima i velike količine padavina. Međutim, ma koliko se trudili i ma koliko povećavali zasade i danas jedva uspevaju da podmire svoje potrebe. Država pomaže, subvencioniše, a kako proizvođačima ide najbolje govore vile, pravi dvorci i žestoki četvorotočkaši, na vrhovima padina iznad plantaža. Jebeš ti i žito i kuruze i cuncukret, bolje da se i ja prebacim na čaj, pa makar ga moro piti. "Mator si Pero" rekao bi Mija Aleksić u Užičkoj republiki. Pa jeste.

U Čamlihemšinu, gradiću stišnjenom uz ono malo rečice, odvajamo se desno putem koji se sve više i naglije uspinje u Kačkarsko gorje. Još poneka tradicionalna kuća "jajla", kako je zovu, od drveta sa kamenom osnovom i limenim krovom tera put da je obilazi. Sada je to već klanac opkoljen stenjem iznad kog se u nebo uzdižu visoki četinari a sa čijih strmina se u potočić ispod puta survavaju slapovi i vodopadi, veliki i mali, obeleženi i anonimni, toliko ih je da prestajem da zastajkujem i slikam. Samo lagado vozim i gledam... i uživamo . I ne svađamo se, ima vremena, čekaj  prvo da se nagledamo. Kao da se strane kanjona malo razmiču, pred nama iznad četinara iz izmaglice izvirivaju najviši vrhovi Kačkara a iza jedne krivine, na proširenju u sred kanjona uzdigla se stena i na njoj Zilkale. Zvono tvrđava, mada mene više podseća na raketu, doduše u XIII veku za ovu letelicu još nisu znali, ali su umeli da naprave tvrđavu, i to kakvu. Kao da nije ljudskih ruku delo, nego uglačani vrh zelene stene što se uspištoljila nad provalijom. Sa vrha bedema rečica na dnu klanca više liči na svetlucavi končić koji se oparao sa plašta nekog vizantijskog viteza i vekovima u kamenu i zelenilu čeka neku pletilju da ga udene u svoju iglu. Ali ove  moderne, zabrađene i gologlave, u farmerkama i šalvarama, mogu da ga udenu eventualno u selfi, u vez ... teško. Lupamo i Anđelka i ja selfi, da još neko ne pomisli da smo nastrani, kao: Došli tu a ni sami sebe nisu slikali, jebli sliku svoju, šta misle oni, ko su. Opali Anđelija još jedan, samo stani da stisnem usne, da mi se ne vidi ovaj krnjavi zub, opaljuje Anđelija a iskezila se ko da će skrenuti, sva važna što su njeni zubovi ispravni.

 

Izmenjeno 20 feb 2022 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

ivancuka

Drago mi je da vam se dopada moj putopis i hvala za komentar. 

[Djokaputnik]

Plan je bio da od Zilkala produžimo gore u planine, skrenemo prvo do Palovit vodopada (kojeg sam ja u mislima prekrstio u Pavlović šelalesi) pa onda uvis do podnožja najviših vrhova, makadamskim putevima i stazama na 3000 m. visine. Samo sam molio Boga da se nebo isčisti, pa kad budem tumaro preko planinskih livada, među napušenim kamenim selima u podnožju lednika, da mogu što lepše fotke da pravim. A ako se još ispod oblaka pojave snežni vrhovi... čist ćar. Prvih par kilometar od tvrđave je uzan ali dobar asfaltni put, pa uočljiva tabla PAVLOVIT SELALESI , pa još uži puteljak od kamenih kocki što vijuga između okomitog stenja i provalije čije se dno srećom ne vidi zbog bujnog rastinja. Dan je odmakao, narod se razmilio, mnogo kola se već vraća sa vodopada. Teško se mimoilazimo, moram da se zalepim za oštre stene ili da točkovima čepam ivicu ambisa, čini se da mi sve veća i šira kola dolaze u susret. Klimu smo ugasili, otvorili prozore, oštar planinski vazduh nadire, a mene obliva znoj, hvata nervoza, histerišem na Turčina sa kojim pokušavam da se mimoiđem: Jebo te auto! Nisi mogo šireg da nađeš!? Ruku na srce, ni moj nije mnogo uži. Noge su na kvačilu i gasu, ruka na ručnoj, kreni-stani, pa malo u rikverc pa po gasu dok ne naiđe opet neko u susret. Pred samim vodopadom, oštar uspon od par stotina metara, nasut nekim šljunkom, koji se razliva pod točkovima i pršti na sve strane. U džipu predamnom koza od dvaest i kusur godina, u svom svemiru, nesvesna okoline, nezainteresovana za život oko nje, mili uz ovo kameno klišište, tupavo pokušava da se parkira na uzbrdici malo široj od njenog auta. Zastane pa krene, pa joj se auto ugasi, pa vergla već upaljen. Iza mene kolona trubi, moja sirena je već presvisla, spominjem joj i mamu bulu, i blesavog tatu koji bolje da je napravio kamen a ne nju, bar bi svinje imale o čega da češu... ma već! Na onom usponu moram da krećem pod ručnom, punim gasom, svaki put mi auto prokliže, izbaci kanonadu oštrog kamenja na kolonu iza mene, zanese se ko na poledici, još ću se strmeknuti u ambis podno vodopada... da ga vidim izbliza. U kolima više ni traga od svežeg planinskog vazduha i mirisa šume... guši nas smrad spržene lamele. Ispod haube počinje da kulja dim, žena viče: Izgorećemo!! Nećemo još, stani da se prvo zapalimo. Tih par minuta su se činili kao večnost, kao da nikad nećemo izaći sa tog klizavog uspona, da ću stvarno morati da ispod sedišta izvlačim protivpožarni... dal je i ispravan, kad sam ga pre neki dan kao atestiro, onaj u servisu ga nije ni pogledo.  Dovlačimo se do zaravni i parkinga a ja grizem volan od besa zbog nemoći da stignem onu opajdaru, da joj se ... šire i uže familije do devetog kolena. 

Još kod kuće sam znao da mi je taj jebeni plivajući zamajac na izmaku, turbo dizel, prešo preko dvest hiljada km. tero ga ko je pre stigo, i deca i žena, ja ponajmanje. Mogo sam to završiti u Srbistanu, mada košta ko svetog Petra kajgana, al ko velim što da jurim ko ždrebe pred rudu... još funkcioniše... a u ostalom u Turskoj su delovi a i ruke duplo jeftiniji. Mada... ko vole da se na odmoru bakće sa popravkama? Ja očigledno. Šta radiš kad ti se pokvari auto?-Pa podignem haubu.-I?-Ništa... gledam.-Pa što si je podizo?-Jebi ga, vidim da svi to rade, kad im se pokvari. 

