Južna Amerika januar 2019

[johnny888]

@ljerka   Hvala  jesam nesebicno olomio prste dok sam ovo otkucao 

@mananna Nisam rentirao ali sam malo citao i planirao i na kraju odustao jer mi je bilo komplikovano i skupo. Ne znam gde si planirala da iznajmis auto, ja sam gledao za San Pedro i okolinu. Koliko znam moras da iznajmis u Calami posto u San Pedru nisam video da ima tako nesto. Takodje ne znam za sta tacno ti treba auto, da li za prevoz od mesta do mesta ili si mislila npr. da samostalno organizujes neke ture i obilazis nesto po pustinji ili Patagoniji ili gde vec. Cene skupe. Da sam tamo sa nekim drustvom nas 4-5 mozda bih uzeo nesto pa probao, ovako u dvoje mi deluje kao bespotrebno zezanje.

Bolivija te verovatno ne interesuje ali te ture oko Salara nema sile da mogu bez ozbiljnog 4x4 dzipa (ako se uopste i moze samostalno ici).

Imas inace na svakom aerodromu gde sam bio ove regularne rent a car agencije (tipa Avis, Hertz itd.).

Za prelazak granice koliko znam treba ti dozvola agencije i osiguranje za zemlju u koju ides, sto opet verovatno povecava troskove, mozda najbolje da posaljes mail agenciji pa da vidis sta kazu.  

U Santijagu nema potrebe za kolima, na jugu sta znam, povezano je busevima sve, put gde ima asfalta je dobar.

 

 

[mananna]

@johnny888

Planiram uzeti u Santiagu, pa onda severno obilaziti do Atakame recimo, usput noćiti koliko treba , razgledati, pa nazad.... tako i preći u Argentinu do BA recimo, opet usput razgledati, noćiti, vratiti se, vozilom i do mora, obalom... juzno od Santiaga bih ipak avionom i dole opet dilema da li rentirati. Ne znam do gde do Anda bih mogla autom, to bih mogla i na licu mesta videti, kao i nešto po Patagoniji. Više planinske oblasti svakako ne mogu posetiti jer rekoh gore dečak od 6 god je deo ekipe... E pa i zato bih rentirala vozilo, nije on za lomljavu po autobusima. Muž, dete i ja idemo i cilj je obići Čile prvenstveno, ostalo ako bude vremena. Poslala sam meilove rent kućama, po pitanju cena, osiguranja. Šta misliš o mom planu, koliko je realno, pametno? 

[johnny888]

Verujem da putevi nisu problem za voznju, ali jeste to sto su velike udaljenosti izmedju gradova. Po google mapama od Santijaga do San Pedra ima vise od 1600km, ako bi iznajmili auto onda racunaj da treba oko 3-4 dana voznje ako planirate da obilazite nesto usput. Kontam da ima svasta da se vidi, ali po meni najbolje onda rentirati auto u Santijagu pa ga ostaviti u San Pedru (ili obrnuto ) ako je to moguce pa nazad avionom ili tako neka varijanta. 

Na jugu u Punta Arenasu video sam da ljudi iznajmljuju kola, mozda i nije losa opcija za neki obilazak, da se ode do Puerto Natalesa, Torres del Paine-a, itd. Ne znam bas sta sve ima da se obidje posto nisam ni nesto preterano istrazivao. Moguce je da se dovezes do Hotela Las Torres i tog centralnog kampa, ostavis tu auto (ima neki parking kod "centra za dobrodoslicu")  i npr. odradis neki deo W treka. Ili da vozis dalje do Pudeta gde krece katamaran, obidjes vodopad. 

Ako planiras unapred moguce je proci dosta jeftino sa letovima. Sad sam pogledao u npr. u martu ima karata od Santijaga do Calame za oko 25e sa sve prtljagom, a sa onom malom torbom su oko 11e u jednom pravcu. Ali opet vas je troje pa najbolje da izracunas sta vam je isplativo i najmanje naporno. 

