MOJA VELIKA MRSNA TURSKA TURA

[Djokaputnik]

 Da se sinoć nisam rastezo sa lošim špricerom na Galati, da se nismo nogu pred nogu vukli do prenoćišta, da nisam slušo galebove, da se jutros Anđelija nije istezala sa kafom... i da ker nije srao, ne bi smo dvadeset sati jurili zeca na putu za Trabzon. Znao sam da je Bajram 20. 07. i plašio se da ništa neće raditi tog dana, al sam se pouzdao u informaciju da je neradni dan samo na Bajram. Ma kakvi, Turci su za Bajram spojili više dana nego svojevremeno, Titovi samoupravljači za Prvi maj i Dvadeset deveti novembar zajedno. A mi stariji znamo kako se to dugo i bogato slavilo. Prosto mi je bilo neprijatno u ime pokojnog nam Joške Bravara, što su nas Turci tako nadmašili i takoreći unizili.

Elem, krenemo ti moja polovina i ja opušteno oko šest sati iz smeštaja... računam kao, radni dan je, četvrtak (tad može da bude gužva samo u Pazovi zbog pijace) bez žurbe, predveče smo u Trapezuntu, što bi kazli stari Vizantinci. Skotrljali se onih par uličica do Renoa, našli ga neoštećenog, za tren se pustili u Kenedijevu aveniju, par kilometara se vratili do Aksaraja, pa polukružno okretanje u levo, što bi reko onaj nesretnik sa Dži Pi Jesa, nazad niz aveniju, prošli ispod Bosfora kroz Evro-Azija tunel bez plaćanja tunelarine, valjda se tako kaže i već smo u Aziji. Sve se štipkam za uvo, ni par minuta nije trajalo, da smo znali mogli smo spavati i duže, dal sanjam. Anđelija već pridikuje: Dero si se zbog kafe ko nenormalan a vidiš da nema nikog živog. Baksuz. Skoro da me ubedila. Tri trake u jednom smeru, semafori isključeni, pored puta oblakoderi lelujaju u jutarnoj izmaglici ko čardaci ni na nebu ni na... kao u bajki, još samo da se pojave zlatna jabuka i devet paunica... Kakvih devet? Devedeset i devet tisuća devesto devedeset i devet ti jelenskih rogova u šta smo se u trenutku uvalili. Čini mi se da nije trajalo ni deset sekundi da smo sa pustog puta uleteli u krkljanac, kao da je tamo negde napred izleteo neki sejfi-kar i zaustavio saobraćaj. U sve tri trake, unedogled kolone automobila, kao da ih je neko sa neba spustio, milimo par kilometara na sat za onim imaginarnim sejfi-karom i čekamo kad će da pusti trku. Iako je prošlo tek desetak minuta, već počinjem da histerišem, turiram nesrećnog Renolišku, vičem na ženu, grizem volan, pizdim iz sve snage. Znam da ne bi trebo,al šta vredi... jače je to od mene... a i od Anđelije, koja svake godine prisustvuje ovakvim adrenalinskim performansima i kaže da dogodine nećemo ovako... a opet kako se jul približi ne može da dočeka početak putovanja. 

[drug_član]

Hvala Djole ......i ja sa mojom "hanumom" obilazim Turkiye ali busevima i avionom koliko se može evo već 11_a godina će biti. Sa zadovoljstvo čitam tvoje putešestvije i uvek se pronadjem negde. Jeste da naša hrana sa ove strane Dunava je nešto drugo ali i njihova me impresionira, uvek volimo nešto novo isprobati i naravno videti. Samo napred, I mi jedva čekamo ali septembar jer je to vreme za nas prečane, penzionere iz doba druga Joške. 

Izmenjeno 18 jan 2022 (drug_član)

[Djokaputnik]

drug_član

Lako je moguće da i ja ove godine prvi put na putovanje krenem bez Renoa, pošto ćemo od maja do oktobra najverovatnije biti sprečeni. Najverovatnije će mart biti vreme za put pa razmišljam o Španiji, ako Korona dozvoli ili eventualno o Egiptu. Kako sada stvari stoje ovo drugo mi izgleda najrealnije. Znači... avioni, kamioni, vozovi, busevi i kamile. Mada... ko kaže da ne mož da iskrsne nešto treće.

[Djokaputnik]

Gde ono stadosmo pre neki dan?

 Ne kapiram odakle onolika gužva, nije moguće da toliki narod radi van Istambula, a i rano je još za poso. Na kraju ukapiram da je većina kola puna, natovareni do vrha, sve im kuferi i deca vire kroz prozore, samo što ne izgube koje... Kapiram da su svi pre vremena krenuli na bajramski odmor, ali u kojem će pravcu? Tumačim da će verovatno prema unutrašnjosti, u zavičaj da kolju kurbana, proračunavam koja bi im mogla biti glavna ruta, tipujem na pravac prema Ankari ili na jug. Rešavam da se što je pre moguće izvušem iz krkljanca i da pokušam da se dočepan severne obilaznice oko Stambola, one koju sam preklane ispljuvo na sva usta. Putokazi već odavno najavljuju isključenje na auto-put, al  je čini mi se trebalo pola sata da dopuzimo do njega. Najzad se izvlačimo na petlju i pravcem severa dodajem gas, gužva je nestala, tek po neko vozilo, sad je bitno samo da umesto za Ankaru ne odemo za Jedrene. Zvernjaj Anđelija, nemoj da se zajebemo! pokušavam galamom da uključim i svoju milu, ali stresne situacije definitivno nisu nešto što Mili prija. Ipak uspevamo da potrefimo uključenje prema istoku i ja dajem gasčinu ne bi li nadoknadio izgubljeno vreme. Raspoloženje skače, naručujem ženi neki brzi rok sa mobilke, ali pre nego što je ona uspela da usliši želje i pozdrave slušalaca predamno se ponovo iznebuha pojavljuje zaustavljena kolona. Kočim iz sve snage, Anđelija se zalepila za šoferku, Jesi ti normalan-viče. Šta voziš ko nedonet!? 

 Šta da vam pričam, sledećih 6-7 sati smo ili stajali po pola sata-sat, ili milili par kilometara deset-dvajest na sat. Iz svih većih mesta u blizini, slivale su se kolone prema auto-putu i pokušavale da se ubace u već neviđeni krkljanac. Pa bar su njima dostupne informacije o stanju na putevima, zar nisu mogli otići nekim sporednim, neopterećenim, nego kao ovce pokušavaju da se pošto poto uguraju u tor... majke im ga... histerišem. Onda padnem u apatiju pa ćutim i predišem... presvisnuću, jebeš mi Boga. Na sve to još mi i Turci staju na muku, mrtvi-ladni parkiraju se u zaustavnoj traci, istovaraju decu, iznose primuse, prestavljaju čaj, fruštukuju na bankinama... prostiru ćilimčiće za molitvu, klanjaju. Jabeš mi sve ako je ovima uopšte stalo da stignu na odredište, i kad stignu tamo mogu odma da okrenu polukružno i polako zaustavnom natrag prema Istambulu. Neću da kažem, ima ih koji su stali, a nit im je do čaja nit do klanjanja. Podigli haube, rasteruju dim, čude se kao... pa šta mu je, samo je par hiljada puta kreno i stao od jutros. Neki tipuju da je samo pao kaiš, oni promućurniji se preračunavaju dal će imati za generalku, a neki se, kao i ja što bi, svađaju sa bulom. Tek tada shvatam šta čekaju onoliki kamiončići slep službi kraj puta, pre svakog značajnijeg uspona. Dok nekom ne smrke, drugi ne može pošteno omastiti lojem brke za Bajram.