Sad i ja izlazim iz auta i podižem haubu, više da proverim jel nešto gori nego što se nadam da ću dijagnostikovati kvar. Ko oni Turci pre neki dan u zaustavnim trakama na auto-putu od Istambula na istok. Ostavljamo auto da se rashladi i da se dim raziđe, a nas dvoje krećemo bezvoljno ka vodopadu, kojeg smo tolko želeli da vidimo. Jebo me šelalesi! Krivim sebe, bez snage da podignem fotoaparat na baš impozantan vodopad koji bukvalno urla i širi oko sebe maglenu zavesu, ionako sam sav ko popišan, samo mi je i on trebo da me zapišava. Ni za kafu iznad vodopada nemamo volje, ni sendviči ne prijaju. Što kazo Čorba: Još jedan usran dan. Ovaj bogami najus..niji. Pored nas parkiran Reno, blizanac ovog našeg, ne mogu da dočekam da se vlasnik vrati, da se raspitam za nekog majstora. Dolazi Turčin, ispisnik, ne sporazumevamo se, jedino što čovek saosećajno klima glavom, vidi da smo nagrabusili. Dolazi mu i sin, zna engleski, al ne zna majstora, iz Istambula su, i oni su turisti. Kaže da je jutrost na putu ovamo u Rize-u, gradu na moru udaljenom pedesetak kilometara odavde, video veliki Reno-ov servis. Hvala. Praznik je, nedelja je, sve živo odmara... al nada uvek poslednja umire. Dim se razišao, auto se ohladio, ja za kluč...  on pali. Čekam da neki od dolmuša koji su u međuvremenu pristigli krene dole, kao predhodnica, da mi čisti put, a ja u leru ne dirajući menjač pokušam da se niz brdesa dočepam auto puta i civilizacije. Prilično optimistički sa moje strane, al nešto se mora pokušati. Anđeliji dajem do znanja da ne bi bilo poželjno da izražava sumnju u uspeh ovog poduhvata, sasvim je dovoljno što i ja ne veruje. 

 Pa da viš i ne ide nam tako loše za onim dolmušem, nikog ne srećemo, ne moramo da stajemo, tek poneko kočenje na većim nizbrdicama. Dočepali smo se nekako puta prema Zilkalu, al nije baš sve nizbrdo, ima i blagih uspona. Oprezno ubacujem u drugu, puštam kvačilo, blago pritiskam papučicu gasa i moja Renoliška bez primetnih teškoća počinje da vuče uzbrdo. Hvalim te Bože. Ajde, lubim te, makar do tog Rize-a.  

 

Izmenjeno 21 feb 2022 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

Bez problema se puštamo desetak kilometara do raskrsnice kod Čamlihemšina, i rešavamo da svratimo na kafu ne bi li se kako povratili iz ruiniranog psihičkog stanja. Ako je Renou potrebna žešća popravka, nama je generalka zagarantovana. Opet lučni, kameni most preko Firtina krika, čudnog imena Kavak (topola) koprusu, a on od čistog kamena. Možda su nekad okolo rasle topole a sad je tu izraslo čitavo malo etno selo sa terasicama i bahčama iznad bučne rečice. Kahva prava, turska, samo što ne da krila, ko Red Bul. Naglo se udaljavamo od potrebe za generalnom, živo razgovaramo i gestikulišemo sa mladim menadžerom restorana, koji je oduševljen dužinom našeg putovanja, i predlaže nam šta sve da posetimo na putu kroz Kurdistan i Južnu Tursku. Uverava nas da je u Kurdistanu bezbedno, da su Kurdi divni, gostoljubivi ljudi, da ima tamo dosta prijatelja... jednom rečju da bez brige putujemo. Nagovara nas da nastavimo opet u brda uz Firtinu, garantuje da usponi nisu teški, da je Ajder visoravan prelepa, da su svuda vodopadi... a baš ako opet krene po zlu... pa lako ćemo se spusti nizbrdo do njega, a on će nam već obezbediti šlep službu i pronaći nekog majstora. Čudo jedno kako ranjivog čoveka pod stresom, tuđ optimizam i veselost mogu u momentu da okrenu na: Lako ćemo. Kao... ma nismo se mi tolko ni sekirali... šta ima da se sekiramo... samo nas je malo šlog kucno. 

Na kameni most, stigli mladenci da se slikaju, mlada sa ogromnom tetovažom na golim ramenima, konstantujem da liči na onu Snajku sa Manjače iz novokomponovane sevdalinke. Uz smeh konstantujemo da nemamo šta da izgublimo i ko pravi ćablov  i ćablovka palimo ljutu makinu: Idemo u planine, jer tamo nema zime!! U odnosu na put za Zilkale, ovo ovde je Švajcarska. Nov put, kao magistrala, restorani na sve strane, vodopadi samo što se ne obrušavaju na glavu, sijaju se obnovljeni kameni mostovi, avanturisti u fluoroscentnim prslucima jezde nad slapovima Firtine okačeni o zip lajn (valjda se tako kaže). I baš kad je gustina saobraćaja počela da preti da ću opet morati često da šaltam i zastajem, stižemo na visoravan. Izlazimo iz četinarske šume na zaravan prekrivenu pašnjacima po kojima raštrkane pasu krave, očekuješ još samo da vidiš i onu ljubičastu, Milkinu. Bio je to nekad krasan predeo, kao i Zlatibor, kao i Kopaonik.. Sada je to samo vašarište obavijeno dimom iz stotina restorana, zatrpano kioscima sa suvenirima i brzom hranom, opkoljeno hotelima u kvazi planinskom stilu, zgaženo hiljadama stopala "ljubitelja prirode".  Istambulska i bliskoistočna elita, besne limuzine, Arapi sa kockastim turbanima, koji deluju ko kafanski stolnjaci od konouza obmotani oko glave, doduše ovi nemaju fleke od čaša i rupe od cigara, ali zato na vrhu imaju natakarene skupocene sunčane naočare. Oko svakog nekoliko zabrađenih žena sa maskama (ne znam da li da sakriju lice ili zbog korone) i čopor dece. Po četir stola im spajaju kad uđu u restoran. Anđeliji i meni je dovoljan i jedan, doduše ne bi smetala koja stolica više, da rasporedim sve fotoaparate po njima, i bez turbana i bez šamije uspevamo da se dokopamo astala uz samu ogradu terase, odakle puca pogled na kanjon  ispod nas i vodopad koji se u nekoliko dugih skokova stropoštava u njega. Iznad njega golemo pleće Kačkara, ugušeno pašnjacima. Samo tanka, vrludava, žuta linija planinskog puta upozorava da i tamo visoko pod nebom ima živi ljudi. Pokazujem je i Anđeliji, nas je čekala ta žuta pruga. Ajder visoravan nisam planiro ni za pauzu, sto puta sam na Jutjubu pregledavo snimke uspona do Jukari Kavruna, magičnog pastirskog naselja pod samim vrhom Kačkara, i rezonovo dal će me auto izvući gore... a ja stao na jebenom Pavlovićem šelalesiju. 

