MOJA VELIKA MRSNA TURSKA TURA

[nebojsabrada]

Drugari pozdrav. Đoko svaka čast što si nasekiro Turkinju u hotelu. Nego ako nekog znate daj trebaju mi informacije za Vijetnam iz prve ruke. Avio-karte kupili sad još isplanirati mesta.

Đoko nadam se da si oduševljen putem Goreme -Side. Posle prevoja nadam se da si video one borove na kamenu. Da nije bilo kiše tu ima i neke " jaretine" tj nekih divokoza ili šta su već.

[Djokaputnik]

nebojsabrada

Posle ravnice, brda i planina... more. Kao da sam iz Srema kreno za Sutomore. Borova razni imam na slikama, al žena slikala iz auta... loše. Bilo i previše suvo, a jaretine samo sa ražnja.

[Djokaputnik]

Doručak u Gazipaši... preobilan, brda mazalica, razni sirevi, kremovi, salate, salame, maslinke, kompoti, džemovi, voće... kuvana jaja, kajgana, barene viršle, pečena paprika... i brdo lubenica. Od 8-10 pa ko kolko može i kolko voli nek izvoli. Mnogi pakuju i za poneti. Domaćini samo dopunjuju činije. 

Mini bus na putu za plažu kupi goste po usputnim hotelima. Dovozi nas na Apolon plažu, bič bojsi pritrčavaju, nude bolja mesta. Duga peščana plaža, plićak... ispod proseka. Peščane dine iz leđa prekrivaju antičke ostatke, prorasle niskim rastinjem i trnjem, prašnjavi put između plaže i "pustinje". Voda mlaka (na to se ne žalim), talasići. I ovako se nećemo kupati ovde više od dva-tri puta . Nismo ukaprali vozni red, naime   autobus vozi sa plaže i na plažu od 9-11 i od 15-17.  Ako ne odete u 11 čvariće te se do tri na praznoj plaži ili pešačiti po žegi do hotela. To nam se upravo dešava... a kad ne odeš sa plaže na vreme, moraš da ručaš u bič restoranu po... pretpostavljate, paprenim cenama. Najduži boravak u cugu na jednoj plaži u poslednjih nekoliko godina. Niko dočekati tri popodne... a onda nova "poslastica". Autobus bez klime, svi posedali a šofer ne dolazi. U busu +50.Sutradan idemo kolima, put i dalje prašnjav, ali klima... ima. Bič bojsi danas bezobrazni i osioni, ne daju u prva dva reda, viču: Zauzeto!!! Očigledno nisu bili zadovoljni jučerašnjom potrošnjom. Ali zato su prijazni sa ocvalim Skandinavkama, ljubkaju se sa njima, tapšu ih po otromboljenim guzicama, mažu uljima. Pravo žigolisanje. Šta ću, nit sam Skandinavka, nit mi je guzica otromboljena a i nedam bakšiš. 

Danas vetar sa kopna prži, a sunce ugljeniše. Stari suncobrani bez nosača koji i pri slabijem vetru (a u Side-u uvek duva jači) lete među kupačima i prete da nekog proburaze, divljaju plažom. Bič bojsi ih sve zatvaraju a goste ostavljaju na +37-38 da se tope na suncu. Ja i nekoliko Rusa ne dozvoljavamo da nam zatvore suncobrane, duboko pobodene čvrsto smo ih obgrlili rukama. Pobeđujemo!!! Bič bojsi se besno povlače ( mene i Rusa dvesta miliona). Skandinavske babe odlaze pod nastrešnicu restorana da troše novce i očijukaju sa momcima a ja i Rusi ostajemo ponosno sami na bojištu. Proglašavamo bojkot hrane i pića iz restorana. Nepobeđeni ipak napuštamo plažu zbog, radi vrućine.Poslednje popodne u Side-u rešavamo da se još jednom okupamo u moru i da ja još malo izopaljivam antiku u pesku, talase na moru i kupačice na plaži (pričam figurativno) Talasi su baš bili poveliki, duvao je osvežavajući vetar sa pučine, mnogo lepog sveta je tumaralo među suncobranima i bio je to jedini prijatan boravak na ovoj plaži. Dočekali smo i zalazak, za oproštaj.

Uveče mi je nestalo Krstača. 

