MOJA VELIKA MRSNA TURSKA TURA

[ljerka]

Slazem se sa Teogonijom,  malo se duze tamo zadrzi i  lepo da nam sve opises,  jer je i meni u planu Istocna Anadolija,

[Djokaputnik]

Teogonija

Hvala za lepe želje. Ali s obzirom na situaciju, nisam bio dok se ne vratim. A što se tiče smandrljavanja... znam i ja da bi mi trebalo još najmanje nedeljak dana (pogotovo što neću obići jezero Van, a volo bi) al i ovako probijam gornju vremensku granicu letovanja. Obično smo išli 13 maksimalno 14 noćenja. Bože zdravlja, ako se sve lepo završi (ako ne izgubim bulu uz put, ako nas ne otmu Kurdi, ako preplivamo Tigar i Eufrat, ako...) pisaću o svemu natenane do Božića.

ljerka

Znaš kako kaže čuveni Raka iz "Vratiće se rode": Šta ću kad volem tamo, a volem i ovamo. Ako produžim Anadoliju, moram skratiti Pont, a žena oće i da se brčka na Sredozemlju. A ima i u Stambolu još puno toga da se vidi. Idem sve matoriji, ne znam dokle ću još moći da vozim ovako dugačke ture, pa pokušavam u tom kratkom periodu da vidim i obiđem što više. 

[Teogonija]

@Djokaputnik

Gde si covece, nema te. Jesi li bio, sta se desava, gde su slike i druga sezona serijala? 

[Djokaputnik]

Teogonija

Tu sam. Sušim meso, pijuckam špricere, igram se sa unučicom i čekam praznike. 

Bio sam na najdužoj ruti do sada i vratio se. I Mramor i Pont i Kurdistan i Mediteran i ... puno toga. Strah me da započnem novi serijal jerbo ne znam oćul imati energije da ga završim. A i plašim se da ne izbaksuziram sam sebi, pa da ne ispadne i ove godine ponovo Turska. A s obzirom da se granice opet zatvaraju a ja planiram rano letovanje (početak juna) to lako može da me strefi. Svaka čast Turskoj, ima tu puno toga još da se vidi al brate, vreme mi curi a ja nisam mako dalje od Balkana i Male Azije a gde su tu Haiti i Tahiti... a tek Uskršnja ostrva. Mada... hanuma navija za Tursku, kao... lepo je... a bogami i jeftino. Pa računam, ako kao Sulejman uđem u treću sezonu serijala, moraću ondak da opišem ovu drugu. Ionako su mi sve fijoke u kompjuteru natrpane sa slikama, sve ispadaju na parket, moraću da ih odvadim negde. Posle će biti kao, nisam ja teo da pišem... al Tegonija navalila...

Pozdrav i sretni praznici

[Teogonija]

Navalila, nego sta! Ja cu u maju za Kurdistan, pa sam radoznala kako si se tamo (a i sire) proveo.

Do  nadugackog citanja, srecni praznici i tebi i svima ostalima koji ovo citaju.

 

P.S. Greota da fotografije came po fijokama. 

[Djokaputnik]

Do kraja ćeš me ubediti. Doduše, teško žabu naterati u vodu.

[Djokaputnik]

 

                                                                     MOJA VELIKA MRSNA TURSKA TURA II

   Eto! Sad kad sam počo moram i završiti, pa makar piso do juna.

Ne biva sve kao što se planira. Celu prošlu zimu i proleće sam planiro, menjo planove, predomišljo se ko gladan... da prostite i na kraju opet kreno za Tursku. Em je jeftinije em je toplije a i žuljale me gume na Renou.