Posebno me deprimira činjenica da sam alavo uletio u najbržu traku, koja se sada jedva pomera. Oni koji se uključuju na auto-put sa desne strane, agresivno guraju kolene u levo i samo čekam kad će me spljoštiti uz ogradu. Čini mi se da već pola sata ne uspevam da se dočepam spore trake. U zaustavnoj je sve manje parkiranih kola, ručak još nije na redu, čaj su popili a i vreme molitve je prošlo... Autobus sa arapskim tablicama piči zaustavnom i ja ne propuštam priliku...  inače ću sjebati lamelu i kvačilo i završiti takođe u zaustavnoj... ali stojeći. Ubacujem se u vakum iza njega i šaltam nagore, otvaram širom prozore da nas ošine frišak luft... znam da ne bi smeo, da je kažnjivo, da je opasno, al... ako se vratim u kolonu imam utisak da Srbistan više neće viditi živog ni mene ni Renolišku. Naoštrio sam čula, iskolačio se, naćulio, ščepo ručicu menjača, stopalo mi podrhtava između gasa i kuplunga... Anđelija natakla naočare za daleko da uoči eventualnu milicijsku zasedu... Eno ih! viče, ja kočim, samo što se ne zanesem... Izgleda da nisu-kaže. Jebeš mi sve ako ti ne rascopam naočare i nos-pretim. Pa učinilo mi se... neka plava kola stoje kraj puta.  

Nisam do tada primećivo da neko koristi zaustavnu za vožnju, al posle Arapa i mene, mnogi su se okuražili. Kud mali Mujo, tud i svi Turci. Arapi nestadoše u akciji i ja sad predvodim kolonu žigosanih, pizdim na one koji još stoje u zaustavnoj, sto moram da stajem, da se ubacujem u redovnu kolonu kako bi ih obišao... Jel se sad pije čaj i moli, derem se kroz otvoren prozor... Dur komšo!!! Dur!!!-deru se oni na mene. Neki iz spore trake pokušavaju da me spreče, objašili belu liniju, ne daju da prođem, oni žigossani od pozadi trube, da ubrzam... derem se i na njih: Oćeš ti da vodiš!!! Ajde!!! Obiđi me!! Dere se i Anđelija... na njih, uhvatio i nju adrenalin. Upozorava me da je još jedna petlja na vidiku. Kolone se ponovo zaustavljaju. Izdaleka vidim da sva ova bulumenta skreće u desno i da se kao debela anakonda puže uz nadvožnjak iznad auto-puta. Još ništa ne kapiram ali kad smo se sasvim približili isključenju, vidim da niko ne produžava auto-putem. Naprečac rešavam da ja budem taj koji će produžiti, ma gde to vodilo. Sad imam muke da se iz zaustavne prebacim  u krajnu levu, sečem kolone, psuju me, trube mi, mogu da mi pljunu pod prozor... ispred mene više nema kola. Dajem mu ga po gasu, Anđelija ne sme da pita: jel znam di ću?... a i kod mene je... Bože mili kud sam zašo? Na tabli pored puta najavljuju Ankaru za stotinak kilometara, dobro je... sad bar znamo di smo. Znam da će nam to produžiti put najmanje 200 km ali ja se u onaj pako više ne vraćam. Al sam i potrefio ko prstom u... sa mojom teorijom da Turci žure u zavičaj, sve je to krenulo put Crnomorja. Bar nam neće biti dosadno, doćekaćemo Bajram u kolima na nekom putu pored mora u pravcu Gruzije. Anđelija pita...  šta ćemo sad u Ankari? Idemo na kafu, kažem, a ona kad čuje za kafu, ko Šmrkas za belo... 

Stvarno: Šta ćemo u Ankari?

Izmenjeno 20 jan 2022 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

  Stvarno sam pre dve godine bio ubeđen da mi je jedna poseta Ankari sasvim dovoljna u ovom životu, ali... nikad ne reci: Nikad! Još i ne pomišljam o drugom životu a evo mene ponovo u turskoj prestonici, prepoznajem brda oko Ankarske kotline ko crte lica nekog poznanika, već se pojavljuju i siluete solitera u satelitskim naseljima. Neven je dobro zaključan (ni Anđelija ne pomišlja na njega) pa bez problema lako pratimo severnu obilaznicu, i mada bi bio fazon da ladno svratimo do tvrđave u centru na kahvu, ipak sa ono malo soli u glavi rešavam da se držimo zacrtanog pravca kad već rute nismo mogli. Rešavamo da na pumpi pred nama i mi i Reno napunimo stomak i proučimo karte i mape. Pileći paprikaš, jagnjetina sa bamijama i nafta od 68 dinari nisu vrhunskog kvaliteta, ali nam za sada odrađuju posao.  Rešavam da krenemo prvo na istok, stotinak kilometara do Kirikala, a zatim na severo-istok preme Čorumu. Dva sata je po turskom, gde će nas uhvatiti noć i dokle ćemo dogurati maloazijskim džadama ne smem ni da pretpostavim. Štičimo preko anadolijske visoravni ko čamcom niz Dunav, magistrala se ljulja preko blago zatalasanih brežuljaka, nigde nikog sem bostandžija pored gomila karpuza i kavuna, koji nas pogledom prate, ko ljuti stoperi prstom Motore od Divljih Jagoda. Češemo se o Kirikale i nastavljamo u pravcu Ponta. Krajolik se menja, ostavljamo za sobom zelena brda, zelena ko guščije g... kazli bi mi prečani i već jurimo među uzoranim kotlinama i brdašcima crvenkasto-braon boje, ko potkrečavanje na kućercima u Sremu. Počinju i brda boje zarđalok željeza a među njima i gradić Delidže, koji bi verovatno imao šta pokazati, samo da nama nije nužda, da prostiš, da dobacimo što dalje. Već pravimo planove, ja se kao ne nerviram, idemo do Amasje da je razgledamo opušteno, lagana šetnja, večerica, vince... već će se naći neko prenoćište, pa ujutro zorom rumenom put Trabzona. Prolazimo kroz monotone stambene četvrti Čoruma sa 200 hilada žitelja, koji ima i zanimljivije, staro lice ali... možda se kao sa Ankarom neplanirano sretnemo još jednom u ovom ili nekom drugom žitiju. 

Pet je sahata, do Amasje još stotinak km, taman se zaukamo drumom sa četir trake kad nalete... Radovi!! Prođemo radove... suženje na dve trake, pa nam opet daju nadu četir... trake, kad ono neka uzana ćuprija, koći Đoko!!! Nikad stići do stare prestonice Ponta. Šest je popodne, pokušavam da nađem parking što bliže centru, vremena malo, senke se stapaju, oćul uspeti nešto da naslikam. Srećom iz prve izbijamo na Ješilirmak, i ne baš tolko Zelenu reku, pod samo Amasijsko kale. Preko rečice, ispod tvrđave zalepljene za stene stare osmanlijske kuće, a nad njima u stenama isklesane grobnice pontskih kraljeva... Juuriiiiiš!!! 