[Djokaputnik]

Veče u Side-u. Do glavnog skvera. Krkljanac u Vaikikiju i TC Sali Pazari, kao da dele džabaka. Rusi prednjače. Hoćemo u stari grad a nikog ne pitamo, krećemo naizgled najširim bulevarom, blaga nizbrdica... Kada smo posle jedno kilometar i po ukapirali da nam pravac nikako nije dobar... uzbrdica i nije bila baš tako blaga. Setimo se onog: Ko pita ne skita, pa sad za promenu ne pitamo nikoga... ipak smo potrefili pravac, neke ruševine pored puta, slabo osvetljene. Uzbrdica, tešimo se da će u povratku biti pesma. Nazire se agora, teatar, neki ljudi koji tumaraju polutamom. Ostavljamo to za dan, prolazimo kroz glavnu kapiju, u starom gradu bolje osvetljenje, bar glavnom štraftom. Ponovo krkljanac, gužve pred izlozima, Rusi dovedeni iz okolnih resorta i naselja, kidišu na, čini mi se dobrim delom kinesku robu i poprilično skupe suvenire. Stakleni pločnik iznad antičkih ostataka... ponegde napuklo staklo,  za svaki slučaj koračam po nosećim gredama (kao... zezam se)Nizbrdica ka gadskoj luci ne deluje ni malo ohrabrujuće za naše već podbijene pete. Pada dogovor, nećemo dole,  samo malo da pogledamo izloge... i malo po malo evo nas u luci. Ništa impresivno, ni svetla hotela preko zaliva ne isijavaju glamur, samo slabo žmirkaju. Bele se samo stubovi Apolonovog hrama i malo ruševina oko njih. Slikamo se pored, mada znam da ti noćni portreti više odišu vampirizmom nego prijatnom večernjom atmosferom. Krećemo nazad... uspon. Kazna za lakomislenost. Noge već odrvenele, jedva se izvlačimo, sad nam ni nizbrdica ne predstavlja radost. Jedino možda večera... Riblji restoran Olgun Balikčilik, uvek pun, pretpostavljate, zato što nije skup. Lignjoslave i neka riba, poglavata, nisam zapamtio kako se zove i salate... razne. Ukusno, ništa ekstra, a i noge smo odmorili. Špricer čeka u hotelu... ladan, a mnogo .Dan u Side-u. Žena odustaje od povratka na sinoćno mesto patnje, ostaje kraj bazena. Super! Ja sad mogu i kolima. Nalazim parking u samom Starom Side-u. Pravac amfiteater, spolja je baš impozantan, monumentalan ulaz, hodnici fasciniraju. Kažu da je jedan od najvećih u Turskoj, staje preko 20 tisuća gledatelja. Rimljani nikad nisu prckali na materijalu ni na kapacitetu. Igrale su se tu predstave, borili gladijatori, ubijale zveri. Side je bio važna luka u tom delu Mediterana, sa dva pristaništa, opkoljen velikim odbrambenim zidovima, veliki trgovački centar. Dosta toga su porušili pirati i zemljotresi, deo onog što je opstalo sakrivaju peščane dine, žbunje i korov. Ponegde izviruje deo kamenih zidina, negde se naziru porušeni stubovi hrama. Stazice iz grada do plaže vode kroz rimske nekropole, preko porušenih gradskih bedema. Ko se reši na taj korak... bogme pakleno iskustvo, žeže odgore, žega izbija iz kamena i peska, o gmazovima da ne pričam...Ponovo po staklenom pločniku ko po jajima. Štrafta gotovo prazna, nigde lada, kamen isijava vrelinu. Rusa nigde, sam ja i turski trgovci, ni oni nemaju snage da dosađuju po ovoj jari. Stari Side mi se ne doima. Gotovo tipske kuće, isuviše nove, bar za moj ukus. Tek poneka bi mogla da se pohvali da pamti vreme Otomanlija. Zavirujem u poprečne ulice ne bih li otkrio još malo tradicionalne gradnje, puštam se u luku koja po danu deluje simpatičnije, ušuškana sa turističkim brodićima, još jedna manja, ribarska. Šarenilo boja, trudne palme, nešto živahnije u hladu okolnih kafićaJoš malo antike. Bazam među ostacima foruma, bazilika i vizantijskih ruševina. Probijam se do Apolonovog hrama... pet uspravnih stubova, ništa posebno da nisu na morskome žalu, da ih ne zapljuskuju talasi... Turisti se lepe za njih ko muve, da prostite,  za one stvari, slikaju, zapinju za kamenje, selfiraju se. Opaljivam i ja (kud svi Turci tu i ćoravi Muja)

 

Izmenjeno 27 sep 2019 (Djokaputnik)

[Ivanhoe]

Nije za baš neko direktno poređenje ali nama se Side više svideo nego Alanja, baš kao što su nam se prošle godine više svidele Češme od Kušadasija.

