MOJA VELIKA MRSNA TURSKA TURA

[Djokaputnik]

Mada prošle godine boravak u Turskoj u mnogim segmentima na mene nije ostavio povoljan utisak ipak je preovladala želja da se vidi Kapadokija, Kajseri, Konja, Bursa... i jeftinoća u odnosu na Grčku i Italiju. Samo par dana pred polazak uplatio sam najjeftinija noćenja u Ankari, Kajseriju, Sideu i Stambolu. Stariji sin me je nagovorio da na maminom mobilnom ( moj je iz prve generacije, palim ga na kurblu ) instalira neku navigaciju da ne moram do besvesti da proučavam stare karte i Gugl mape već da i ja počnem da koristim civilizacijske tekovine.

Za razliku od nekih ranijih godina kada se zbog putne nervoze dešavalo da ne odspavam ni minuta u noći polaska, ovog puta se spavalo 5-6 sati. Čili i odmorni moja bula i ja krenuli smo u 3 nula nula iz Surduka put istoka. U gepektu pun ručni frižider i frigo ranac kobasica, kulena, šunke i slanine (zato je tura i dobila oficijelni naziv MRSNA).  Zbog lošeg iskustva sa cenom i kvalitetom turskih vina s nama je krenuo i karton crnogorskog Krstača ( jela, pića sve imamo... a ostalo kako znamo). Sve je išlo ko po loju prvih 40-ak kilometeri dok moja bula nije predložila da ne idemo kroz BG nego obilaznicom, naseo sam na provokaciju i... Obično se prvi put posvađamo oko Jagodine ali sad nisam mogao da čekam, em je sporije em je daljem, em koga ja slušam. 

U dvaest do sedam smo ušli u Bugarsku kupili vinjetku (za razliku od prethodnih godina kusur od deset evra su vratili u evrima, nisu pokušavali da zakinu na kursu evro-lev), čuvenih deset kilometeri kaldrme, pa severna obilaznica oko Sofije. Auto put kroz Bugarsku iako se najbrže prođe neviđeno smara, tu pomaže samo teški rok sa mobilke ( Ne spavaj mala, muzika dok svira!!!!) U 10 sati smo već u Turskoj. 740 km. za sedam sati uz jednosatno zadržavanje na granicama.

Pravac Edirne. Prvo, tu smo prošle godine dobili najbolji kurs i pri dolasku i pri povratku iz Turske (isto je bilo i sada: 6,31 lira za evro je bio najači kurs na celom putovanju). Drugo, takođe bitno, iako smo prošle godine proveli sat dva vremena i ručali u Jedrenu, loše, oblačno vreme nije dozvolilo amaterskom fotografu u meni da iskaže svoj talenat. A sad se vreme baš bilo namestilo, vedro sa paperjastim oblačićima da dobiješ grč u prstima od škljocanja.

Sve je isto ko i lani... most na Tundži, sa leve strane rabadžijsko kljuse pase kraj puta, sa desne strane stara Melek pašina džamija... Prvi Otopark je naš. U Turskoj je samo jedno sigurno: lako se nalazi parking mesto i teško da ćeš se da prostiš, unerediti. Parkinga i klozeta ima na svakom koraku. Krećemo da vidimo ono što lane nismo i da izopaljujem ono što lane nisam stigo.

Makedonska kula iz vizantijskog perioda, impresivna spolja neugledna iznutra,  Uč Šerefeli džamija ili džamija Tri balkona iz XV veka sa tipičnim četvrtastim dvorištem i visokim minaretima, bazari, karavansaraji, čaršija.... živopisne gradnje od cigle i kamena. Sve kako priliči Osmanlijskoj prestonici u XIV i XV veku. A  onda skver sa ćupovima iz kojih izbijaju vodoskoci, okruženi kadivicom i lepim čovecima oko kojeg se kao oko ringišpila vrte Gradska kuća, temelji Hadrianopolja, stara Eski džamija, Selim Pijani sa topovima, zamišljeni Mimar Sinan i njegovo remek delo, prelepa Selimija. Zaležem iza ćupova, opaljujem Selimiju sa svih strana, zavlačim se u bazar ispod Sinanove građevine, škljocam ko sumanut u strahu da ne naiđe neki oblak i pokvari mi slikarski ugođaj. Ej! Koga su zmije ujedale, taj se i guštera... Selimija spolja, grandiozna... Selimija iznutra, obara s nogu. Svi su graditelji velikih džamija Osmanlijskog perioda i kasnije kopirali velikog Sinana. A gledajući Selimiju i Sulejmaniju u Stambolu ne može se pobeči utisku da je Sinanu uzor bila čuvena Aja Sofija. I pada čoveku na pamet bogohulna misao da je Sinan, hrišćanin iz Kapadokije, stvarajući svoja remekdela za turske sultane razmišljao o tome da će doći vreme kada će biti dovoljno da se uklone minareta oko centralne kupole (kao što su postavljena oko Aja Sofije) pa da njegove građevine u punom sjaju počnu da služe pravoslavnom Bogu. 