Moja bula, korakom poluzainteresovanog turiste odlazi alejom nad Zelenom rekom a ja u strahu da će sunce svaki čas nestati iza okolnih brda, načičkanih malim i velikim tvrđavama i kulama, kao da pravim panoramu, okrećem se oko svoje ose i škljocam sumanuto. Prvo daljinskim pa blizinskim aparatom, a ondak za promenu prvo blizinskim, pa.... Sve mi se zavrtelo u glavi, umalo se nisam strmekno u onu Zelenu, što nije zelena... reku, na neku od gondola koje vozaju turiste. Većina ih je (mislim turista) iznajmila i kostime osmanlijskih velmoža, pa oni muški poziraju na pramcu u odeždi Sulejmana, a sa krme ih mobilkama slikaju bule im, obučene kao žene od sultana. Boluju Turci od toga da u sve (čak i tamo gde sjaja ima i na pretek) unesu jaku dozu kiča. Ali, neću dozvoliti da mi ova prozaika pokravi veče u Amasiji... ili Amasji, svejedno, dugo je već merkam i iščekujem. E, pa da počnem.

 Kažu da su ovu oblast naseljavale Amazonke, prve feministkinje, i da je po njihovoj kraljici Amasis i grad dobio ime. Bile su to surove ratnice kojima je, poput buba bogomoljki, muški svet služio samo za produženje vrsti i ubijanje. Niko ne zna kako su im Stari Grci i Persijanci doakali, uglavnom su nestale u džunglama Amazona, a njihova zelena polja zaposela je Pontska kraljevina. Njeni kraljevi koji su pored imena Mitridat imali i redni broj su kopali grobnice u stenama iznad Ješli reke koje i danas plene svojom veličinom i očuvanošću. U to vreme ovde je i čuveni geograf Strabon crtao svoje mape Starog sveta. Posle su najčuvenijeg Mitridata, mislim šestog, potukli Rimljani, pa su došli Vizantinjani, pa Seldžuci, pa Osmanlije. Ovi potonji su u medresama Amasje školovali generacije budućih sultana čije biste ukrašavaju šetalište kraj Zelene reke. Tu je i vajarska kompozicija Ferhata i Širin, Romea i Julije sa Zelene reke, čija tužna storija boji romantikom platno Amasije. Brojne su džamije i medrese iz seldžučkog i osmanlijskog perioda, stari pešački mostovi koji vise nad Ješilirmakom i na sve to građanske kuće iz XVIII-XIX veka okačene na stenama iznad reke. Retke su i razglednice takve raskošne lepote. 

Izmenjeno 27 jan 2022 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

Poslednja rumen boji vrhove brda i stare tvrđave, sumrak se šunja iza velike krivine na Ješilirmaku, gasnu boje stare Amasije. Znam da je slikanje sad zaludna rabota, ali još ne vešam aparate o rame. Sve mislim... možda štogod iskrsne. I gle čuda... evo moje Anđelije. Važnija od Kolumba kad je otkrio Ameriku, kao da je ona predložila put u Amasju, kao da mi nije celim putem svojom skepsom, kvarila radost i trovala uzbuđenje zbog približavanja čuvenoj varoši. Mogu samo da zamislim kako će se kroz mesec dana kurčiti i hvaliti kakvu je lepotu obišla. Kroz gomile onih koji pijuckaju čaj, lizuću sladoled ili na brzaka jedu brzu hranu uspevamo da se dočepamo mesta kraj izloga u nekom kafiću. Pokušavam da upijem još koji kadar... možda je ovo poslednje veče meni i Amasiji. 

 Znam ja mene, je.. sebe, ko ona svinja što se zaklela da neće jesti dudinja. Kakva laganica, kakva šetnja, kakvo pićence, kakvo prenoćište. Znam da je kasno, da ide noć, da sam mator, da slabo vidim noću, da ne poznajem put, da ima još skoro petsto kilometara do cilja... al mi ne da mi mira pundra u dupetu. Što bi svojim rečima rekao, ili je on to ipak drpio od Njegoša, Mažuranić Ivo: Vidi mu se napred mu se neće, a jest nešto što ga napred kreće. Ladna voda i vrela kafa sikteruša, izoštravaju pogled, vraćaju naboj u umorne udove, podižu adrenalin: Ko ne mož da vozi noću?! Ja?! E sad ćeš da vidiš! Jednom sam tako u rikverc petsto... Dobro... malo manje.

 O čemu da pišem. O tome da smo se susreli sa onima koje smo u podne ostavil tamo negde kod skretanja za Albukerki, o vožnji kreni-stani kroz naselja, a čini mi se da je sve od Samsun(g)a do Trabzona jedno veliko naselje, o jurcanju na onim kratkim deonicama gde semafori ne seku kolone i ne stvaraju gužve, o požvakanih kilo Black mint-a odnosno čuvenih Crnih minuta koje vraćaju iz mrtvih, a opet zevaš ko svraka i otežeš kapcima ko da ti je givikt okačen o njih. Jebeš ga, prošlo i to, što kazla ona baba, ta šta se tu žališ, da nisi mogo, ti ne bi. Pa jeste. Stigosmo mi onako polu-živi posle dvadeset sati puta, bez greške pred hotel u centru Trabzona. Sa magistrale posle podvožnjaka na raskrsnici levo, pa levo, pa poludesno, pa leva krivina, pa preko tvđave i magistrale... pa na račvanju... kod autobuske... sa leve strane, drugi ulaz... Zaključano! Jebo poso. Dva sata noćom. Zovemo gazdu: Srbistan, buking, rezervejišen! Ma kakvi, onaj engleski ni da bekne. Šta sad? Da spavamo u kolima? Pa to smo mogli i negde uz put na nekoj plaži. Nisam moro zapinjati iz petini žila. Na centralnom trgu neki momci zatvaraju restoran, žurimo ka njima, žena pokušava da im objasni situaciju: Pliz!! Ali i ovi slabo stoje sa inglišom, mada... kapiraju našu nezavidnu poziciju. Pozovu jednog što zna. Iznese mu ledi Anđelija problem, zamoli ga da na turskom pozove onog našeg nesretnog gazdu, ponudi mu i svoj mobilni da čovek ne troši... Ni da čuje za naš mobilni, u romingu smo... pozove sa svog telefona i prenese muštuluk pospanom Mujici da su mu stigli gosti iz Srbistana. Čovek je ostao sa nama dobrih sat vremena dok se onaj nesretnik nije dovuko i još nam pomogao da se sporazumemo. Sreli smo se sutradan pred onim istim restoranom. Objasnio nam je da je Turska juče bila u saobraćajnom kolapsu, nešto kao Crni Erdoganov četvrtak. 

Uglavnom, dok smo našli parking za auto, uneli stvari i smestili se, bilo je već skoro četir. Rujna zora sa istoka rudi a ja i moja hanuma krećemo na počinak. Srećan nam treći dan na odmoru!

[Djokaputnik]

   Nije nam se dalo da se odmorimo ko svet, od jučerašnjeg napornog putešestvija. Gazda pansiona nas je upozorio jutros kad smo se rastajali da auto na ulici može biti parkiran samo do devet. Bauljam, neispavan, do kola i po sećanju tražim garažu, namerko sam jednu u blizini još kod kuće na Gugl mapama. Nalazim je iz prve, uzani, polukružni tuneli uz koje ni koza ne bi izvukla bez ručne, vode me čak na četvrti sprat do slobodnog mesta. Kretanje pod ručnom kroz ovaj lavirint nije baš prijalo Renoovoj lameli, oseća se karakteristični smrad paljevine. Sad, šta je, tu je, auto je na sigurnom u hladu, parkiranje za noć košta par evra. Vraćam se u smeštaj na jutarnju, razgledamo apartman... onako... čisto je, ogroman dvosoban stan, kupatilo sređeno al bez ventilacije (zaboravio majstor da ostavi) francuski balkon, 119 evra za četir noći, moglo je i bolje, ali s obzirom da je u centru a opet blizu auto-puta... dobro je. Okolina je puna marketa, pekara, restorana pa uzimamo hleb i povrće i pravimo doručak od sremačkog mrsa, kobasica, šunke, slanine, kulena, pečenice... za razliku od preklane sada smo poneli i ceo karton Krstača. U frizu se već ladi jedna butiljka i soda.Ej, šta ti je život... patnja jedna. 

