MOJA VELIKA MRSNA TURSKA TURA

[Djokaputnik]

Ihlara. Najpoznatija atrakcija Južne Kapadokije. Još dole na jug ispod Guzel-Jurta. Pogled na klanac sa puta očarava. Vertikalne strane kanjona visine 100-150 metara,  na dnu teče rečica a oko nje bujno zelenilo, većinom vrbe i jablani u kontrastu sa žućkasto mrkim stenama. Ulazimo u selo Ihlara, fotkamo u centru i krećemo na drugi ulaz u kanjon po preporuci Ivane Dukčević (moram da kažem da su mi njeni putopisi o Turskoj, a naročito o Kapadokiji, bili najbolji vodič u obilasku). Omašujemo glavni put i krećemo sokacima na ivici kanjona, vrlo uskim, polako se provlačimo i gledamo u život lokalaca direktno sa ulice. Sede po avlijama, tremovima, na ravnim krovovima kuća, piju čaj, ručaju, divane... Gotovo svi se zaslađuju lubenicama, koristim priliku i slikam, oni se smeju, poziraju. Za razliku od Grka koji kad vide objektiv uperen i slučajno u njihovom pravcu dobijaju napad histerije, Turci izgleda obožavaju slikanje  i čim primete da su u kadru, zauzimaju poze a onda traže da pogledaju kako su ispali na slici. Sećam se scene u unutrašnjosti Halkidikaja, dok smo prolazili kroz neko planinsko seoce izašao sam iz kola da slikam centar i crkvu. Tog trenutka je ispred prodavnice gde je cevčio pivo poskočio lokalni pijanac, krenuo prema meni i povikao: Strendžer no fotos! Strendžer no fotos!!! Opalio sam fol u njegovom smeru, a on je sav zapenio i pretpostavljan počeo da psuje. U Turskoj čak i pijanci i klošari rado poziraju.

 Najzad smo pred ulazom, kupujemo karte i na terasi iznad kanjona pijemo obaveznu poslepodnevnu kahvu. Čeka nas silazak niz 360 stepenica... normalno i povratak uz iste (to me ni malo ne veseli, ali šta ćeš... takav ti je život nas putnika) Fotkam sa svakog odmorišta, žena je već sišla dole a ja sam još na polovini. "Aaanđelijaaaa! Di si!?" odjekuje kanjonom utrostručeno, Turci se okreću, Anđelija se pravi da me ne poznaje, kao ne zna o čemu se tu radi. Bože, šta je ovom čoveku. Posle provere akustičnosti kanjona, žurim i ja dole, prva crkva u steni je kod samih stepenica. Kažu da ih je bilo 105, većinom izgrađenih od VI-XIII veka . Tu su se hrišćani krili od osvajača sa Istoka a monasi formirali svoje zjednice. Uklesane su u mekim stenama, neke su polu urušene, na nekima su manje ili više vidljivi tragovi naivnog fresko slikarstva iz perioda Vizantije. Rečica u kanjonu je na par mesta premošćena drvenim mostićima, ili često samo balvanima. Staza pored rečice vodi kroz ladovinu vrba, ali je većina crkava povisoko u stenju i baš se mora potruditi da se do svake čovek popne. Crkve su slikovitih naziva: Crkva ispod drveta, Mirisna crkva, Crkva terase borovih iglica, Crkva sa stubovima, Zmijska crkva, Crkva zumbula, Crkva zmajev dvor... Neke su samo šupljine u stenama, sa siromašnom unutrašnošću aneke su opet sa bogato dekorisanim portalima, sa pravim lavirintom prostorija, živopisno oslikane.

Bliži se veče, žena je opet požurila i sigurno je već na vrhu, a ja pokušavam da ukradem još koji kadar od dana i od čuvara. Najzad me jedan pronalazi u mraku Crkve zumbula, dok pokušavam da popravim blic koji je baš našao trenutak da otkaže. Čuvar se lupka rukom po satu, pokazuje da mi vreme curi, čeka da izađem i stavlja rampu na ulaz u pećinu. Euforično krećem uz stepenište ( brojim ih za svaki slučaj) ali na trećini puta već baldišem. Teško dolazim do daha, tabani bride, listovi otekli.. sve češće pravim pauze, sa zavišću gledam one koji se nisu kurčili da ko ja obilaze celu dolinu, kako me lagano pretiču. Gotovo puzim do vrha... majku im prevarantsku... šta 360? ... trista osamdeset i pet komada...mene su našli... Ne znam, dal da ih tužim?

Daleko je Kajzeri, najmanje dva sat vožnje, uhvatiće nas noć. Nažalost za posetu čuvenim podzemnim gradovima Kapadokije nije ostalo vremana (možda neki drugi put, mada sam gotovo siguran da druge šamse teško da će da bidne). Za utehu proći ćemo kroz Derinkuju. Sunce se smiruje i okolnim brdima daje nestvarni izgled, ona obasjana suncem su ružičasta, neobasjana su gotovo crna a i jedna i druga imaju bele kape od oblaka. Stvarno ne znam koliko je lica Kapadokija danas promenila. Ulazimo u Derinkuju, čisto da ga overimo... stajemo kod stare grčke crkve izuzetno očuvane, nažalost sa zavarenim metalnim vratima ( verovatno ne bez razloga) Okružena visokim kamenim zidom sa upečatljivim zvonikom iznad ulazne kapije. Primećuje nas devojčica iz komšiluka, prilazi nam i navalentno nudi krpene lutke. Ide za nama, ulazi u kola, pokušava da nam ih utrapi u ruke. I taman kad pomislim da će odustati, dva starca koja sede na klupi preko puta, očigledno je osokoljavaju da ne odustaje tako lako. Mislio sam da ćemo morati da je vodimo sa nama u Kajseri. Šta ćeš... i to je Turska.