Žena me jedva izvlači iz Selimije... daleko je Ankara.

[Djokaputnik]

Izlazak iz Jedrena i uključivanje na auto-put za Istambul. Na prvoj pumpi tankujemo pun rezervoar, na Metro pumpi kupujemo HGS sa 50 lira kredita i gas. Nema gužve, cepam 140-150 na sat. Posle sat vremena se pojavljuje Marmara deniz sa desne strane a ja pratim putokaze za Ankaru. Kad, međutim...zaboravio sam da su to Turci.  Urade sve da te navuku na put ili most koji se naplaćuje. Bez obzira što sam pokušavao da se dočepam mosta Fatih sultan Mehmeda putokazi za Ankaru su me odvukli na Javuz sultan Selima, produžili mi put za 50-ak kilometara ispraznili mi HGS plus dvadesetak evra mostarine. Kad sam ukapirao da u tom pravcu od ogromne kolone više niko ne ide osim mene i dva turska gastarbajtera, bilo je kasno, ode lova. A onda me je sledećih trideset kilometara navlačilo na Osmangazi...  kao to je jedini put za Ankaru. U poslednjem trenutku sam uočio skriven maleni putokaz Kodžaeli-Ankara i uspeo da se spasem mostarine na Osmangaziju. Jajare.  

Nije pomoglo ni to što smo neočekivano, kao na dlanu sa naše leve strane ugledali Kara deniz ( da prostite, karali ih doveka) ni prelet preko Dardanela, ni prelepi planinski venci koji odvajaju put za Ankaru od Crnog mora... prvobitna euforija zbog dalekog puta i oduševljenje novim predelima su nepovratno otišli sa kreditom sa HGS-a. Bilo je blizu četiri popodne, Ankara još daleko, nervoza se uvlačila u stopala i pritiskala papučicu gasa na 160-170 km. U jednom trenutku se bojažljivo  začuo ženin glas kako pevuši čuvenu sentencu iz Kamiondžija "Uspoooori  Pajooo!"

Pejzaži se menjaju, Ankara se približava, povećava se nadmorska visina, sada se i 50 km čini kao večnost. Pred samom Ankarom palimo navigaciju i počinje fešta. Tek tolko da ne bude dosadno, a taman sam se malo smirio. Glas Nevena (ili, ..bem li ga, kako se već zove) nas pompezno obaveštava da nastavimo pravo deset kilometara, a onda naglo zaćuti ko mulac. Iz sopstvenog proučavanja obilaznice oko Ankare, kapiram da prolazimo pored skretanja koje je trebalo da nas odvede u centar grada (sehir merkezi) ali ko računam valjda čovek (Neven) zna šta radi. Pičimo na istok Ankara ostaje iza nas, čini mi se da već u daljini nazirem Himalaje, kada se začu prijatan Nevenov glas: kroz dvesto metara izvršite polukružno okretanje u levo. Dobro je! Nećemo otići na Daleki Istok. Ankara se opet pojavljuje na vidiku. Da skratim priču, vozao nas je tako Neven po brdima Ankare, vodio u panoramsko razgledanje grada jedno sat vremena, napravio novih nekoliko desetina kilometara, dok nisam ukapiro da smo u centru, prošao kroz crveno, ušao u jednosmernu (normalno iz suprotnog smera) i stao pred hotel. "Došli ste na željenu destinaciju!" slavodobitno je objavio Neven.

Hotel Kale preko Bukinga. 23 evra noćenje sa doručkom. Prilično nesolidna građevina, parking na placu, odnosno rupi pored hotela. Pokazuju nam sobu, u kupatilu razbijena WC šolja, vode nas u drugu, nema balkona, u trećoj sa balkonom razbijeno staklo na balkonskim vratima. Vraćamo se u drugu. Prihvatamo mada... ne deluje obećavajuće. Krećemo u grad. Kraj prilično pust, većina radnji ne radi, nema restorana. najzad u nekom pasažu kod spomenika Ataturku nalazimo pristojno mesto za večeru. Naručujemo pileći doner i manti (jelo slično raviolama) U poslednjem trenutku se setim da pojasnim konobaru: Komšo! Jok nane! (nane im ga  i nani). Sporazumevamo se, mada mu nije jasno kako neko može da ne trpi nanu. Ta nevolem je ni u čaju, a kamol u jelu-kažem ja.

Krećemo u šetnju, oko spomenika Oca Turaka, niz ulicu prema velikoj džamiji. Skoro da je bolje osvetljen centar Surduka od 1500 stanovnika, nego Ankara od 5 miliona. Računam, pritisli ih Ameri sa sankcijama, valjda štede. Pravimo krug oko džamije i vraćamo se prema hotelu kroz mračne sokake... prilično nelagodno.  Najzad u toplini doma svog, odnosno hotela njinog... Odustajemo od tuširanja, kupatilo ne odiše čistoćom, peremo zube iz flaše, noge u lavabou. Vreme je za san. Krećem da uključim punjač za baterije foto aparata i ... Šok!!! Ostao je na tričavih hiljadu i po kilometara odavde. Grozničavo se presabiram. Jedna baterija je prazna, druge dve mogu da traju maksimum 1000 opaljivanja, a ja tek stigao u Tursku. Nikad na putovanju ne raspalim nanje od 5-6 iljada puta. A sad. A di je Kapadokija, a di je Konja, a di je primorje... a tek Bursa i Stambol. Bože šta me neće snaći... Bože ima li te. Ležem. Kako sad zaspati?

