MOJA VELIKA MRSNA TURSKA TURA

[dolinalima]

Е, супер. Једва чекам јер пишете из срца. А и фотографије су првокласне.

 

пс. Та моја (аван)тура из 2004. је трајала 35 дана. Београд, Каиро, Египат од Александрије до Абу Симбела, Јордан, Сирија, Турска. Па кући кад је понестало пара

Авионом, возом, аутобусом, трајектом, таксијем ... Једино подморницом нисам путовао

Izmenjeno 13 nov 2019 (dolinalima)

[Djokaputnik]

Praznici su tu, zabijačke su prošle, ložim grejanje, sušim meso... Vremena na pretek, pa da pokušam da završim ovo sećanje na letošnje putešestvije a da ne padnem u iskušenje da skarabudžim. Kontam da je većina onih koji su počeli da prate moju seriju već izumrla, pa ovo pišem za ovogodišnju generaciju "Turaka", možda nekom i zatreba.

 Da bi smo overili celu Antalijsku regiju ostalo nam je da obiđemo i Antaliju sa okolinom. I u jutarnjim satima na putu Alanja-Antalija je neviđena gužva. Autobusa sa aerodroma i na aerodrom ima više neg autova. Krajne vreme je da Turci prave nov auto-put, ili još bolje aerodrom u blizini Alanje.

Antalija, razlivena oko Mediterana, jako je nezgodna za snalaženje  vozača koji se tu prvi put zadese. Kilometri i kilometri avenija omeđenih palmama, soliteri, hoteli... Prilično konfuzno sa retkim putokazima. Pri tom su glavne atrakcije udaljene jedne od drugih i po desetak kilometara tako da vam lutanje ne gine. I pored toga uspeli smo da se dovučemo do Kaleičija  (starog gradskog jezgra) pronađemo parking i krenemo u obilazak. Šta da kažem... nije nam se dojmio. S obzirom da se ceo grad nalazi na steni, par desetina metara iznad mora, silazak niz uske uličice Starog grada do luke, nije obećavao lak povratak (ispostaviće se da postoji lift za povratak ali smo mi to shvatili tek kad smo se već peške popeli). Osmanlijske kuće iz XIX veka sa mnoštvom raznih lokala namenjenih turistima, neke stare kuće ruševne, a neke opet napadno renovirane. Luka, za koju kažu da je tu još od antike, zagušena turističkim jedrenjacima a la "Gusari sa Kariba" koji su na ovom delu Mediterana izgleda u trendu (ili se... jednostavno, Rusi pale na njih). Poranili smo, opet srećemo samo Azijate koji u grupama cunjaju i škljocaju najnovijim modelima digitalaca. Penjemo se uz brdo i na terasi iznad stare Antalije i luke ispijamo kafu. Konobar grupi Japonerosa uz kahvu na tacnu stavlja i čokoladicu iz činijice na šanku a nama... šipak. Vičem ko onaj Mujo iz vica: Đe je bolan, keksić? - ali on ne reaguje. Ustajem i iz činijice sa šanka uzimam punu šaku čokoladica i raspoređujem ih na ženinu i moju tacnu. Japanci ukapirali i ushićeni tapšu, fotkaju me... ja poziram... konobar pizdi al ne reaguje.

   Krećemo po auto i iz prve naletimo na putokaz Duden selalesi. Baš lako, da ne bi bilo sumnjivo. Ipak pratimo putokaze i vozamo se dobrih desetak kilometara. Gubim orjentaciu u onim silnim avenijama i bulevarima, nemam pojima ni gde smo ni kude smo. Ipak stižemo na licino mesto . Piše: Duden. Očekujem da smo stigli na one čuvene vodopade koji se sa stene survavaju u more. Puno naroda, prelazimo preko nekih potočića koji negde jurcaju, prave male kaskade, slapove... Neki već raširili ćebadi, posedali i jedu. Čudo jedno kako te kaskade, brzaci i slapovi otvaraju Turcima apetit. Odma gledaju da zalegnu u debelu ladovinu iznad vode i da zamezete. Kroz bujno zelenilo prelazimo most iznad malenog klanca  dubokog par metara. Dole huči, buči. Sa druge strane puteljak ispod naherene stene a napred... selalesi, pardon, vodopad. Očigledno jul nije njegovo vreme ali ipak deluje jako lepo. U par traka sa desetak metara visine rasprskiva se u jezerce ispod. Iznad njega prašuma, do vode se puštaju puzavice i lijane, samo još Tarzan da zaarluče: Ja Tarzan a ti Džejn...!!!! Na platou ispred vodopada prava promenada. Pljušte selfiji, Azijatkinje u slamenim šeširićima poziraju u stilu... ja kao gutam vodopad... ja ga  kao bojagi dočekujem u šake... ja kao... Sa platoa se ulazi u tunel-prolaz. Preko klizavih stepenica i dok vam hladna voda sa tavanice kaplje po šiji, prolazite kraj otvora u steni, koji gledaju u unutrašnju stranu vodopada. Baš osvežavajuće u vrelini Antalije, skoro da bi i ja mogo zaleći i zamezetiti. Sad tek kapiramo da smo mi došli na Gornje Duden a da do Donjih Duden ima da se voza... opet samo desetak kilometeri.

Izmenjeno 3 jan 2020 (Djokaputnik)

[Teogonija]

Dobro dosao Djoko ponovo  na svoju temu, izumrli nismo cekajuci, nadam se da smo svi na broju zdravi veseli i raspolozni da mrsimo s tobom po Turskoj. Ne skarabudzuj, samo ti lagano

[Djokaputnik]

Teogonija

Bolje vas našao. Ajd da mrsimo, Bože me prosti, da nas ne čuju popovi... Mošda  neki i izmrse neko lepo putovanje za Turkiju ovog leta. Neću skarabudživati... polako ću, sremački natenane.

