MOJA VELIKA MRSNA TURSKA TURA

[Djokaputnik]

Posle Galata mosta ne silazimo na prvoj stanici (učinilo nam se da ima još dosta uz brdo) već rešavamo da produžimo još jednu stanicu. Nije to bila posebno pametna odluka, bar što se nogu tiče, jer je tramvaj ubrzo počeo da se spušta što nam je u povratku samo produžilo uspon. Ali svako zlo ima i svoju vedriju stranu. Tramvaj se zaustavio pred Kilič Ali pašinom džamijom i hamamom prelepom građevinom koju je konstruisao čuveni Mimar Sinan. A preko puta nje je zgrada Tophane iz XV veka po kojoj ceo kraj nosi ime. Nažalos nismo imali vremena za detaljno razgledanje nego smo se uputili u pravcu Galatske kule. Iznenada  pred nama se stvorila povelika crkva koja se svojim kamenim zidom, kao bedemom, brani od bučnog bulevara. Nikako da pronađemo ulaz, obilazim ceo kvart, ali nigde ni kapije ni kapidžika. Na kraju žena primećuje na ulaznim vratima jedne zgrade natpis na jermenskom. Kroz dubok ajnfort ulazimo u usko dvorište pa u crkvu. Par žena i pop, gledaju nas sumnjičavo, mada se krstimo po propisu, pop neljubazno kaže da fotkanje nije dozvoljeno. Odmah sam ga sit. Crkva je posvećena sv. Gregoriju (kako oni kažu) i tu postoji još od XIV veka. Bezbroj puta je, gorela, rušena obnavljana, da bi je Turci polovinom prošlog veka sravnili do temelja radi proširenja bulevara, pa onda napravili novu... veću i stariju. Samo ulicu dalje još jedna crkva (doduše mala, više kao kapela) sa teškim gvozdenim vratima... zaključanim. Iznad piše: Turska pravoslavna crkva. Iz ćoška, gvožđara. Ne mogu da prokljuvim, dal je to gvožđara u okviru crkve, il se to crkvica smestila u gvožđari. Kasnije saznajem da je ta Turska pravoslavna... pa otprilike kao i Crnogorska pravoslavna. Pod okriljem države, nepriznata niotkoga.  Sa druge strane ulice još jedna... crkva, ovog puta katolička, posvećena sv. Benediktu iz 1427 god. Gradili su je Đenovljani kao manastir, boravili su u noj i benediktinci i franjevci, bila je i kapela francuskih ambasadora, i još je u funkciji. Pored nje prozaičniji, ali ništa manje važan objekat... pekara. Burek, pide, pogačice razne. Taman da obnovimo energiju pred finalni uspon na Galatu. 

    Galatu su još u vreme Vizantije naseljavali zapadni trgovci, najpre Mlečani a potom Đenovljani. Tu su ostali i za vreme Osmanlija, sa svojim povlasticama i interesima razvijajući Galatu u trgovački i finansijski centar Istambula. Pored njih su se naseljavali i razvijali svoj "biznis" i Grci i Jermeni. Tako je Galata uvek predstavljala hrišćanski deo Istambula. U XIX veku su bogati trgovci i bankari  gradili poslovne i stambene zgrade po evropskim standardima. Bilo je tu dosta crkava, grčkih, jermenskih, katoličkih. Nad Galatom i njenim zidinama je dominirala impozantna Hristova kula iz XIV veka. Bio je to najbogatiji deo grada na Bosforu. Dvadesetih godina prošlog veka u Stambolu je živelo oko 200000 Grka. A onda je 1955. zbog sukoba Grka i Turaka na Kipru došlo do pogroma Grka. Horde Turaka dovezenih autobusima iz Anadolije, palile su, rušile, razarale, silovale, obrezivale i ubijale... Danas Grka u Stambolu ima svega par hiljada. Od lepog i bogatog naselja, pogotovo na strminama oko kule, ostala je pustoš. I danas su u uskim ulicama koje vode prema kuli mnoge ruševine kuća i lokala. Bez krova, bez prozora... samo kameni zidovi i bogata ornamentika na njima govore o statusu nekadašnjih vlasnika.