Izmenjeno 13 sep 2019 (Djokaputnik)
greška

[Djokaputnik]

Treći dan u Kapadokiji, danas je raspored prebukiran, a već kasnimo. Žena oteže sa kafom, i normalno... svađa. U startu otpada posmatranje balona, mada i vreme nije baš neko... puno oblaka, pitanje je i koliko se njih podiglo. Izvlačimo se iz Kajserija pa putem kojim smo se sinoć vraćali iz Južne Kapadokije jurimo na jug. Gradić Indžesu pa skretanje za Urgup. Dolinom pored još jednog jezera pa u brda. Kako se približavamo centralnom delu Kapadokije sve češće se kroz oblake promalja i jutarnje sunce. Pomozi Bože, sad kad je najvažnije! Kapadokijski pejzaž se pojavljuje, dolina na 1100 metara nadmorskih, čudesnih reljefnih oblika. "Zemlja divljih konja"-Kapadokija, kako su je nekad nazvali Hetiti, njeni prvi stanovnici. Konja, divljih, nisam vidio, ali ih zato ima u mnogobrojnim ergelama po kotlinama Kapadokije, ima i kamila za slikanje sa turistima samo su mnogobrojni narodi koji su je naseljavali, netragom nestali. I Frigijci i Persijanci, Stari Grci i Rimljani, Vizantijci i Seldžuci, Novi Grci i Jermeni... Ostali su samo nestvarni kapadokijski oblici nastali od tuf-a, zgusnute lave, meke i porozne, lake za dubljenje i oblikovanje. Tu su Hetiti pravili svoja skloništa, a rani hrišćani se u njima sakrivali od progona, proširivali ih i pravili svoje crkve, naivno oslikane. Tako je udruženim radom prirode i ljudi, nastao jedan od najneobičnijih predela na Zemlji.

 Pojavljuju se prva sela sa kombinovanim, u tufu uklesanim prostorijama, polu urušenim kućama i delovima naselja u kojima ljudi žive. Kada je dvadesetih godina prošlog veka izvršena razmena stanovništva Grčke i Turske, u napuštene grčke kuće Turci su se teško useljavali. Mnoge su ostale prazne i prepuštene zubu vremena. Pojavljuju se čuveni kapadokojski oblici, vilinski dimnjaci, kako ih Turci nazivaju. Teško je prihvatiti da su ti oblici delo prirode, više deluje da je to neki umetnik, vajar, dao mašti na volju i u svakoj dolini klesao još lepše i neočekivanije skulpture. Sa udubljenjima i pećinama u stenju i vilinskim dimnjacima ceo predeo podseća, kako neko reče, na postojbinu Kamenka i Kremenka, a bogami... našlo bi se tu mesta i za Barnija. Iznad staništa za ljude u stenama su klesana i udubljenja za golubove čiji su izmet koristili za đubrenje i onako plodnog vulkanskog zemljišta . Tako su među vilinskim dimnjacima sadili patuljastu vinovu lozu, od koje se dobija čuveno kapadokijsko vinu. Šta da vam kažem... veselo se živelo.

 Stižemo u Urgup, gradić od dvadesetak hiljada stanovnika, nekada glavno mesto u kraju sa mnoštvom crkava, džamija i biblioteka. I sa najboljim vinom cele Kapadokije. Tek ovde mora da je bilo veselo. Brdo-stena iznad grada sa tvrđavom i mnoštvom rupa u padinama, urušene grčke kuće i crkve, ispod njih terase restorana i hoteli polu ukopani u brdo, minareti džamija, još poneki okasneli balon leluja pod oblacima, krivudavi sokaci što vode uz breg, kokoši čeprkaju po stajnjaku, poneka koza u staništu koje su još Hetiti iskopali pre par hiljada godina... Blagi haos za dobrodošlicu, Kapadokijo, bolje te našli. Malo vremena a puno rupa za istraživanje, delimičan obilazak (sa detaljnim fotkanjem) i krećemo na zapad. Na izlazu iz varoši put se provlači kroz uklesan klanac, a ispod velike stene kraj puta smestile su se Tri gracije. Sa stene iznad ovih kamenih lepotica pruža se vanredan pogled na udaljena kapadokijska naselja i doline između njih. Slikamo se i krećemo kroz pravu pijacu jeftinih, kičerastih suvenira do parkinga, a onda do sledećeg naselja, Ortahisara.