Trabzon je veliki grad procene idu od 200-400 hiljada stanovnika. Osnovan pre skoro 3000 godina kao grčka kolonija na Pontu imao je bogatu istoriju, doćekivao i ispraćao osvajače, a svoj vrhunac imao je između 1200 i 1400 godine kada je bio prestonica Trapezuntskog carstva. Tu su svoje središte premestili vizantijski carevi kada su Carigrad osvojili krstaši. Dugo su balansirali u turskom okruženju, udavali svoje princeze za seldžučke i osmanlijske kalife i sultane, igrali diplomatske igre ali je Trapezun oko 1460. definitivno pao u šake Osmanlija. Kada se u njemu rodio najčuveniji sultan, Veličanstveni, već je uveliko bio preimenovan u Trabzom. Ostala je tu gomila istorije, antički ostaci, razbucane zidine tvrđave koje su mnogi popravljali i branili, a još više njih  napadalo i rušilo... Ima i tuce vizantijskih crkava pretvorenih u džamije i ostaci palate Komnina... Međutim sve je to razbacano, nepovezano, pomešano sa oronulim zgradurinama, sa modernim soliterima, zgužvano u uskim, dugačkim sokacima prepunim magaza sa najrazličitijom robom. Mešaju se moderne robne kuće najpoznatijih brendova, šljštećih izloga, sa prašnjavim ćepencima natrpanim najrazličitijim boflom. Moderni restorani i narodne kujne, tradicionalne čajdžinice i Starbaks kafeterije, nude svoje usluge mobtel kompanije i čistači cipela, stišnjene jedne uz drugu umetničke galerije i piljrnice sa natrpanim tezgama voćem i povrćem, sa džakovima oraja i lešnika ispred, sa evenkama suvog voća koje se njišu iznad. U Dugačkom Uzun sokaku (sad mi je sinulo što je onaj naš vojvoda Mirko bio Uzun) tražimo dućan sa aparatima za domaćinstvo. Jutros nam riknulo kuvalo za kafu, a pošto Anđelija ne može berz kafe, a šta da vam kažem: ni ja je ne mrzim, odlažemo razgledanje i ručak dok ne rešimo gorući problem, čime kuvati ranu jutarnju. Nalazimo jedan povelik... dućan, ali bez obzira kolko zagledamo po rafovima, po tezgama i ispod njih, koliko preturamo velike i male kutije... ništa. Najzad se "moja mila" doseti da upita devojku za kasom: Du ju spik ingliš? Cura potvrdno klima a Anđelija počinje da se češka po glavi: Kako se ono na engleskom kaže... ? -Džezva, obraćam se ja prodavačici, Džezva elektrik!  Ona otrša do magacina i donese neku turbo, poveliku džezvu, mož pola šora napojiti kafom iz nje. Jest da je velika... al je zato jeftina, trebali smo uzeti još koju. Zadovoljni kupovinom izlazimo iz dućana, pitam: Pa jesil se setila, kako se kaže... na engleskom. Ej, da ti nije mene nebi znala da pređeš ni šor... u Turskoj.

  Iscrpio nas ovaj šoping, jezik oteko od parlanja na stranim jezicima, trebalo bi popiti i jesti nešto. U centru smo videli mnogo restorana. Ogroman centralni trg, okružen zgradama najrazličitijih stilova, letnja pozornica, vodoskoci, zelenilo, aleje cveća, sve to kao na vašarištu okićeno stotinama turskih zastavica u čast Bajrama. Beli ambulantni Kovid šatori pred kojima strpljivi pacijenti čekaju vakcinaciju i ljudi sa maskama, zelenim, crnim, belim, šarenim... modernih i retro dizajna. Zapanjujuća pandemijska disciplina, svi nose maske i na otvorenom, i u Stambolu i u poslovično nedisciplovanom Kurdistanu, dali zbog straha od kazne ili od straha za život. Prosto ti neprijatno da hodaš bez maske, a opet... koji đavo sam se patio sa Koronom i još usput i vakciniso, doduše kineskom, al jebeš ga... boli su me. Ulazimo u jedan od restorana i u vitrini pokazujemo na jelo koje nam se dopalo, penjemo se na sprat i tražimo sto na terasi. Ispod nas trg, vodoskoci, neviđeno šarenilo boja, a iznad svega toga kao vrisak, iz sve snage crvene, trouglaste turske zastavice okačene u nizovima i u svim pravcima. 

Ubrzo stiže i ručak, obiman, ukusan... jeftin. Ne sećam se da smo u nekom gradu za tako kratko vreme toliko puta ručali i večerali po restoranima. Čak smo i onu našu sremačku mrs, totalno zapostavili. Domaća turska (pontska) kuhinja, bez preterane upotrebe začina, sa puno povrća tipa patlidžan i bamije, piletina i jagnjetina, kuvana i pečena... i ni jednom ručak ili večeru za nas dvoje nismo platili više od desetak evra. Predišemo tako na onoj terasi, uživamo u bojama i žamoru Glavnog (Ataturkovog verovatno) trga, pa onda niz one silne stepenice, pa pored fontane, pa preko užarenog ploćnika kroz gužvu, jedva stižemo do vrata pansiona, a pored njih... ajnzlog poslastičarnice. Ogladneli kupujemo po par komada, jest da nisu pokrupne... al dto umu da ih naprave, jebli sebe. Mislim da smo još samo u Adani jeli tako dobre, sočne, sve oraji cure iz nji, a majstori nisu prckali ni na pistaćima, zelene se odgore. A tek što špricer od Krstača leži posle njih. Znate već ono: ladan a mlogo!

[Djokaputnik]

   Pregledajući predhodni post, vidim da sam sve dobro objasnio, samo nisam u poslednjem pasusu rekao šta je to, tako sočno, sa orasima i pistaćima, za čim špricer dobro leže... pretpostavljam da ste i sami ukapirali da su u pitanju baklave. Elem, pošto sam se oslatkio sa baklavama i rashladio sa par špricera... Sad sam se setio kad sam kod poslastica i špricera,nekad, dok sam ja bio gimnazijalac u prošlom veku, u poslastičarnicama su nudili i "špricer" al ne ovaj pravi već kombinaciju limunade i boze, i sad kad se setim tog bućkuriša prepadne me muka. Svaka čast limunadi, međutim, otužni ukus boze i puna usta grudvica od kukuruzne prekrupe proganjaju me odmalena. Stvarno... čista boza. Srećom da sam shvatio da špricer može da se pravi i od vina.  Punog stomaka, potkvašenom i umornom od jučerašnjeg maratona, popodnevna dremka je legla ko dupe na nokšir. 