[Djokaputnik]

Stari Side je inače poluostrvo poprilično izbačeno u more. sa njegove istočne strane, prema Alanji, pružaju se plaže sa peščanim dinama, prašnjavim stazama i antičkim ostacima u zaleđu. Sa zapadne strane u pazuhu između poluostrva i kopna su hotelski kompleksi, svi odreda sa kičerastom arhitekturom, Tadž Mahala ili faraonskih dvorova. Zaliv je tu življi, sa mnoštvom turističkih lađica i mobilijarom sportova na vodi. Šetalište sa te strane Starog grada je interesantnije, sa par lepih vidikovaca u debelom hladu. Čini mi se da ima i više orginalnih kuća, stare osmanlijske gradnje. Kupujem razglednice i magnete i polako napredujem uzbrdicom. Vreme je za lakši ručak ,suhomesnati mrs, maslinke i naravno... špricer.Šoping!

Side i ne nudi nešto posebno, il je bofl, il je skupo. Jedino na putu prema Manavgatu što ima TC Nova Mall sa turskim brendovima i više nego pristojnim cenama... lanjskim. Pred njim pretenciozna fontana, polu rimska a polu pariska. Gore pomenuti Tc Sali Pazari, preskup, sa ogromnom gužvom, što trgovcima daje mogućnost za vaćarenje. Šalovi na akciji 30 lira. Uzimamo jedan, devojka na odeljenju nam ga bukvalno otima iz korpice, kaže: da ga dekodira. Uz još nešto robe plaćamo na kasi. Izlazimo, preračunavamo se... velik račun. Aj stavku po stavku... šal 100 lira. Vraćamo se, na odeljenju nas ubeđuju da nismo dobro videli cenu. Odlazim na kasu, tamo samo što se ne krste (ili klanjaju) kad su videli cenu. Vraćaju pare, ja njima šal j.bo ih šal. Mene su našli, starog trgovca. Pa jel nije tako.

Pijaca je preko puta hotela, prenatrpana, skupa, skoro kao rumski vašar ili pijaca u Batajnici (tko nije tražio parking na pijaci u Batajnici taj ne zna što je patnja) Kineska roba i domaći proizvodi, u Rumi ovih drugih ipak ima malo više. Kao i na gorepomenutom vašaru u plastičnim kadama  u poluotopljenom ledu lade se limenke i flašice piva i sokova (poluladne, polumlake) Nakinđureni tip se slika sa turistima, ne mogu samo da definišem, dal glumi Sulejmana... ili Vinetua (nema ni bulu ni skvo)I da ne zaboravim hranu. Prosečna, ako ne računam sopstvenu radinost. Ipak neuporedivo bolja u odnosu na iskustvo od prošle godine. Nigde onih ekstremno začinjenih jela. Pronašli restorančić u jednoj od sporednih ulica. Nekad se to u Begišu sedamdesetih godina prošlog veka zvalo Narodna kujna. Jelo u vitrini, ti pokažeš prstom, oni učine: mmmm... kao, to je baš dobro, jedeš tu (leba neograničeno) ili poneseš doma. Kod ovih je zaista bilo dobro, čisto, ljudi ljubazni, hrana ukusna. Šteta što nismo ranije provalili ovo mesto s obzirom da su i cene bile baš niske. I u TC Nova Mall je bilo par restorana sa domaćom kuhinjom i pristojnim cenama.

 

Izmenjeno 28 sep 2019 (Djokaputnik)
greška

[Djokaputnik]

Ivanhoe

Sa zakašnjenjem. Verovatno što sam u Alanji bio samo jedan dan, a Side sam uspeo bolje da upoznam.

[Djokaputnik]

Pokušavam da od obaveza ukradem koji sat i nastavim ovaj putopis. Izvinjavm se svima koji su ga pratili zbog neredovnosti.