Mislim da sam napisao, cene buseva na jugu su oko 10,5e u jednom pravcu. Od PA do PN ima 2h voznje, od PN do TdP takodje 2h. Od PN do El Caletafea ima oko 6:30h busom, cena oko 26e. 

Inace ja gledam da uvek iznajmim neki auto ili motor kada idem negde pa obilazim sta me interesuje ali ne bih to radio u Cileu. Tamo je sve toliko udaljeno da mi nema smisla, eventualno kada bih ostajao mesec, dva pa da znam da imam vremena. Obrati samo paznju ako budes iznajmljivala auto da li ima neogranicenu kilometrazu ili ima neko ogranicenje po danu koliko smes da predjes.

 

[mananna]

Hvala druze.. Pripreme su tek počele, pa će biti još pitanja. Ali, ima ovde informacija od značaja. 

[mocart7]

I ja sam planirao na nekim destinacijama da uzmem auto ali u većini mesta je od 70 eura pa nadalje plus traže depozit oko 600-700 eura.Jedino je bilo povoljnije u Puerto Montt  oko 30 eura (najmanji auto) mada ti na većini destinacija treba 4x4 a on je opet dosta skuplji , a odatle možeš obići dosta nacionalnih parkova i ostalog zanimljivog u tom regionu.

[mocart7]

Kada udjete u Boliviju kopnenim putem od Puna do Copacabane posto razmenite novac na samoj granici po dobrom kursu uzmete prevoz kombijem 4 bob ili taxi 15 bob. Naravno ako ste uzeli bus iz Pua pravo do Copacabane onda samo granicna kontrola uz obaveznu vizu Bolivije.

Kada dodjete do Copacabane odete na centar i uzmete Bolivijsku karticu. Sama sim kartica je 30 bob i 3 gb je 50 bob. 10 $ - 68 bob.

Inace celu Copacabanu obidjete za 1 sat plus sat dva ako se popnete na brdo iznad mesta gde je i sveta Marija od Copacabane ( detaljnije procitajte sami na guglu da vas ovde ne smaram kako je cuvena plaza u Riu dobila ovaj naziv).

Imate dve tri ulice sa puno smestaja i puno restorana.

Ostale atrakcije su odlazak camcem do isla de Luna, isla de Sol i do ostrvaca koja su napravljena od trske i plutaju.

Ova plutajuca ostva su se toliko komercijalizovala da se svodi da turisti dodju da se islikaju uzmu suveniri i nazad. Vise nema one autenticnosti gde su zaista i ziveli na njima. Sada su to u principu novo napravljene tvorevine gde na njih dodju bake sa kopna u nosnjama i uvaljuju ti suvenire koje vec svuda imas.

Sledeca opcija je obilazak ostrva Luna i Sol. Postoji mogucnost i jedno i drugo zajedno 40 sol povratna ili samo Sol 30 bob povratna. Postoji solucija da se obidje isti dan i da se vratite ili da ostanete da nocite na isla del sol jer tamo ima dosta smestaja i prilicno je vece ostrvo.

Putuje se camcem  2 sata do isla de luna , pristanete i imate u blizini istorijski lokalitet koji obidjete za 10 minuta. Daju vam pauzu od 1 sat pa se mozete popeti na brdo i tako ubijete vreme. Posle toga jos pola sata voznje do istorijskog lokaliteta na isla de sol koji se vidi iz camca velicine jedne manje kuce pa ja nisam ni izlazio. Odatle se ide u pristaniste malo jos 15 minuta a ko hoce taj deo moze i peske oko 1.5 do 2 sata.

Stizemo oko 13 00 i daju vam slobodno do 15 00 ili opcija do 16 00.

Zaboravio sam navesti polazak je bio u 8 30.

Kada dodjete u tu lukicu imate dva kafica i stepenice koje vode uzbrdo do velikog broja malih hostela i ponekog hotelcica. 