[Ivanhoe]

Pošto smo ostalo sve apsolvirali a većinu stvari i videli da te ja Đoko priupitam čime si ufotkao ove tvoje prelepe VIVID fotke ?

[Djokaputnik]

 

Pošto smo ostalo sve apsolvirali a većinu stvari i videli da te ja Đoko priupitam čime si ufotkao ove tvoje prelepe VIVID fotke ?

Ništa specijalno. Canon SX700HS. Kupio lane polovan za 150 evrića. Mislim da se više i ne proizvodi. Fotke obradio u Picasi 3.

Još nešto, ovim putopisom pokušavam da zagrejem za put u Tursku kolima one, koji se na to još nisu usudili ili odlučili, da onima koji tamo neće ići koliko toliko opišem lepa mesta, a one koji su već bili podsetim i pomognem da ponovo evociraju svoje uspomene. Normalno i da pribeležim svoje doživljaje dok totalno ne izlapim.

Izmenjeno 10 sep 2019 (Djokaputnik)

[Ivanhoe]

Pitam jer ću ovaj moj Nikon DSLR definitivno da šutnem, rame me bre zaboli od secanja koje kuda

[Djokaputnik]

A mene žao što nemam neki veći fotoaparat, a žao me i da pljunem neku veću lovu, sve mislim: Izdržaće valjda i sledeće putovanje.

[Ivanhoe]

Gabaritno i teško, evo baš sam išao za vikend na neki detinji rođendan i zakukala rodbina da ih slikam rame mi otpade jer sam hteo da prošetam do igraonice sa sve torbom, a kad nosim i stativ za "one fotografije" tek onda mi se plače. Od zadovoljstva postade mučenje...

[Djokaputnik]

Buđenje u Ankari.

Doručak prosečan. Mnogo mazalica koje ne koristim. Ipak odličan hleb, maslinke, sir i ajran vade stvar. Krećemo ka tvrđavi i posle par stotina metara utvrđujemo da je uspon sve žešći... a nama treba energije i tabana za još mnoge destinacije danas. Vraćam se u hotel po kola i u spletu uličica pronalazim bulu nalik mojoj pa bez pomoći Nevena uspevam iz prve da potrefim parking pod tvrđavom. Nigde nikoga, tek kasnije uočavamo dvoje Japonerosa (optimisti kao i mi, ili ih je poremetila promena vremenske zone pa celu noć i jutro bazaju Ankarom). Tvrđava omalena, rekonstruisana ko nova, A pogled... obaljuje. Cela Ankara, izlomljena po kotlini i okolnim brdima, kao na dlanu. Lupam levom rukom desnu da ne bi posegnula za fotoaparatom, "Sd je oskudacija" Restrikcija opaljivanja, sad mi svaka slika mora biti Leonardova. Žena sa njenom mobilkom škljoca li škljoca (obrati pažnju na ovu činjenicu u nastavku). 

Na brdu preko puta ima još jedno manje utvrđenje, a između krš. Gomile kamenja, poneki polusrušeni zid, šut. Pretpostavljam da je to posledica nekog zemljotresenija, koje ovde nisu retkost. Ispod tvrđave mahala bez stambenih zgradurina, privatne kuće, dosta zapušteno, poneka pala. Mogu misliti kako se turski preduzimači šunjaju oko ovih ruševina ko mačak oko slanine i čekaju priliku da uskoče. I da naprave još lepšu i noviju Staru Ankaru. Na brdima oko centra Ankare trepere na jutarnjoj svetlosti neboderi, kao čardaci ni na zemlji ni na nebu. Spuštamo se u grad. Ostavljam kola iza hotela a neki lik i rukama i nogama pokušava da mi nešto objasni. Skapiram da tu ne mogu da se parkiram, već na ulici i krećem na označeno mesto, a on samo što mi ne uskoči kroz otvoren prozor u krilo, traži ključeva. Kuš name, kažem ja. Izlazi recepcioner i objašnjava da treba  da pustim nesuđenog Fanđa da parkira moj auto. Nije mi bilo prvi put da mi u Turskoj na parkingu traže ključeve da bi neki neki nedotupavko parkirao moja kola, ali me svaki put stegne zebnja oko srca. Znaš ono: auto, ženu i penkalo nikom u ruke. Na kraju kao pametniji popustim, dam Fanđu volan i još ga častim sa 5 lira da vozi pažljivo. Za divno čudo uparkiro je bez ogrebotine. 