Elem, dva dana u Side-u je bilo isuviše. Ni neki jači štihovi u turizmu nam nisu puno duže držali pažnju a kamoli neuređeni, prašnjavi i pakleno vrući Side. Rešavam da završim sa Istokom i krećemo put Alanje puni energije i očekivanja nekih lepših i čistijih pogleda. Na putu poprilično razočarenje. Desna strana kojom idemo baš i ne odiše lepotom. Ili neuređen i zakorovljen pojas između puta i mora ili male buvlje pijace sa kineskom robom poput novobeogradske "Čajne taun" ili kičerasti resorti sa sve "zlatnim" Kleopatrama, faraonima, Aladinima na fasadama.Preživljavamo nekako taj "kulturni šok" i ulazimo u Alanju. Na prvi pogled, grad pleni uređenošću, ćistoćom i šarmom. Odmah počinje prebacivanje tipa: Mi uvek izaberemo goru opciju- sa naglaskom na mi, a zna se da se konkretno odnosi na mene. Napominjem da nam je Alanja bila prva opcija, ali sam se odlučio za Side zbog boljeg položaja i mogućnosti da uz manju kilometražu obiđem i Antaliju i Alanju. Rogušim se na primedbe ( u sebi ) a kao opušten sam, mada se jedem ko beli lebac što sam se izradio.  Stižemo na Kleopatrinu plažu, izuzetno uređenu sa prelepim pogledom na tvrđavu pored i zaleđe pozadi, tako drago našem jugonostalgičnom oku, naviklom na planinska zaleđa plaža na (lepom, plavom) Jadranu. Uvek sam se kurčio svojim poznavanjem istorije al su me Turci skoro ubedili da mora da sam propustio neki čas istorije u 6-7 razredu osnovne. Bio sam ubeđen da je ta Kleopatra bila neka egipatska faraonka, doduše prilična opajdara (Bože moj) koja se vaćarila sa Rimljanima i preganjala po Sredozemlju, međutim tek sad vidim da je ona ustvari bila čistokrvna Otomanka  (ordinirala na istoimenom delu nameštaja). Kleopatrina plaža, Kleopatrina pećina, Kleopatrini bazeni, Kleopatrino ostrvo, Kleopatrina bara, Kleopatrina ova... Kleopatrini ona stvar. Mislim... stvarno! Ko tu ne zna istoriju? Turci ili ovi bedasti turisti, koji lako nasedaju na priče i posle se još fale kako su se samo oni i Kleopatra ( normalno i Antonije i Cezar a i Oktavijan je tu nešto mutijo ) kupali na dotičnom mestu i pravili selfije. Doduše Turcima to nije prvina (da kradu tuđu istoriju). I sve grčko i rimsko i vizantijsko su prisvojili i Svetog Petra i Pavla i Nikolu i Majku Božiju... još pogotovo ako može dobro da se unovči. Di su naši novci!! - viču turski trgovci. Kabl kar, gondola, žičara, teleferik.. jebem li ga kako ga ko zove al ja ga se na svim jezicima bojim. Išao na Rilu sa klasičnom žičarom i nekako preživio, al prošle godine kad sam seo u zatvorenu kabinu na teleferiku iz Bergame na brdo Pergamon, da prostite, kad nisam upustio... Uhvatila me panika, ni izigravanje ravnodušnosti (kao: Baš se ne bojim... u prkos!) ni fotkanje, nit žmurenje... ništ ne pomaže. Još kad dune vetar pa zaljulja... a tek kad štrucne na stubu... reko: E, sad si gotov! Neznam kako sam živ izašo. Još kupili povratnu kartu, što je najgore žena oduševljena, samo što se nije upiškila od sreće, mož misliti voza se u gondoli. Ja sišo peške sa Pergamona (trebo sam i nju naterati, što je likovala)  7 kilometara. Srećom na petom naišli Turci i povezli me. Jebla me Antalija, da sam znao da ima gondola ne bi ni išo. Žena kad je vidila ko opčinjena: Ajde da se vozamo... gondolom. Lepo je potsetim da imam da prostiš... fobiju od tog gov..ta, al ne vredi. Ajmo pa ajmo. Kažem: Dobro. Ti idi sa tim... a ja ću kolima. Pitam Turčina jel daleko