Kada se popnete gore imate staze po ostrvu na jednu stranu do spomenutog istorijskog lokaliteta i desno stazu do seoceta i dalje nam nisu dali da idemo jer drugi deo ostrva je u konfliktu.

Ostvo jeste zaista lepo i prizori kaskadnih polja koja se spustaju do samog jezera.

Kvari sliku brdo nadjidjanih novosagradjenih smestaja . Iz pojedinih terasa od kafica pruza se prekrasan pogled na jezero pa se tu mozete okrepiti picem i klopom.

Povratak od 15 00 do 17 00 pa vi sad izracunajte otisli u 8 30 vratili se u 17 00 , bili na kopnu 1 plus 2 jednako 3 sata , sve ostalo voznja camcem u mom slucaju sunce przi li przi.

Najbitniju stvar da ne zaboravim samo jezero Titicaca je na 3800 metara nadmorske visine i samim tim najvise komercialno plovno jezero na svetu.

Ove polaske iz Copacabane imate samo u 8 30 i 13 30.

[mocart7]

Iz Copacabane do La Paza imaju turisticki busevi oko 13 00 i 18 00. Posto mi opet nije odgovaralo vreme polaska krenuo sam lokalnim u 8 00 i bio u LP oko 12 00. Cena karte 25 bob.

Kada budete prelazili trajektom morate izaci iz busa pa kupiti kartu za camac 2 bob pa preci camcem na drugu stranu i tamo cekate da vam stigne bus .

U stvari umesto reci trajekt preciznije je skela , jer bus udje u malo veci camac i onda upale neke motorice kao pente i tako ga prevezu.

To moze malo i da potraje zavisi koji ste u redu mada ima mnogo tih camaca. Dok ga cekate mozete opet nesto fino pojesti jer ima dosta standova gde pred vama spremaju hranu.

Iskoristio sam priliku da pojedem jos jednu pastrmku iz ovog jedinstvenog jezera koja me skoro podseca na Ohridsku mada je Bolivijanci samo sprze u ulju ali je opet ukusna.

 

[mocart7]

La Paz je grad sa centrom u kotlini i prostire se celim duzinom kotline i siri se na okolna brda. Fascinantno izgleda kako su nacickane kuce soliteri , celi bulevari parkovi i stracarska naselja okolo po brdima. Kada se popnete na brda vidite da se grad siri i dalje na sve strane i to prilicno , tako da ako vam se ucini malim gradom varate se.

Samim centrom se proteze bulevar i levo i desno se protezu ulicice pa vijugave stazice pa na kraju samo se mozete popeti stepenicama do nekih kuca.

Imaju prelepih kvartova sa savremenim soliterima i naselja sa skupocenim vilama ali najvise po obroncima onih siromasnih stracara.

Opsti utisak je takav krkljanac i guzva kao i zatrpanost smecem.

Na svakom cosku imaju kontejnere ali i oko kontejnera 5 do 6 puta vise smeca od kontejnera.

Imaju brdo buseva kombija i to samo sparta , ali kad se zakrce a cesto to bude svi samo stoje i sviraju.

Tako da ako negde i zurite ne vredi vam taxi jer mozete samo da sedite u njemu dok se on mrda metar po metar.

Kada nije takva guzva onda je milina voziti se gradom.

Malo resenje su im sistem zicara koje su po celom gradu pa tako da mozete da prespartate ceo grad povezujuci jednu za drugom i ponegde malo prepesaciti da bi dosli od jedne do druge.

Cena jedne voznje je 3 bob oko 45 din.

Ja sam sa njom i izasao iz centra i kad sam se popeo na brdo na kom je i aerodrom onda uzeo taxi i za 10 min stigao. 

Inace taxi od centra je 70 bob ali kao sto rekoh u pojedinim delovima dana bas i ne pomaze.

[mocart7]

Na Uyuni aerodrom vecinom dolecu manji avioni ( oko 50 putnika) jer je i on zaista mali .

Ima samo par saltera zacekiranje i sobicu kada stignete izbace vam prtljag na kamaru i uzimate sami.