[Djokaputnik]

Pratimo putokaze za Laru i Duden selalesi čini mi se celu večnost, imam utisak da smo obišli sva gradska i prigradska naselja Antalije, a nikad stići. Pa ipak svemu dođe kraj, pa i našem vozanju. Ogroman parking, ostavljamo auto i već čujemo grmljavinu vodopada (ko onaj Bosanac iz Jajca: Što to šumi, bolan? Joj, vodopad!!!).  Kroz parkić se približavamo mestu gde se reka strmopižđava u more, krećemo levo i sa mostića preko Dudena kroz trsku vidimo da reka nestaje, prelazimo na drugu stranu, prilazimo ivici litice... i ništa. Turistički jedrenjaci razbacani okolo, hoteli naređani  po litici... šumi bolan i dalje, al ja tu ništ ne vidim. Doduše podiže se nešto kao izmaglica ili dim na mestu gde se u dubinu survava reka, al od vodopada, jok.. Ako je to sve što može da se vidi, to je stvarno... da ne kažem već.. čiji dim. Pokušavam da zvirnem preko ivice provalije, al strogo vodim računa da mi se žena ne nađe iza leđa ( još nismo izgladili odnose narušene zbog vozanja teleferikom u Alanji ). Da joj se slučajno ne omakne ruka... kao ona tela da ne zadrži, ali... nije uspela. Razmišljam: možda se vodopadi vide samo sa pučine. Čekaj, pa jel nije bilo slika sa litice... pa na Guglu sam gledo! Ne pitamo nikog, ponovo preko mostića na drugu stranu, pored pojasa trske, opet na liticu, par koraka udesno... Ha!!! Eno vidi  se početak survavanja!  I mada vidim masu na tridesetak metara od mene kako besomučno škljoca aparatima, sam sebi ne verujem da ima i bolji pogled. Slikam ko sumanut, provlačim se kroz lijandere na ivici, hvatam kadrove, sad bi stvarno neko trebo da me drži sa leđa... da ne poleti i ja u dubinu. I normalno, na pedesetak metara od mostića, sa desne strane vodopadi se vide u fulu. Čak i pecaroši koji u kabanicama, mokri od glave do pete, sa klizavih stena zabacuju udice u samo srce vodopada. I ide im... vide se neki pokrupni primerci. Tu su i adrenalinski zavisnici koji se u gumenim čamcima sa snažnim pentama zaukavaju u vodenu zavesu, za trenutak nestaju u vodenom dimu... a onda mokri izleću napolje. Molim Boga da se koji prevrne... al bi to bio kadar za mog Canon-a (svi imaju prsluke za spašavanje, ne bi valjda nastradali) Šalim se... al imo sam utisak da se  i ostala sabraća po aparatu, koji sa ivice  pored mene slikaju scenu u podnožju, mole za isti scenarijo. Šta da opisujem vodopade, to treba videti... pa makar i na slici. Pre petnaestak godina, kada se tursko primorje tek otvaralo za nas, gledao sam u reportaži, sada već pokojnog Mićića, vodopade ko na dlanu. Tada su mi delovali daleko i nedostižno, gotovo ko Viktorijini na Zambeziju, a sada... stojim nad njima, takoreći... držim ih na dlanu. I nisu nešto daleko, nisu ni nedostižni, ali svejedno... ruše s nogu. I sve mislim da nisam opalio onaj najvažniji, onaj najlepši kadar, pa opet i opet škljocam na iste kadrove. Jedva smo krenuli.

  Najlakše smo došli do Kuršunlu vodopada. Čim smo se izvukli iz grada, na velikoj raskrsnici skreće se na put prema severu (Ankara, Istambul...) i posle par kilometar skrećete u borovu šumu. Parking u hladu, nema gužve na biletarnici... milina. Brzo niz stepenice i pred nama je jezerce bukvalno pokriveno krošnjama borova. Nestvarno zelena boja, u Sremu bi kazli zečkava, prepuno riba. ispod površine na sredini jezerca, ogromna ribetina, prosto zastrašujuće... ko Nesi iz Loh Nesa. U taj bazen se obrušava Kursunlu selalesi sa 18 metara visine... normalno, kad ga ima. A sad od celog onog, onako krasnog vodopada sa slika, ostalo samo par kapi. Da prostiš... ko kad se neko nakanjiva da piša... a i nije ga baš nešto navalilo. Bez obzira... retki posetioci ipak jurišaju pod stenu gde je nekad bio vodopad (čekao me pa presušio, što bi reko moj imenjak Balašević) i slikaju se u klasičnim pozama, kao da je selalesi još tu... Ja kao gutam vodopad... ja kao držim vodopad na dlanu... ja kao...

Kad smo već tu, krećemo na pešačku turu kroz debelu ladovinu borova, prelazimo neke mostove ispod kojih su ostale samo barice, provlačimo se kroz uske procepe i na kraju kao nagradu dobijamo još jedno jezerce prepuno riba, pataka i sa desetinama kornjača koje se greju na stenama koje izviruju iz vode. Raj za slikere poput mene. Baška restorančić sa terasom nad jezercetom. Popodnevna kahva i ceđeni sok (mada preferiram belo) ladan ko zmija... i rahatluk

Izmenjeno 3 jan 2020 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

Odmor u hladu Kuršunlu borova, dobro nam je došao, al da sam znao da je vodopad presušio, teško da bih se rešio da ga posećujem. Pogotovo što smo žrtvovali obilazak Perge, prilično očuvanog antičkog lokaliteta. Prošli smo pored nje na par stotina metara, ali... popodne je odmicalo, trebalo nam je više od pola sata vožnje  do sledeće stanice, senke su se produžavale i pretile da mi pokvare slikarski ugođaj na mestu gde to nikako ne bih želeo. 