parking od stanice gondole, kaže Jok! Blizu je. Ko da mi je vrana mozak popila, dam joj i aparat... Ni slike joj nisu ispale neke. Još muzgava stakla na tom... teleferikuČim sam kreno uzbrdo, vidio sam da neće biti dobro. Ono čudo piči na nižu tvrđavu a mene put vodi prema gornjoj. Puca vidikovac a ja ni aparata nemam. Da skratim stignem ja na tu Gornju tvrđavu, parkiram auto i pitam za gondolu. pokazuju mi pravac odmah, reko: Dobro je, neću lutati. Krenem nekom kozijom stazom... sve mislim naiće bolja... ma kakvi. Turci prave stepenište, seku na licu mesta metalne šipke, vare, napravili celu mrežu nosača za drvene skale. Ne mož zaobići, preskačem preko oni šipki, gledam di ću razderati nogu il zapeti i opiziti. Dolazim pred neku kapiju na tvrđavi. Zavareno! Okrećem se... nigde staze. Nailazi neki mladi par. Pokušavam da pitam: Teleferik... gondola? Stejšen? Pokazivam rukama... kao žica, a ispod žice nešto visi... u stvari to ne visi, to leti... mašem kao krilima... Gledaju belo, pitaju nešto na engleskom... reko bih... ni njima nije maternji. Raspravljaju među sobom. Rusi? Di ste braćo... Rusi? Vi gavarite pa ruski? Skažite, jesli znajete gjde stancija... jebem li ga... kako se ono kaže na ruskom? Oni pogađaju: Autobus? Brod? Avion? Daj Rusi, kakav avion na tvrđavi. Objašnjavam da sam ja došo na avtomašini a ženščina u menja pašla sa tim sranjem gore... na onu donju tvrđavu... pa tražim stanciju... Funikular?!-kažu oni. E, taj!-obradujem se ja. Pravo dole, još desetak minuta peške. Spasiba bratja, spasiba!! Zahvaljujem se i počinjem da pizdim. Već deset minuta silazim... i još tolko. Majo moja, ko će se popeti gore (šta ćeš gore od ovoga) do kola. Ej... da se ja ne bojim tog funikulara, što kazli Rusi, sad bi ona meni pičila gore na parking, a ja bi se gospodski spustio dole... da ga se ne bojim. Dolazim do mesta gde drugog puta nema već samo dole. Opet pitam neke Ruse. Kažu: Piči pravo! Normalno, na ruskom. Što se više spuštam u meni bes sve više raste. Anđelija, Anđelija!!! Jebo te teleferik... i funikular!! Ono najgore što može da se desi, ne smem ni da pomislim... Normalno... Anđelije nema na stanici. Zavirujem u kabine, podvirujem pod njih, obilazim oko stanice, samo što me pandur nije uhapsio. Misli terorista, diverzant. Vraćam se nogu pred nogu uz stepenište, štedim snagu i rasipam bes. Ubiću je, jebeš mi sve! Baldiso, dovlačim se na vrh stepeništa. Razmišljam gde sad. Da se nije budala vratila dole kad je vidla da me nema? Krećem polako na gore. Šta su par kilometara uz brdo? Pi..in dim. Kadgod, ide Anđelija. Odmah napada: Pa gde si ti čoveče?! Šta di sam ja?!!!! Jebem li ti.... pa onda ide spisak uže i šire familije i porekla i regionalne pripadnosti (Donji Srem), oš da te ubijem sad? Sad ću te baciti u ambis, pa nek robijam u Prokletoj avliji!! Oš sad da te bacim?!!! Ta jeb...!!! Turci vide da ne valja, al ne razumu... Rusi razumu, al se prave Toše... Neki misle: Ja bi je bacio. Ona da umekša stvar objašnjava da je čula od nekih Rusa i Ukrajinaca da jedan traži ženu po tvrđavi... Tek onda planem: Jebo te... pa za tobom je trago ceo bivši Sovjetski Savez!!! A ti se zablenula u suvenire. Nailaze oni mladi Rusi, vide zla očima pa pokušavaju da spreče tragediju. On me ispituje nešto na ruskom, ona sa Anđelijom priča engleski. Kažem mu: Baćuška kaži devojci da je babuški zabranjeno istupanje u javnosti... do daljnjeg! 