Ortahisar ili Srednja tvrđava nas je baš oduševio na prvi pogled. Ogromna stena, kao nasađena na centralni trg, sva izbušena, sa tvrđavom na vrhu i vinskim podrumima, restoranima i suvenirdžinicama u podnožju. Na dnu klanca, duboko pod tvrđavom, iza kupastih oblika se pojavljuje, kao dečija igračka plavi traktor i odmah nestaje iza krivine. Totalno nadrealno. A nad klancem se stepenasto ređaju kamene kuće priljubljene uz stene, kameni svodovi bez jasne namene, tuneli u kamenu, kamene stepenice... Na ivici klanca starinski drveni astali i kafanske stolice, zaprežna kola, ćupovi, raznobojne flaše (nažalost prazne), pleteni košari... Tezge sa sušenim voćem, grnčarija, domaći sokovi, med. I podrum vina. Vreme je za jedno belo, kapadokijsko, na gladno srce... Jeblo me vino! Žena htela da iskoristi priliku i ode do toaleta... Vraća se ko pokisla. Pokvasila mobilku i debilkasto pokušala da proveri jel radi. sad mož da se popiški na nju. Voda joj više ne smeta, ni udarci ni prašina, nič... A setite se samo kako je slavodobitno slikala u Ankari, prkoseći meni... Ko drugome jamu kopa... Ne raduj se tuđem zlu... Ko rano rani... ovo poslednje nema veze, to je iz druge priče. Ne smem da se raduje, kao fol tešim je... Popraviće se, kupićemo drugi, još lepši i vlažniji... Ona samo što ne plače: Koji sam baksuz, deca mi poklonila a ja ga... pokvasila. U moju prahistorijsku mobilku ne može njena kartica. Supeeerr! Sreća u nesreći, rešili smo se i nesretnog Nevena za sva vremena Žena pod stresom, ja delimično (vino je bilo odlično, ali je cena paprena) napuštamo isprva omiljenu "Srednju tvrđavu" a sad sa srednjim prstom u njenom pravcu. 

 Još da nam upropasti Kapadokiju. Pokušavam da vadim fleke, idemo na vidikovac iznad Crvene doline i Doline ruža. Pogled, normalno fantazija. Brdo-stena koje podseća na strme litice Velikog kanjona (bar kolko sam video na slikama... Veliki kanjon) ispod koga se ko naborana zavesa talasaju izrezbarene stene tufa. Preko doline  u daljini se nazire, tvrđava stena Učhisara, mnogo impozantnija od ove predhodne ( ni ime da joj ne spomenem) . Opaljujem ko lud i kažem kako je dobro za slikanje, a žana opet u kuknjavu: Jaoj moj mobilni, nemam čim ni da slikam, ni da se javim deci! Ugrizem se za jezik... u kući obešenog ne pominji konopac. U povratku prolazimo pored ergele konja. Iznajmljuju. Iznajmljuju i kamile za jahanje. Setim se Gidre iz Vrućeg vetra: Jel mogu ja da platim, a da ne jašem.

[Djokaputnik]

Sinulo je zapravo, još samo poneki oblak... čisto da začini ugođaj. Učhisar nas privlači, ko frižider magnete. Krećemo  mu u susret. Učhisar ili Tri tvrđave sigurno je najatraktivnije mesto Kapadokije i njena najviša tačka na putu od Nevšehira ka Goreme-u. Uvek je zbog svog geostrateškog položaja bio najvažnija tačka odbrane područja. Pravi arhitektonski biser koji dominira okolinom i čija tvrđava-stena podseća na Vavilonsku kulu sa Brojgelovih slika. Cilindričnog oblika, 60 metara visoka, izdiže se nadmoćno nad gradićem čije uske uličice krivudaju ka podnožju tvrđave a kuće vise iznad doline, kao okačene za ogromnu kulu. Dvorac je izbušen ko švajcarski sir mnogobrojnim tunelima, prolazima, stepeništima... sa bezbroj prostorija i cisterni. veći deo se zaronio i nije pristupačan ali i ono što je ostalo impresionira. Tu su se meštani po lavirintima skrivali od vojski koje su tuda prolazile, za Vizantijaca su ga naseljavali monasi kao jedan ogroman manastir. Kažu da je mogao da sakrije po 1000 ljudi i da njegovi podzemni hodnici vode do okolnih manjih kula a bogami i do okolnih sela Kapadokije.