S obzirom na klijentelu cene na Ajderu i nisu bog zna šta, niže nego u Stambolu. Naručujemo Kuzu i Danu, jagnjeći i juneći biftek, legle bi i čaša-dve vina, al mi je bolje da budem miran i ovako ne znam kako ću se dovući do Trabzona. Uživamo u pogledu, komentarišemo ostale goste, sa guštom obedujemo. Hrana umiruje napete živce, opušta, jebeš sekiraciju, biće kako Bog da, ajde da još otkačimo te vodopade i da pokušamo da stignemo do neke plaže. Polako se puštamo sa Ajdera zastajemo kod svakog vodopada, slikamo ga. Dolazimo do skretanja za Bulut (Oblačni) vodopad, do njega je moguće samo peške. Pitamo blagajnika koliko ima do tamo, a on nam kaže dve hiljade... valjda metara. Kameni put pored potoka Tar provlači se kroz listopadnu šumu, popodne je, sunce još visoko, žeže zapravo, u šumi sparno, a kad izađeš na čistinu prži. Sporo odmičemo, zastajkujemo, silazimo do potoka da se osvežimo. Sa zavišću gledamo za mladima koji nas sustižu i grabe napred. I par sa dvoje dece nam daje levi. Nisu puno odmakli. Devojčica ne starija od 4-5 godina, skače ludira se i normalno... prući se po kamenom putu kolko je dugačka. Roditelji pritrčavaju, podižu je, zagledaju joj kolena, a ona onako poplašena ni ne plače. Obilazimo ih a Anđelija u prolazu, poluzainteresovano, dobacuje na čistom sremačkom: Jesi se oderala. Više kao konstataciju i prekor nego kao zabrinuto pitanje. Čekam da još kaže: Pa kad nepaziš- pa možemo komotno kući. Mala uvidevši da njen udes nije naišao na odgovarajuće saosećanje počinje da se dere ko magarac. Mašala. Mislim da nas je do vodopada još par puta obišla i isto toliko pala. Već dugo čujemo grmljavinu šelalesija i očekujemo iza svake stene da ga ugledamo. Najzad pojavljuje se njegov najviši sprat, kao da se izliva iz samih oblaka. Uskoro, ceo je pred nama, sa četiri etaže i sa 250 metara visine, najviši je u Turskoj. Preko potoka, do vodopada vodi klimavi drveni most, koji baš ne uliva sigurnost. Oprezno dodirujem ogradu: Da se ja pitam ja bih protero autobus ovuda. Za svaki slučaj pridržavam šešir. Kao neki ogroman okvašivač vazduha zaipa nas milionima kapljica Bulut, bije studen iz njega. Ko Liliputanci stojimo pred ogromnom stenom sa koje se survava poslednja kaskada Oblačnog. Pokušavam da slikam a da mi objektiv aparata ostane suv, odmičem se od vodopada, bauljam po mokrom kamenju, patike sam skroz okupo. Škljocam ja, škljoca i Anđelija sa svojom mobilkom. E ako joj i sad upadne u vodu, ima da je zadavim.  

Kad smo se dobro naškljocali, pokvasili, ohladili krećemo polako nazad, svaki čas se okrećući za još jedan pogled za još jedno škljocanje. Ponovo se čuje potok, Bulut je utihnuo, senke su potamnile, šuma nas dočekuje svežinom. Bride tabani, al stružemo nizbrdicom i brzo dolazimo do onog blagajnika na ulazu. Ne mogu da prođem a da mu ne spočitam kilometražu: Šta bre dve iljade, kakve dve iljade, pa tu ima 7-8 kilometara uspona! Prevodi Anđelija!-zapovedam. Nismo se razumeli-kaže on-Ja sam mislio da vi pitate kolko je visok vodopad. Pazi sad ovo... dve iljade. Dakle i ovaj je namazan, opasno. 

Kola u  zaustavnoj traci na auto-putu kod Ardešena ukazuju na mesto gde bi mogla biti plaža, Zaustavljamo se i mi i preko ograde preskačemo na usku, kamenu plažu. Na kamenim blokovima ispod samog puta ispružili se lokalci, upijajući poslednje zrake zalazećeg sunca, ima ih i na lukobranu, koji se kao ogromna kljova zbada u more. Ima ih, lukobrana,  na svakih par stotina metara... znači da se vetar ovde ne zeza. Hanuma i ja izuvamo patike i brčkamo noge otekle u mokrim patikama, da ne bude posle, bili na Crnom moru, a ni brčnuli se nisu.. Sunce zaranja, sve gori, ne znaš dal si na Crnom il na Crvenom denizu, što bi rekli Turci. Završavamo naše prvo i poslednje crnomorsko "kupanje", pakujemo prnje i krećemo prema Trabzonu. Kad smo sve ono danas preživeli, valjda ćemo i ova dva sata dosadne, večernje vožnje kroz izdužene crnomorske varoši.

[Djokaputnik]