Šta da vam pričam dalje. Tvrđava mi presela. Jebeš zidine... i pogled... i fotkanje. Doduše sliko sam, al ko preko... Sliko se i sa Rusima iz Krasnodara su... šta ću... spasili mi ženu strašne sudbine. 

Izmenjeno 7 okt 2019 (Djokaputnik)

[Teogonija]

al je popularna Andjelija bila po tvrdjavi. A da ti ne bese nje ne bi napravio ovako lepe slike iz pticje perspektive. Pravda za Andjeliju 

[Djokaputnik]

Krećemo niz tvrđavu. Tek sad obraćam pažnju na okolinu ( sa ženom još ne divanim ) . Pogled na istočni zaliv je veličanstven. Teško je sa jednog mesta proceniti kolika je tvrđava bila. Kažu da su zidine 7-8 kilometara dugačke. Svi su tu zidali, i Grci i Rimljani i arapski pirati i Vizantijci i Seldžuci. Aladin joj je dao konačan oblik i još dodao Crvenu kulu u podnožju. Put se spušta i provlači kroz kapije srednjevekovnih zidina, na svakoj krivini puca pogled, još lepši od predhodnog na luku i zaliv , na padinama unutar zidina razbacane kuće iz svih perioda turske istorije.. Tropsko cveće, kaktusi.... palme.Parkirali u luci. Ispod Crvene kule, visoko nad nama vise bedemi Gornjeg grada. Nisam ljubitelj kamenih plaža, ali mala gradska plaža pod bedemima Alanje je fascinantna. Podseća me na Dubrovnik... i na momačka letovanja... i na... bolje da ćutim, i ovako ne divanim sa ženom. Ne mogu a da makar ne pokvasim noge... i da slikam. Tu je pod zidinama i antičko brodogradilište, savršeno očuvanih svodova. Penjemo se na zidine pa se puštamo u hlad maslina ispod Kizil kule. na divanima pijemo kahvu... samo službeno. Znam sve o kuli, mrzi me da se po +36-37 vendžam, bolje još malo ladovanja i kafenisanja. Još malo uživanja  u mirisima i bojama Mediterana... i ćutanja.Zbog porodičnih trzavica, odustajem od Dim kanjona. Nisam raspoložen. Polako kroz luku, puna je turističkih brodova. Kao da su usidreni ujedinjeni pirati svih mora. dušu dalo za fotkanje. Antalija zvana Vrisak boja. Kroz bulevare sa palmama, pored stotina hotela... skverovi prekriveni cvećem... Baš mi se svidela. Putem za Side ne obraćam pažnju na morsku stranu sa rugobama od resorta. sa moje desne strane nižu se plantaže banana. Tooo!!! Raj za majmune. Tebra, ovo ja zovem jugom.  Sad znam da smo otišli baš daleko. Pored puta umesto lubenica iz kamiona prodaju banane: Evo banaaaane, banaaaane!!! Evo slatke banaaane!!! Vise čitavi grozdovi pod ciradama i suncobranima. jedna od dražih slika sa ovog letovanja.

[Djokaputnik]

Teogonija

Kažu da i sad Turci, koji su se tih dana zatekli u Alanji, kad hoće da grde ženu viknu: Anđelijaaaa!!! A one jadne (Turkinje) premru od straha. 

[Djokaputnik]