Kraj u kome se nalazi hotel Kale jeste zapušten, ali je sa  odmicanjem jutra postajao sve življi. Sve one radnje koje su sinoć izgledale napuštene, sa teškim gvozdenim, zarđalim roletnama i velikim katancima, sada su oživele, iznosi se roba na ulicu, raspaljuju se roštilji, mirišu peciva iz pekara. Krećem u NEMOGUĆU MISIJU, da za kratko vreme pokušam da nađem punjač za baterije fotkića. Ne smem ni da mislim o ceni ako ga nađem... a neću, jer orginal Canon-ova baterija kod nas košta par hiljada, kolko tek vredi onaj što je puni. Objašnjavam uz put u svakoj prodavnici elektromaterijala i muzičkih uređaja šta tražim, većina se bleskasto smeška dok mi neki pokazuju napred i preko puta. Jedan mi pokazuje konkretnu prodavnicu i tvrdi da je to ona prava. Tamo svega i svačega. Led sijalice, ventilatori, žice za gitaru, pojačala... ali nigde fotoaparata. Deprimirajuće. Ipak ne odustajem tako lako, žena objašnjava prodavcu: Bateri šarž, ja pokazujem marku fotkića, vadim iz njega bateriju guram prste u utičnicu iza tezge... i on kaže: Ima! Šta ima?-pitam ja. Bateri šarž!-kaže on . Kolko?-opet ja.  Pedeset! odgovara ko iz topa. Šta pedeset, pedeset li ti Bogova?! Lira, smiruje on situaciju. Ne verujem, tražim da raspakuje, da vidim. Ne vredi, nije kao moj, mada piše Canon (pisalo i na tarabi da je ona stvar, da ne lajem koja) Dajem mu bateriju, on je ubacuje u punjač, uključuje u struju i... pali se zelena lampica. Juuuupppi!!! Mada je jako glomazan, al mi čovek objašnjava da je tu i adapter za punjene sa akomulatora u kolima. I sve za 50 lira. Obajšnjavam mu odakle smo doputovali, gde još imamo nameru da idemo i sa dva prsta uperinih u sopstvenu slepoočnicu ilustrujem šta bih uradio da nisam našao gore pomenuti punjač. Čovek, raznežen mojom patnjom, a možda si sam zaluđenik amaterske fotografije spušta cenu na četrdeset... lira. 

Ne volim da kvarim plan, pogotovo satnicu, a sada smo već kasnili dobrih dva sata u polasku. Ipak velikodušno dozvoljavam ženi da pari oči na izlozima desetina zlatara među kojima smo se iznenada našli, a ja škljocam i škljocam i škljocam... Da nadoknadim sva ona opaljivanja koja sam propustio od jutros. 

Krećemo dalje. Ne palimo Nevena i... ide nam dobro. Oko Ataturkovog spomenika levo, niz bulevar do velike okrugle sportske hale ( možda baš one u kojoj su naše odbojkašice pre neki dan uzele zlato) pa desno do sata na skveru i pravo na petlju. Putokaz Konja-Adana, gore na nadvožnjak i pravac jug. Prolazimo kroz Novu Ankaru. Oblakoderi, bulevari, poslovne zgrade... svetsko a tursko. Sve čisto, umiveno, ni nalik onoj zapuštenoj Staroj Ankari. Na izlazu iz grada malo jezerce-akumulacija i pumpa. Sipamo dizel i častimo sebe pravom turskom kahvom, sa rahatlukom i kao zmija ladnom vodom. Dok žena hladuje ja jurcam oko jezerceta i škljocam na sve što mrda. Leptiri, ptice, gmizavci, prava poslastica. A mislio sam da ću svega toga morati da se odreknem zbog  j.benog punjača. 

Pravac Tuz-Guz, tako sam ga prekrstio. Slano jezero ili Tuz Golu destinacija na putu za Kapadokiju. Brdoviti predeli, ni jedan centimetar neobrađenog zemljišta. Žetva u punom jeku, žute se Nju Holandovi kombajni, plave traktori. Neka je žitarica u pitanju, pretpostavljam raž, zbog nadmorske visine. Slama se odmah balira i odnosi, neke njive su već uzugarene. Turci mogu mnogima da objasne kako se zemlja obrađuje i koristi. Pojavljuje se jezero. Ogromno, desetinama kilometara dugo i široko, pruža se kraj puta Ankara-Aksaraj. Jedno od najslanijih mesta na planeti, duplo slanije od Mrtvog mora, pre je pustinja soli, nego vodeni bazen. Kilometrima se može gacati po vlažnoj soli uz tek poneku baricu. Boja mu se preliva od bele na obodima, preko rozikaste i ljubičaste, do plave u sredini gde "dubina" dostiže i 1-1,5 metar. Sin je sa folklorom pre petnaestak godina putujući za Antakiju bio na ovom jezeru i non-stop se hvali sa fotkama iz slane pustinje. Zato smo žena i ja tu morali da svratimo pod obavezno. "Ti da stigneš pre mene" rekao bi drug Raja u filmu Tito i ja. Da ne bi ispalo da sam zavidan, nisam se ni sliko, ali sam zato ženu sliko sto puta. "Korpus de liht", ako ko slučajno posumnja. Pokušavam da aparatom uhvatim neobičnu rozikastu boju jezera, "Rozen farben" što bi kazla frau Gabrijela iz pop Spire i Ćire. Za malo pakovanje soli u marketu kraj jezera traže tridesetak lira. Nije nego, s obzirom da so iz ovog jezera podmiruje 70% turskih potreba za soli male su šense da se ne osolim baš od nje, dok sam u Turskoj. Odustajemo od suvenira.