Čim izadjete napolje vidite blatnjavi putić koji vodi do aerodroma .

Tu vas čeka taxi koji vas vozi do grada za 15 bob koji nije daleko.

Uyuni jegradic u pustinji pravilno pod uglom ispresecan ulicama gde ljudi žive od kojih su samo nekoliko pune raznog smeštaja i glavna u centru prepuna radnjama i restoranima.

Agencija ima dosta oko mesta polaska na ture koje nude , a i to je u samom centru.

Nude se razni izleti ali u vecini su izleti džipom u Salar Uyuni - pustinju soli i obilazak cele pustinje i obronaka okolnih planina sa svojim brojnim lagunama  u kojima jata flamingosa.

Ture su od 1 do 3 dana.

Tura od tri dana se krece na licu mesta od 110 do 150$ a unapred preko raznih online agencija od 150 do 250$.

Svi kreću u 10 30 većinom sa istog mesta ili poneko ispred svog smeštaja.

Ja sam prošetao pred polazak i onda vam agenti nude mesto gde nemaju u džipu šestog putnika ,i tu vam se otvara prostor za cenkanje. Ja sam platio turu 3 dana 80$.

[mocart7]

Moja preporuka ' ako budete nekom prilokom u Riu i budete imali zelju obici neku favelu to uradite organizovano preko agencije ' nikako sami. Upravo sam ispracen iz jedne sa kompletnim naoruzanjem u rukama dece od 12 do 15 godina i jednog od 30 sa kalasnjikovim u ruci. 

[mananna]

3 sedmice uključujući  put ka i od tamo. Planovi su, kao i uvek u hodu izmenjeni , uživali smo i zadovoljni smo. Tempo je bio spor, nezahtevan.

 

Autom iz Beograda do Venecije, ostavljen na jednom od parkinga u blizini aerodroma. KLM-om sa Marco Polo do Amsterdama, avion u poletanju kasni 2 sata i ne stižemo na onaj iz Amsterdama za Santiago. Dobijamo vaučer za hranu, hotel, ponude letova sa više presedanja, Brazil, Pariz,..., dakle sa preko 30 sati putovanja....vršimo pritisak, šaljemo mailove, dobijamo let sledeće veče sa međusletanjem u Buenos Airesu. Letimo preko Anda....vredi...Sa danom zakašnjenja slećemo u Santiago. Avion za nas troje 1600e, karte kupljene dosta pre, nekoliko meseci tražene što jeftinije, uslovi su bili da bude max 1 presedanje, noćni let, i max 20h ukupnog putovanja. Na aerodromu provera policije Čilea, dobija se papir kao potvrda da ste provereni i taj papir je potrebno čuvati do izlaska iz zemlje. Ako zaboravite, problem će biti samo u tome da ćete izgubiti vreme dok vas opet provere. Takođe je provera organizovana i od strane labradora koji njuše svakog putnika i svaki prtljag u potrazi za hranom kojoj nije dozvoljeno da bude unešena u Čile. Mi smo imali mandarine u rancu, pojeli ih na aerodromu u BA, ali namirisani smo i skrajnuti da nas provere. Izvrnuli ranac, nisu našli ništa pa pitali da li smo imali voće u njemu. Objasnili, pustili nas, kratko je i trajalo. Ukoliko dete putuje sa vama u Čile, neophodno je imati potvrdu Apostilom njegovog izvoda iz knjige matičnih.