Žena se ogranišava na pogled iz podnožja i odlazi  da leči stres sa turkiše kahvom, a ja krećem kao Indijana Džons u avanturu istraživanja mističnih prolaza Učhisara. Pod tvrđavom gužva, suveniri, suvo voće, kamile i ponići (za slikanje i jahanje) šarenilo boja, izmešane Ruskinje sa bretelama i vruđim pantalonicama, zabrađene od glave do pete Turkinje, u belim rukavicama sa suncobranima Azijatkinje... Kroz unutrašnjost stene i po njenim obodima vode stepenice i staze prema vrhu tvrđave i najfantastičnijem vidikovcu Kapadokije. Možda je samo iz balona pogled jači (normalno za one koji se ne boje), ali je odavde garant jeftiniji i sigurniji. Pod samim vrhom lokalni fotografi slikaju na prepad i u povratku vas vaćare sa već uramljenim slikama u jeftin drveni ram na kome piše : Učhisar-Kapadokija. Za uspomenu i dugo sećanje. Na vrhu desetine Indijana i Indijanki Džons. Selfiraju... u svim mogućim pozama tipa: Ja kao izlazim iz tunela, pa ja kao podbačam krivu stenu, pa ja kao držim sunce na dlanu, pa ja kao letim nad Kapadokijom (pazi samo da ne opizdiš). Bez obzira na to, isplatilo se vendžanje na vrh. Bogovski pogled, sve što vredi u Kapadokiji, kao na dlanu, i vulkani Erdžijes i Hasan, i Goreme i Urgup, i sve kapadokijske doline, i vrhovi. Da ne pričamo o oblicima. A kao šlag na torti... grad pod nogama. Vilinski dimnjaci iz ptičje perspektive, neki sa po jedom rupom a neki izbušeni ko rešeto. Red džamija, red kuća, red kamenih kupa sa prozorima, između puteljci, okolo, doline sa padinama od naboranog tufa. Sve boje kamena ponegde presečene tamnozelenim žbunjem vinove loze. Kao iz stare bajke ili iz neke priče o gospodarima i prstenovima. Nestvarno.

A za slikanje... straobalno. Trošim već drugu bateriju. U podnožju pronalazim moju hanumu. Došla malo sebi. Gde će mo na ručak? Lokal u blizini, naručujemo pide. Nema z  a liči. Turska pica, čunkovitog oblika sa nadevom odozgo. Tamane je. Radnici u naramcima raznose po okolnim lokalima. Ništa posebno, ni talijansku ne preferiram, ali je napunila stomak. Podne prošlo, dan odmiče, a mi tek na pola. Pravac Goreme!

 

Izmenjeno 19 sep 2019 (Djokaputnik)

[dcveles]

mislim da je prica samo visak, fotke sve same  kazuju !

[Djokaputnik]

Za fotke... hvala. Možda ih prebacim u "Moju foto turu". Priču preskoči, ona je više za moju dušu i ponekog ko voli putopise.

Izmenjeno 20 sep 2019 (Djokaputnik)

[Teogonija]

Samo se ti raspisuj nasiroko, lagano... odlicno ti ide, zanimljivo,  duhovito,  iz duse tj. sa dusom, ma punokrvna prica skroz. Gledam fotke pa primecujem napredak po kapadokijskim kasabama, ucvrstili neke ograde, presvukli asfalt, dovukli tramvaj,  razmnozili kamile, otvorili nove lokale,  nakacili bilborde, tamo po Ihlari stavili i ona slova crvena velika za slikanje

Lepo sve mnogo, fotke opasne

Ja spavala u Guzelyurtu bas kod jezera, pa mi nesto bilo milo ,kad sam videla da ste i tamo zabasali

I valjda ces stici do Burse pre nego sto ja odem tamo,  krajem oktobra.

E da, sad mi lakse. Ne svadjam se samo ja sa bracnim mi drugom na desetom kilometru puta i ne pravim samo ja milion slika. 

P.S. sto ne kupi zeni kilo pirinca da cusne unutra  telefon, kazu tako moze  da se spasi...ako ne lazu. 

Izmenjeno 20 sep 2019 (Teogonija)

[Djokaputnik]

Uz put, vidikovac "Pod drvećem", ako sam dobro preveo. Puca pogled na Goreme u kotlini i Učhisar na brdu iza nas. Obavezne kamile, i divani prekriveni ćilimima sa nargilama pored... za potpuni ugođaj.  Goreme, odavde je priča za sebe. Zgusnute kamene kuće u kotlini između dva platoa a između njih posejani vilinski dimnjaci svih oblika i veličina. Najčešće kupasti, sa mnoštvom otvora u više nivoa. Nekada je tu bila rimska nekropola, a sada umesto mrtvi-ladni Rimljana, gamižu još prilično živahni turisti. Sve u gradu, od kuća do pećina, pretvoreno je u hotele, restorane i prodavnice za belosvetske putnike. Goreme se mnogo više doima sa vidikovaca iznad kotline, nego kada uđete u grad. Ali je zato pored Goreme-a najveća koncentracija svih atrakcija koje Kapadokija nudi. 

Sa puta od Urgupa puštamo se serpentinom u Goreme-Muzej na otvorenom. Ispod nas  iz doline se izdiže grupa čudesnih stena kupastog oblika svaka nalik na kamenu katedralu (izgleda da je Gaudi ovde nalazio inspiraciju, ili je samo gledo slike). Još od IV veka ovde su se u kamenim kupama uklesivale crkve, čitav jedan manastirski kompleks sa izuzetno vrednim i starim fresko slikarstvom. Ulazim u jednu kraj puta i brzo škljocam a portir u uniformi začuđeno gleda i pita: Bilet? Bilet? Pravim se da ne razumem. Kad sam izopaljivo, tek onda kao shvatam, kažem Bilet? Jok komšo, jok! I zbrišem u kola pred ulazom. Turčin nešto galami za mnom, ja dajem gas. Da sam plaćao svaki muzej samo u Kapadokiji bi nam malo bilo 150-200 evra. Baš su digli cene u odnosu na lane. Iz otvorenog muzeja se puštamo dublje u kotlinu i stajemo na velikoj zaravni, pretpostavljam pisti za balone, jer se okolo vidi mnogo kamioneta sa velikim zavežljajima na njima. Preko zaravni koral sa krdom konja. Ko zakasni na balon može na konju da ga juri preko Kapadokije. Iznad korala zbijene, isklesane kupe ko zamak iz dečije mašte, na granju suvog drveća okačeni krčazi i ćupovi, na drugim opet okačene oči nedremane a treće izuvezivano raznobojnim krpicama... Lepo za slikanje, kao iz drugog sveta. 