Da bih izbegao gužve na granicama, nervozu i svađe sa bračnom mi drugaricom, umesto tradicionalnog polaska u ranim jutarnjim satima, krenusmo rano popodne. Ko sav normalan svet, opušteni, raspoloženi, lačo vožnja, popodnevna kafica negde kod Svetozareva. Milina do Pirota, tu smo naime rešili da prenoćimo, ja lepo proučio put znam da se u grad skreće pre nekog tunela... Ona hoće da upali navigaciju, kažem: Mani se! Jok, zapela ko mutava: Ja nikad ne mogu ! Žao mi da kvarim idilu, reko Ajde upali. Došli mi do one raskrsnice a Neven veli: Produžite pravo. Šta pravo nanu ti... pomislim al se ujedem za jezik. Kad sad za... zabrlja više ga neće ni spominjati. Prođosmo kroz onaj tunel, pičimo nekom zaobilaznicom, od Pirota ni "P" imam utisak da je već Sofija na vidiku. Kadgod se pojavi neko skretanje u levo i mi se kilometrima vraćamo prema gradu. Idila je definitivno pukla, ne propuštam priliku da sve po spisku i njoj i Nevenu. Dolazimo do smeštaja, čekamo i čekamo da se vlasnik dovuče i pokaže nam stančić u nedovršenoj kući sa nedovršenim stepeništem u nedovršenoj avliji u koju sam uspeo da se zavučem kolima sa pedeset manevara napred nazad. Kažem da nema veze sa onim na slici, a on mi na piroćanskom, kolko sam razumeo kaže da ako sam hteo hotel Luks onda sam trebo da se dobro izujem. Mada ni ovaj njegov smeštaj u pokušaju nije bio mnogo jeftiniji. U ne baš sjajnom raspoloženju krećemo u obilazak. Mala simpatična tvrđava, nedavno renovirana, kale nekog Momčila, ne baš čist park oko nje, smrdljivi kanal ispod zidina. Sumrak, skromno osvetljenje, ipak škljocam aparatom (imam ih dva, a treći onaj stari dao sam ženi, ona i onako ne vole da slika, a ima i novu mobilku). Idemo do glavnog trga da razgledamo i raspitamo se za večeru. Živ grad, bašte pune, niko masku ne nosi. Preporučuju nam Kraljev čardak, restoran preko Nišave.  Jedva ga pronalazimo. Unutra polumrak, konobar za šankom, bojažljivo pitamo dal radi. Kaže: Da. A kuhinja? I kuhinja kaže. Vodi nas kroz neke hodnike, pali svetla, osvetljava veliku salu, nudi nam i baštu. Fino izgleda, neki etno stil ima i jelovnik, može da se bira. Uzimamo neke medaljone, pečurke, šopsku i belo. Brza usluga i sve dobro, toliko da naručujem još jedan fićok belog. Brže ću zaspati. Kao da smo povukli nogu dolazi još nekoliko parova i svi se bez diskrecije beče u nas. Stranci valjda nisu česta pojava u ova kužna vremena. Ulazi sredovečni par, ona povisoka, on mali, proćelav, ne skidaju oči sa novih faca, a on se toliko zableno da se smandrljo niz stepenik iz sale u baštu. Par trenutaka i onda se začu: Leleee! Odma mi se raspoloženje povratilo, vidim da ima i većih baksuza od mene. Ipak, da ne bi i ja leleko, odustajem od trećeg fićoka belog i krećemo na spavanje. Dalek je put.

ŽŽ  

[Djokaputnik]