   Pre svitanja napuštamo Trabzon i dužim, ali sigurnijim putem, preko Torula, Gumušhane i Bajburta upućujemo se u Erzurum. Da znamo gde, vrlo rado bi zapalili sveću mehaničarskom Bogu i pomolili se za zdravlje našeg četvorotočkaša, i zamolili ga da nas ne izda tamo negde u bespućima Kurdistana. Put znamo, saobraćaja gotovo da nema i bez obzira što ne smem da divljam, brzo odmičemo na istok. Tek je svanulo a mi već zaobilazimo Bajburt i počinjemo uspon ka Erzurumskoj visoravni. . Nigde drveća, retka naselja i nepregledni pašnjaci, talasasta brda, postepen uspon... ko bi rekao da smo na preko 2000 metara visine. Jedino što kompjuter u kolima pokazuje da je napolju temperatura na jednocifrenoj vrednosti. Obilazimo šleper koji teško dahće uz sve oštriji uspon i izbijamo na vrh prevoja. KOP DAGI, obaveštava nas tabla kraj puta... rakim (visina) 2409 m. Jebote pa ovo skoro ko Triglav. Stajemo da ohladimo mašinu, popijemo kafu iz termosa koju smo jutros skuvali na "džezvi elektrik" i da mu ga ja malo dam po objektivu. Na samom prevoju je i spomenik, normalno sa sve Ataturkom u prvom planu. Da me neko pogrešno ne shvati, nemam ja ništa protiv turskog Oca nacije, čak šta više, istorijski mi je skroz pozitivan lik, ali me kult koji je stvoren u Turskoj oko njegovog imena i dela, strahovito podseća na nama blisku prošlost i naš kult bravara za koji stvarno nisam imao stomak. Spomenik je posvećen jednoj od mnogobrojnih bitaka koje su Osmanlije vojevale u XIX veku sa Ruskim carstvom, i sve ih redom izgubile. Sve tako do kraja I svetskog rata. Rusi bi na kratko zauzeli ova područja, pa ih napustili pod pritiskom Evrope, Turci bi se vraćali... a jedini pravi gubitnici su bili Jermeni, navučeni da pomognu pravoslavnoj braći, pa onda ostavljeni na cedilu i prepušteni neprimerenom turskom gnevu. Početkom XIX veka u ovim oblastima su bili većina, bilo ih je oko 400 hiljada, da bi pre stotinak godina bili zbrisani sa svih mapa Erzurumskog vilajeta. 

 Auto je najgore izdržo, sad samo opušteno, mirni smo makar do Erzuruma, pičimo putem nadole, ka širokoj kotlini. Predpraznično je jutro, gužve još nema, brzo i lako ulazimo u polumilionski grad, ostavljamo kola u garaži kod same tvrđave i žurimo da za što kraće vreme vidimo što više od grada. Provlačimo se kroz praznu Zlatarsku ulicu i pustom čaršijom izbijamo na Glavni trg pred tvrđavom.  

[Djokaputnik]

Nedavno renoviranu tvrđavu napravio je još u V veku vizantijski car Teodosije od crnog vulkanskog kamena, daleko na istoku Anadolije na visoravni od 2000 metara. Ime je dobila od persijske kovanice "Arz-e rum" (rimska granica). Na granici svetova bila je deo vizantije, seldžučkih i saltukidskih sultanata, stolica srednjovekovne jermenske autonomije. Ni surova klima sa neobično oštrim zimama, ni česti ratovi i pustošenja nisu ugasili Erzurum, naprotiv. Ostavljali su gospodari i zavojevači svoje tragove i belege, izmešana vizantijska i turska arhitektura, saltukidski mauzoleji "kumbeta", seldžučke medrese, osmanlijske džamije, jermenske gradske kuće. Grad se renovira, obnavlja se arhitektonsko nasleđe, svuda su gomile peska, kamena, šuta...  Po običaju, sve renovirano izgleda i suviše novo, pa neki vlasnici starina ne dozvoljavaju restauraciju, plašeći se da ne izgube autentičnost. Ogromni plato pred tvrđavom, blista na jutarnjem suncu nov i prazan. Tek po neki komunalac šiša travu ili zaliva cvetne aleje. Hiljade turskih crvenih zastava i zastavica lepršaju na vetriću koji se sa padina Palandokena spušta na Erzurum. Gore na preko 3000 metara visine je i poznato skijalište, staze i skakaonice .  Oko devet počinju da žubore fontane na trgu, presijavaju se kapljice i prostor bez obzira što još nema šetača  magično oživljava. Koristim priliku da uveselim kadrove na fotkama, pokušavam da na istu sliku strpam i kitnjastu seldžučku Ćifte medresu sa dve munare, i osmanlijsku sahat-kulu na zidinama vizantijske tvrđave i sva kumbeta Saltukida i tek zalivene travnjake i cvetnjake. 

 Obilazimo Ćifte medresu i iza nje u bašti kafeterije sedamo da popijemo kafu i doručkujemo. Sunčano, sveže jutro, šarene senke pod mladim krošnjama, planinski hrbat Palandokena, okolo rasuta kupasta, starinska kumbeta i rabadžija na špediteru koji vuče džoravo kljuse...  javlja nam se u prolazu, kao da smo stari poznanici. Savršeno jutro, čak tamo na istoku... sanjamo ga cele zime. 

[Djokaputnik]

Na izlazu iz Erzuruma turski Garmišpartenkirhen. Nekoliko skakaonica, većih i manjih, bukvalno zalepljeno za ogradu pored auto-puta. Mora da u sezoni zatvore put i razvale ogradu da se skakači ne bi zalepili za nju ko taksene marke, doduše, ja sam taj sport pratio još za vreme Jirži Raške i Matija Nikenena, možda su u međuvremenu patentirali neke vazdušne kočnice. Put iz kotline ponovo kreće ka brdima,  ka novom prevoju od 2400 metara, pa se malo pušta, pa opet 2380 metara.  Po štapovima za označavanje puta u zimskim uslovima može se samo pretpostaviti kako zimi ovde može da zakrlja. Više na prevojima i ne zastajkujemo, samo kroz prozor škljocnemo na tablu i cifru na njoj, čisto radi evidencije. Jurimo na jug i bez obzira što smo i dalje na velikim visinama, temperatura je već odavno prešla 20 stepeni i konstantno se penje. Okolo goli pašnjaci bez ijednog žbuna, ogromno stado krava pase kraj nekog jezera, akumulacije,  retka seoca sa zarđalim limenim krovovima... Sve brže silazimo u kotlinu pred nama, temperataura prelazi trideset, sve više sela, pašnjake sve češće zamenjuju mršave njivice otete od kamena. Prljava, siromašna seoca, sa kućama od blokova i lima i na sred njih nove džamije čije zlatne i zelene kupole bljeskaju na suncu ko tornjevi ruskih crkava. Svuda smeće, musava deca se igraju u hladu dudova, nahereni vodotornjevni bdiju nad selima. Varoši kraj kojih prolazimo ne plene lepotom, izmešane stare kuće i tipske zgrade, bez ikakvih znamenitosti. Sve je više njiva sa kamenim zidovima umesto međa, to vlasnici izvlače kamen iz njih i slažu ga na među do komšije. Visoki su zidovi, sizifovski je to poso. Gotovo da je jedina kultura žito, koje vrste, teško je zaključiti po mršavim strništima, al je jasno da mu seljaci crpe i dušu, čak je i pleva uredno skupljena u velike gomile po njivama, gde čeka utovar u džakove, pa na kamione. Srećemo putem te kamione sa velikim vrećama, poslaganim ko obrnuta piramida, duplo širim na vrhu nego pri dnu. Izuvezivane konopcima, ljuljaju se i naginju sa svakom neravninom na putu. Ne bih baš volo da se nađem u njihovoj nemirnoj senci ako kamion štrucne malo jače.  Ovde pravila nisu da se poštuju, već da se krše, Orijent je to, bato moj. Vidi se to i po ovim pretovarenim kamionima i po ponašanju na semaforima, gde boje svako tumači prema sopstvenom nahođenu, il su svi daltonisti il prosto ne .ebu sistem. 