Pre ulaska u Goreme skrećemo na puteljak koji nas kroz sparušenu travu, bodljikavo žbunje, pored divljih jabuka, između čokota kapadokijske patuljaste loze i visokih jablanova, pored drugačijih kamenih zamkova vodi do crkvice u kupi iz X veka. Sredovečna Turkinja naplaćuje ulaz i vodi uz stepenište , otključava vrata i pokazuje prostorije unutra, sa prilično dobro očuvanim naivnim freskopisom. Kad iz tame kročite na svetlost dana i sa vrha stepeništa bacite pogled na dolinu pred vama, ništa vam drugo ne preostaje nego da se triput prekrstite. Bože mi oprosti! Preko puta u takozvanoj "Drugoj dolini ljubavi" uspištoljile se da prostite one stvari i to u fulu (što bi kazli Englezi). Kamene doduše jesu, al  j.b.š  ga, liče mlogo. Neki putopisci ih opisuju kao kamene skulpture falusoidnog oblika, drugi su dolini dali romantičan naziv "Ljubavna", treći to krste kao "Devojački san"... Mada, ja tu nikakve romantike ne vidim, pre bih reko da je to neka srarogrčka provokacija... ili kaluđerska. Da se ja pitam, ja bi ženama vezo prevez preko očiju, kad tuda prolaze.

Živopisni Goreme nas ne zadržava dugo. Mnogobrojne klisurice koje se račvaju na sve strane, svaka sa drugačijim oblicima, prave male tvrđave uklesane u vilinskim dimnjacima, sve prisutni korali sa konjima, kamile, suveniri i turisti sa svih kontinenata. Pravi Vavilon. Izvlačimo se i krećemo na sever prema selu Čavušin. Smestilo se u pazuhu ogromne, zakrivljene stene sa duboko uklesanim staništima za meštane, monahe i golubove. Cveće i grnčarija po ulicama, pored puta. Znate već... dušu dalo za slikanje. Teraj dalje. Pored Pašabagija samo zastajemo, pogled na njegove "troglave" stene sa krovićima na svakoj "glavi". i u svakoj se smestila kućica kao iz dečije mašte.  

Najzad, Dolina Zelve. I pre dolaska me je ona najviše oduševljavala na razglednicama Kapadokije, a tek uživo... To su u stvari tri doline podeljene međusobno visokim stenama koje se kao rtovi zavlače među njih. U stenama su uklesana staništa, crkve, džamije, hodnici i tuneli koji povezuju doline. Puno posla za Indijanu. Do srednjeg veka to je bilo stecište velike monaške zajednice puno manastira i isposnica. Kasnije su monahe zamenili profani stanovnici, muslimani i hrišćani, koji su po priči ovde živeli u harmoniji. Hrišćani su selo morali da napuste 1924. zbog razmene stanovništva između Grčke i Turske, a muslimani samo četvrt veka kasnije zbog urušavanja stena kao posledice erozije. Sada je napuštena Zelva postala pećinsko duhova koje plaši i intrigira posetioce svojim urušenim odajama i mračnim tunelima i poziva u avanturu. Minareta džamija koja podsećaju na zvonike, oslikani zidovi zarušenih crkava, manastirski kompleksi, kameni mlinovi... jedni od najstarijih primera kapadokijske arhitekture i slikarstva.

Jurio sam kroz Zelvu kao da imam torpedo u... znate već gde, da bih u vremenskom cajtnotu što više stvari video i uslikao. Na moju nesretnu hanumu sam zaboravio još u prvoj dolini. Tu sam je i našao, nije daleko odmakla. Danas nije definitivno bio njen dan. Kao da je rođena u znaku vodolije... opet je palo kvašenje, ovog puta joj se flašica sa vodom prosula po rancu i umočila pasoše, vozačke i novce. Dok sam ja jurco kroz Zelvu i puzao za Indijana Džonsom po tajnim tunelima ona je na popodnevnom kapadokijskom suncu sušila dokumenta i novce. Em utučena zbog svoje zle sreće, em deprimirana zbog mog blaženog izraza  osvajača Kapadokije. Zbog drastične razlike u raspoloženju a radi mira u kući pravimo kompromis. J.bo Kapadokiju! Nazad u Kajseri.

Teogonija

Hvala na podršci

Nadam se i ja za Bursu, moraću da ubrzam, a što se tiče Guzel-jurta drago je i meni. Poenta ovog putopisa i jesta da navučem još nekog na dalek put. Kao što su mene navukli tvoji putopisi i Ivanina knjiga. Pirinač bi verovatno pomogao da moja pametna žena nije prvo pokušala da upali mobilku. Posle toga pomoći nije bilo.  Dobila je novu (za one koji je sažaljevaju) ali bez Nevena.