I nismo nešto poranili, rastezali smo se sa jutarnjom kafom, ali srećom na granici nije bilo gužve. Već u šest smo kupovali vinjetu u Bugarskoj, prošli onih par kilometara lošeg puta i dočepali se još nedovršenog auto-puta, zaobišli Sofiju sa severa i dosadnom Bugarskom deonicom, naročito od Plovdiva do Svilengrada, stigli u devet i nešto na granicu. Dočekale su nas svrake na graničnim tablama, mislim da slikam jedne te iste već treći put, i nisu pravile probleme. Za četrdesetak minuta, sve je gotovo. Potvrde o vakcinaciji nam nisu ni tražili,  sam sam ih poturo, važan što sam ispravan,  HES kod su nam tražili prilikom prijavljivanja u dva od šest hotela.  Stres zbog bajramskih gužvi u koje sam kasnije upao, kompezovalo mi je običaj da se za Bajram mnoge stvari ne plaćaju.  Još na granici su nam rekli da ne treba da platimo dezinfekciju zbog praznika, na Metro stajalištu gde smo hteli da dopunimo HGS opet isto, ta zaboga Bajram je, nismo platili ni prolaz kroz tunel pod Bosforom, rampe na auto putu od Gaziantepa do Adane su bile podignute, prosto milina jedna.

U deset smo već ulazili u Jedrene, rutinski, pored džamije Gazi Mihal, preko Tundže pa pored rabadžijskog konjčeta koje pase u hladu... da ne nabrajam. Parkiramo i prvo u Negriz Doviz. Opet sam evre najpovoljnije menjao u Jedrenu 10,1 lira za evro, U Stambolu se dobijalo deset a u Alanji samo 9,5 da bi poslednjeg dana podigli na 9,7. Snabdeveni gomilom lira svraćamo u skoro uređenu Saračku ulicu na prvu ovogodičnju tursku kahvu i pecivo. Preklane i naklane sam se nasliko Jedrena pa se sada zadovoljavam sa tridesetak snimaka, reda radi. Izlazimo na džadu za Stambol, sipamo dizel na Šelu (oko 75 dinara, kolko se sećam) i jurimo pravcem za Carigrad. U jedan smo već među stambolskim neboserima u reci automobila. Srećom bez zastoja, lagano odmičemo, spuštamo se u Aksaraj, bez greške se provlačimo kroz aksarajsku petlju, izbijamo na Jenikapi, pa Avenijom Kenedi, zabijamo se u uske sokake Sultanshmeta, jedva se provlačimo između vizantijskih zidina i kafanica u osmanlijskim kućama. Ali, u odnosu na nesrećnog Nevena, ja sam moj domaći dobro uradio, iz prve izbijamo pred Grand Penisulu. Osrednji hotelčić plaćen 23 evra za noćenje, ništa posebno, izabran među sličnima zbog parkinga i frižidera u sobi. Normalno mesta za parking da izvinete u onom šupku od ulice nije bilo pa su me odveli kroz sultanahmetski lavirint pet-šest sokaka niže do nekog drugog hotela. Tu sam zalepio Renoa za antičke zidine i ostavio dovoljno mesta da mi neki fića sasvim komotno odnese celu levu stranu kad se tuda bude provlačio. Srećom ni Turci više ne teraju fiće, pa niko tuda nije ni pokušavo da se progura pa mi je auto za divno čudo ostao čitav. Pretpostavljate da ni friz u sobi nije bio ispravan, tako da mi je višednevno guglanje u potrazi za adekvatnim smeštajem u Stambolu otišlo niz rijeku. Što je najgore, isti hotel sam uplatio i za noćenje u povratku ( i u toj drugoj sobi friz je bio neispravan). Umesto da pijuckam špricer od Krstača, ladan a mnogo, i sa balkona posmatram Bosfor i Mramor, moro sam da smanjim dozu jer cene alkohola u stambolskim meanama uopšte nisu naivne.  

Da sad ne ispadne kako je sve bilo crno. Utangač sokak koji je žila kucavica ovog kraja, ljupka je uličica sa mnoštvom restorana naslonjenih na bedeme starog Carigrada. Po izlizanoj kaldrmi cunjaju turisti, galame konobari koji Vas ubeđuju da je baš kod njih najbolja klopa i najladnije vino, mešaju se mirisi mora, pržene ribe i roštilja, mame senovite bašte, guraju se dobavljači ića i pića, na popodnevnom suncu dahću stambolski kučići... 