Kako se približavamo kuli, uličice postaju življe, sve je više prodavnica suvenira, restorana i kafića i turista svih fela. Pred kulom red, ne red, nego kolona, Reko, možda penzosi iz devedesetih čekaju na šećer i zejtin (mada se ovi ne guraju). Par stotina ljudi čeka za uspon na vidikovac, hvatajući redak i uzan podnevni hlad. Po šest ulazi u lift. Računam da nam treba najmanje sat i po do dva da bi smo se popeli. Jedino da se umuvamo preko reda, da kažem da je hanumi pozlilo, mora hitno gore na svež luft... Ma jebo pogled! I ovako treba po danu obići Mudrost i Plavu džamiju i Sulejmaniju i Kapali čaršiju. Pičimo dole. Sve više bogatih građevina, kao da su sve bile banke, Očigledno da je ovde živela elita.

     Sada peške preko Galatskog mosta. U donjem nivou su mnogobrojni restorani, gore tutnje automobili i tramvaji. Pecaroši okupirali ograde na oba nivoa, kako  se odmičemo od Galate, pogled na nju sa mosta se sve više otvara. Sada urušene i napuštene vile ispod kule, utopljene u okolne zgrade, daju celoj Galati starinski šmek i patinu. Preko Zlatnog Roga, taksiraju nebrojeni brodići, nad njima kruže jata galebova, minareta džamija se presijavaju na suncu... letnji puls Stambola.

[Djokaputnik]

    Na Eminonu skveru hvatamo tramvaj i za tili čas smo pred Sultanahmet parkom. Prošlo je podne, kraj jula je, sunce nemilosrdno prži... za mesto pored fontana i malo osveženja, bore se gomile golubova i ljudi. Pred kioscima redovi za flašicu hladne vode, sladoledžije trljaju ruke, pod suncobranima okolnih restorana i kafića nema mesta, klupe u hladu rezervisane do ponoći. Žena se izborila za mesto u hladu a ja jadan kaskam oko Carigradskog hipodroma ko da su me, Bože me prosti, upregli u dvokolice i ganjaju u krug. Raskošna zgrada Istambulskog katastra sa iznik  (nikejskim) pločicama, pa palata Ibrahim paše Pargalije, najboljeg druga sultana Sulejmana i zakletog neprijatelja "nesretne" Hurem, monumentalna, sa izbačenim drvenim balkonima i doksatima, pa kitnjasta zgrada Marmara univerziteta... Vijugam između Zidanog obeliska, Zmijskog stuba i Teodosijevog obeliska od vrućine mi se zamutilo u glavi... pokušavam da se setim ko je i od koga i kada ukrao koju od ovih relikvija. Jesu li Vizantinci ukrali Teodosijev iz Egipta, Turci Zmijski iz Delfa. a Englezi onaj treći... ne...ne.. oni su ukrali zmijsku glavu... A i Francuzi i Švabe su tu nešto mutili, uvek su se utrkivali sa Englezima ko će pre da drpi tuđe istorijsko nasleđe. Sluđen od jare koja žari i sa neba i iz kamena, pronalazim moju lepšu polovinu (ovolepša, samo figurativno) i krećemo u obilazak Plave džamije. I nije bog zna kako zainteresovana, ali pristaje unapred se radujući sceni kad budem pokušavo da obujem patike prilikom izlaska iz džamije. Naime, zbog malo izraženijeg struka, imam izvesnih problema prilikom saginjanja, a patike sam teško obuvo zato što su mi noge otekle od hodanja. 