 Posle dremke od dobra dva sata, krećemo u još jedan obilazak Trabzona, jer, s obzirom na gust raspored sumnjam da će sledećih dana biti prilike. Pokušavamo da dođemo do obale i pozdravimo Kara Deniz, al mrka kapa. Nisam još video primorski grad i to još ovako velik a da nema nikakav kontak sa morem na koje izlazi. Nigde keja, nigde šetališta, o plažama da i ne govorim. Ni do luke se nija lako probiti, ni tri fotke sa ukusom mora nisam uspeo da napravim. Kažu da su na čitavom primorju od par stotina kilometara nekada sela i gradovi silazili do same obale, da su starinsku gradnju zapljuskivali po temeljima crnomorski talasi, da je bilo lupkih, malih, peščanih plaža. A onda je neko rešio da gradi auto-put, al ne kroz planinsko zaleđe sa tunelima i mostovima već jeftin, najjeftiniji, uz samu obalu. Počeli su da ruše starogradnju, da nasipaju kamenom i šutom ljupke plaže da seku pupčane vrpce naselja i mora. Meštani su se bunili, protestovali, nasilno zaustavljali gradnju, godinama je trajala agonija. Ipak je kapital pobedio, put sa četir trake je  provučen sve do gruzijske granice, saobraćaj je procvetao, ali je turizam izgubio šansu. Na celom ovom potezu, ostalo je samo par mesta koja bi se mogla nazvati plažama, tek toliko da posetilac može da pokvasi noge i kaže da je bio i na Crnom moru.

 Bez željenog randevua sa morem, prinuđeni smo da se uspnemo trabzonskim sokacima do glavne gradske džade i pokušamo da obiđemo neke od srednjevekovnih ostataka. Prelazimo mostom preko Tabakhana dere, proseke na čijoj suprotnoj strani se uzdižu ostaci Trapezuntske tvrđave, odnosno bedemi, delimično uništeni, koji okružuju nešto što bi se moglo opisati kao stari grad. U samoj proseci, neka od predhodnih gradskih vlasti je pokušala da uredi kao kobajagi park, al već znate, dok su se svi zainteresovani utalili, malo je sredstava ostalo za ozbiljan projekat. Skarabudžena dera propada, bez posetilac, čeka neku bujicu da odnese ono malo klupa i betona i "oplemeni" prostor. Kako mi to sve deluje poznato, a zašto... jebem li ga. Razočarani viđenim, odustajemo od posete trabzonskoj svetoj Sofiji koja je ionako par kilometara daleko, na drugom kraju grada. Sumrak počinje, uspevam da sa starog mosta nad derom okinem par zado0voljavajućih kadrova sa munarama što se ocrtavaju na užarenoj pučini iza njih. Tumaramo kroz trgovačku četvrt ka centralnom trgu, kako veče odmiče gužva je sve veća, žamor jači, mirisi snažniji... Udara voda na usta, želudac se zgvrčio ko čvarak, creva vode ljubav sa bubrezima... A šta ćemo za večeru?

[Djokaputnik]

  Od kako sam počeo da razmišljam o putu prema Gruziji i u ovaj deo Crnomorskog primorja, u svim varijantama je poseta Sumela manastiru bila nezaobilazna. Vidi tako čovek sliku ili snimak nečega, neke destinacije, nekog prizora, i to mu posle ne da mira, proganja ga, opseda... dosađuje. Ako hoćeš da se oslobodiš te opsene, nema ti druge već kofer u šake i put pod noge dok je ne nađeš i opipaš i razgledaš. Jedino je se tako možeš osloboditi, izbrisati je iz mozga, staviti je ad akta u album uspomena... dok te ne upeca neka nova slika i počne snažno da te vuče ka sebi. 

Poranili smo četvrtog jutra da stignemo na otvaranje manastira i zarana ga obiđemo, jer nas je taj dan čekao baš naporan put. Kroz jednu od uskih dolina kojima se bujice sa Pontijskih planina strmoglavljuju prema Crnom Moru vozamo se do varoši domaćeg imena: Mačka. Osim sahat-kule koja i ne odiše nekom starošću, Cica-maca i nema šta da ponudi, te je bez zadržavanja ostavljamo za sobom i ulazimo u uski klanac u kome ima mesta samo za našu džadu i bučan planinski potok ispod nje. Put nas vodi sve više, iz bujnog rastinja proviruju seoske kuće, poneka kafana, ili Turcima omiljena mesta za piknik. Neki su valjda još zorom stigli i zauzeli pozicije kraj potokai čistina. Danas nam piknikčenje nije u planu, danas se kulturno vozdižemo pa prolazimo sa lako potcenjivanje kraj Turaka koji su već pristavili čaj i raspaljuju ugalj za roštilj. Ostavljamo ovu prozaiku pod nama i pokušavamo da među već strmim stenama Karadaga ugledamo zidove Sumele. Mislim da retko ko nije bar jednom naleteo na njenu sliku, kako se među stoletnim krošnjama zalepila za strmu stenu, plešući iznad ponora. U potrazi za slikom Bogorodice koju je navodno živopisao sv. Luka Jevanđelista, ovde su po predanju još u IV veku monasi sagradili kuću za ikonu. Tako se kroz vekove u grčkom Oros Melosu ( Crnoj planini ) dograđivao manastir i širilo njegovo bratstvo. Ne samo da je cvetao u vreme Trapezuntskog carstva već su ga i osmanski sultani protežirali darovima i privilegijama. Zenit mu je bio u XVIII-XIX veku. Zakleo bih se da mi se u trenutku ukazao gore među oblacima i brzo kao misao nestao u zelenim krošnjama. Za pravo mi daju table koje najavljuju nacionalni park i parking za one koji motorizovani stižu u Sumelu. Gutamo sendviče, znate već, sa sremačkim mrsom, za preživanje nemamo vremena, kupujemo ulaznice i karte za dolmuš koji će nas odvesti pod manastir. Put je u izgradnji, probijen bagerima, neravan, sa rupama ko krateri, nije ni za opreznu vožnju a kamoli za jurcanje kakvim nas čašćava nedotupavni šofer. Valjda su plaćeni po turi, pa zbog veće plate, voze ko sumanuti. Ispomeranih bubrega, prihvatamo se ograde stepeništa koje među korenjem visokih četinara vijuga uz planinu. Prilično je novo, sumnjam da je bilo tu kad su se grčki monasi tridesetih godina prošlog veka vratili ovamo po relikvije koje su sakrili prilikom egzodusa posle Grčko-turskog rata. I mada lepše zvuči legenda kako su, ne plašeći se za život ilegalno ušli u Tursku, pronašli svoje svetinje i prošvercovali ih u novu domovinu, istina i nije tako romantična. Kada su Grci i Turci desetak godina posle rata i razmene stanovništva uspostavili diplomatske odnose, dogovoreno je da se i skrivene dragocenosti iz manastira Sumele prenesu u Grčku. Možda je neko imao priliku da vidi deo njih, navodno i čuvenu ikonu Bogorodice Sumele, ako je na letovanju u Grčkoj zabasao u okolinu Verije, u manastir koji baštini uspomenu na pontsku Sumelu.