Dopuštamo da i nas nagovore, kao... oni imaju baš to što mi tražimo. Čekaj!. A šta mi ono kao tražimo? Uglavnom, sedamo u baštu  na ulici, da što više upijemo stambolskih boja, mirisa i žamora. Jagnjetina sa bamijama, lignje, grčka salata i frtalj belog. Vino pravo, klopa ukusna cena od triest i nešto evra i nije strašna s obzirom da ručaš bukvalno u hladu istorije na dvadesetak koraka od Ahmetije i Aja Sofije. Moglo bi se još frtalj belog špricovati sa sodom i kulirati na sultanahmetskoj džadi ali popodne curi. A planirali smo i da vidimo ponešto. Prelazimo tih dvadesetak koraka i već smo na platou između Plave džamije i Svete Mudrosti. A vreme, kao da se slikerski Bog rešio da me lično počasti, prozračno sa oblačićima nadenutim na minareta, još popodnevne senke ne kvare ugođaj. Škljocam i opaljujem, ne propuštam priliku a žena žuri ka Sofiji, prošli put je nismo posetili. Teško da ćemo se i ovaj put ovajditi, redari i milicajci regulišu gužvu, kažu, previše je sveta unutra, mora da se čeka sat-dva. Pa ja ni autobus nisam čeko... pa mi pobego. Propašće nam celo popodne, zato odustajemo. Krećemo ka Cisteri bazilici koja je takođe po spisku, ali... da se samo jedno mesto u celom Stambolu renovira, to bi bilo ono koje sam ja odlučio da posetim. Jebem ti bakcuza!!! Tešim se: Šta imam i da gledam tako staru i ofucanu, kad sledeći put dođemo biće novija nego kad je Justinijan napravio. Rešavamo da se tramvajem pustimo do Zlatnog Roga pa preko njega odšetamo u Bešiktaš. Valjda Dolmbahče i sve pride ne renoviraju. Ko zna, kakve smo sreće...

[Djokaputnik]

 

Nismo još ni sišli sa tramvaja na Eminonu stanici kod Galata mosta kad nas saleteše promoteri sa flajerima za vožnju po Bosforu. Jedan me vuče za rukav: Evo, naša lađa upravo kreće, ubeđuje nas i vuče prema brodiću, gotovo punom, koji glasno turira. Pogledam se sa ženom, šta možemo izgubiti za par evra, valjda nećemo tih sat i po stajati u mestu i rešavam: Idemo da se vozamo!!! Nadam se samo da kapetan neće voziti ko sumanut i da će biti vremena da se natenane slika, unapred se tešim: Ej, tri aparata su tu, moramo nešto i uhvatiti. Kad međutim... moja bula udobno zavaljena na krmenom delu, sa naherenim šeširom mrtva ladana izjavljuje da je došla da se odmara i uživa, a ne da je ja terorišem sa slikanjem. Izdrljim se u nju ko buljina na miša: Babooo!!!Ti otkazuješ poslušnost!? Ali brod se zaukava i da ne bih trošio dragoceno vreme raspravu ostavljam za kasnije a sad jurcam sa jedne strane na drugu, sa gornje na donju palubu ne bi li uhvatio najbolju poziciju za fotkanje. Sa dva aparata opaljujem na sve strane i iz blizine i iz daljine, krupno, sitnije, veliki aparat, mali aparat... zaplo sam se u kaiševe aparata ko pile u kučinu, obmotali mi se oko vrata... da se udavim. Teško dišem al škljocam... i uživam, jebem mu miša. Iako je već kasno popodne još se sjaje stambulske džamije, palate, mostovi, oblakoderi... rumene se retki oblaci nad Bosforom, presecaju ga stotine lađa u svim pravcima, gužva ko na Gazeli u špicu, galame hiljade galebova dok skuplaju otpad sa brodova i otimaju hleb iz ruku turista. Gungula na Bosforu.