 

Santiago de Chile. Smešteni u Las Condes-u. Uređen, bogat kraj. Nema indijanaca, nema ni mešanaca, sve belci. Pun restorana, kafića, poslovnih zgrada. Oni stakleni neboderi koji predstavljaju Santiago de Chile na razglednicama nalaze se u ovom delu grada, a najbolje se vide sa brda San Cristobal na par km odavde udaljenog. Brdo je uređeno takođe, stanovnici ga uveliko koriste za razne sportske aktivnosti. Ima jako puno  parkova, dečijih igrališta, teretana na otvorenom,... Centar grada je drugačiji, nije toliko uređen, moderan, a nema ni toliko stare građevine koje bi ga učinile zanimljivim, osim jedne tvrđave i jedne crkve koju su napravili Španci kada su stigli. Ostataka bilo čega iz vremena Inka nema, Španci su bili temeljni (oprostićete mi crni humor ). U ostale delove Santiaga nismo zalazili. Auto za sam grad nije potreban, a nije ni praktičan, prilične su gužve, treba naći parking mesto...Uber ovde odlično funkcioniše, cene su pristojne i nema puno čekanja pa ni za prilično kratku vožnju. Restorani su zaista odlični, morska hrana je fenomenalna. Patagonija pivo ima nekoliko vrsta i zaista je dobro. Čile je poznat po vinarijama, probali smo par vrsta, a cene, kao i svuda, od pristojnih do nerazumno skupih. Ovde vina karakteriše činjenica da ne mogu dugo da stoje. Možda bitnija je ona da ovde uspevaju pojedine vrste grožđa koje ne uspevaju nigde drugo na svetu i one koje su jedino ovde opstale (između ostalog razlog zašto je zabranjeno uneti voće-da bi se izbegao uvoz nekih štetočina) . Oko Santiaga, maltene bilo kojom rutom da se krene usput su vinogradi, oni oko vodotoka/kanjona reke Maipo su najcenjeniji. Castillero del Diablo, vinarija sa interesnatnim imenom i znakom nalazi se upravo tamo. Nudi različite vrste tura i obilazaka/degustacije/saznanja/tehnologije po ceni od 20e – 180e. Valuta je Čileanski pezos, moguće je platiti i u dolarima, debitnom i kreditnom karticom takođe. 1e  je oko 700 pezosa, bilo je razlika u kursu svuda. Klima je pustinjska, suva i topla sa jako malo padavina. Period u kom smo mi bili je kraj leta, dnevna je išla oko 30, noću je padala i ispod 10. Nema vlage, vazduh je svež, nema komaraca, buba, gmizavaca da, a videli smo i tarantulu.

Atakama. Sky airline, jedna od low cost avio kompanija u južnoj Americi. Svakodnevno od i do Santiaga do Calame ima 10-tak letova ove kompanije, a lete i druge. Mi smo odabrali rani odlazak i kasni povratak da dobijemo i te dane tamo. Aerodrom odlično organizovan, odmah podela na nacionalne i internacionalne letove, nema rigoroznih kontrola, za pola sata smo na gejtu. Karte kupljene u BG-u opet dosta ranije, pa po ceni od oko 40e. Let je trajao skoro 3h. Iz aviona se jasno vidi prostranstvo i pustoš Atacame. Hiljadu km pesak i kamen...a iza Andi, vulkan... Aerodrom u Calami mali, jako brzo završili, uzeli yarisa, zabeležili oštećenja i krenuli ka San Pedro de Atacami. Uslovi rentiranja dobri, full to full, nema dodatnog plaćanja za dodatnog vozača, cena 40e/dan rezervisano takođe dosta ranije, uhvaćen popust  50%. Ima samo jedna pumpa u Calami i samo jedna u San Pedro de Atakami. Na prvu osećamo da se ovo vozilo kretalo van asfalta...dakle po pustinji....ok, znači da može. To je bila velika dilema pre puta, imati fleksibilnost i svu slobodu sa svojim autom ali biti u neznanju i nesigurnosti,  da li je moguće sve obići ili s druge strane,  ovisiti o agencijama. Razni naši i svetski forumi imali su podeljena iskustva i mišljenja. Naše iskustvo kaže definitivno rentirati. Takođe, naše zapažanje jeste da uopšte nije pametno rentirati zaprežno vozilo (podignuti kamionet) jer tamo gde može proći on, može i mali auto, a on se ne može okrenuti gde mali može. Prolazimo kroz Calamu, stari rudarski grad, izgleda siromašno, prljavo, nigde onog sjaja od dan pre...Kupujemo pakete vode kao mere predostrožnosti (u pustinji smo) i devojčica na kasi nam pakuje kupljeno i pita da li želimo da joj ostavimo bakšiš....kasnije saznajemo da ona i svi ostali na tom 'radnom mestu' rade za taj bakšiš, samo za taj bakšiš, nemaju platu. Siromaštvo se oseća kako na ulici, kućama, u ponudi prodavnica, na ljudima,...100 km dalje idemo...smeštaj sam odabrala u jednoj oazi nedaleko od  San Pedra de Atacame. Imao je parking a i delovao je zanimljivo...nisam pogrešila.