  Kurdistan je velika oblast koja obuhvata Iran, Irak, Siriju i Tursku i koju naseljavaju Kurdi, najbrojniji narod na svetu bez sopstvene države. Najviše ih je u Turskoj, procene idu i preko 20 miliona, ali ih turska država ne priznaje, smatraju da su to planinski Turci. E te planinske Turke su još u XIX veku sistematski naseljavali u oblasti, doduše retko naseljene, ali skoro isključivo Jermenima. Kurdi su im bili glavni pomagači u proterivanju i uništavanju Jermena i njihovih materijalnih spomenika, od Pontijskih planina na severu, od Ararata na istoku, od Kapadokije na zapadu pa do Sredozemlja na jugu. Jermeni su nestali ali su braća po veri Kurdi počeli da se množe i bujaju, i kako to obično biva, umesto da do neba budu zahvalni na poklonjenoj teritoriji, oni ne samo što nisu pristali da budu ti "Planinski Turci" već su počeli da traže i svoju državu. Pa su počeli da se organizuju, demonstriraju... bacaju bombe. Da ne palamudim puno o istoriji. Do pre par godina ovde je bilo baš vruće, pucalo se, Kurdi su napadali policiju i vojsku, žandarmerija je žestoko odgovarala... Onda se sve smirilo, trajni mir ili privremeno primirje, to retko ko može da zna. Čini se da Kurdi mirno žive i rade, a Turci... pa oni nangledaju.  Na svakom brdu su žandarmerijske tvrđave sa osmatračkim kulama, pojedinačnih kula ima na svakih par kilometara kraj puta (ograđene su visokom žičanom ogradom, pretpostavljam radi zaštite od minobacača, sa mitraljeskim gnezdima uz obavezna borna kola). Na svakih desetak kilometara je policijski kontrolni punkt sa sličnom kulom uz dodatni koridor od teških kamenih blokova sa žandarmima u pancirima i sa dugim cevima. Nas su čim vide strane tablice, bez provere propuštali na svakom punktu i nikakvih neprijatnosti sa policijom nije bilo. Kurde su baš trkeljisali. Na jednom od punktova, ne uspevam da se vratim na glavnu magistralu i ne kapirajući skrećem desno na neki lokalni put. Posle desetak kilometara ulazimo u malenu varoš, neveselog izgleda, motamo se po kružnom toku, pokušavajući da ugledamo putokaz za Dijarbakir. Ispred obližnje prodavnice gde grupa muškaraca igra karte ustaju dvojica mlađih i uslužno nam prilaze, i mada se ne razumemo ipak se sporazumevamo, pokazuju nam pravac i mi napuštamo gradić. Hana... Hana se zove. To sam saznao tek kad sam kod kuće rekonstruisao putanju kojom smo išli i ukapiro da sam na onom punktu omašio put i zaluto u gradić koji je samo pre dve-tri godine bio poprište žestokog sukoba žandarmerije i građana. Navodno je automobilom bombom bio napadnut policijski punkt, pa su zagrmile dugačke cevi, a bilans je bio mrtvi i na jednoj i na drugoj strani. Nisam baš bio srećan zbog ovog "desnog skretanja", osetio sam neku laku jezu, a opet... dirnula me je predusretljivost onih momaka, oduševljenih što je neko makar i na trenutak, svratio u njihovu ozloglašenu varoš. 

[Djokaputnik]

Dijarbakir je nezvanična prestonica turskih Kurda sa skoro milion stanovnika. Hiljadama godina unazad, zahvaljujući plodnom zemljištu oko Tigra i dominantnom položaju grada nad dolinom reke, naseljavali su ga i vladali njime svi narodi Bliskog i Srednjeg Istoka. I Asirci i Aramejci, pa Medejci i Parćani, pa Stari Grci i Rimljani, pa Vizantijci i Arapi, pa Seldžuci i Osmanlije, pa... Mogo bi ceo dan nabrajati. Car Konstantin mu je u IV veku podario zidine koje i danas odoljevaju zubu vremena i za koje kažu da su posle Kineskog zida druge u svetu, sa dužinom od preko 6 kilometara. Doduše, carigradske su duže, ali su na par mesta porušene pa nemaju kontinuitet. Sačinjene od crnog bazalta sa preko osamdeset kula, izdaleka privlače putnika namernika da ga uvuku u svoju mračnu istoriju, protkanu osvajačima, bitkama, uništavanjima, paljevinama... Terasasta polja, koja se od gradskih zidina puštaju do obala Tigra, zaraslih u vrbake i topoljake hiljadama godina su hranila pšenicom i povrćem stanovnike grada i mamila gladna usta nomada iz azijskih stepa. Među zidinama grada vekovima su živele mnogobrojne vere i još mnogobrojniji narodi, nekad u slozi i toleranciji, a češće u sukobima i međusobnom istrebljenju. Još krajem XIX i početkom XX veka hrišćani su ovde bili natpolovična većina, ali su tokom 1915-16. prognani i pobijeni, većinom su to bili Jermeni, manjim delom Asirci. Grad je spao na svega tridesetak hiljada stanovnika da bi kurdski demogradski bum počeo da ga puni, da se preliva preko gradskih zidina i širi daleko na sever i zapad. A onda su počeli sukobi među onima koji su ostali posle progoma, među Turcima i Kurdima. Od 1981-2002. grad je zbog sukoba između vojske i pobunjenika bio zatvoren. Isto se desilo od 2015-17. Žestoki sukobi, stotine mrtvih i razrušeno staro gradsko jezgro pod zaštitom UNESKO-a. Slučajno ili ne, tek najviše su postradale preostale jermenske i asirske crkve. A ko što se zna, rat je uvek bagri brat, pa su na ostacima porušenih starina počele da niču nove stambene i poslovne zgrade, profitera i tajkuna pretpostavljam iz oba tabora, pošto izgleda da je rat bio nerešen. 