      Sultan Ahmedova džamija nastala početkom XVII veka, delo je učenika velikog Sinana. Zidana je na graditeljskoj tradiciji vizantijskih crkava, koju je Sinan doveo do savršenstva. Njegov učenik evidentno nije imao majstorovu sigurnost, a imao je zadatak da napravi najveću džamiju do tada, pa ju je podupro sa masivnim stubovima, koje su odmah podrugljivo nazvali "slonovska stopala". I pored toga džamija običnog posmatrača pleni svojom monumentalnošću. Unutrašnjost kupole je prekrivena sa 20000 pločica iz Iznika, po čijoj je boji džamija i dobila ime. Izgleda da se sultanova kesa brzo tanjila jer je kvalitet pločica od dole na gore sve lošiji. One pri vrhu su već odavno izbledele i izgubile boju (ko u onom vicu kad Zemunac uđe u crkvu i kaže popi: Ćale, gajba ti je ono... super, samo su ti posteri malo ubledeli). Bila je to prva džamija van Meke sa šest minareta, što je izazvalo veliki gnev verskih autoriteta pa je sultan Ahmed moro da podari Prorokovoj džamiji u Meki sedmo minare... da legne stvar. Sudeći po tome da i sada na Ahmediji popravljaju jedno minare koje se izgleda prepolovilo, da se zaključiti da je sultan sa imamima možda i izgladio stvar, ali sa Prorokom baš i nije.

   Sad sledi epizoda sa obuvanjem, koju sam već opiso i izlazak na popodnevno bleštavilo Istambula. Između nas i Sofije, travnjaci, vodoskoci, cvetne aleje i hiljade turista hrišćana, muslimana, budista, hinduista... ( kao kod mike Antića: Pet vera a šesta ciganska) Lepršaju na vetriću marame zabrađenih Turkinja, trepere šeširići i amreli Azijatkinja, sevaju bataci svetloputih Severnjakinja u vrućim pantalonicama, galame prodavci simita, miriše kuvani misir za 4 lire... i pečeni za 5, dimi se vreo kesten 100 grama 10 lira. Šareni haos. Uokvirena u zeleni ram od palmi i borova blista Mudrost. Sedamo na klupe letnje pozornice, i mada žeže, par minuta uživamo u pogledu. Praznik za oči, melem za dušu. Sinoć je bila veličanstvena, danas je božanstvena. Euforično podižem tri prsta i... shvatim da me mlađi Turčin, vehabijskog imidža, zapanjeno gleda. S obzirom na reakciju možda i nije Turčin, već neko iz mnogo bližeg komšiluka. Šta ću mu, ja stvarno staru dobru Sofiju i dalje doživljavam kao pravoslavku. Da ne bih izazvao diplomatski incident, žena me opominje da sam joj obećo Kapali čaršiju. E sad baš neću, jogunim se ja, al ipak teška srca se rastajem od Sofije i krećem ka stanici tramvaja.

Kad sam već kod tramvaja ne mogu a da ne spomenem omladinu koja u ime Istambulske opštine volontira u turističkoj zoni i na usluzi je turistima za sve informacije. Obavezno su nam bili pri ruci kada je na stanicama tramvaja trebalo dopuniti kredit na elektronskim karticama.

 

Izmenjeno 16 jan 2020 (Djokaputnik)

[Ivanhoe]

Svaka čast na putopisu još mi je više za divljenje što pamtiš gde, šta i kad jer ja iskreno ne bih mogao jučerašnji dan tako detaljno da prepričam kamoli događaje od letos 

Izmenjeno 17 jan 2020 (Ivanhoe)

[Djokaputnik]

Ivanhoe

Hvala za pohvale.

Pamćenje me stvarno dobro služi, ali i kad zataji tu je par hiljada slika sa prošlogodišnjeg letovanja, da ga osveže.