Aspendos. Pored Kapadokije i Donjih Duden vodopada, meni najvažnija tačka letovanja 2019. Najočuvaniji antički teatar na svetu. Mesto gde predstave gotovo da nisu prestajale za poslednjih dve hiljade godina. Od svih prirodnih lepota, vodapadi me ponajviše fasciniraju, a od svih graditeljskih, antički amfiteatri. Obilazili smo ih, kud god da krenemo. Oduševljavali su nas i akustični Epidaurus na Peloponezu, i simpatični Filipi kod Drame, i strmi Pergamon iznad Bergame, i ogromni Efeski amfiteatar, i onaj na Pamukalama, pa onaj u Miletu, pa mnogobrojni likijski. Ali... ovaj je savršen. Kroz njegova vrata, kao kroz vremensku kapiju ulazite direktno u... antiku. Gradio ga je Grk Kseno ("stranac") za vreme imperatora Marka Aurelija, gradio da primi do 15000 gledalaca na 40 redova mermernih sedišta. Na samom vrhu gledališta i danas je sačuvana lučna galerija gde su se smeštale žene sa decom i najniži slojevi. Scena je savršeno očuvana, jedino iz niša iznad scene nedostaju mermerne statue koje su raznesene po muzejima. Sedeći na mermernim skalama zamišljam kako Rimljani u togama , izvaljeni na sve strane, ispijaju vino iz krčaga, grickaju orašaste plodove i sušeno voće i pijani dobacuju glumcima koji ispod velikog platna što štiti scenu od sunca, igraju dnevnu predstavu. Sve je tu, nedostaje samo platno i Rimljani... i krčazi sa vinom. Bože, kakvo je bilo to rimsko... vino? I tako... umalo da se zabaćokam i zaboravim slikanje. Senke postaju sve duže, kontrasti sve oštriji. Potrčkujem uz stepenište, jurim na vrh da ga opalim još koji put, onako obasjanog kasnopopodnevnim suncem. Zidovi scene kao da su pozlaćeni, prosto plamte. Sa galerije na vrhu ne znam gde pre da uperim objektiv. Dal u scenu i gledalište uokvirene lukovima, što podsećaju na kulise u slikama renesansnih majstora, ili kroz prozore što gledaju na ostatke starog Aspendosa iznad kojih se uzdižu zelena brda i planine iz čijeg pazuha izviruju skrivena sela. Samo ih vrhovi minareta na džamijama, odaju. Već baldiso od penjanja i opaljivanja rešavam da još malo posedim na ugrejanom mermeru i budan sanjarim antičke snove. Večernja predstava, stotine baklji čiji odsjaji trepere na mermernim zidovima, senke oskudno odevenih Rimljanki lelujaju... "Hoćemo li?" tu je Anđelija da mi svojim prozaičnim pitanjem ne dozvoli da duboko odlutam u antiku. "Šta oćemo li? Lebac ti jebem!!"-izdrljim se. "Šta se odmah brecaš? Vidim da si skoro zaspo." Mislim... stvarno... s kim da se raspravljam. Demonstrativno prvi krećem prema kolima, ona likuje u sebi, ipak me je pokrenula. Trebo sam je ostaviti tamo pred Aspendosom, nek utvrđuje lekcije iz antike.

 

[Djokaputnik]

Osam noćenja na Sredozemlju, sasvim je bilo dovoljno za obnavljanje pigmenta i prkošenje komšijama ( A, šta kažeš za Tursku boju?) . Što bi rekli cirka oko tri minuta do četiri (ujutru naravno) krećemo iz Side-a. Nećemo ga baš pamtiti. Pravac zapad do pred Antaliju, pa na sever. Tuda smo već prolazili pre neki dan, sad po noći i onako ne bismo mogli razgledati pejzaž pored puta. U svanuće prolazimo pored Karadžaoren jezera i zabijamo se u planinski venac, verovatno ogranak Taurusa, penjemo se u visinu, prolazimo kroz tunel Kazak na drugu stranu masiva i produšujemo prema Isparti. Češemo se o ovaj "gradić" od oko 200000 stanovnika i ulazimo u brda Akdaga sa simpatičnim selima okruženim pašnjacima i jarugama. Nadvisuju ih mnogobrojni vetroparkovi. Put pravi, kilometri se samo vrte. Prošlo je sedam, mi smo već kod Afjonkarahisara, nažalos vremena za njega nema iako je tu prelepa tvrđava i čuvena čaršija u Starom gradu. To je i čuvena banja sa mnogobrojnim termalnim izvorima. Mnogo hotela pored puta. Brdoviti predeli, šume pa Kutahja. Razvučen grad sa četvrt miliona stanovnika. Prolazimo kroz novi deo grada. na jednom semaforu spomenik pored puta. A vidi ga kolega! kažem ženi. Gleda me belo. Pa jel vidiš ovog na konju što jaše preko kugle zemaljske. Pa to je naš kolega Evlija Čelebija, svetski putnik.

Pozdrav Evliji, mi pičimo dalje. Skretanje za Eskišehir i Ankaru, brda kod Inonua, velika petlja kod Bozjujuka... Opet ulazimo u planine obrasle šumom, prolazimo kroz Inegol i Bursa se naslućuje. Sa leve strane nadvisio se Uludag, planinčina od 2500 metara, čuveno skijalište u koje iz centra Burse vodi žičara dužine 8,5 kilometara. Kašu da na planini ima još oko 60 pravoslavnih manastira. Ispod nje je banjsko lečilište čuveno u celoj Turskoj. Trebalo bi dva dana da se to sve obiđe, a imala bi i Anđelija da se navoza sa žičarom do mile volje.