Uprkos višku godina i kilograma, zaduvan i znojav ipak izvlačim do vrha i osim napora i pomalo divljeg planinskog pejzaža ništa mi još ne oduzima dah. One čuvene zidine nad ponorom ne uspevam da vidim, a pogled sa vrha stepeništa na unutrašnjost manastira... pa onako... lepo je... Na dnu, ko šteta, skupila se mala crkvica u pazuhu ogromne kamene gromade, a oko nje nagomilani konaci, minijaturne odaje i kapelice. Stena iznad opasana čeličnom žicom, isprobadana metalnim klinovima, zalivena betonom. Ružno izgleda ali čini se da drugačije nije moglo. Turci su posle skoro jednog veka dozvolili 2010. carigradskoj patrijaršiji da u Sumeli održi službu uz prisustvo par stotina vernika. Tko je bilo sledećih par godina... a onda su zatvorili manastir, navodno zbog opasnosti od rušenja. Odmah su usledele salve prozivki i optužbi iz hrišćanskog sveta, naročito od Grka. Ipak su Turci u skupom i rizičnom poduhvatu uspeli da, bar zasada, eliminišu opasnost od velikog odrona i gotovo sigurnog uništenja manastira i uz put da ga većim delom renoviraju. E sad, druga je stvar što turski restouratori generalno imaju problem da kad nešto obnavljaju to urade sa ukusom i merom. Obišao sam pola Turske, starine su mi uvek prioritet, ali iz svega što sam renovirano video, bilo da su to antičke građevine, tvrđave, džamije, crkve ili stare gradske četvrti, izbija nezdrava želja da obnovljeno bude novije i sjajnije nego što je bilo u vreme postanka. Jedino što u Sumeli, nažalost, nisu dirali a morali su je spoljnji freskopis. Ne znam da li je onako devastiran ostao da čeka neka bolja vremena za restauraciju, ili da bude opomena i Turcima i svima nama, kako ljudsko neznanje, primitivizam, poganost, mogu da obesmisle civilizaciju. Čak se i ono čuveno: Džaba ste krečili, ne vidi ispod žvrljotina i gareži. 

Ispada, međutim, da sam i ja džaba krečio. Zapuco par iljda kilometeri, da vidim devastiran živopis i lošu restauraciju. Gde se dadoše one zidine ako ih nisu srušili dok su renovirali, odakle su ih slikali, jebote ako su ih slikali iz drona juče, ali nisu mogli pre dvajest godina. I Anđelija obesila nos, misli jadna: Šta si tolko navaljivo, baš ništa... jebo te manastir! Pa jeste. U povratku krećem za putokazom koji sa glavne staze upućuje na kapelu sv Varvare. I ona ko nova, još lepša i novija od one srušene, a ima i vidikovac.  E... ima Boga. Mogo sam onako neurozan, što bi rekli Ercegovci, i da ne svratim. Između borovi krošanja puca pogled na manastir iznad nas, doduše malo iskosa, al poklonu se u zube ne gledi. Škljocaj Đoko, post ti tvoj! Pono sam samo zbog Sumele pun džep rezervni baterija za aparate, otromboljio mi se do kolena, a nisam dvaest slika napravio. Još ja nism kazo zadnju... Proračunavam sa koje strane će mi u dolmušu biti manastir i rešavam da i prilikom spusta ulovim koji vrhunski kadar. Vrhunski... očin... kad moram da lajem.  Onaj šofer od jutros je spram ovog mala beba. Kakav spust, pa ovo je bio super veleslalom. Podbočio sam se leđima o jedno a nogama upro u drugo sedište, al slaba vajda, bacalo me je na Anđelijino zadovoljstvo po celom autobusu, prebilo me ko bokser vreću. Nije pomoglo ni što sam se dero: Majsore pa jel ti voziš krompir, jebote! Fanđo je zaboravio kočnicu, dodavo gas i u krivinama... sto posto je prebacio normu. Nisam čestito stigo ni jedan aparat da skinem sa ramena, a kamoli da opalim. Nekako sam uspeo da izbauljam iz busa, sa par čvoruga na glavi i samo jednim nazovi snimkom manastira, a i to je više delovalo kao da mi je aparat ispo u provaliju pa onako u slobodnom padu slučajno opalio.  

[Djokaputnik]

    Pola deset je, i dok kolone kola i autobusa brekću uz brda prema Sumeli, mi se iz Mačke uključujemo na polu auto-put u pravcu Torula. Dugo se uspinjemo, savladavamo krivine, jurimo kroz tunele. Iznad puta više nema šume, samo se bujni pašnjaci zelene, da ne žurimo mogle bi se oči napasati i odmarati u planinskom pejzažu. Najzad iz jednog tunela izbijamo na visoki prevoj sa koga puca straobalan vidikovac. Uz put baraka sa suvenirima i teglicama planinskog meda i đakonijama od šumskog voća, uz neizbežnu furunicu na kojoj vri voda za čaj i kuva se misir. Čaj ne volem, a za kuruze nisam moro dolaziti čak u ovu pripizdinu, toga sam kod kuće imo na vagone. Objavljujem: Pauza dva minuta! Taman da imam vremena za par fotki, a opet nedovoljno Anđeliji za celu cigaru. Jedino da kad dođe do pola, otrese žar, otkine vrh i zadene za uvo do sledeće pauze. Čudo božije kako smo mi bivši pušači netolerantni i netrpeljivi prema onima koji nisu imali petlju, ili potrebu, da poput nas batale ovaj porok.

Silazimo preme Torulu, već sa slika prepoznajem karakteristično šiljate vulkanske stene koje ga okružuju. Iznad varoši, visoko na golom stenju je vidikovac, na mestu nekadašnje tvrđave, od koje je malo šta ostalo. Kažu da je prelep pogled sa te staklene terase iznad ponora. Neka... fala. Ne volem da gazim po tom staklenom patosu ni na mestima gde prekriva neke antičke iskopine i rupe ne dublje od metra, a kamoli ovde gde bi ne daj Bože pucanje stakla i strmopizd na put ispod vidikovca od mene ostavili samo fleku. Da ne bi ispalo da smo se očešali o naselje, a nismo ga overili svraćamo u centar na kafu, da predahnemo i da Anđelka dokrajči onu polovinu cigare iza uveta. U bašti kafeterije, bleje brkati Turci na šamlicama i divanima, i srkuću čaj. Po belim pogledima rekao bi da pre Anđelije, ženska noga nije kročila ni u ovaj, a ni u bilo koji drugi ugostitelski objekat u gradu. Daleko je ovo od turističkih puteva, zdravo daleko od Jevrope... Anadolija je ovo... bato moj. I baš sam počo da rezonujem, dal bi bilo pametno da bulu ostavim samu da čeka kahvu, a ja da skoknem na par trenutaka da nešto i opalim, kad je počela da promiče kišica. Navuko se neki crni oblak, sve zapinje turom za ono šiljato stenje, mumla grmljavina... jebeš mi sve ako nam ne usere dan. Ipak kišica prestaje, kafu srčemo na brzaka, sav sam jezik ošurio i krećemo na brzi foto izlet. Nemam vremena da čekam razvedravanje. Planinska rečica polovi Torul i po njenom usečenom koritu može se pretpostaviti kakva se bujica sruči ovamo kad gore u brdima zapravo zagrmi. Stara kamena ćuprija i viseći most spajaju pocepane delove ove kasabe, minare džamije, sahat-kula i par ruža u kamenim saksijama je ukrašavaju. Iznad reke nagužvane kamene kuće i novije stambene zgrade, čaršija sa par dućana i kioscima zanatlija. Videli Torul... ćeraj dalje. 