[Djokaputnik]

Šta pričati o Kapali čaršiji? Najveća zatvorena pijaca na svetu, zahvata 61 ulicu sa 3000 prodavnica, stotinak miliona posetilaca godišnje. Napravljena je još u XV veku i svih ovih vekova je centar trgovine ne samo turske. Neviđeno šarenilo boja, šarenilo roba, šarenilo ljudi. I zlato i srebro, i koža i drvo, i keramika i porcelan, i odeća i tkanine, i gvožđe i bakar, i iće i piće... Nekad su krupni trgovci sa Istoka i Zapada tu dolazili da trguju i odsedali u mnogobrojnim karavansarajima i hanovima, danas je opsedaju stotine hiljada turista i troše pare na skupe suvenire. Stvarno je sve skupo, tu ni beskonačno cenkanje puno ne pomaže (uvek će te platiti više nego na drugom mestu), al opet... toliko svega lepog ima da je prosto greota baš ništa ne kupiti. Da ne pričamo kakva bi tek greota bila ne zalutati u ovaj trgovački lavirint. Svaki čas će vas neko na srpskom ponuditi nešto ili pozvati na čaj. Puno je naših koji nisu "ostali ovde" iz Sandžaka i Bosne, a čak i oni čiji su se dedovi i roditelji odselili u Tursku dobro govore maternji.  Sa nekima od njih smo se pošteno izdivanili pa pošli kroz čaršijske sokake u pravcu Selimije

     Za mene, najlepši istambulski vidikovac je upravo ovaj iz parka ispred Sulejmanove zadužbine. Dok stojite iznad hamama, medresa i kuhinja iz kompleksa Sulejmanije, kroz njihova turbeta i odžake, pogled na Zlatni Rog, Galatu i Bosfor opčinjava. To je ona vizura sa istambulskih razglednica koja me je i privukla da pre trideset i kusur godina prvi put posetim Istambul. Doduše tada sam se sit nagledao, a sada... sit naslikao. Različit pogled na svet, valjda to ide s godinama. Tada nije bilo ni silnih nebodera na horizontu iznad Galate. Ove jeseni se davala repriza čuvene Šeherzade ( koju naša baba ne bi propustila ni za živu glavu) i žena kaže da na uvodnim špicama sa panoramom Istambula nebo(s)derima nema ni traga, a serija je snimana pre 10-12 godina. Mada... iako sam žestok pobornik očuvanja starine, ipak bi bilo suviše optimistički očekivati da moderan konglomerat od 15-20 miliona ljudi, zadrži vizuru vizantijskog Carigrada.

Još samo jedno... i bez nebosera i sa njima, Stambol je sa Sulejmanovog brda izgledao i izgleda Veličanstveno

     A tek Sulejmanija... Šta reći o građevini koju je za najvećeg osmanlijskog vladara gradio jedan od najvećih arhitekata u istoriji. Sinan je imao zadatak da konstruiše i sazida hram koji će u svakom pogledu nadmašiti  Aja Sofiju. Nemoguća misija, reklo bi se. Mudrost je savršenstvo koje je nemoguće prevazići. Mada, ruku na srce i Sulejmanija deluje gotovo savršeno. I još stoji na brdu koje dominira čitavim istorijskim Konstantinopoljem. I još je u sredini ogromnog kompleksa škola, kupatila, biblioteka, kuhinja, bolnica. Moćan je bio Sulejman. Da vam pričam o savršenom krugu u savršenom kvadratu, nit sam stručnjak za gradnju, nit vas zanima. Za one koji nisu bili u njoj... izgleda stvarno moćno. Cilj graditelja i nije bio da građevina zaseni lepotom, nego snagom i veličinom, isto kao njen ktitor. I uspeo je u tome. Moćan je bio i Sinan. Toliko moćan da je Sulejmanovom nasledniku sagradio još veću, ali i lepšu džamiju... čuvenu Selimiju u Jedrenu. Dodao bih ja u tu konkurenciju i jednu ćupriju, mada je ona građena za jednog pašu... a i za njenu slavu nije zaslužan samo Sinan... i Ivo je tu nešto doprineo. Još jedno praktično zapažanje. O gabaritima Sulejmanije je teško steći predstavu iz parka koji je okružuje, malo je prostora da se čovek izmakne i osmotri je. Najbolje se sva njena monumentalnost vidi sa skvera Eminounu ili sa mosta Galata. U žurbi nismo odmah na početku obišli grobove Sulejmana i Hurem, a posle smo se našli na drugoj strani kompleksa... ko sad da se vraća. Uostalom, žalije mi je bilo što nisam obišao Sinanov grob, koji je takođe u kompleksu Sulejmanije. A opet... i ovo dvoje su ko naši. Hurem pravoslavka, slovenske krvi a Sulejman... pa za koju se tako krupnu istorijsku figuru može reći da je govorila srpski. Jedino... ako nije znao da psuje po naški.