Ulazimo u predgrađa Burse.

[Djokaputnik]

Što bi Andrić rekao: "Carski grad... daleka i bogata varoš Brusa" Umeo je Andrić da pogodi u žicu. Poslednja stanica na Putu svile, biser Bliskog Istoka, mesto u kojem je osnovano Osmanlijsko carstvo i njegova prva prestonica. Sa Uludagom u zaleđu i Mramornim morem kao vezom sa Evropom. Više od 2 miliona stanovnika, ekonomski najmoćniji grad posle Istambula. Kilometrima se vozamo pored fabrika automobila, čini mi se da se sva svetska automobilska industrija tu sjatila. Jedva smo dogurali do centra. Nedelja je, nema gužve, parkiramo se u samom Starom gradu. Nikog ni parking da nam naplati.. Uvlačimo se u Kapali čaršiju, bazamo po uličicama među kompleksom hanova od kojih je svaki bio a i sada je specijalizovan za trgovinu nekom robom: svilom, zlatom, srebrom, kašmirom, jorganima, peškirima... Po svima su razbacane čajdžinice i kafedžinice, lokali sa donerima, kolica sa simitom. Ne rade sve prodavnice i mogu samo da zamislim kakav je krkljanac radnim danom. S obzirom da smo već desetak dana u Turskoj i da smo procunjali kroz dosta velikih gradova na prvi pogled procenjujemo da je Bursa daleko najjeftinija za šoping i klopu i da se ovde dobija najbolji kurs u menjačnicama. 

Iz lavirinta čaršijskih ulica izbijamo pred Veliku džamiju iz 1400 godine. Retka osmanska građevina u seldžučkom stilu sa predivnom fontanom u unutrašnjosti. Zadužbina je sultana Bajazita I. Iza nje parkić sa velikom fontanom i slovima "BURSA" za slikanje. Novi niz hanova, među njima i džamija Orhan Gazi pa prelepa stara Gradska kuća. Sedamo da popijemo kafu na skveru kraj fontane. Posmatramo prolaznike, koji bez žurbe šetaju ili sede na klupama u parku. Mnogo žena u tradicionalnoj odeći, sa maramama i u dugim kaftanima. Onima mlađim ispod tradicionalne odeće izviruju komadi luksuzne zapadnjačke nošnje. Što se tiče mobilki tu bogami ni babe ne zaostaju za ovim mladima. Možda su im samo modeli stariji, ali vidi se da ih dobro služe. Krećemo opet kroz čaršiju i sedamo ispred restorančića direktno na ulici. Vreme je za klopu. Ja uzimam jagnjeći doner (kažu da mu je Bursa postojbina) a žena pileći šiš. Ukusno, a nije skupo. Tumarajući ulazimo u han peškira i nikako da se izvučemo odande. Nikad u životu ih nisam video toliko, svih veličina i boja, od svih materijala... hiljade i hiljade peškira, toliko ih je da čak ni moja hanuma više nije zainteresovana za njih... jebo te, da se nije pobolela... ni za cene ne pita. Izvlačimo se nekako iz peškir pijace i izlazimo na ulicu Republike, šetalište i trasu za Tramvaj zvani želja. Vidimo tvrđavu u kojoj su neke od najlepših osmanskih građevina, na drugoj strani je čuveni srednjevekovni most sa dućanima na njemu, silni parkovi, hanovi, džamije... Nažalost, trebao do tri stići u Jalovu na feri za Jenikapi. Nismo videli ni deseti deo onog što smo želeli, samo nas je okrznuo dah orjentalne Burse. Nije ovo grad za dva sata, treba ovde počinuti. Srećom, Bursa i nije tako daleko, nadam se da će još biti dana za megdana.

Kroz ultra moderna naselja pičimo na sever ka Mramoru i Jalovi.

[Djokaputnik]

Relativno lako i brzo se izvlačimo iz Burse ili Bruse (raniji naziv prema grčkom Prousa). Imamo sedamdeset kilometara do Jalove, put je odličan ali se prolazi kroz povelike gradove Gemlik (90000 stanovnika i Orhangazi (60000). Treba nepunih sat vremena. Problem pred samom Jalovom je što odjednom prestanu da pokazuju pravac za trajekt i sugerišu pravce prema Osmangazi mostu. To je bio problem i na putu iz Istambula prema Ankari. Očigledno na kvarno usmeravaju put na mesta naplate.  

Ne damo Turcima da nas opet navuku, uočavamo skretanje na trajekt za Jenikapi i ulazimo u luku. Tek je pola tri, gužve nema... kad međutim. Turčin na rampi nam objašnjava da na trajektu koji kreće u petnaest do tri nema mesta, a sledeći ide tek u pet. S obzirom da dotični nezna engleski, žena mi i nije od neke koristi, ona preteriva kola na parking a ja ostajem da se svađam rukama i nogama. Razumem da treba neki porez i neka taksa i Turčin mi na papiru piše cifru od 190 i nešto lira. Pokušava da me zavrne za četrdesetak lira (setim se Nebojšine teorije da imaju dve tarife, za strance i domaće). Nisam u poziciji da biram, ako čekam trajek u pet, uhvatiće nas noć dok se smestimo u Stambolu, a hteli smo nešto i da vidimo. Istresam iz džepova sve lire što imam (mahom metalne i sitne). Žena je već uz put izbrojala da nam je ostalo 136 TL. Dodajem odgore, na onu gomilu novčića još i novčanicu od sto evrića (šta ću, sitnije nemam). Turčin izdrljio očo, viče nešto, galami, misliš šlog će ga strefiti. Gura mi one evriće nazad, uzima neki poslužaonik i na nega sa pulta svlači onu gomilu lira, ni ne broji ih. Besno mi pruža bilet. Dvadesetak lira ispod cene, biće za dve prave kahve u Stambolu.