U zaleđu Side-a je Manavgat. Kao i svaki mlađi brat, izdžiko je i daleko premašio svog starijeg brata Side. Skoro sto hiljada stanovnika, mada se ničim posebno ne ističe. Običan povelik turski grad. Jedino što je poznat po vodopadima na reci po kojoj je dobio ime. Rešavamo da skoknemo do vodopada pre podne, pa će mo posle na plažu, mada... nikad to tako ne ispadne. Vodopadi okruženi zelenilom u dosta širokom luku padaju sa par metara visine veselo i bučno. Puno naroda, bašte kafića i restorana sabijene uz reku, slikanje sa papigama, šaljivdžije što prodaju dondurmu. Par stotina metara uzvodno vide se još jedni, manji slapovi. Pokušavam da saznam kako se dolazi do njih (uz reku očigledno ne može) . Pokazujem tipu na male slapove i pitam kako se stiže do njih, a on mi objašnjava da ima 20 kilometara. Gledam ga belo. Big dam, big dam!! pojašnjava on. Ne kapiram baš, pa rešavam sam da pronađem put do slapova. Na par stotina metara dalje, prožirenje pored puta i staza do reke. Siiiđi do rijeeeeke!!! pevušim sam  jer žena nije zainteresovana da baci pogled. Izgledaju impresivnije izdaleka, ali već odavno vodopadima i slapovima ne gledam u zube. Glavno je da skakuću, na Dunavu (barem u Sremu) ne mogu da ih vidim.Pored nas prolaze silni turistički busevi, odlaze u pravcu severa. Rešimo i mi da idemo za njima, znate već, kud svi Turci... Skrećemo sa glavnog puta, penjemo se, ispod nas se pokazuje ravnica oko Side-a i more. Da nije izmaglice bila bi to lepa panorama za fotkanje. Srećemo neke džipove, neki veseo narod u njima, vrište pevaju, skaču... samo što ne ispadnu. Prolazimo kroz selo sa starim kamenim kućama. Uspon sve oštriji, ulazimo u borovu šumu, putokazi najavljuju Selevkiju (nikad čuo), pretpostavljamo po boji znakova da je u pitanju neki istorijki lokalitet. Mož misliti. Najzad parking. Autobusi, džipovi... Rusi... i Turkinja vodič, koja detaljno objašnjava na čistokrvnom ruskom. Postaje sve zanimljivije... i toplije, mada smo na brdu u šumi. Pitam kolko ima do lokaliteta peške, kažu: Eto ga! Stvarno, okolo su neke ruševine, desetak koraka uz brežuljak i među borovima se pojavljuje izuzetno očuvan antički grad. Stubovi svodovi, objekti na sprat, ostaci akvadukta, agora, kupatila... Helenistički i rimski period. Ima tu i ostataka bazilika iz vizantijske epohe. Nekropola i mauzolej. Na brdu, strmih strana, zgodan za odbranu. Zgodan i za razgledanje zbog borovog hlada. Prijatno iznenađenje, a ja se kurčim da se za svaku destinaciju dobro pripremim. Žena sva sretna, što sam nespreman. E Đoko, Đoko, mislim se, nećeš ti meni dokon sediti za kompjuterom, svu ću ti glavu olupati o onu tastaturu, ako još jednom negde nespreman odeš. Ne znam ja da nas iznenađenja tek čekaju. U koloni za busevima sa i bez krova i mnoštvom džipova silazimo iz Selevkije na glavni put i uskoro se pred nama pojavljuje prilično dugačko parče akvadukta, koji je pretpostavljam snabdevao antički Side vodom iz Taurusa. Iza njega se svetluca površina nekog jezerceta. Pred nama su baš moćni masivi planina. Učini mi se na trenutak da sam u nekom planinskom proseku, visoko u brdima ugledao nešto nalik na planinsku branu. Lupim se po čelu. Dam!!! Jebo me dam! Kako nisam ukapiro... pa brana, velika brana. Srce počinje jače da lupa, na branu baš nismo računali, i žena je sve radoznalija. Već smo se prilično popeli pomešani u koloni džip-safarija. Iznenada izlazimo na most a sa naše leve strane iskače iza stenja moćna betonska brana. Kao levak, visoka do neba. Ispod nje brza i povelika reka u kamenom koritu obrasla četinarom i lijanderima. Ne znam gde da pogledam, ne znam dal sme da se zaustavi. Škljocam kroz prozor u pokretu. Prelazimo most i skrećemo desno , na proširenju zaustavljam auto i skriven zelenilom od pogleda stražara na mostu, kroz rupu u žici kojom je ograđena brana i reka puštam se na obalu, zbog par prelepih kadrova. Vraćam se uzbrdo kroz rastinje sav zaduvan i izgreban, Isplatilo se.

Izmenjeno 11 okt 2019 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

Gde dalje? Kolona se rascepila, neki su od mosta otišli levo, neki desno. Poslednji bus je krenuo desno pa i mi kređemo za njim. Novi uspon, krivine, visoko smo iznad reke, branu od brda i šume više me vidimo. Dolazimo na prevoj. Proređeno drveće, pašnjaci, sa desne strane  vertikalno se izdižu stene. Kao sir izbušene otvorima pećina, na priličnoj visini, procenjujemo dal se može popeti do njih. Sa leve strane puca pogled. Jezero ili sistem jezera delimično skrivena brdima koja izviruju iz neobično zelene boje vode. Najpre ne kapiramo vezu između velike brane i ove akumulacije. Onda shvatamo da jezero ispod nas potiče od iste one reke preko koje smo malopre prešli i koja je tamo u dolini pregrađena još jednom branom.  Table kraj puta najavljuju mnogobrojne restorane i kupališta na jezeru. Puštamo se do jednog restorana na strmoj obali. Ponton za koji su privezani čamci i brodić koji izletnike vozi po jezeru. Restoran prazan, a parking ogroman, busevi još nisu stigli. Odlazimo do drugog koji se reklamira kao "Akqua park". Terase sa divanima nad jezerom, drveni dok sa čamcima, ponton sa koga kupači skaču u jezero i omaleni tobogan, Kakav akva park, takva im je i ponuda hrane, a skupo ko đavo. Nek nekog drugog šišaju, demonstrativno napuštamo donje jezero, nazad prema brani. Prolazimo pokraj mosta i krećemo onim levim putem. Brana se prelepo namestila. Stajem i opaljujem. Stražar galami, zviždi u pištaljku, čuje se i neka sirena, žena viče: Budalo, još će pucati! Nerado se povlačim (ulećem u kola i dajem gas) Još oštriji uspon, stenje oko nas okomito, nije mi jasno gde vodi ovaj put. Oštra krivina pa zaravan, put se zariva u brdo, ispred nas tunel pun džipova i onog veselog naroda za koji sam mislio da je netragom nestao. Prolazimo kroz tunel od stotinak metara do nevelikog parkinga na jezeru iznad Velike brane. To je deo jedne od najvećih hidrocentrala u Turskoj. Osamdesetih godina kada je napravljena bila je treća po veličini. Sama brana visoka je 185 metara i deluje zaista moćno. 