 Sunčani sat počinje da baca sve duže senke, a mi još ni popodnevnu kahvu nismo popili. Već kao Šurda merkamo klupu na kojoj će mo skinuti šeširče i prileći. Srećom ima dosta kafića okolo, da srčemo kafu i još malo parimo oči na Sulejmaniji, a dok ne pojedemo i rahatluk, počeće nam zalazak na Zlatnom Rogu. Posla i posla.

[Djokaputnik]

   Dok tramvaj klizi ka Eminonu, skoro da sam siguran da će mo zakasniti na zalazak. Već prebacivam ženi zbog zavirivanja u inzloge, dok smo se vraćali kroz Kapali čaršiju. U luci neviđena gužva, ljudi posedali gde god može da se sedne, nadlaktili se na svako parče ograde, zauzeli pozicije i čekaju da predstava počne. Ostavljam Anđeliju da i ona ugrabi poziciju a ja jurcam na most da se probijem u prve borbene... za slikanje. Sunce je nešto desno od Javuz Selima džamije i samo što nije kliznulo iza ivice istambulskih brda. Okolo sve plamti. Iz one tarapane na mostu, čini se kao da lađe i brodići bešumno klize ne kroz Zlatni Rog, već kroz neku pozlaćenu reku. Rumeni se Galata sa leve strane, a sa desne se minareta Sulejmanije zarivaju u narandžasto nebo. Ispred nas je Javuzselimija (valjda može tako da se kaže) samo tamna kontura na razbuktalom nebu, iznad koje galebovi kao kamikaze kidišu prema užarenoj sunčevoj grudvi. Stigao sam tačno na krešendo, samo da mi fotke uspeju. Planuli su i piloni mostova preko Roga a sunce već nestaje iza istambulskih krovova. Još tren-dva i Zlatni rog se gasi, hlade se boje u luci, još samo nebo gori.

     Iako je kraj putovanja i buđelar se skoro ispraznio, rešavamo da sebe častimo večerom na Galata mostu, iznad Zlatnog Roga sa pogledom na Bosfor i azijsku stranu. U jednom od restoranana donjoj "palubi" mosta naručujem 2 x ekmek balik  (jedan mi se učinio slabo izdašan) a žena picu. Čekam večeru dokon, svetla se još nisu sasvim popalila, a sumrak tek počinje da se pušta, slaba vajda od slikanja. U restoran izgleda više dolaze zbog nargila, nego zbog večere, ili je ovo vreme za večernju turu dudlanja, kao nama otojič za popodnevnu kafu. Uglavnom, kako ko uđe, konobari mu primiču aparaturu, raspiruju žar, a ovaj počinje da vuče dok mu uši ne popucaju. I muški i ženske, mlađi i stariji, bračni parovi i solo dudleri, napirlitane Turkinje u domindžodima i one zabrađene hidžabom (jedna je čak ispod burke, ako se to tako zove odbijala dimove dok je čekala večeru, koju su joj spakovali za poneti). Svi dudlaju, i Anđelija pali cigaru o cigaru... samo ja apstiniram. A mene sramota, što bi reko Mujo u onom vicu... Srećom svetla se popalila pa krećem u lov na kadrove, da ne gledam ove grešnike i njihove poroke. Na mostu više nije gužva pa častim sebe kadrovima i sa jedne i sa druge strane, i Galata i Fatih i Bosfor i mostovi i brodovi... svi su moji.