 Promiče Karakoj, Bešiktaš, približava se Dolmbahče džamija pa palata snažnih ampirskih kontura, Čiragan dvorac, Ortakoj džamija čija minareta podbačaju Prvi bosforski most. Prelepa građevina, taj most, da parafraziram Andrića: Vitak i beo, sveden na jedan luk, kao da su obe obale izbacile, jedna prema drugoj po mlaz vode koji su se sudarili i ostali da lebde nad moreuzom.  

Izmenjeno 7 jan 2022 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

Nastavljamo dalje niz Bosfor prema Crnom moru duž evropske obale a pred nama ko navigatori galebovi svih sorti, čini se da se od njihove galame ne čuju ni motori brodića kojim plovimo. Zelene uvale i rtovi načičkani vilama Arnavutkoja, omiljeno šetalište istambulske elite Bebek, vile, restorani, brodske stanice... Pojavljuju se kule Rumeli hisara kojeg je Mehmed Osvajač sa vojskom neimara sagradio za par meseci pripremajući teren za osvajanje Carigrada. Tvrđava je ogromna, bedemi se strmoglavljuju sa vrha brda na obalu, kule deluju zastrašujuće i prosto je neverovatno da se za tako kratko vreme moglo sagraditi ovakvo fortifikacijsko čudovište. Već nam se iznad glava nadnosi Drugi bosforski most posvećen kome drugom ako ne Mehmedu Osvajaču, oslonjen sa po jednim pilonom na Evropu i na Aziju. Zaokrećemo ispod njega i prilazimo maloazijskom kopnu na kome u bujnom zelenilu dremaju vile begova i dvorci paša iz vremena sumraka osmanlija. Sve tako do Anadolskog hisara, starijeg brata gore pomenutog Rumelijskog. Mada je stariji, mnogo je manji, daleko od impozantnosti komšije. Njega je oko 1390 sagradio Bajazit i on pripremajući opsadu Carigrada.  

Kučuksu zaliv sa nakinđurenom palatom-paviljonom sultana Abdulmedžida, Kuleli vojna akademija u ogromnoj zgradi sa kulama ko barokni zvonici, Čengelkoj uvala sa mnoštvom starih džamija i vila. Obilazimo se sa patrolnim čamcima vojske i policije, izbegavamo sudar sa gliserom za slikanje mladenaca, ustupamo prvenstvo feriju kojim se zaposleni vraćaju sa jedne na drugu obalu, upadamo u senku prekookeanskih džinova natovarenih kontejnerima iz svih krajeva sveta i ushićeno mašemo lucprdama sa drugih brodića, koje kao i mi dokone eglendišu u toplom bosforskom predvečerju. Promiče palata Bejlerbej letnja rezidencija još jednog Abdula sultana, samo sa nastavkom Aziz, neoklasistička građevina pod Prvim bosforskim mostom, nailaze sve luksuznije vile sa bazenima ispred, neznaš prosto jel bazen u Bosforu il Bosfor u bazenu. 

Iskidar ili Uskudar, ..bem li ga, Stambolski komšija sa anadolske strane, sa posebnim šmekom, veliki mejdan na samoj obali okružen džamijama raznih paša i vezira završava se ogromnim svetionikom. I dok pokušavam da sve obuhvatim jednim klikom već mi iza leđa iskače jedan od najpoznatijih i najslikanijih simbola Carigrada. Rušena, paljena i obnavljana od antike preko Osmanlija do današnjih dana, menjala izgled i ime, sačekivala i propuštala sve Argonaute ovoga sveta, ispraćala lađe s Ponta i Mediterana. Leanderova, Devojačka ili što bi Turci kazli Kiz kula nije menjala samo mesto gde stoji, mali školj uz azijsku obalu sa kojeg gde god da pogledate puca straobalan pogled. Preko morskih fenjera koji je okružuju ne znam gde pre da opalim, dal duž Bosfora ili u pravcu Galate, dal prema Mramoru ili preko puta na Topkapi... Smiraj se biži, bljeskaju oblakoderi Šišlija, zlate se minareta i toranj Čamlidže, vri na Bosforu ko u ekspres loncu. 