 

San Pedro de Atacama je gradić/selo,  turistima podređeno u potpunosti. Uređeno i očuvano tako kakvo je, puno prodavnica, restorana, hotela. Jedna glavna ulica, to je šetalište, tu je skoncentrisano skoro sve, malo dalje crkva, malo, zanimljivo. Restorani su ovde nešto skuplji, ili smo mi nabasali na takve, jer sam pre puta imala informaciju da je sever dostaje jeftiniji od Santiaga a onda Patagonija dole dosta skuplja . U Čileu, pa i u Argentini neko je pravilo da je bakšiš  10% od ukupne cene hrane i pića, uračunaju ga na računu ali pitaju da li želite da im to ostavite. Na računu nisam nigde videla bilo kakve druge dodatne usluge, tipa pribora, kuvera,....Konobari nemaju platu, rade za taj bakšiš. Ovde vidimo indijance, mešance, beli ljudi su samo turisti. Pustinjska klima ,izuzetno toplo preko dana, noću jako hladno i vetrovito. Nebo vedro... Pre puta sam dolazila do podataka koliko turista godišnje izgubi život u ovoj pustinji...dezorjentiše se, dehidrira,...bilo mi je to  tako daleko od pojmljivosti, ovde mi je postalo jasno....stotinama km okolo nema ništa osim pustinje, negde nema mrežnog signala, negde te pesak 'guta'. Danju je jako toplo, izgorela sam bar 5 puta i ogulila se pored svog mazanja..videla sam da su se neki ljudi onesvestili... Atakama je na 2500m-3000m nadmorske visine....vazduh je suv, na zubima osećam pesak, a kako sunce zađe tako počinje da duva izuzetno jak vetar, diže pesak koji te grebe po licu i telu, to boli,  sputava ti normalno kretanje, dezorjentiše te, postaje jako  hladno. Dođeš do auta, a njemu se točkovi ne vide od nabacanog peska, razgrneš to nekako i juriš ka civilizaciji. Sutradan znamo tačno u koliko sati je zalazak sunca i dokopavamo se asfalta pre. Obišli smo uređene delove pustinje, one koje imaju ime, plaća se ulaz, postoje mape , putokazi i sl., ali smo se i malo šetali van toga. Iznajmljivanje bicikla je moguće na više mesta i to je jedan od lepih i laganih načina obilaska pustinje, dostižnija su mnoga mesta a i nije naporno kao peške.

 

Valle de la luna, Mesečeva dolina. Jedno od uređenih delova pustinje. Ulaz se plaća 5$ po osobi. Videla sam da agencije vode ovu turu ali kako me nije zanimalo ne znam ni cenu. Oko 15km od San Pedra. Na ulazu se dobija mapa sa obaveštenjima šta se gde može videti a na internetu postoji gomila podataka o interesantnim tačkama. Do nekih znamenitosti se može vozilom, do nekih ne, pa smo onda ostavljali auto i išli pešaka. Tako smo videli najlepše delove ovog dela pustinje, beskrajna prostranstva peska, figure koje su vremenom nastale, stene od soli, stare rudnike soli, stalagmite,..Slike ne mogu preneti grandioznost ovih pronstranstava. Postoje obaveštenja i smernice, kuda ići, dokle, šta ne prelaziti, gde možete propasti itd.... Ovde smo proveli skoro ceo dan. Nema prodavnica, nema restorana, samo pustinja... ovde sve što vam treba morate poneti.