Preterujem kola u red pred trajekt "Javuz sultan Selim I". I mada sam tog Javuza sit još od pre desetak dana kad su me putokazi navukli na most Javuz sultan Selima preko Bosfora i isterali mi iz džepa dvadeset evra... sad razmišljam da čovek možda i nije bio baš tako loš. Uterujem kola u trajek i žurim na palubu, ma šta žurim... šturmam, obaljujem konje i junake, odnosno Turke i Turkinje. Treba naći što bolje mesto za fotkanje, već zamišljam kako ću prvo da izopaljivam Jalovu (zbog žurbe na trajek nismo videli ni G od grada) pa kad krenemo okolne brodove, pa traku koja ostaje za trajektom... Blago je reći šok... kakav šok, mali moždani udar. Sav prostor za putnike je zatvoren, zatamnjena, muzgava stakla, ne bih mogo slikati ni slona s one strane stakla a kamoli panoramu Istambula ili pučinu Mramornog mora. Jebeš mi kevu, ako ih ne tužim. Jebo ih i Javuz... i onaj drugi...  Odjednom feri kao da se propeo i naglo krenuo. Pristanište i brodovi u njemu ostaju iza nas kao da se od njih udaljavamo na Kavasakiju (Jesil ćero vaki Kavasaki?). Moje dotadašnje iskustvo sa trajektima se svodilo na prelaske  moreuza i zaliva od par kilometara sa plovilima koja brundaju i vuku se ko dereglije, a šta je ovo jebote, ko na mlazni pogon. Opasan ovaj Javuz, jebo sliku svoju. Lutam pored onih silnh pendžera u nadi da ću naći neki manje muzgav, da škljocnem makar koji put i vidim na krmenom delu nekolko  devojaka kako podižu mobilke. Požurim tamo... kad one odškrinule neki šiber i fotkaju kroz rupu obalu koja se brzo udaljava. Uguram se ko puvanjak između njih, izlaktam se za najbolje mesto i počnem da škljocam mojim Canon-om.  Sve me žao da napustim poziciju zauzetu u žestokoj borbi, al iskreno više i nemam šta da fotkam. Obala je već poprilično daleko, Teška srca napuštam tek zauzet položaj i krećem prema pramcu, nadajući se da i tamo ima neki šiber. Al čisto sumnjam, na pramcu pored pendžera nikog, svi sede i bulje u muzgava stakla. Ipak krećem da proverim i vidim šiber, nije  mi jasno, kako niko ne slika, možda šiber ne radi? Prilazim i povlačim ga... samo što me promaja nije srušila na leđa. ko kad bi neko uklonio šoferšajbnu sa kola u punoj brzini. E, pa nećeš se ti dejki oteti baš tako lako, mislim se ja. Sužavam otvor na šiberu, tek da ruka sa aparatom može da prođe, ja stajem iskosa da me ne ubije promaja i.. fotosesija može da počne. Taman nam se kroz izmaglicu približavaju obrisi Prinčevskih ostrva i siluete solitera na azijskoj strani Istambula.

[Djokaputnik]

Između ferija i obale promiču Prinčevska ostrva, zaklanjaju vidik na grupe nebodera, pa otvaraju pogled na iste te nebodere iz drugog ugla. I mada je ona urbana, turistička i izletnička strana okrenuta prema kopnu, i na ovoj spoljnoj, morskoj je veoma živo. Kolone teretnjaka hrle ka Bosfori i iz njega, špartaju gliseri, šepure se jedrilice a iz šumaraka na ostrvcima svaki čas proviri kupola neke crkve ili manastira. Ostrva duguju svoj naziv činjenici da su za vreme Vizantije tu slali u egzil prinčeve, pretedente na presto, koji su u Igri prestola bili gubitnici. S obzirom da su Osmanlije od Vizantije pokupile sve što se moglo, ni ovaj običaj nisu zaobišle. Tako su tu svoje tužne dane provodili mnogi, od purpurnih (porfirogenetskih), vizantijskih prinčeva i princeza, preko zelenih osmanlijskih, pa se ovde našlo mesto i za jednog crvenog princa. Naime tu je jedan deo svog života u egzilu proveo i Lav Trocki. Pogled na sama ostrva i nije nešto što ovo putovanje čini posebnim, ali pogled na predgrađa i sam Istambul impresionira. Sat vremena se vozate pored neprekidnog niza naselja koja prekrivaju sva okolna brda i puštaju se do obale i mnogobrojnih pristaništa uz nju. Svak čas se kao šumarci iznad stambenih zgrada izdižu grupe nebodera, od sto do skoro tristo metara visine, različitih oblika i stilova. Kako im se brod približava, ili udaljava od njih, oni se menjaju, pregrupisavaju, pokazuju novo lice. Kartal, Maltepe, Goztepe... ređaju se naselja, svako sa svojim centrom, koji podseća na mali Menhetn. Čamlidža sa svojim TV tornjem od 365 metara koji svojim futurističkim izgledom pomalo štrči, ali koji svojom dominantnošću sigurno daje pečat modernom Istambulu. Ređaju se Atašehir, Fenerbahče, Hajdarpaša, čija stara železnička stanica na samom pristaništu svojom kitnjastošću više podseća na neki barokni dvorac...