[Djokaputnik]

Bez pokojnog  Neven, lako i brzo stižemo u centar Kajserija u popodnevnim satima. Vreme se opet muti, čas oblaci čas sunce, ali drugu priliku nećemo imati, juriš u obilazak i slikanje. Nije baš zgodno, Kajseri je ogroman grad, milion stanovnika sa izuzetno bogatim istorijskim nasleđem. Rimska Cezareja je promenila mnoge gospodare, ali najznačajniji pečat današnjem centru grada daju građevine iz vremena Seldžuka. Ikonijski sultanat u XII i XIII veku ostavio je reprezentativne građevine Kajseriju. Poseban šmek tvrđavi i građevinama oko nje daje tamna, gotovo crna boja kamenih blokova vulkanskog porekla, nastalih posle erupcija vulkana Erdžijes pre par hiljada godina. Sam vulkan od gotovo 4000 metara nadkriljuje Kajseri i glavni je motiv svake slike grada. Zbog ravnog terena, teško je proceniti dimenzije tvrđave, ali tek po ulasku u nju i lutanja po bazarima, hanovima i stotimama prodavnica shvatite koliko je impozantna. Po desetine grupisanih prodavnica nakita, začina u rinfuzu, sušenog voća, turskih poslastica, suhomesnatih proizvoda, tradicionalnih zanata, venčanica, zapadnjačkih modnih brendova... Neviđeno šarenilo boja, gužva, galama nadvikivanje prodavaca, sudarate se sa pokretnim tezgama sa đevrecima, krastavcima, tropskim voćem. Dobra polovina žena u tradicionalnoj odeći, buljuci dece, mirisi anadolske kuhinje, vrućih simita i gozlema... Jednom rečju Orjent, sa slika, iz filmova, onakav kakvog sam ga baš zamišljo. Jedino što se ne uklapa u stereotipe je činjenica da je veoma čisto i da bi mnogi naši gradovi mogli da se postide pred Kajserijem.

Iz tvrđave i trgovačkog haosa izlazimo na ogroman trg, centar Kajserija, sa velikom fontanom, koga okružuje tvrđava, džamije iz seldžučkih vremena i mnogobrojna turbeta (kumbeta) po kojima je grad i dobio naziv "Grad turbeta".  Ima ih svuda, i na sred ulica i zabačenih po uglovima, renoviranih i oronulih, zmandaljenih i otvorenih za posetu sa velikim sarkofazima na sredini. Nasuprot tvrđave se prostire veliki seldžučki kompleks, zadužbina čuvene Hunat Hatun supruge još čuvenijeg sultana Aladina i majke narednog seldžučkog sultana. U kompleksu se nalaze džamija, hamam, turbe i čaršija a ktitorka je u stvari bila kći vizantijskog velikodostojnika iz Alanje, i kao deo  mirovnog ugovora pripala je Aladinu. Sam centralni trg preseca tramvajska pruga kojom klize čitave kompozicije od po pet-šest vagona futurističkog izgleda. Možete misliti kako to deluje među građevinama iz ranog srednjeg veka. Preko šina prelaze dve podlakćene devojke, jedna u brendiranoj zapadnjačkoj nošnji, a jedna zabrađena od glave so pete. Normalno i jedna i druga u rukama imaju skupocene modele mobilki... Tipkaju i selfiraju. Bez obzira koliki je kontrast, ta simbioza starog i novog i daje poseban čar Kajseriju. Kao još jedna ilustracija ove tvrdnje i podatak da je industrijska zona oko Kajserija, jedna od najvećih i najsavremenijih u Turskoj.

Šetnju prekidamo sa kafe pauzom. Kahva u tradicionalnom servisu sa rahatlukom i ladnom vodom. Zgodno za posmatranje prolaznika, naročito su zanimljivi postariji Turci sa štrikanim ili heklanim kapama na glavi (od kojih neke podsećaju na keče a neke na beretke) ili u kačketima dok lagano šetaju sa rukama na leđima ( videli valjda od Crnogoraca ) ili sede sa ispisnicima i ispijaju čaj. Vraćamo se prema tvrđavi. Žena sa setom i uzdasima posmatra mobilke u podzemnom prolazu ispod centralnog trga. Jedva sam je izvukao iz te andergraund mobilije. Ponovo u tvrđavi, kroz bazar, pale se svetiljke, gužva kao da jenjava. Kupujemo doner i manti za poneti, sa ostacima pide iz Učhisara, maslinkama iz tegle i ladnim špricerom od Krtsača imaćemo skoro pa gala večeru. 

Sunce zalazi, seldžučke građevine pod poslednjim zracima bljeskaju zlatnim odsjajem... A onda sve polako trne. U život nećemo, za slikanje nije inspirativno, bez Nevena iz cuga nalazimo put do smeštaja. Sutra je prilično dug put do Side-a a treba posetiti i Konju.

[Djokaputnik]

Polazak iz Kajserija. Jutarnja kafa i pakovanje. Jurim prema Goreme-u sa nadom da će zbog oblaka baloni kasnije krenuti. Iz daljine vidim njih nekoliko na nebu, izgleda da su poslednji, uz put susrećemo kamionete sa već spakovanim balonima, kad pre završiše. Šta da se radi? Teramo dalje.