Tri sata je popodne, u dolini Tigra kuva ko u ekspres loncu, 46 stepeni je bilo u gradu tog dana. Planirao sam da pred gradom skrenem levo, zaobiđem ga levom obalom reke i sa juga uđem u staro gradsko jezgro. Razlog za ovaj manevar je bila poseta "Mostu 10 lukova" koji je od bazaltnog kamena napravljen još u XI veku i dan danas traje. Ali... rano ustajanje, put od 500-600 kilometara i paklena vrućina nisu baš dobar saveznik koncentraciji... da ne spominjem godinu proizvodnje. Uglavnom, dok sam ja pokušavo da ukapiram gde je skretanje, već sam se našao u severnim predgrađima Dijarbakira, pa onda kroz zakrčene bulevare i popodnevnu predprazničnu gužvu pokušavao da se dovučem do Starog grada. Više od pola sata je trebalo da izađemo iz krkljanca i parkiramo se ispod istočnih zidina tvrđave, što baš i nije bilo srećno rešenje. Sunce je već prešlo na zapadnu stranu neba i gotovo da monumentalne zidine nije bilo moguće slikati, jedino je ostalo da opaljujem po Tigru, a i on se nije dao, skrivajući se u šumarcima oko njega. A baš sam mislio da ću odande doneti najbolje fotke sa letovanja.

Ostavili smo kola u prvoj garaži i krenuli pored debelih bedema tražeći malo hlada i ulaz u tvrđavu. Posle par stotina metara šetnje po vrelom asvaltu ispod zidina i ogromnih kula, izbijamo na povelik skver sa fontanom na sred kružnog toka. Oko nje saobraćajni krkljanac, trube autobusi, trube taksisti, trube motociklisti, jara izbija iz asvalta, ključaju motori pod haubama, isijavaju vrelinu bazaltni zidovi. Sa jedne strane zgrada bolnice sva od stakla i betona, sa druge kamena kapija starog Dijarbakira. Ulični ramazanski vašar. Tezge sa narom, smokvama, grožđem, breskvama, jabukama, bananama... najveća gužva kod krastavaca i mladih, zelenih dinja, pretpostavljam da su za salatu... Još iz vremena Osmanlija, Dijarbakir je bio poznat po bostanu, po najvećim i najslađim lubenicama i dinjama, kažu da su tolko velike bile da su samo sabljama mogli da ih seku. Deru se bostandžije, nude, vuku za rukav, slabo divanim kurdski al bi smeo da se kladim da onaj jedan viče: Evo bostana kod Osmana!!! Malo je falilo da se i ja razderem: Ajte kod čika-Ilije najjeftinije! Priđi bliže, dinar niže! al nisam znao dal će Kurdi shvatiti poentu. A i šta imam ja tu njima da objašnjavam. Njine krupne? Pa nisu oni vidili sremačke lubenice, ne mogu dve u zaprežna kola da stanu, moramo lotre da skinemo...

Iznad brda kineskih plastičnih igračaka lete srcasti luftbaloni drečavih boja, između gomila cipela i papuča, između kamara polovne i nove garderobe provlače se trgovci sa par komada robe u rukama i viču iz petinih žila... pretpostavljam da je u pitanju akcija. Čajdžije sa samovarima na leđima, sodadžije, šnajderi, sarači, krpiloncije, čistači cipela... zaboravljeni i izumrli zanati iznikli ovde na ulicama Dijarbakira među kartonskim buradima mlevene kafe svih boja, mirisa i ukusa, među džakovima oraja i lešnika, ispod venaca sušenog voća, patlidžana, paprike...  Štipa za oči dim ćumura iz roštiljdžinica, uvlači se u nozdrve miris jagnjećih donera i upaljenog mesa sa skare.  Kroz ovaj galimatijas boja, zvukova i mirisa probijamo se nekako do Hasan-paše hana, gradskog karavansaraja iz XVI veka sazidanog u arapskom stilu, u prugama od svetlog i tamnog vulkanskog kamenja. Istog časa kad smo zakoračili u njegove zasvođene hodnike, kao da nas je ošinuo hladni talas nekog ogromnog, starinskog klima uređaja i natero graške znoja na čelo. Znam da su zidovi debeli i da promaja dere kroz izukrštane hodnike al je prosto neshvatljiva ta temperaturna razlika između pakla na ulici i podrumske temperature hana. Svaka čast majstorima. Imali su gde i da se opuste i da se odmore i da se osveže stari trgovci na putu svile... a i mi koji smo se danas zatekli ovde da nam dupe vidi put (svile). Osveženi, ko novi tumaramo unutrašnjim dvorištem hana, prekrivenim ogromnim platnom, samo se po ćoškovima plave parčići neba. Zapinjemo za stolove i klupe okolnih kafeterija, čajdžinica i restorančića. Ovde je omiljeno mesto zaposlenima u okolnim firmama za čaj, piće ili užinu. Mnoštvo prodavnica suvenira, šarene se krpene lutke u narodnim nošnjama, cakle se i presijavaju džezve, ibrici, testije, sinije... bilo je tu posla i za kazandžije i za kujundžije. Gde god da zastanete pozivaju vas na čaj, čašćavaju šakom šarenih bombona i ratlukom. Razgledamo magnete i ćaskamo sa prodavcem, pita odakle smo. Srbistan?! Pa jel moguće, ovamo ste čak došli? Pa otkud vi kod nas? Čovek je bio u Srbistanu, obišo Beograd i Novi Sad, bio i na splavovima, oduševljen je, ne može da opiše kako je bilo lepo. Ali nije očekivo Srbe u njegovom vilajetu, tek je sad oduševljen. Nudi čaj, bombone, piće... ručak... neće da naplati magnete, ne zna kako da nas počasti. Jedva smo se izvukli. 

Pun je Dijarbakir starina, ostalo je dosta i posle razaranja, moglo bi se dva dana obilaziti, šetati po bedemima, zavirivati u muzeje, al je u nas vremena malo. Jebeš antiku, možemo to videti i na nekom drugom mestu, kratko je vreme do polaska, daj još malo da upijamo ovaj dah Orijenta.

Izmenjeno 2 mar 2022 (Djokaputnik)

[Teogonija]

Znaci nisam pogresila sto sam isplanirala dva dana u Dijarbakiru , ne mogu docekati maj...mi cemo to natenane, nadam se da ce biti mnoooogo 

[Djokaputnik]

Teogonija

Ma ne bi pogrešila ni za nedelj dana. Pogotovo ako planiraš i obilazak okoline. Da Bog da zdravlja i da prestanu ova sranja u okruženju. Ja umalo da uplatim Tunis, pa sam ipak u poslednjem trenutku povuko ručnu. A išo bi, sve bi se dero.

[Djokaputnik]

Dok sam se nakanjivo, dal da uplatim Tunis, dal da ga ne uplatim, na Kurdistan sam totalno zaboravio. E pošto sam Tunis uplatio vreme je da se vratim putopisu dok ne krenem po materijal za novi. 