Pravac Kapadokija!

[Djokaputnik]

Na dvesto trideset kilometara od Ankare ili dva i po sata vožnje dolazimo da Aksaraja (Belog dvorca), predvorja Kapadokije i velike raskrsnice puteva Kajseri-Konja i Ankara-Adana. Zbog kašnjenja u startu, rešavamo da preskočimo obilazak centra grada i po njegovom obodu upućujemo se ka Nevšehiru. Pejzaž se menja, ima još njiva, ali sve češće i velikih pašnjaka sa mnogobrojnim ovčarnicima. Posle tridesetak kilometara svraćamo u Oresun han iz XII veka, obnovljen i pretvoren  u kafeteriju i prodavnicu suvenira. Iako bi bilo lepo odmoriti u hladu njegovih debelih zidova koji su štitili trgovce i putnike na Velikom putu svile, čijom trasom prolazimo, odlučujemo da ne gubimo vreme, već da požurimo u Nevšehir na ručak. Opaljujem han i krećemo dalje. Brdovite predele oko nas u daljini oivičuju planinski venci u plavkastoj izmaglici. U pravcu Kapadokije se gomilaju oblaci. Neće valjda...

Nevšehir, Kapadokija. Osamdesetak hiljada stanovnika i stotine minareta. Nigde ih u Turskoj nisam video toliko. U centru nalazimo parking i žurno tražimo neki restoran, već je dva sata. Naručujemo patlidžan kebab uz obilje salate. Ostavljam moju polovinu da čeka i odmara a ja krećem u lov na kadrove. Iznad centra je brdo sa tvrđavom i ostacima naselja u stenama. Kažu da je tu i najveći podzemni grad na svetu. Šta je unutra nisam proveravao ali spolja izgleda da je i ovuda prošao zemljotres. Obnovljena su samo minareta mnogobrojnih džamija. Na drugoj strani grada u brdu se vidi tipično kapadokijsko naselje, sa pećinama u stenama i građevinama iz raznih epoha, koje prosto jašu jedna na drugoj. Preko puta ulice je nevelik bazar sa proizvodima tradicionalne kuhinje. Razne vrste sireva, poslastice, sudžuci, maslinke svih sorti, testenine. To mi je zagolicalo nos pa žurim nazad u restoran. Ručak pun pogodak. Inače volim patlidžan, ali ovi su majstori. I nema nane, ni preterani začina, ni previše sirćeta, povlačim reč da je turska kujna loša, ima ih koji umeju da spreme. Naročito u Kapadokiji. Krećemo u kratak obilazak u prvcu vrlo skladne Kuršunlu džamije sa početka XVIII veka, ali na ulazu saznajemo da se iznutra renovira. Lagano se vraćamo kroz deo grada, koji je zemljotres očigledno dobro pogodio. Obnovljene zgrade još nisu useljene. U čaršiji zavirujemo u jorgandžijsku radnju gde majstor i šegrti upravo prošivaju jorgane snažnih dezena. Kao da je to nestalo pre stotinu godina, a u stvari, zimi se još pokrivamo pravim vunenim jorganima sa damastom, koje je mamama prošivala neka žena iz komšiluka, vešta tom zanatu.

Izvlačimo se iz Nevšehira, vreme je sve lošije. Gomilaju se crni oblaci, u daljini seva. Umnožavaju se kamene kapadokijske skulpture, sa brda se vide kapadokijski klanci koji kriju najlepše oblike i najneverovatnije građevine. Samo što se nismo uneredili od sreće. Znači... tu smo!!! Ulazimo u Avanos preko mosta na Kizil Irmaku, parkiramo auto na ogromnom parkingu u centru. Žurimo prema reci, a nevreme samo što nije počelo. Kreće oluja i prve krupne kapi a ja pokušavam da na slapovima Crvene reke napravim dobru fotku po cenu da mi objektiv pokisne. Ume da ispadne prava slika u kratkom trenu, pre nego  se nevreme stušti na zemlju. Počinje prava letnja nepogoda, seva, tuku gromovi, šiba oluja, lije ko iz kabla... provala oblaka. Iz bašte kafića utrčavamo unutra i dobro pokisli tražimo slobodan sto. Vreme je za popodnevnu kafu. Baš nam se poklopilo. I još imamo pogled na reku koja je prilično zapenila od bujice koja se sručila, a na njenim krestama od pene sasvim nadrealno lebde stotine gusaka i pataka najrazličitijih fela. Zagnjure se iznenada, a onda iznenada iskoče i pocupkuju po talasima bujice. Izgleda da je gozba u toku. Kiša je stala, ali se slabo razvedrava, cunjamo još malo po keju, zavlačimo se u gradić ne bi li smo nabasali na kakvu grnčarsku radionicu, Avanos je čuven u celoj Turskoj po svojim grnčarskim proizvodima i... odlučujemo da odustanemo. Svratićemo sutra-prekosutra kad se vreme prolepša. Krećemo za Kajseri.