Večera i nije bila loša. Izbegavo sam dosad tu ribu u lebu, nije mi nešto ulivala sigurnost, al ova u Stambolu je bila baš ukusna i sočna i izdašna, onu srugu sam jedva savlado I pica je, kako da kažem... bila bogata. Razvlačili smo večeru i uživali u mirisima okolnih restorana, u svežini koja je strujila sa Bosfora, u pogledu na brodove koji osvetljeni kao ploveće reklame izlaze i zamiču ispod Galatskog mosta... uživali u atmosferi noćnog Istambula.

[Djokaputnik]

      Pravi pisac bi za ovih 5-6 meseci već napiso Rat i mir i započo Sagu o Forsajtima, a ja se još koprcam da privedem kraju pisanije o Anđelijinoj i mojoj mrsnoj turskoj turi... Velikoj. Nisam namerno hteo da spominjem povratak u našu izbu u Aksaraju... veče na Zlatnom Rogu je bilo prelepo, a neću ni sada... putovanje za Surduk se brzo i sretno završilo. A i taj Aksaraj... sve je to zbog lošeg vina... što bi reko Bregović. Uvek je dobro što de dobro svrši. U sedam ujutru  pozdravili smo se sa recepcionerom ko najrođeniji, obećali da će mo mu pozdraviti brata u Jedrenu, pokupili sa onog parkinga Renolišku u ispravnom stanju sa svim delovima i svim našim stvarima, potrefili put do Aksarajske petlje, uboli iz prve pravac za Jedrene i dodali gas. Doduše ne do daske, jer je gužva već uzimala zamah, iako smo se vozili sa 4-5 traka u jednom smeru nismo prelazili 80 km. Pored nas su promicala ultra moderna istambulska naselja, normalno sa mnoštvom oblakodera načičkanih na okolnim brdima, i kad god bi pomislili da se posle sledećeg brda grad završava, dočekalo bi nas još jedno brdo, načičkano sa još više solitera. Činilo se nikad kraja, čak i kad su naselja počela da se proređuju, strepeli smo da se iza brda ne pojavi neko novo, još veće. Tek posle jedno sat vremena, predgrađa su nestala, saobraćaj se proredio i ja sam mogao da mu ga dam po gasu.

     Sem ispale na Enerdži pumpi u Kapikulama, gde smo stali da potrošimo lire i popijemo kafu, koju ni posle 20 minuta nismo dočekali ( Sad je pij sam, dobacio sam konobaru koji se izbečio u nas, kad smo demonstrativno ustali) sve je išlo ko po loju. Jednoglasno smo odlučili da recepcionerovog brata pozdravimo... dogodine, kad dođemo u Tursku, i zaobišli Jedrene. Na granici pola sata, vinjetka na Lukoilovoj pumpi i piči. Mislim da sam već rekao da je vožnja kroz Bugarsku pravo smaranje, sem ako ne nađeš nekog turskog gastarbajtera raspoloženog za trku do Sofije. Šta ćeš, budale se uvek nađu. U jedan smo već na našoj granici (jedan popodne, naravno) . Zove nas stariji naslednik i pita jel ispred nas neki Pasat... prvo ne kapiram, potvrđujem da jeste... a onda skontam (uvek mi treba malo duže... da skontam). I ja i žena iskačemo iz kola, mašemo ko debili kad se vide na velikom ekranu tokom utakmice... skačemo, galamimo... Iz drugih kola gledaju belo, kao... Šta im je, pa nema sunca... ne verujem da je sunčanica. Sin snimak sa Gradine pokazuje dedi i babi, objašnjava kako je tehnika iznapredovala... majka baš i ne kapira, kaže A jel to nji neko sliko kad su lane išli u Tursku, a šta Đorđe tako skače, ko da je mali. Deda ukapiro pa suno na majku: Aa Bog te jebo glupavi, dokle ćeš biti tako glupava!?