Kratko zastajkivanje kroz Nevšehir i Aksaraj, za još neki dodatni snimak, a onda gas za Konju. 150 kilometara novog puta, pravog ko strela. Nebojša, koji je prošle godine tuda prošao upozoravao je na put u izgradnji, kamenje koje prska... od toga ništa. ostala samo deonica od par kilometeri koju završavaju. Bato moj, Turci su to. Iako je n.v. oko 1000 metara ravnica kroz koju prolazimo obilato se zaliva, usevi kao u Vojvodini, preovlađuje suncokret, ali ima i povrtarskih kultura, naročito plavog patlidžana. U blizini velikih gazdinstava šatorska naselja od plavih cirada za smeštaj nadničara, sve pusto, samo njive vrve od radnika i mehanizacije.Iz ravnice izranja Konja, daleko iza nje nazire se venac Taurus planina. Konja je jedna od mnogih varijacija grčkog imena Ikonion za grad koji su gradili Grci, Rimljani, Vizantijci, Osmanlije, a najviše su njegovom renomeu doprineli Seldžuci. Konja je bila prestonica njihovog carstva tzv.  Rumskog  (ili Ikonijskog) sultanata koji je svoj vrhunac doživeo u prvoj polovini XIII veka. U to vreme je osnovan i red vrtećih derviša čiji je Konja ostala centar do današnjih dana. Normalno nismo očekivali da sretnemo derviše u transu, želeli smo samo da "overimo" ovaj milionski grad, zvirnemo u njegov sehir merkezi  i uslikamo još po neku seldžučku zaostavštinu. Jednostavno i lako smo se dočepali centralnog rejona, ostavili auto u hladu garaže i nemajući baš jasnu predstavu o gradskom jezgru jurnuli nasumice ka seldžučkim građevinama. Međutim, ono što je od samog ulaska u grad bilo očigledno, sada nam je odmagalo u trci za istorijom i vuklo nas na drugu stranu. Iako jedno od najtradicionalnijih mesta čitave Turske u kome očekujete ne samo šmek već i higijenu Orjenta, Konja vas obara s nogu svojom uređenošću i čistoćom, tolikom da bi joj većina zapadnih metropola mogla zavideti. Od ulaza u grad sa severoistoka do izlaska na jugoistok čiste ulice, negovani  parkovi, šetališta, fontane, biciklističke staze, žardinjere, cvetne aleje, ružičnjaci... Umesto da tragamo za Seldžucima, počeli smo da se smucamo i gubimo vreme po parkovima i kraj fontana. Jezerca ispred monumentalne nove džamije, vodoskoci, vodopadi, carstvo crnih i belih labuda, masivne ograde od kovanog gvožđa, futuristički vagoni nadzemnog metroa i u sve to uglavljeno kupasto turbe nekog seldžučkog veziraBlok renoviranih kuća tradicionalne arhitekture, među koje se ušunjao i BH konzulat, novi muzej seldžučke kulture, ogromni trg, prilično pust (čini se kao neko prelazno rešenje) i prelepa Karataj medresa, sada muzej keramike. Nažalost zatvorena zbog renoviranja, ispostaviće se da su Turci, baš kad sam se ja nakano da posetim seldžučku prestonicu, rešili da renoviraju sve sa predznakom seldžučko. Izbijamo pred Aladinovo brdo i u uličici pored ispijamo prepodnevnu kahvu sa pogledom na Alaaddin Tepesi. Kafenisanje troši dragoceno vreme i odlučujemo da čuvenu Mevlanu ostavimo za neku drugu priliku (ako je bude) a sada posetimo breg preko puta. Aladinovu džamiju je Aladin izgleda samo dovršio, mnogi sultani su je pre njega dograđivali a sada 42 mermerna stuba sa od cigle nadzidanim lukovima i masivnim drvenim gredama, skrivaju osnovu hrišćanske bazilike od koje je džamija napravljena. Ispred džamije su skromni ostaci Aladinovog dvora, ispod sarkofazi seldžučkihsultana, a okolo veoma lep park. Nedaleko je i prelepa "medresa vitkog minareta" ili Ince minare. Nekada visoko minare obloženo keramičkim pločicama prepolovio je udar groma, ali svejedno, ono što je ostalo od njega sa ulaznim portalom bogato izrezbarenim, i dalje pleni lepotom

Vreme je iscurilo, uzimamo auto iz garaže, iz cuga se izvlačimo iz grada na put za Antaliju i već je pred nama ogromni Taurus ili Tavor, kako god.