Novi pejzaži nas susreću. Debelo iznad hiljadu metara visine, usamljena, gola, kupolasta brda ispod kojih se pružaju kapadokijski vinogradi, njive i pašnjaci. U daljini se dopola pokriven oblacima nazire masiv vulkana Erdžijes. Puštamo se ka Kajzeriju palimo navigaciju i Nevenov šou počinje. Vodi nas na nedovršen (ili srušen) vijadukt od obilaznice ka centru Kajserija, pa nas onda upućuje dva kilometra

 

 

na sever, pa polukružno okretanje, pa opet na srušeni vijadukt, pa u krug. Pretim ženi da ću joj razbiti telefon, pominjem majku mom pametnom sinu... jednom rečju, pizdim. Na jedvite jade ulazimo u grad a Neven nas navlači na bulevar sa po tri trake u svakom smeru, plus tri u prokopu između smerova. Pušta se veče, slabije vidim, Turci jurcaju ko sumanuti, Neven ni da prozbori, nigde raskrsnice... Posle desetak kilometara (Kajseri je jako razvučen grad, milionski) uspevam da se polukružno okrenem i vratim ka centru. Vidim putokaz za vulkan Erdžijes i pošto se naš smeštaj nalazi u delu grada prema vulkanu krećem tim pravcem. Neven kaže: "Produžite  dva kilometra pravo" U jednom trenutku vidim sa desne strane naše apartmane, pa iako Neven trabunja "Za dvesto metara izvršite blago skretanje ulevo" skrećem desno i kroz pedeset metara stajem pred hotelom. "Stigli ste na željenu destinaciju". Ubiću ga, mame mi .

Posle pakla kroz koji nas je Neven proveo, malo radosti i za nas. Apartman koji smo za tri dan iznajmili po ceni od 39,3 evra (13,1 evro za noćenje... oboje) izgleda boli glava. Dve spavaće sobe, ogromna dnevna sa kuhinjom, veliki hodnik, još veće kupatilo, terasa sa pogledom, sve gotovo novo, brdo peškira, kombinovani friz, odličan internet, parking sa kamerama... Na recepciji nam objašnjavaju da se na pedesetak metara nalazi ogromni Migros i veliki restoran. Odlučujemo se za Migros, kupujemo razne sireve, peciva, povrće, led, sodu, torticu... (zaboravio sam, i plastične viljuške) vadim iz kola butiljku Krstača (vadičep nisam zaboravio) punim čaše s ledom, sipam vino, špricujem sa sodom, žena pušta jugo-rok sa mobilke... i žurka može da počne.

Izmenjeno 10 sep 2019 (Djokaputnik)
greška

[drug_član]

Bravo.....

[Djokaputnik]

drug_član

Hvala, trudim se.

[nicegirl]

Cekamo nastavak sa nestrpljenjem

[Djokaputnik]

nicegirl

Nadam se da će te imati strpljenja, upao sam u poljoprivredne radove, a s obzirom da sam se raspiso naširoko i nadugačko ko svaki Sremac ( Kad Sremac oće da kaže da mu je crko konj, on počne priču od toga kako je pre dvajest godina u Rumi na vašaru kupio ždrebe) valjda ću završiti pre sledećeg letovanja.

[Djokaputnik]

Jutro u Kajseriju.

Kišica, Bože ima li te? Crni oblaci na sve strane. Koji smo mi bakcuzi. Još samo dva dana u Kapadokiji, a ovo ne izgleda da će se razići. Većamo. Na jugu iza Erdžijesa (vulkana) izgleda kao da je nebo malo svetlije. Pada odluka, pravac Nigde, da li će nas to negde odvest... videćemo. Izvlačimo sa iz grada i u trenutku rešavam da vulkan obiđem sa istočne strane, mada je to dalji put. Ispostaviće se, pun pogodak.  Kako se penjemo uz obronke vulkana, postaje svetlije, iako sa pramenovi magle i oblaka viju  na sve strane. Put prvoklasan, po običaju, četir trake.  Približavamo se visini od 2000 metara, magla se postepeno razilazi, moćna planina se otvara. Pojavljuju se osunčane padine, i mada je sam vrh od 4000 metara u debelim oblacima deluje moćno... ma spektakularno. I ne znamo da idemo prema velikom ski centru, sa uređenim stazama i infrastrukturom. Na blagoj padini ispred nas desetine tendi , kao sojenice na stubovima izdignute iznad tla, sa stolovima, klupama i ozidanim roštiljom. Između njih raznobojno planinsko cveće. Stajem da slikam. Vidim da nešto trčkara između žbunića trave. Što su slatki, ciči žena . Mrmoti, veverice ili već šta, špartaju po padini, na desetine njih, navikli na ljude ne beže već bukvalno poziraju sedeći na zadnjim nogicama dok prednjim prinose njuškici vlati trave koje grickaju. Kao u nekoj emisiji o životinjama. Ne mogu da se naslikam, ja škljocam a oni poziraju. Kasnije sam našao da se radi o maloazijskoj tekunici (za razliku od naše, ova je zdepastija i više podseća na vevericu). Jedva smo se rastali, mislim da su i one bile razočarane: Šta je,  već idete, a baš smo zauzele pozu za slikanje.