    Naša Majka ni u svojoj devetoj deceniji ne propušta ni jednu tursku seriju, sve njene dnevne aktivnosti imaju samo jednu svrhu, da popodne od 17-20h ne propusti ni jednu epizodu, ni jedan kadar, ni jedno slovo u titlu. Iako Majka još dobro vidi i uspeva da pročita prevod ona sa daljinskim u rukama neprestano pojačava zvuk da bi suzbila buku sa Dešinog televizora iz kuhinje koji opet neprestano menja kanale, troumeći se između fudbala, vesti i Slagalice. Da smo ispoštovali Majku i sa njom pratili serije već odavno bi smo savladali turski sa svim njegovim dijalektima, možda bi smo samo malo više vikali pri izgovoru. Jednom je Anđelija prolazeći kroz majkinu sobu bila zatečena kadrovima iz nekog egzotičnog, starog, kamenog grada, ali je od Majke teško mogla da sazna njegovo ime... kao... nešto na "M". Majka posle desetina serija i inače baš ne može da rastumači dal je Hurem pobegla sa Bali-Begom u Jedrene ili Rumenliju, dal se Pargalija spajtačio sa Zumbul-agom, il se Sulejman spajtačio sa Šeherzadom... pa smo morali da guglamo letnju noć do podne da bi smo ustanovili da je u pitanju Mardin. Bila je to ljubav ne na SILU, već na prvi pogled. Umu Turci da u te svoje sapunice upakuju lepe kadrove turistima nepoznatih predela i gradova i da ih na taj način promovišu. Kažu da je posle serije "Sila" Mardin doživeo pravi turistički bum. 

 Na krševitom kupastom brdu, ispod stare tvrđave na vrhu, stisnuo se Mardin, ko stražar pod nadstrešnicom, bdijući nad poljima Severne Mesopotamije, bludeći pogledom sve tamo do Eufrata i Sirije.  Prilazimo mu iz novog dela, već je kasno popodne, ne mogu da se odlučim dal prvo da se smestimo u hotel ili da prvo pokušam da uhvatim par kadrova na zalasku sunca. Po sećanju (na Gugl mape) tražim džadu koja se po ivici brda provlači ispod starog grada i iznad mesopotamijskih polja. Anđelija se već nakostrešila, svađala bi se: Di je onaj Mardin iz Majkine serije? ... misli da sam je namerno iz samo meni znanih razloga, dovuko u neki drugi grad... il da sam se kurčio da znam put, pa promašio. Uspinjemo se nekim ulicama, provlačimo između desetina turističkih autobusa, kraj stočne pijace upadamo u stado ovaca, ja pizdim a  čoban ih ne pomera  već pozira onima koji su na vreme stigli u Mardin, sve islikali i ostala im samo ova pastorala kao poslastica za kraj. Probijam se besno kroz ovce, čini mi se da je par komada ostalo iza Renoa da otresa nogama, spuštam se niz džadu i... reko bi da smo tu. Ne mogu da dočekam da mi se ceo Stari grad pojavi iza ćoška, već parkiram kola i potrčkujući skidam torbu sa ramena, izvlačim aparate i škljocam, dok hanuma još stoji kod kola ko opčinjena. Pod tvrđavom, kaskadno ka nama se spušta čarobni gradić usečen i priljublen za brdo, nasele kuće jedne drugima na glavu, ravni krovovi jednih su terase drugima... Mnogobrojne munare i retki crkveni tornjevi ko obelisci se izdižu iz kamene mase svih nijansi oker boje, arapska arhitektura sa reljefnom dekoracijom i kamenim vezom zlati se i rumeni pod zalazećim suncem. Dolinu Mesopotamije pod nama, samo što nije pritisla večernja izmaglica, još pogled može da luta po rasutim selima i po zelenim poljima sve tamo do braonkaste linije na horizontu. Tu već počinje Sirija, tamo nema navodnjavanja i druge žetve. U toj ravnici su nomadi nakon beskonačnih lutanja zastali i prvi put zaorali i zasejali... i zasnovali današnju civilizaciju, sejali su tu žito i prastari narodi i Evropejci sa zapada i Azijati sa severa i Arapi sa juga. Mešali kulture, religije, gene. Dugo je Mardin bio sedište Sirijske pravoslavne crkve, još od III veka, bilo je u njemu i okolini desetine manastira i crkava, a u onim malobrojnim preostalim i danas je služba na starom asirskom jeziku, za koji kažu da je njime govorio i sam Isus. Doduše... tolko dugo ne pamtim. Posle pogroma početkom prošlog veka, hrišćana skoro da nije ostalo ni za pelcer, danas su u Mardinu većinom Kurdi i Arapi. 

Pomeramo se pod centralni deo grada pokušavajući da uhvatimo još koji kadar i ugraviramo u sećanje još koju čaroliju mardinske arhitekture. Nekoliko novijih kuća nam zaklanja vidik, nigde praznog placa sa pogledom na Mardin pod brdom, prolazimo pored gomile dece, žena i muškaraca i jedan od njih nas rukom poziva da uđemo kod njega u dvorište. Nerado krećemo... neznajući kako da ga odbijemo, a on nas stepeništem vodi na veliku terasu sa koje puca fascinantan pogled i na grad i na dolinu. Koristimo poslednje zrake za još par snimaka, pozdravljamo se sa ljubaznim Kurdima i sedamo u kola. Vreme je da pronađemo hotel. Mada je na drugaom kraju u novom delu grada, brzo stižemo do njega. Ranmada se zove. Obično tražim privatni smeštaj, hoteli su nam u drugom planu... pogotovo oni sa 5* . Al... jebeš ga, ovom nisam mogo da odolem, za tu kalasu je bio bezobrazno jeftin. I dva bazena i fruštuk. Nit smo se kupali, mislim... u bazenu, nit smo imali vremena da fruštukujemo... al smo se baš baškarili. 

    Ujutro krećemo dalje, za Mardin vremena više neće biti, pa posle kratrkog predaha i osvežanja u Ramadi opet sedamo u Renoa i krećemo u noćni život u Mardinu. Sada je gužva neviđena, ne zna se ko kud vozi i gde udara, ne uspevam iz prve da se uvučem u stari grad, pokušavam ponovo, pa još jednom... na korak sam da popizdim. Najzad smo u glavnom sokaku, provlačimo se između parkiranih kola sa jedne i prodavnica i magaza sa druge strane... gledam šta ću prvo da zakačim i ogrebem, tuđa kola, magazu il moj branik. Napokon slobodno mesto, Anđelija izlazi da zapoveda a ja pokušavam da se uparkiram u rikverc, ona po običaju stala u mrtav ugao, derem se kroz prozor: Namesti se da te vidim! Jebote!  Ostavljamo auto, pred nama Mardin iz 1001 noći, Što volem što sam došo! Jebote!