Još se oči i aparat nisu odlepile od Iskidara i njegovih satelita a već se pojavljuju piloni mosta na Bosforu, kula i palata Dolmbahče, Galata... a iznad njih kao perjanica ogromni neboderi Šišlija, poslovnog i finansijskog centra. Ovo se ne stidi ni Menhetna. Zlatni Rog, hvatam samo krajičkom oka i svu pažnju posveđujem istorijskom jezgru Istambula... ispred nas su u svoj svojoj veličini i lepoti Aja Sofija i Plava džamija. Popodne je, čitav istorijski Eminonu blešti na suncu, jata galebova izmešana sa brodovima, jedrenjacima, čamcima... Kupači na lukobranima, pecaroši, svetionici veliki i mali.  Zvonici grčkih i jermenskih crkava u priobalju, vizantijski bedemi iznad njih, džamije svih mogućih sultana i vezira, Konstantinov stub, Bajazitov kompleks... Bože, dal sam još nešto zaboravio? Široka Kenedijeva avenija kojom prema tunelu ispod Bosfora šibaju hiljade automobila, luka Jenikapi u kojoj manevrišu, ulaze i izlaze iz nje brodovi... i naravno ljudi. Beli, plavi, žuti, crnpurasti, crni... Evropljani, Arapi, Afrikanci, Azijati... Eskime nisam video, što opet ne znači da ih nije bilo. Šareni haos. Jedva sam stigao da odem do auta, toliko sam se bio zabaćoko.

Izmenjeno 7 jan 2020 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

Bez navigacije ulazim u haos Istambula. Nadam se da sam dobro zapamtio maršutu. Pravac prema tunelu Evroazija, brzo prestrojavanje u desno da se ne bih vratio u Aziju, polukružno... ispod dva nadvožnjaka pa polu desno... Aksaraj, priobalni kvart Istambula iznad Jenikapi luke, relativno blizu istorijskom centru. Evropska strana, lako se autom izvući prema zapadu i Jedrenu. Sve sam dobro proštudiro... jedino Aksaraj nisam. Tu su sultani dovodili izbeglice iz Aksaraja, grada na obodu Kaoadokije (kroz njega smo nekidan prolazili dok smo se tamo muvali), tu su se i sredinom prošlog veka slivali migranti iz Azije i Afrike, tu su devedesetih nagrnule kroz otvorene kapije Gvozdene Zavese sve nacije bivšeg SSSr-a i stanovnici okolnih zemalja Istočnog bloka. Uvek se ovde, trgovalo, švercovalo, uvek je bilo živo i ... nesigurno. Nije baš da sam birao najjeftiniji hotel... ali tako je ispalo. Istambul je i velik i moderan grad ali... kao i svaki veliki grad ima i on svoje Jatagan male (što bi reko Bjelogrlić). Provlačimo se kroz uličice uzane ko da prostite š.... pored zapuštenih udžerica, pored šupa gde istambulski taksisti peru svoje autove, pored parking placeva za šlepere sa Balkana, pored magacina obezbeđenih teškim metalnim kapijama i masivnim gvozdenim rešetkama. Okolo buljuci musave dece svih nijansi i rasa. Nije ni toliko prljavo koliko je sve zapušteno i bedno. Očigledno je neki gradski planer odavno precrtao ovaj kraj sa mape Stambola. Čekaju se bageri ili... ne daj Bože, kakav zemljotres da se sva ova beda sravni sa zemljom i da nikne neki novi "Menhetn" nad Bosforom. "Hotel" nažalost ne odudara od okoline, srećom što u odnosu na svoj izgled ima blještavu reklamu, pa ga nismo promašili. Zagledamo se... dal ući u njega il bežati što dalje. Gde u kasnim popodnevnim satima tražiti smeštaj, uostalom... da smo hteli da debelo platimo, ne bi smo ni izabrali ovaj najjeftiniji. Hrabro ulazimo, tip spava na kauču iza recepcije, budim ga, on pospano pokušava da komunicira na engleskom. I ne ide mu baš. Pitam ženu šta da radimo. On se sav ozari: Bulgarija! viče. Kakav Bugar, jebo te Bugar, uvredim se ja, zar ti mi ličimo na Bugare ( a šta onda radimo ovde?). Tip poče na solidnom ruskom, raspričo se, kaže da je hotel sjajan (?), ne treba da se plati unapred, nudi nam frižider kraj recepciji na uslugu... Pokazuje sobu, šta da kažem... posteljina izgleda čisto... sve ostalo... da ne pričam. Odlučujemo da prenoćimo a sutra ako ne nađemo bolji smeštaj, pravac Srbistan. Pitam gde da parkiram auto? Kaže, mogu slobodno na ulici. Gde na ulici, pa tu se i pešaci sudaraju, do ujutru će mi odneti celu desnu stranu Renoa. Pitam jel ima parking. Kaže da je skup, koliko pitam ga, Petnaest lira, kaže, za dve noći. Daj nemoj me zajeb...ti, vodi. Tu je u blizini. Nevelik plac ograđen limovima... ima i kapiju sa katancem, a i gazda spava u starom kiosku na sred placa... upravo na primusu krčka nešto za večeru. Pita jel smo gladni? Ne hvala... baš smo obavili. Recepcionar garantuje za njega, kaže da je pošten čovek. Ajd...