Na južnoj smo strani Pontijskih planina, nema više zelenih padina, šuma i pašnjaka. Surov pejzaž, mrko vulkansko stenje, špicasta brda...kao da Bog ovde još nije kazo poslednju. Retki žbunići po strminama. Glavni put se penje i probija kroz tunele na istok a ja rešavam da usput overim i Gumušhane, grad od pedesetak hiljada stanovnika, a da me ubiješ ne znam razlog što sam ga stavio na listu. Sve sam pobrko, pomešali mi se i amfiteatri i vodopadi, jezera i tvrđave, crkve i plantaže čaja, džamije i plantaže banana... Tek sad povezujem okolna gola brda sa imenom grada: Gumušhane (srebrna kuća). Rudnici srebra su devastirali okolnu prirodu, toliko da je još u prošlom veku zabranjena njegova eksploatacija. Priroda se teško oporavlja, ali se čini da gradu to nije problem, gotovo da nema ničega starog u njemu, samo novi i još noviji kompleksi stambenih zgrada, a od čega žive i čime se bave... za jedno točenje goriva i desetak minuta pauze nisam uspeo da uklavirim. Izgleda da je ovde pre pola sata, za razliku od Torula, baš dobro pokvasilo, kroz korito iste one rečice još se valja blatnjava bujica a okolna brdesa i grad se blistaju ko da su upravo izvađeni iz veš mašine. Lala u meni i ne poima šta znači nevreme u ovim planinčinama i da snažne letnje nepogode često umu da iznenade i ovdašnje gorštake a kamoli nas ravničare, koji godinama prepričavamo nepogodu kad je u guvnu bila tolka bara, da je nisi mogo preskočiti. Par dana pre našeg dolaska oblaci iz Crnog mora su zapeli za vrhove Kačkar planina i izručili svoj teret. Bujica je jurnula kroz klance i useke prema moru, noseće sve pred sobom, rušeći mostove, zatrpavajući muljem i kamenjem korita rečica, razlivajući se na sve strane, pokrenula klizišta i odnela mnogo života. Šta da Vam kažem, i nije mi bilo baš prijatno da ujutro na turskoj televiziji gledam reportaže o posledicama i o saniranju šteta i da se spremam da tek rasčišćenim putevima krenem u planine i nadam se da se neće i tog dana neki oblak popišati sa vrha planine.  Da ne bi ispalo kako sam se poplašio, dajem mu ga po gasu i ostavljam mokru Gumušhanu da se puši na suncu koje je upravo rasteralo oblake i počelo onako, julski da prži. 

Jurimo na istok od raja kroz gola brda, između crnih stena, sa njih nas posmatraju neobična sela, na trenutak bljesne limeni krov neke džamije, ko da nam namiguje, proletimo ispod pešačke pasarele koja nikud ne vodi i nikog ne prenosi. Kao oaza sa desne strane puta, ispod nas, pojavi se ostrvce zelenila, rečica sa par vrba i jablanova na obali, pa opet samo vulkanski ili rudarski krš. Pred nama se kao katedrala uspištoljilo kupasto brdo, sa tvrđavom kao jarbolom na vrhu. Kakav li je pogled odande, a kakva li je tek tvrđava? Batali... meni i mojoj hanumi bi trebao letnji dan dopodne da se samo dovučemo do podnožja tvrđave, a kamoli i da je osvojimo. Posle gotovo sata jurnjave putem E97 izbijamo na blago zatalasanu visoravan, pitomijih obrisa i zelenkastog kolorita. Slavodobitno najavljujem: Cure i dečaci, izgleda da je Bajburt pred nama!!!

Izmenjeno 8 feb 2022 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

    Svima je poznato da obožavam tvrđave, a još pogotovo kad su na golom brdu, kad brdo okružuje reka, kad je pored reke stara varoš i još ponešto cveća da začini sliku. Prosto se upiškim od sreće, što rekli Bosanci, padnem u sevdah ko šljiva u g.vn. E, takav Vam je Bajburt, normalno, ne računajući onu šljivu. Putujući auto-putem kroz ovo naše malo Srbijice na par mesta se naleti na restorane i motele orjentalnog naziva BAYBURT, namenjene prvenstveno turskim gastarbajterima koji iz Zapadne Evrope za praznike putuju u zavičaj, ili se posle istih vraćaju na arbajtn. Često sam se prolazeći pitao, šta je navelo vlasnike da ovom ugostiteljskom lancu u srcu Balkana nadenu ime 2000 kilometara udaljene azijske varoši. Možda je gazda iz onih krajeva pa time leči nostalgiju i žal za rodnom grudvom, ili hrani svoj lokal patriotizam, a možda mu se samo činilo da ime deluje dovoljno turski da privuče umornne zemljake koji su i inače odvajkada na tom delu puta pravili pauze za obrok, molitvu ili dremež. A poslednji put, kada sam pre tri-četiri dana prošao tuda na putu za istok, osetio sam skoro fizičko uzbuđenje zbog skorog susreta sa mističnom kasabaom na Putu svile, koju su posećivali i Marko Polo i Evlija Čelebija a ako Bog, sada i ja i moja bula. Na svilenom putu, između Erzuruma i Trapezunta bio je važna stanica i za Rimljane i Vizantince, za Seldžuke i Osmanlije, za Mlečane i Đenovljane, za Jermene i Gruzine. I carske Ruse je Bajburtska tvrđava ko magnet privlačila, osvajali su je više puta, rušili je pa se povlačili.  Zelena reka Čorum se na nekih 1500 metara n.v.  obavila oko bajburtskog brda, kao prirodni štit ogromnoj tvrđavi, koju su zbog stalnih razaranja napustili njeni žitelji i pod bedimima, stišnjenu uz obale Čoruma sagradili novu varoš. Na slikama od pre desetak godina, prašnjava i onako sirotinjski zapuštena nije delovala ni novo a ni posebno lepo. Bez obzira na to, mene su tvrđava, njen položaj i kriva reka fascinirali. I mada ćemo za par dana ponovo proći kroz Bajburt, ali rano ujutro na putu za Kurdistan, rešio sam da pređem 250 km. i posetim ga natenane u po bela dana, kad ću moći do mile volje da gustiram i slikam.

Ulazak u grad i ne obećava, dosta zapuštenih kuća i zgrada, rupe po asvaltu, prljavi sokaci. Anđelija ništa ne kaže, al zato pravi čuvenu facu, kao: Jel ti to taj čuveni Bajburt? Kroz sto i jednu džadesi pokušavam da se dočepam centralnog dela i tvrđave, a nigde znaka, nigde KALE  ni u najavi. Iznenada izbijamo na glavnu džadu, sa cvetnom alejom između kolovoznih traka, očišćene i osvežene fasade zgrada, sve čisto i potkresano, a na par stotina metara ispred, glavni mejdan sa vitkom sahat-kulom i monumentalnom tvrđavom iznad. Kočim na sred šora i kroz prozor fotkam oduševljen, i Anđelija se primila ko saučešće, fotka i ona i aparatom i mobilkom, a svi znamo da ona to ne vole. U koloni iza mene ćute, ne trube, ko vele: Pusti budalu kad je čak iz Srbistana zapucala kod nas u ovu zabit, nek se naslika. I mada je prilično oblačno i ne baš idealno za slikanje žurim da nađem parking, kao da ću propustiti Bog zna kakav kadar. Al ne mož biti baš celog veka baksuz, nebo se i meni otvorilo, kako smo kročili na prvi most razgrnuli se oblaci, sinulo... Sunce li mu jarko. Bljesnuo Čorum ispod mosta, vrisnula okupana svetlošću tvrđava, zašarenile se bahče čajdžinica i restorana nad rekom, zalepršale šalvare i marame, zamiriso Orjent.

Očigledno, Turci poslednjih par godina nisu sedeli skršteni ruku, stvarno bi bilo greota ne izbrusiti ovakav dragulj i ne izneti ga na svetlo dana. Slikamo sa jednog mosta, pa sa drugog, ulazimo u glavnu džadu, izbijamo na nevelik trg sa već spomenutom sat kulom, starom džamijom i bedistanom. Predpraznična gužva, pršte boje, trube automobili, galame trgovci, mešaju se mirisi piljarnica i restorana. Skoro je tri. Tražimo sofru sa terasom nad Čorumom za blaženstvo očiju i stomaka. I ovde turska kujna, ukusna i bagatelna. Preživali bi mi kraj prozora sa pogledom na reku i tvrđavu al ne vredi, daljine zovu, a još treba kupiti i neki suvenir. A s obzirom da se do sad nismo nešto naročito ni svađali, mogo bi da padne i jedan zajednički selfi u Bajburtu.