Izmenjeno 25 sep 2019 (Djokaputnik)

[Djokaputnik]

Prvih stotinak kilometara od Konje prema Antaliji brzo prelazimo dobrim putem sa po dve trake u svakom smeru. Brežuljkaste predele smenjuju brdoviti obronci Taurusa. Put počinje sve više da se penje, ulazimo u krševit planinski predeo, stenje, borovi, poneki kedar. Promakne i po neki pašnjak. U kotlini kod odmorišta Zirve i nekoliko benzinskih pumpi put se sužava  u dve trake i počinje finalni uspon na pas Aladžabel na visini od 1825 metara. Iznad nas planinski vrhovi od tri hiljade metara,  ispod nekih od njih bele mrlje... Jal su snezi, jal su labudovi? Taurus ili Tavor je planinski venac koji centralnu Anadoliju odvaja od Mediterana. Naziv mu potiče od boga oluje ( koja je pretpostavljan česta pojava u ovim krajevima) čiji je simbol bio bik. Kreće spust niz južne padine Taurusa, ali dok se i suviše ne zalaufamo, odazivamo se zovu creva i stajemo u planinskom mestašcu Jarpuz. Restoran pored puta, turska kuhinja ( a i čija bi inače bila) sač kavurma i gozleme, mešana salata, biđe dosta da nas drži do večere. Dok čekamo koristim priliku da fotkam planinsko cveće i leptire. Klopa dobra, a da viš... nije ni skupa, pa siti i napiti nastavljamo put (ovo napiti shvatite figurativno)Put krivuda i pušta se sve niže, more se već plavi, temperatura se sa dvadesetak, penje na preko trideset stepeni, na putu Alanja-Antalija pokazuje i 36-37. Dobro došli u pakao. Do sada je sve išlo ko po loju, ali sada problemi počinju. Skretanje za Side, rade petlju, moramo nekoliko kilometara napred, pa polukružno, pa nazad, pa da uđemo u Manavgat, pa se okrenemo... njesra. Pronalazimo hotel Viktorija, okolina ne obećava. Parkiramo na zakorovljenoj čistini pored. Na slikama deluje veći, ali to je-to. Umorni od puta, preživljavamo toplotni udar i dovlačimo se do recepcije. Očekuju nas. Hvala bogu. Još samo formalnosti... da se doplati klima, 170 lira za osam dana. Kakva doplata? Klima je uračunata u cenu! Počinjem da režim. Mrtva-ladna recepcionerka mi pruža papir na kome piše da smo rezervisali sobu bez klime, bez mini kuhinje, bez terase... Naša potvrda mokra u ženinoj mobilki. Vadim fotoaparat, njime sam sliko rezervacije na kompjuteru, uveličavam, pokazujem... ona i ne gleda. Kaže da hotel sa tim nema ništa, rezervaciju je izvršila neka turska agencija koja radi za AMOMU. Ode mojih 112 evra. Fina cena, samo je nigde nema. Galamim (ma šta galamim, urlam) pretim Turističkom policijom, lošom ocenom, Erdoganom... ne vredi. Probam lepim. Pa jel može makar frižider ?( žena je dijabetičar, zbog insulina nam je zaista potreban) Ne vredi, nemaju. 

Vrućina je, ma pakao... živci trepere... žena se žučno raspravlja na Kembridž-engleskom, ja urlam na Tarzan-isto engleskom. Strendžeri u bazenu znatiželjno prate raspravu i bleskasto se smeškaju. A šta se vi smejete? derem se na njih (normalno na maternjem mi... mater im njinu) a oni se zagnjure.

Kroz desetak minuta na recepciji hotela Gazipaša Star uplaćujem osam noćenja sa doručkom i klimom i frižiderom i terasom za 200 evrića. J.bo Viktoriju. Gazipaša em je trired veći, em je lepši, em ima tri bazena, privatnu plažu i prevoz do nje... Ne mogu više da se jedim. Čekamo da nam pospreme sobu, poslužuju nas pravom kafom i ladnom vodom. Smirujemo živce i kroz pola sata smo u bazenu. Rekao sam, imaju tri, jedan dečiji, jedan sa toboganom i jedan baš velik okružen palmama, bananama, limunima i narandžama, ma celom botaničkom baštom. A i vino se ladi... letovanje može da počne. 

[Tirkizna]

Odlicno!! Od 12.9. pocinje ono sto mene zanima Prica nikako nije visak.

Imam otpor ka odredjenom delu njihove kulture, pa nikako da se odlucim na nesto vise od Istanbula pre mnogo godina i Alanje ne bas tako davno. Najvise me zanima  Goreme i priroda, ostalo mogu da preskocim.

Sutra citam i ostatak :-)

[Djokaputnik]

Tirkizna

Drago mi je da ti se putopis dopada, nadam se da će biti za svakog po nešto.

[Ivanhoe]

@Tirkizna ja SAD-iste baš nešto preterano i ne volim mada imaju jednu jako dobru izreku : "Predrasude su majka svih s***a u životu" !
Šalu na stranu ali zaista mislim da treba ići svuda otvorenog uma i srca i jako često se pokaže da nam tad i bude najlepše makar što se odmora i putovanja tiče.

@Djokaputnik što se gore pomenute planine Taurus tiče ja ne pamtim da sam ikada vozio po jačoj kiši nego kad sam se spuštao prema Side 17.06. ove godine !

Izmenjeno 26 sep 2019 (Ivanhoe)

[Tirkizna]

Nisu to predrasude, to je nesto konkretno sto vidim i sto mi smeta .

Za ostalo se slazem

[Djokaputnik]

Ivanhoe

Eto, nekad ne treba verovati ni Vikipediji. Tamo piše da je Taurus poznat po svojoj suvoj klimi.

Izmenjeno 26 sep 2019 (Djokaputnik)