Objašnjava nam kako da se probijemo do centra. Ne vredi gubiti vreme, uskoro će sumrak, žurimo da vidimo bar nešto od Stambola. Nemamo mrvice da ih ko Ivica i Marica prosipamo za sobom, da u povratku nađemo put. Mada sumnjam, grad je pun galebova i nekih grlica braon boje (kažu senegalskih). Izbijamo na veliku Aksarajsku petlju kod džamije Valide sultanije i velikog četvrtastog stuba sa satom na vrhu. Krkljanac i na putu i na asvaltu, brza hrana, kineska roba, sve moguđe nacije se muvaju okolo. Kao u modernom Vavilonu, jedino ne znam dal je i on imo tu brzu hranu. Teram bulu ispred sebe, da ne bi zavirivala u ajnzloge. Prvo kulturno uzdizanje, pa tek onda, eventualno šoping.

Krećemo glavnom džadom.

[Djokaputnik]

Krenuli smo jutros u četiri, navozali se kroz Tursku, napešačili kroz Bursu, iznervirali u Aksaraju i sada se penjemo uz Ordu ulicu. Trajvani piču pored nas, lepo bi bilo skratiti put podbijenim stopalima, ali nismo baš verzirani u kupovinu karata. Zato šepamo kroz istambulski sumrak pored prelepe Laleli džamije, pored kompleksa Istambulskog univerziteta, pored zadužbine srpskog zeta Bajazita, pored ulaza u Kapali čaršiju... Slikamo se ispred Konstantinovog stuba. Vreme je ni noć ni dan, svetla se tek upalila, očaj za slikanje, pa rešavamo da napunimo stomak. U jednom od sokaka koji izbijaju na glavnu štraftu u restoranu domaće kuhinje (domaće su i cene) naručujemo nekakav paprikaš, piletinu u bešamel sosu i salatu od patlidžana. Solidno, a i nemamo vremena za kostiranje... u žurbi smo. Pored nebrojenih restorana, poslastičarnica, prodavnica suvenira kroz masu koja kako veče osvaja, buja kao kvasac, probijamo se prema Carigradskom hipodromu, odnosno trgu koji se nalazi na tom mestu. Noć se još nije sasvim spustila pa odlažem aparat i pred Sofijom pokušavam da upijem svaki detalj njene veličanstvenosti. Bio sam tu pre trideset i kusur godina, mislio onda da sam je se nagledo, al opet kao de je prvi put vidim. Žena je prvi put u Stambolu, tek je nju crkva očarala. Polako je obilazimo, mrak se pojačave, svetla jasnije otkrivaju njene vizure, aparat opet besomučno škljoca. Dolazimo do ulaza u Topkai, slikamo zidine palate, pa se opet vraćamo ispod moćne senke Mudrosti, udaljavamo se u park preko puta da bi je videli u svoj njenoj veličini. Ni Huremin hamam, ni Nemačka fontana ni osvetljena minareta Plave džamije ne odvlače nam pažnju. Sedamo na klupu da oladimo tabane koji bride i parimo oči na svetoj Mudrosti.

Sedenje ne pomaže, čini se da još pojačava ukočenost listova i obamrlost tabana. Podbili smo se ko Šare. Kako sad izvući uz brdo do Kapali čaršije i Bajazitovog kompleksa. Dok se mi vučemo ko prebijeni, noć osvaja, smanjuje se i gužva. Prvo nestaju bračni parovi sa malom decom i silnim kolicima, retki su i penzioneri, istambulćani žurno promiču sa posla, ili na posao. Samo je još zaludnih turista sa svih kontinenata puno. Puštamo se prema Aksarajskoj petlji, tamo još vri, i kroz gužvu ulazimo u sve slabije osvetljene ulice Aksaraja. U jednoj prodavnici jedva uspevamo prodavca da namolimo za bocu vina, prošlo je deset, počinje prohibicija. Poslednju bocu Krstača smo popili još u Sideu, sad kupujem neko jeftino, tursko, odmah kupujem i limun ( da ubije eventualni neprijatni miris u vinu) . Srećom pa imaju i leda. Na ulicama normalnog sveta sve manje, glasni Crnci u grupama, sumnjivi tipovi, alkoholisani i naduvani istočnjaci... a mi skoro pa da smo zalutali. Policija legitimiše i pretresa neke narkose na sred ulice, vidim da su u poslu, pa ne pitam za pravac, oslanjam se na sećanje (kako bi sad dobro došle one mrvice Ivice i Marice) i najzad prepoznajem jednu zgradu na uglu. Naša ulica je sledeća. To naša... uslovno. Nismo joj se obradovali. Pusta i jedva osvetljena, nigde žive duše (a i ne radujem se da nekog sretnem), sve zatvoreno i zakatančeno, nikad stići do "hotela". 

Dočekuje nas recepcioner na kauču. Tu je i neki turski par, deluju pristojno, valjda su se i oni navukli na Bukingovu reklamu. "Recepcioner" raspoložen, priča, raspituje se gde smo sve putovali. Kaže da je gazda iz Kajserija pa je zato dao ime "Erdžijes" ovom smeštaju. Preporučuje nam da svratimo kod njegovog brata koji je konobar u nekom poznatom jedrenskom restoranu. Crta nam i put. Obećavamo; Obavezno! Samo da preživimo ovu noć. Ko će zaspati? Nalivam se špricerom od limuna, sode, leda i lošeg turskog belog... slabo vata. Ložim ženu da navučemo ormar na vrata... za svaki slučaj. Ona skoro da pristaje...

Budim se, uveliko svanulo, i žena šuška. Izgleda da smo preživeli aksarajsku noć.