Pojavljuje se ski centar. Hoteli pored puta, čak i džamija, desetine ski staza, liftovi sa gondolama koji jure gore dole, kiosci sa suvenirima i planinskim proizvodima i jezerce pored puta. Na 2100 metara, i sve to obasjano suncem koje je već prilično odskočilo. Spašen dan.  Put je pred nama, nastavljamo dalje. Puštamo se sa Erdžijesa, zalazimo na njegovu južnu stranu, pejzaž je i dalje nestvaran. Ulazimo u dolinu koju oivičava Erdžijes sa severa, a sa zapada i istoka nešto niže planine, u daljini se svetluca voda nekog jezera. Izgleda da ih ima više, a mi se vozamo putem pravim ko strela po presušenom dnu. Pored samo buseni spržene trave i poneki džinovski korov, na suncu trepere udaljene planine, poneka tekunica sedi kraj puta i znatiželjno nas posmatra. Šta je ovo? Arizona? Gde smo to zabasali? 

Posle par desetina kilometara pustinjskog pejzaža, ulazimo istim onim dnom jezera u kultivisana i debelo navodnjavana polja, većinom patlidžana, a onda novi uspon i pas na 1400-1500 metara, koji nam spram Erdžijesa deluje ko malo dete. Spuštamo se u dolinu prema gradu Nigde. Gde ste bili? Nigde. Šta ste radili? Ništa. Nema veze, nama je baš po volji.  Pokušavamo da nađemo manastirski kompleks Gumušler sa crkvo ukopanom u tlo, skrećemo na jednom putokazu i dolazimo pred jednu razrušenu crkvicu (kasnije rastumačio da se radi o Andaval crkvi iz XI veka) delimično ukopanu u zemlju, pokrivenu nastrešnicom, sa nešto malo očuvanih fresaka, većinom na svodovima. Interesantno, ali nije to-to. Krećemo pomalo razočarani a ja sad ne mogu da se setim, da me ubiješ, ni da li je pomenut ukopana crkva baš u dotičnom manastirskom kompleksu i kako se zove taj manastir, a i na karti ga nema. A i opet se naoblačilo. Srećo jeb... te. Kratka linija od euforije do očaja. Ali... Na tabli pored puta jasan putokaz: Gumusler. To je! Euforija, a i sunce se promalja. Pojavljuju se stene sa udubljnjima napravljenim ljudskom rukom. Kako se približavamo rupa u stenama je sve više i sve su mračnije i dublje. Stižemo! Trčim da iskoristi kratak sunčani period i opaljujem spolja nekadašnja monaška staništa i kelije. Unutrašnjost ispresecana stepenicama, rupama za čuvanje namirnica, plitkim grobovima monaha, sa po nekoliko povezanih prostorija. Moglo bi se još cunjati, ali glavno još nismo videli. Ko je video slike čuvene etiopijske Lalibele (mislim da su je retki posetili) gde su crkve isklesane u rupama usečenim u tlo od mekih vulkanskih stena razumeće i opis jedne od najlepših crkava Kapadokije-Eski Gumušler-a. 

U tlo ukopana četvrtasta rupa desetak metara dubine, sa stranama desetak metara dužine u čijim zidovima je uklesana crkva i još mnoge pomoćne prostorije. Pravi lavirint podzemnih hodnika u više nivoa, strme stepenice koje se jedva naziru, trake svetloste kojima je teško odrediti izvor... Malo se penjemo, malo puzimo uz stepeništa i merdevine, pipamo po mraku, sudaramo se sa retkim posetiocima, da bi se ispeli do otvora pri vrhu iz koga se unutrašnje dvorište vidi ko na dlanu. Gnezda golubova, kumrija i vrabaca u  rupama  po stenama. U komplek se ulazi spolja kroz nevelik tunel u unutrašnje dvorište okruženo ulazima u crkvu i tunele, sa zidovima figurisanim kao pročelja kakve katedrale. Prava mala Petra. O fresko slikarstvu u podzemnoj crkvi bi se mogao napisati esej, ali to je pre za stručnjaka, neću pričati o oltaru i svodovima, reći ću samo da su tu čak i stubovi bogato ornamentisani. Pod slabom svetlošću u podzemnom hramu sve odiše mističnošću i nekom tamnom duhovnošću. 