 

[Djokaputnik]

Kolika god je bila moja želja da pregazim Pontijske planine, toliko mi se nije dalo da kod kuće savladam lekciju o mapi puteva preko njih. Od svih puteva i staza koji su bili u planu za ovogodišnju posetu Turskoj, nekako su mi ove planinske ostale najmutnije. Ni iz Bajburta nismo krenuli kako treba, pa sam morao da se zadržavam i po pumpama raspitujem za Ajdintepe, mesto sa koga kreću svi putevi prema Pontu. Veliko selo, raštrkano, bez ikakvog znaka i bez žive duše po sokacima. Koga pitati i gde zaokrenuti? Širi put i noviji asvalt me vuku na jednu stranu a i intuicija mi govori da sam na pravom putu. Jebla me intuicija. Put postaje sve uži, skoro da se u stazu pretvara, asvalta nestaje, vozim po nekom nabijenom tucaniku  što vodi nebu pod oblake. Kako se penjemo, sparušenu travu sa dna padina smenjuje sve zelenija, sočnija. Uvlačimo se pod oblake, rosulja, jedva se u dolini nazire put kojim smo došli. Posle jednog prevoja pred nama se pojavljuje jezerce i pored njega rasuto selo. Džamija u sredini, okolo kamene kuće i staje prekrivene limom. Ajdintepe Jajlasi, obaveštava nas tabla kraj puta, ili Plato Ajdintepe, visoravan na kojoj čobani iz donjeg sela napasaju leti svoja stada. U polojama kraj puta prljave krpe snega, zelene se padine prošarane žutim svećnjacima Divizme, izranjavljene probijenim stazama i puteljcima što vode u još viša brda. Čini mi se da kroz proseke i preko brda vode do samog neba. Od raznih puteva koji iz Ajdintepea idu prema moru, ja sam potrefio onaj najgori, koji sa platoa na plato vijuga na preko 25000 metara visine, pa se onda naglo strmoglavljuje ka Čajkari. U daljini brdo ko mrljama prekriveno stadom ovaca, ispod puta po pašnjacima planinska goveda, a u dubini na planinskim strminama modre se krošnje drveća. Među brdima, na platoima, ko grumenje, zgrčila se sela Ponskih Grka, koji su veru odavno promenili, ali su jezik nekako zadržali, uprkos pritiscima i raseljavanju. Još par hiljada nih se, držeći se za repove od oblaka, odupire potpunoj asimilaciji i dovikuje sa brda na brdo na svom "romejka" narečju. Kažu da se ovde obrazovanje uvek cenilo i da su neki od najumnijih ljudi Turske sišli sa ovih visina. 

Put je negde izlokan, negde ga saniraju, pa moramo kozijim stazama da zaobilazimo brda i sela da bi se ponovo dočepali onog našeg tucanika. Već je kasno, šest sati je, pa iako se još dobro vidi ne smem da se zadržavam, ne bih želeo da me u ovim brdima zatekne noć. Tek po koji trenutak ukradem za neku fotku. Retka vozila koja nam dolaze u susret mahanjem zaustavljamo i raspitujemo se za Čajkaru. Objašnjavaju nam da prvo treba da dođemo do Sultan Murat platoa, najviše tačke na putu. Najzad i njega nalazimo. Velika džamija, nekoliko hotela i par prodavnica, vidi se da je centar ove zabiti. . Od njega za Čajkaru vodi prilično uzak ali dobar, skoro nov asvalt. Naglo gubimo visinu. U celoj ovoj frci i lutanju, potpuno sam zaboravio da su me dok sam pripremajući se za put listao slike ovih krajeva, najviše impresionirale scene sa oblacima pod nogama posetilaca Pontskih visova. Kao da ste u avionu na desetak kilometara visine a ispod vas dremaju stada oblaka. Zavideo sam onima koji su to slikali što su se u pravo vreme našli na pravom mestu, ubeđen da nit ću potrefiti ni vreme ni mesto. A onda... odjednom ispod nosa Renoa izroniše penasta polja. Jal su snijezi, jal su labudovi? Nit su snijezi, nit su labudovi, već oblaci iznad Crnog mora. A možda je i pena parti. Slikaj Đoko sunce ti kalajisano! 

Pružili se ko zalivi između prevoja, nabubrili nad livadama, prelivaju se preko vrhova četinara ko slapovi, stapaju se sa horizontom tamo negde nad dalekom pučinom. Na svakoj krivini zastajem za još jedan snimak, za još samo jedan pogled. Put naglo uranja u belu masu i kroz maglu nas posle par stotina metara iznosi na zaravan nad Čajkarom. Čarolija je nestala, u kotlini se sumrak razliva, pale se gradske svetiljke, gužva na putu počinje. Klackamo se još dobar sat do Trabzona. Al ne mari... danas nas je baš htelo. Toliko slika i utisaka, rekao bih da smo još pre tri dana krenuli u Sumelu.

[Teogonija]

 Djoko ne pamtim kada sam na  ovom Forumu pročitala ovako životne a lirične opise predela i bez fotografija mogu jasno sve da vidim...izvini što se ubacujem preko reda dok još pišeš, ali eto, morala sam.  

[Djokaputnik]

 Da si čekala da ja završim, zaboravila bi šta si htela da kažeš. Doduše ja sam obećao da ću do leta završiti, ali sobzirom da mi je za prva četiri dana prošlogodišnjeg letovanja trebalo mesec i po dana pisanja, a letovanje je trajalo 17 dana, il ću probiti termin il ću morati da ubacim u drugu. Šta ćeš, pritisle godine, sve češće uhvatim sebe kako lupam glavom o tastaturu ko onaj Bosanac o zidove ćelije i vičem: Seti se!!! Seti se!!! Valjda do leta neću pozaboravljati avanture od prošle godine.

P:S: Hvala na lepom komentaru. Jebeš ga, mada pišem zbog ličnog zadovoljstva, pohvale uvek prijaju. 

[maštalica]

@Djokaputnik, sve se uzdržavam, što kaže @Teogonija, da ne prekidam kontinuitet Vaših putešestvija...  Ali, jače od mene,...

Zaista, Vaš putopis je fantastična kombinacija slikovitih opisa, korisnih i zanimljivih informacija ukomponovanih Vašim prepoznatljivim i duhovitim stilom i naravno, sjajnim fotografijama.  Napisah da ga pratimo poput neke serije, pa da dodam, koju sa velikom radošću isčekujemo i uz  kaficu on je sastavni deo vikend jutarnjeg rituala... Priznajem, pročitam ja njega i "kradom"  kada ga objavite, ali ritual sa mužem se ne propušta. 

Samo Vi natenane nastavite da uživate i da ponovo mislima i prisećanjima putujete Vašom prošlogodišnjom avanturom!!!

Još jedanput, svaka čast i hvala puno na predivnim trenucima i uživanju koje nam pružate 

Naravno, hvala i svim drugim nesebičnim, vrednim, odanim i talentovanim članovima čiji su me putopisi ispunjavali, podučavali, inspirisali... Često ih ponovo pročitam da malo proputujem i maštam do sledećeg putovanja, u nadam se, mnogo boljoj i opuštenijoj situaciji i uslovima!  Popušta valjda ova pošast i destunacije se polako otvaraju