Krešendo! 

Izmenjeno 8 jan 2022 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

  Prođe Božić. prođe i Srpska nova a ja još ni sa prvim danom u Stambolu nisam završio, a treba obići celu Tursku i opet se vratiti na Bosfor. Od friških kobasica, čvaraka, barenih gronika, pitija, pačijih supa, rinflajša i cuspajza, zapečenih kremenadli, rolovanih plećki... od česnica, šubarica, orasnica, od točkića i salčića, pa od torti raznih sorti... i od mlogo ladnog špricera, misli mi ogrezle u masnoći, duša mi zadrigla. Prsti naduvani ko džigernjače ne mogu da potrefe slova na tastaturi. Možda bolje da sam sačeko uskršnju post, da mi se mozak razb(r)istri za pisanje...

   Elem, završismo i tu turu po Bosforu, pred sam zalazak, iskačem sa broda i žurim na Galata most da vidim oćul uhvatiti koji kadar lepši i atraktivniji od onih preklane. Provlačim se kroz gužvu pred kioscima sa turšijom i kompotima, čisto se ne sećam da ih je ranije bilo toliko i tako napunjenih teglama kiselih krastavaca, paprike, cvekle... Ima logike, u vrlim letnjim dnima kiselina osvežava i okrepljuje, mada ja lično preferiram zimnicu zimi, kad nas zaptije masnoća posle zabijački i kad turšija sedne ko d.pe na nokšir. Na ogradi mosta ko grozdovi vise pecaroši, ne može pošten ćovek od njih ni zalazak da opaljuje. A oće ih ko ludog ona stvar, po pet-šest sardinica vade odjednom, pune im plastične kofe. Jedan je seo da odmori i zapalio pljugu pa ja zauzimam njegovo mesto kod ograde i krećem da sa dva aparata pucam u nebo. Sevaju vrhovi munara i kao mačevi se zarivaju u užareno nebo nad Stambolom, crne senke pomahnitalih galebova nadleću kupole džamija, tope se i nestaju brodovi u lavi što nadire kroz Zlatni rog. Zažarila se Galata, planuo Bosfor, ko zlatne strune trepere pecaroški najloni pod galatskim mostom.

I onda... mrak, još nije vreme za noćno fotkanje, kasno smo ručali pa nam se ni na večeru ne žuri, ali... osušilo se grlo od one silne vatruštine što je sažegla sve na Bosforu. Po restoranima pod mostom tražimo neki gde toče nešto žešće od čaja, iz Arune gde smo preklane večerali upućuju nas kod prvih komšija, umu Turci da se prave, kao... stalo im je do komšije, a ne ono... da mu crkne krava. Jeble ih komšije. Još na ulazu nas spopala četvorica, vuku mene i bulu mi za astal na spratu, menjaju čaršave, postavljaju pet vrsta tanjira, srebrni escajg, samo što nam portikle nisu prepasali... Pokušavam da se odbranim, ne pristajem na vaćarenje, oću prvo da čujem jel toče vino i da vidim cenovnik, vičem ženi da im objasni engleski, ona kaže da ne mož da se seti, na engleskom, kako se kaže.. Pa jel mož da se setiš kako se kaže Iišššššš!!! na engleskom jebote. Ovi već i litru vode doneli (nju sam pio još kad sam bio mali) ali im ne dozvoljavam da otvore dok ne vidim cenovnik. Oni, kao uvređeni, sa krpama preko ruke u koloni po jedan odoše prema šanku. Posle duže pauze jedan donese jelovnik, otvaram ga... i likujem: Mene su našli. Nema jela ispod 50-60 evra a o vinu i da ne govorim, ko da ću Don Perinjon da pijem. Skačem sa stolice, ženi kao neprijatno, izdrljim se u nju: Oćeš ti da platiš trista evra za večeru?,,, Pa neću.. Ondak piči napred! Onaj glavni izlazi pred nas... kao nije mu jasno šta nije u redu. Jok pari komšo, eto šta nije u redu! Mene ste našli da šišate, nisam vam ja taj... kako se kaže... KOJUN...  Ovco jedna. U restoranu na drugoj strani mosta može da se popije čaša vina bez večere a može i kafva, prava turska. A nije ni skupo... a i vino im nije nikakvo, al šta ćeš, ne može i jare i pare. Zato je pogled za skidanje s adrenalina. Zlatni Rog, Sulejmanija, Aja Sofija, lađe što kreću na noćnu vožnju po Bosforu... sve to sjaje i svetli ko Manetova sveta Bogorodica Trojeručica u Zoni Zamfirovoj. Cugam špricer ko da je pravi i uživam. Pokasno krećemo uzbrdo put Sultanahmeta, na nekom ćošku s nogu večeramo donere, osvežavamo se pored vodoskoka na platou između Sofije i Plave džamije i puštamo do našeg pansiona. Sa francuskog balkona još dugo slušam vrevu Stambola, postepeno se stišava, kao da se udaljava prema Kara denizu, samo me s vremena na vreme trgne krik galeba na susednom krovu.