Na Glavnom mejdanu nalazimo restoran koji obećava, staro zdanje, upola ukopano u breg, upola ozidano od onog oker kamena, sa terasom iznad trga... Leyli Muse Mutfak... tako piše. I jeste neki muzej dvadesetog veka, vitrine na zidovima natrpane svim modelima i markama turskih radioaparata, televizora, pisaćih mašina, fotoaparata, vekera, telefona, tranzistora, kasetaša... ima li ovde nešto da se jede? Dolazi konobar, kažemo odakle smo, on zove i šefa da se nađe gostima iz daljine. Čini mi se da stvarno ne foliraju sa svojom gostoprimljivošću, uostalom i Turci hvale kurdsko gostoprimstvo... a znamo kolko se oni vole, skoro ko mi i Šiftari. Šef nam objašnjava da su im jela miks kurdske, turske, arapske i jermenske kuhinje. Hanuma uzima neku vrstu punjenih gozlema, a ja jagnetinu... na njihov način. Alkohol ne služe, a baš sam hteo da probam to čuveno sirijsko vino, srećom sam u hotelu uspeo u mini bar da uglavim flašu Krstača, zlu ne trebalo. Kuvana jagnjetina vrlo je ukusna, topi se u ustima, uz nju i neki zeleni plodovi prilično kiseli, kao ringlovi, što bi rekli u Sremu. Anđelija pokušava na engleskom sa šefom da definiše o čemu se radi... wild plums! slavodobitno mi saopštava. Ne rozume- pravim se lud. Kako ne razumeš? Pa divlje šljive. Okrenem se prema šefu Džanarika? pitam. On samo što ne poskoči od radosti: Žanarika, žanarika ponavlja sav sretan. Objašnjavam hanumi da na putovanju engleski ne vredi baš ništa, ako ne znaš još koji strani jezik. Da mi nije bilo srbijanskog, ja bi još mislio da sam jeo wild plums. Za razliku od glavnog jela sa salatom nije bilo problema oko prepoznavanja sastojaka, bilo je tu i zelene salate i šargarepe i luka i oraja i ribizli i pekmeza i još nešto što se prvo pojelo... Uglavnom: Vrh! Nisam mogo ni da pretpostavim da će mi prijati slatka salata i kisela ja(g)njetina. A i cena je prijala... smešna.

 Kako je veče odmicalo, na ulici je bilo sve veselije. Puno mladih, naćulvejisanih ili naduvanih vrištalo je iz kola, pevalo,  trubilo... pucalo je na sve strane, gruvale petrde, ložile se vatre, jahalo se na konjima. Da nisam bio u šortsu i u kratkim rukavima pomislio bih, Bože me sačuvaj da je Badnje veče negde u Istočnom Sremu. Missslimm... stvarno nema smisla! I običaje nam pokradoše. Ček samo da se setim... ko je ono prvo došo u Srem... Turci il Ličani? Praznična atmosfera zapahnula je celu čaršiju, svuda smeh, nema navalentnih trgovaca, ovi večerašnji se šale sa mušterijama, nude bombone i ratluk pozivaju na kafu... A kafa... ne turska... već arapska... ona prava. U svim nijansama, od kremaste do skoro crne. U limenim kutijama sa motivima Mardina u kafenoj boji... Meka za turiste. Sve vrste orašastih plodova i semenki u rinfuzi, čuveni mirišljavi mardinski sapun koji se prodaje na kilo, sušeno voće, slatkiši, ratluci na metar, masline u velikim teglama, ukiseljeni listovi vinove loze za sarmice, plastične kante sa mladim sirom... da nešto ne zaboravim... filigranski srebrni nakit od srme, vrući simiti, lahmadžuni, doner kababi.... Skoro da sam opet ogladnio. Gustiramo... natenane kupujemo kafu i slatkiše za poklone, šalimo se sa trgovcima, odmaramo na još vrućim kamenim ivičnjacima na mardinskoj kaldrmi, uživamo u kamenim arabeskama kojima ulične svetiljke daju neobične oblike i boje. 

Topla mardinska noć.

 

 

[Djokaputnik]

Rano jutro dvadesetog jula. Kurban Bajram na turskom ili Cejna Kurbane da ispoštujemo i Kurde, pošto smo u njinom vilajetu. Rekoše nam sinoć na recepciji da ne brinemo što se tiče snabdevanja i hrane, ne rade samo državne službe, ostali se obično prepodne lenje, a od podne otvaraju svoje butike. Nije da se baš ubijaju od praznovanja. Počinje operacija "Povratak otpisanih", do sada smo se samo udaljavali od rodne grudve pravcem istok-jugoistok, a sada počinje prodor na zapad. Do Alanje tričavih tisuću km. što bi rekla bivša nam braća, a onih 1750 do kuće i ne računam, tuda smo se vozali i preklane. Ko strela pravim putem odmičemo kroz zelena polja Mesopotamije, zaliva se na sve strane, mladi kukuruzi već do kolena, gotovo da nema njive koja nije zasejana po drugi put.  A mene sramota... što reče Mujo. Nemam ni kilometar do Dunava a ni ja, niti bilo ko u tom delu Srema ne koristimo ni kantu a kamoli sistem za navodnjavanje. Srećom, da se ne bi jeo ko mlad mesec, pobrinula se priroda. Njive nestaju i zamenjuju ih talasasta kamena brda i polupustinjska klima. Po suvoj, požuteloj travi lenjo se miču stada ovaca praćena ogromnim čobanskim kerovima, a njihovi vlasnici podbočeni na dugačke štapove, izdaleka, poluzainteresovano prate pogledom redak saobraćaj na putu. Obilazim Ladu, model iz osamdesetih... mogla bi biti Specijalka, sa iračkim tablicama, drastično obešena u levu stranu. A za volanom brkati Baja od 150-160 kila, preliva se i na suvozačevo sedište, glave obmotane kariranom maramom, sa naočarima a la Jaser Arafat, oslonjen na otvoren prozor... vozi opušteno. Bog te... stvarno smo daleko. Očekujem samo da nam se iz pravca Sirije (koja je na desetak kilometara desno) piključi i Bašar el Asad u bornim kolima pa da krene da se obilazi sa nama i ovim Jaserom... ili Sadamom, kako mu drago. 

Opet siromašne varoši i bedna sela, izmešane staje i kuće, vodotornjevi na brdu, retko rastinje, prašnjavi sokaci...

o

Izmenjeno 14 mar 2022 (Djokaputnik)