 I tako, nabrljala majka zbog telekomunikacija.

Čak i kroz Sićevačku klisuru nema gužve, mada bih joj oprostio i da je bilo s obziroma da zadnji put kroz nju prolazimo na putu za Istok. Pičim, pičim pičiću i sa mora stići ću (ko Vajta)... i mada to nevolem, ipak stajem na pumpi kod Ražnja da žena kupi kafu, al samo za poneti. Ne mogu da navatam nikog da se trka, pa sam sebi računam prolazna vremena i očas posla kod kuće. U pet i nešto. Bogu fala! Prešli za dve nedelje oko 5300 km. sprcali 1200 evra (bez šopinga), videli više neg što smo se nadali... i nije nam žao. Mogli smo i duže, ostalo nam još onog mrsa i mezetine.

 

[dcveles]

cirka 5300 km, letopis ili putopis je za svaku pohvalu  Svaka cast !

Izmenjeno 18 jan 2020 (dcveles)

[Djokaputnik]

Hvala! Trudio sam se, iako neredovno.

[Mamaia]

M a Djoko  svaka čast na duhovitosti, na lepim fotografijama, na životnosti i pravim korisnim informacijama , za svakoga ko bi kreneo na ovakav put u Tursku. Bilo je i jeste zadovoljstvo čitati i smejati se , a pojedini delovi puta su zaista sjajni i meni dosad nepoznati.(Gumusler) Drugi, kao Istanbul, u kom sam bila, u tvojoj interpetaciji deluju življe i raznobojnije. Hvala , za ovo putesestvije koje si podelio sa nama i živ nam bio.

[Djokaputnik]

Hvala, i meni je zadovoljstvo da čujem lepe komentare. Šta da ti kažem, volo bi kad bi posle ovog leta mogo da napišem još lepši i duži... putopis.

[Semir]

 

Hvala, i meni je zadovoljstvo da čujem lepe komentare. Šta da ti kažem, volo bi kad bi posle ovog leta mogo da napišem još lepši i duži... putopis.

E vala Đoko svaka ti čast na ovako lijepom putopisu.

Moram ti reći da sam i ja prošle godine krajem setpembra  imao dosta sličnu turu i čitajući tvoj putopis ponovo sam proputovao kroz Tursku.

Želim tebi i tvojoj ljepšoj polovini još puno lijepih tura.

Možda nam se nekad putevi i ukrste pa se popije i kafa.

LP

[Djokaputnik]

Semir

Hvala. Vidim i na forumu da je sve više ljudi  iz našeg regiona koji planiraju sličnu turu. Pre par godina kada sam čitao putešestvije jednog člana do Kapadokije i dole do Antalijske regije to je delovalo kao avantura dostojna Indijane Džonsa, a sada se desetine ljudi svake godine otisne kolima u tom pravcu. Nadam se da će moj putopis pomoći nekima koji se još lome da krenu ovim putem.

Što se tiče susreta, ne bi bilo loše da se negde na obali Crnog mora popije jedna prava turkiše kahva, ako mi finansije i komšije dozvole da krenem u obilazak turske i gruzijske Crnomorske obale. 

Pozzz.

[Ivanhoe]

Ma ja bih i avionom na taj kraj, no ne dadu mi da vozim, pa ću jopet kolima ... 

[Djokaputnik]

Nisi probao da se prošvercuješ u pilotsku kabinu, pa kad ovima popusti pažnja a ti samo: Brrmm!!! Brrrmmm!!! Ako ti uspe obavezno mahni krilima nama, dole na auto-putu za istok.