Ipak moramo dalje, program je zgusnut a kilometara stotinu. Ali najpre brisač, još kod kuće nije valjo, sin kupio neke najeftinije a jutros mi otpala metlica. Od haube ne mogu da podignem držač, pa kad uključim on grebe po šoferšajbni. A kišica svaki kas promiče. Ako udari neki pljusak, nadrljali smo. Na usputnim pumpama me ko po dogovoru upućuju još dva kilometra napred. Stigli smo u Nigde a problem nismo rešili. Prolazimo pored desetine servisa, al nema ni jedan Reno-ov mada je on u Turskoj, tako reći domaća marka. Na pumpi nam pokazuju servis preko puta, prelazimo tamo al piše Opel. Ipak se parkiramo Izlazi mlađi čovek, za njim i devojka, znaju engleski, žena im objašnjava, ja gestikuliram (šta ću im ja kad ne znaju ruski) a oni kažu ima. Izlazi majstor i potvrđuje, biće brzo. Zovu nas u salon, nude čaj, grickalice. Kažemo da pijemo samo kafu, tursku, oni oduševljeni, stiže kahva. Oduševljeni su i činjenicom da smo čak iz Srbistana dospeli dovde. Gotovo, majstor dosuo i tečnost za pranje šoferke. Petnaes evra, odbijaju da uzmu bakšiš, kažu kahvu ne naplaćuju. Opraštamo se, palim brisače iako kiša ne pada. Sad smo na konju, Guzel-jurt i Ihlara spremite se!

Mi stižemo!

[Djokaputnik]

Iz Negde-a krećemo odličnim putem prema Guzel-jurtu, ali on svakim kilometrom postaje uži, lošiji i sve se više penje, sve dok se ne nađemo na putu u izgradnji, tek grubo urađenom. Nije baš ohrabrujuće. Nigde žive duše, kišica promiče , put u rupama. Vučemo se kao traktorom, spremni već da okrenemo nazad. Ipak posle desetak kilometara pojavljuje se iskrpljen asvaltni puteljak a onda i selo, već visoko u brdima. Tipično tursko, nekomercijalno, stoka kraj puta, gomile musave dece... Pejzaž mesečev. Gola crvena brda, ponegde neki pašnjak, oblaci se provlače kroz raseline, a put se penje u nebo. Sada je to već dobar put... još kad bi znali gde nas vodi. Zastajem na jednom prevoju, slikam okolinu, dolinu iz koje smo došli upravo obasjava sunce. Mi se još penjemo, zuji u ušima, ulazimo pravo u oblak. Još jedan prevoj, izgleda glavni, Guresentepe pas na 2180 metara nadmorskih. Bože, šta nam fali? Daleko od civilizacije u nedođiji, u oblacima, na pragu Azije, dve tisuće kilometeri od kuće. Može li dalje? 

Moglo bi, ali nas momentalno točkovi vuku u Guzel-jurt (Lepi-dom) i mi se strmopizđavamo prema njemu. Prolazimo kroz nestvarni pejzaž mokrih, od mahovine zelenih stena, sunce je ovde retkost, ovi vrhovi se po čitav dan kupaju u oblacima i magli. Prolazimo kraj malih jezeraca, akumulacija u planinskim prosekama. Bližimo se cilju, trebalo bi najpre pronaći Kizil Kilise (Crvenu crkvu) poslednju jermensku crkvu kapadokije iz VI veka. Trebalo bi da je tu negde, ali nigde putokaza, a tako sam želeo da je vidim. Guzel-Jurt je ispod nas, nema mesta tugi, puštamo se u centar sela. Na 1500 metara visine, selo je  izgrađeno na strmim stranama klanca. Kuće, delimično usečene u meke stene, delimično ozidane. Bilo je to veliko grčko mesto, iz kojeg su Grci proterani 20-ih godina prošlog veka, a koje su Turci samo delimično naselili. Ali, da bi smo konzumirali istoriju, prvo treba napuniti stomak. Turska kuhinja, restoran Ailem. Porodična manufaktura. Savršeno. Pileći gulaš i đuveč, preukusno, toliko da uzimamo i repete. Šteta što nema alkohola, baš bi špricer lego. Jeste da smo se unjanili posle obilnog ručka, ali... vreme prolazi.

Puštamo se na dno sela i krećemo u obilazak kuća u stenama i mnogobrojnih crkvica. Na centralnom mestu je stajaća Džamija-crkva. Crkvu je u IV veku osnovao Sv. Grigorije a Turci su je po odlasku Grka pretvorili u džamiju . Ulazim i krstim se na zgražavanje dve zabrađene Turkinje. Među ruševinama ispod jablana, dudova i ponekog kiselog drveta, pasu koze i ovce . Vidi se da su delovi kuća usečeni u stenama služili i kao štale za nečije stado. Penjemo se na vidikovac sa suprotne strane klanca i uživamo u pogledu na kameno grčko selo. Put nas kroz selo vodi u Manastirsku dolinu sa mnogobrojnim crkvama usečenim u stene, dolinom teče potočić zarastao u vrbe. Nisam ih očekivao na ovoj visini. Padine prekrivene retkom travom, stada ovaca i krava... prava pastorala. Penjemo se do Yuksek Kilise (Visoke crkve) koja na visokoj steni dominira dolinom i iz koje puca pogled na Guzel-jurt i jezerce pod njim. Idila. U daljini se razaznaje kanjon Ihlare.

Izmenjeno 12 sep 2019 (Djokaputnik)
greška