[Djokaputnik]

Sa prozora takozvanog (što bi rekli na RTS kad hoće nešto da omalovaže) hotela posmatram komšiluk. Bez noćne mistike, kraj deluje samo siromašno i čak pomalo simpatično. Na placu u koji gledam preko niske nadstrešnice desetine šlepera, većinom sa registracijama Srbije, Hrvatske, Makedonije, Bugarske, Rumunije... Užurbano pretovaraju robu na male kamiončiće i motorne rikše, neki su već završili i na primusima kuvaju kafu, posle vidim da su neki od njih spavali sa nama u "Erdžijesu". Tamnoputi migranti guraju tovare na ručnim kolicima, zavlače se u udžerice... čatrlje... ćumeze... potleušice. Sa prozora ovih "zdanja"" kroz rešetke pospano žmirkaju tamnoputa dečica. Kokoši čupkaju busenčiće trave iznikle između pukotina u betonu, taksisti iz treće smene usisavaju svoja vozila pred šupama za pranje... Na putu do marketa kapiram da je ovaj kraj-raj za one koji imaju problem sa autom. Stotine prodavnica i otpada sa delovima za sve vrste četvorotočkaša, saobraćaj u kolapsu, narod gamiže na sve strane, mnogi su već napunili kofere i velike torbe-tregeruše, tegle ih nekud... po govoru bih reko da su to bivši turski podanici Bugari, Srbi, Čokalije, Bosanci, Rumuni... i njihovi sugrađani Romi sa celog Balkana. Rešavamo... ostajemo još jednu noć. 

Poučeni sinoćnim iskustvom prvo se imformišemo o prevozu. Kupujemo Istanbulkart, elektronske kartice za trajvan i na Aksarajskoj petlji ulazimo u pravu kompoziciju od pet-šest vagona (za ove su srpski Radojka I Tine, mala deca). Mada prolaze non stop, i mada ih ima toliko u kompoziciji, gužva je stalna. Ponekad smo bili stišnjeni ko sardine. Idemo prema Zlatnom Rogu i silazimo negde kod Aja Sofije, pa pored Đulhane u Taya Hatun ulici, prepunoj simpatičnih kafića pijemo kahvu. Tu upoznajemo devojke iz Sarajeva, koje nam preporučuju Galata kulu zbog fantastičnog vidikovca. Krećemo ka obali i stanici Sirkeči sa koje je kretao, ili stizao čuveni Orjent ekspres, voz za luksuzna ubistva. Prolazimo pored policijske stanice ispred koje su borna kola pod punom ratnom opremom, i žandarmerija na glavnim turističkim punktovima je blindirana i naoružana do zuba. Nužna zaštita od terorista, zastrašivanje istih ili poruka političkim protivnicima? Verovatno bi to trebalo da ulije osećaj sigurnosti, ali... bar kod mene izaziva samo nelagodnost. Uostalom ni zapadne metropole, bar po broju terorističkih akata ne uluvaju bog zna kakvo poverenje.

    Istambul!

Račvanje Mramora, Bosfora i Zlatnog Roga. Galata preko puta, Bosforski most u izmaglici i Galata most pred nama, polegao po Zlatnom Rogu kao onomad oni teški lanci kojima su ga Vizantijci pregrađivali radi zaštite od arapskih, krstaških, osmanlijskih... i čijih sve ne brodova. Stotine brodova i brodića svih veličina i oblika i pod svim zastavama. Plove veliki transportni brodovi u koloni kroz Bosfor, ko u mimohodu, poneki put samo krikne pokoja brodska sirena sa nekog od njih. Prolaze trajekti kao pokretni parkinzi. Okreću se, brundaju, pene se, manevrišu... brodovi i brodići istambulskog morskog prevoza, sa ove na onu stranu, do Azije, do ostrva... i nazad. Njišu se, načičkani turistima, fotoaparatima i mobilkama jedrenjaci retro izgleda, šibaju gliseri samo sa bogatijim turistima i skupljim aparatima i mobilkama...Prolaze tramvajske kompozicije, autobusi...  kolone vozila, reke pešaka. Spopadaju vas tur promoteri sa fajlovima bleštavih destinacija, golicaju vam nozdrve simiti koje u kolicima guraju, u naramcima nose sa svih strana. Kuva se misir, peče se kestenje. Gužva kod biletarnica za brodske karte, kod onih za dopunu tramvajskih. Gužva u prolazima oko jeftine garderobe, oko ajnzloga sa mobilkama i njihovim maskama... U svoj toj vrevi i haosu, mirno ko istambulska minareta stoje pecaroši. Na klupama, na kamenju lukobrana, na ogradi mosta, na svakom slobodnom pedlju obale, zagledani u plovak, neosetljivi na "spoljni faktor" čekaju svoju ribu... il samo troše vreme... jebem li ga... nikad nisam razumeo taj soj, niti osećao te porive. Kroz gužvu se probijamo do stanice i trnvajem krećemo na onu drugu stranu Roga, u Bejoglu i Galatu.

[dolinalima]

Пронађох хотел "Ерџијес" на Гуглу. Свака част на храбрости. Ја сам одседао у свакаквим рупама, али овако нешто не видех у животу. Изглед кварта и самог хотела су језиви.

[Djokaputnik]

dolinalima

86 sam boravio u hotelu Beograd (tada se tako zvao). Čist prosek, toliko da mu ni lokaciju nisam zapamtio, znam samo da je bio negde na Fatihu. Ovaj ću za uvek pamtiti. Prevario me je Booking, mislio sam da oni ipak drže do nekog nivoa. Jedina dobra stvar je da sam pogledao Stambol i sa naličja. Obično pri proputovanju kroz metropole, za tako nešto nema vremena, pa utisak o njima stvaramo na osnovu šminke u centru, a kakvi su ispod kože i ne naslućujemo. Žena i ja smo uvek za avanturu, sada smo je imali i više od očekivanog, ali... ne žalim.