 

[maštalica]

@Djokaputnik, uživasmo u  tvojim sjajnim,  duhovitim početcima putešestvije...

Baš smo se smejali i sve nam slike izlaze, kao neku seriju da pratimo, a tako si i najavio 

Jedva čekamo nastavak, svaka čast 

I mi preferiramo vino, al provereni Efes, ladan ko zmijče baš lego, na istom mestu gde ste i vi sedeli 

 

 

 

 

 

 

[Djokaputnik]

maštalica

Hvala na podršci.

Šta da ti kažem, ne bih se ja mučio po Turskoj sa lošim vinima da pre desetak godina nisam ostavio pivo... zbog nedostatka mere. Što se tiče nastavka, požuriću, evo već ubacujem u drugu. Pozzz!!

Izmenjeno 16 jan 2022 (Djokaputnik)

[drug_član]

 

maštalica

Hvala na podršci.

Šta da ti kažem, ne bih se ja mučio po Turskoj sa lošim vinima da pre desetak godina nisam ostavio pivo... zbog nedostatka mere. Što se tiče nastavka, požuriću, evo već ubacujem u drugu. Pozzz!!

Djoko, mislim da bi ti sve ovo mogao lepo da upakuješ u jednu knjigicu, nadješ nekog izdvača i pustiš u prodaju......znam da je to mnooogo zahebano ali, tvoji opisi su fantastični. Svaka čast

Izmenjeno 17 jan 2022 (drug_član)

[Djokaputnik]

drug_član

Ma razmišljo sam ja o tome, al ne bih želeo sa se deranžiram... s obzirom da Nobelovu nagradu daju po ključu a Nin-ovu po moralno-političkoj podobnosti, treba posle čitaoci i obožavaoci da mi se deprimiraju ili da ne daj Bože izbiju demonstracije, puj! puj! Ili, još gore, da ove moje kolege seljaci blokiraju traktorima puteve i uvratine sa transparentima: Nobela za Đoku!!! Malo li smo uzdrmani zbog Noleta, samo bi falilo da još i mene odbiju. 

Mogao bih ja o tome još da elaboriram... recimo da poput Kapora počnem da šacujem mesto za moju bistu u aleji pesnika na Kalemegdanu...

Ali mislim da bi bilo bolje da prvo završim ovo putešestvije na forumu. U svakom slučaju hvala na predlogu, ako počnem da razmišljam u tom smeru tebi prvi primerak sa posvetom ne gine.

Izmenjeno 17 jan 2022 (Djokaputnik)