Na parkingu krkljanac. Desetine autobusa i džipova, išaranih ratničkim bojama. Stotine turista, kiosci sa čajem, ceđenim sokovima... misir, gozleme...Dobro došli u Zeleni kanjon. Pozdravlja vas sa svih strana. Planinski vrhovi, četinarsko rastinje na obalama jezera, nestvarna zelena. Ne kapiram da li se ovde okreće ili ima još. Krećemo putem koji baš i ne obećava. Loš, rupe, uspon uz strminu... koze pasu pod ručnom... Na jednoj"raskrsnici" razmišljam: Levo, desno ili nazad. Izgleda da bi bilo najpametnije ovo poslednje. Sustižu nas neki Turci, ni njima nije baš jasno, zastaju, nešto pitaju. Ingliš?-pitam ih ja, oni odmahuju glavom. Dobro je, ni ja ni da beknem. Odlaze nazad a ja krećem gore, šta Bog da... Zarđala tabla najavljuje restoran GREEN CANYON. Čisto sumnjam, al pičim napred. Prevoj, vidikovac... straobalan... sve je lepše i lepše. Put se naglo spušta, planinski vrhovi se još više izdižu nad nama. Kameni vrhovi i zelene četinarske padine koje se zamaču u jezero... jebote ovo više liči na Alpe nego na Južnu Tursku. Nekoliko kola nam dolaze u susret, znači ipak je dole civilizacija. Stižemo na prepun parking restorana. Opet busevi, džipovi, ima i autova, nismo jedini. Restoran je na kamenoj terasi iznad jezera. Desetine stepenika do njega a onda još toliko do malog pristaništa na jezeru. Ogladnili smo. Prvo ručak pa razgledanje. Poručujemo piletinu i pastrmku. I salatu. Dok čekamo porudžbinu koristim priliku da se pustim do doka. Odlaze dva brodića sa turistima, nestaju među kamenim liticama u rukavcima i kanjonima jezera. Iz jednog rukavca izranja poveći jedrenjak, pun veselih Rusa. Fotkaju se na palubi, pljušte salfiji. Oniža gospođa-ica duge crne kose, oskudno odevena, zajašila pramac. Zabacuje kosu, samoopaljuje se iz svih poza, gledam kad će da se strmopizdi u jezero. Pod stresom se vraćam na terasu restorana... ne komentarišem. Uskoro i klopa stiže. Solidna... šta da kažem... gladni smo ne probiramo, a s obzirom na mesto i besplatan bogovski pogled, nije ni skupo. Produžavamo obrok. Uživamo u hladu i bojama jezera. Zeleni kanjon je bio vrhunac dana. U povratku svaki čas stajem za još jedan pogled, za još jednu fotku. Kroz čuveni tunel pa na most. Parkiram sa druge strane i vraćam se peške do sredine mosta. Novi stražar ne obraća pažnju. Slikam branu do mile volje. E, sad možemo u Side, doduše od popodnevne plaže ništa, blizu je i večera, biće dovoljno i malo brčkanja na bazenu.

Izmenjeno 11 okt 2019 (Djokaputnik)

[dolinalima]

Сјајна репортажа. Има ли наставак?

 

пс. Ја сам се пре неких 15-ак година мотао по истом региону, али на ограниченом подручју. Из Сирије преко Адане и Тороса за Анкару, а онда из Анкаре до Невшехира, Аваноса, Ихларе и Коније. Хвала на подсећању

[Djokaputnik]

dolinalima

Upao sam u poljoprivredne poslove i nikako da se prešaltujem na pisanje. Nadam se da ću za par dana uspeti da završim priču o putešestviju po Turskoj. 

 Ti si to imao baš ozbiljnu turu. Ja sam se letos dvoumio da li da idem preko Adane i Mersina za Side, ili preko Konje. Na kraju je Konja prevagnula i nisam se pokajao. Oduševila je i mene i ženu.

Hvala za komentar.

Izmenjeno 13 nov 2019 (Djokaputnik)