 

Valle de la Muerte. Dolina smrti. Mnogo manja od Mesečeve doline. Još jedan deo pustinje sređen za turiste. Ulaz je 3$ po osobi. Oko 2km se ide autom, onda ima još toliko do vrha peške. Ovde je veliki broj turista krenuo kamionetom i do gore, iako jasno piše da nije dozvoljeno, a onda upali u pesak, ostali zaglavljeni, vukli se i čupali... Ovu dolinu karakterišu peščane dine gde ljudi surfuju na pesku. Zanimljivo. Put do vrha je lagan, pogled je fenomenalan. Bilo gde naokolo gde smo odlučili  krenuti bili smo nagrađeni odličnim pejzažom, pogledom...sedeli smo i zurili u daljinu, neprocenjivo, nedorečeno šta god da kažem.

 

Taito gejziri. Ovde smo odlučili angažovati agenciju. Nismo hteli po mraku ujutru putovati sami, ima oznaka, nema oznaka...makadam je svih 100km, ne znamo kakav. Polazak je oko 4 ujutru, jer gejziri kažu aktivni su do 8, što nije tačno, oko 9 smo ih izgubili iz vida, još uvek su 'dimili'. Ujutru kombi kasni, dolazi oko 5, ali to je ovde normalno, umesto u 2pm, cekirali smo se u hotelu u 4pm, umesto doručka u 7am bio je doručak u skoro 9am itd itd, svi sve rade polako, bez stresa, ne nerviraju se i kasne opušteno, u restoranu čekaš hranu i čekaš i piće čekaš...ne bih se navikla nikada. Elem, istruckali smo se lepo u kombiju, nagutali peska, gužva prilična na tom putu, svi idu tamo u to vreme, stigli smo nešto pre 7 do gejzira, na 5000m nadmorske visine i na -10. Ovo prvo smo znali i kao žvakali neke bombonice dan pre i to jutro, detetu objašnjavali da ne skače i ne trči, da štedi energiju. Niko od nas nije imao problema. Na ovo drugo nismo računali, dečak je dobio neko vuneno ćebe, umotao se, pa mu bilo i vruće, mi smo ostali u šorcu i majici i smrzli smo se. A smejali smo se nemcima u kombiju (zajedno sa dvojicom iz Holandije, bračnim parom iz Italije i parom iz Argentine) što su pošli u skafanderima. Polje gejzira zaista izgleda lepo,  čudno i vredno je puta i smrzavanja. Andi iza, ali blizu, vrhovi pod ledom, fenomenalno. Tu smo dobili doručak. Nedaleko odatle još jedno polje gejzira i prirodni topli bazen, uređeno za kupanje, kabine za presvlačenje, dosta ljudi se kupalo, mi nismo bili toliko hrabri. Tura je obuhvatala i slana jezera, lagune, posmatranje životinja u prirodnom okruženju  (flamingosi, lame, pustinjske lisice, razne patke,...), kanjon, Mačuča selo (tu smo probali lametinu na roštilju), pravo indijansko selo, ostalo zarobljeno u nekom vremenu, nedaleko neki ostaci tvrđave Inka. Na jednom delu puta policijska kontrola...objasniše da je blizu granica sa Bolivijom i da kontrolišu upade Bolivijaca. Cena izleta po osobi je 80e i plaća se ulaz , koliko se sećam 12e po osobi. Ovu i slične ture preko interneta nije moguće rezervisati za decu ispod 10godina, ali na licu mesta jeste. Nije moj dečak bio jedini (7god), a nije bio ni najmlađi. Da li smo i ovo mogli sami?- jesmo. Jeste da je bilo izuzetno lošeg puta, ali u par navrata je kombi skretao sa pravog puta...neko reče da izbegnu gužvu, neko da ne plate neku taksu negde (!?), a gore smo videli na parkingu dosta malih vozila.

 

Valparaiso. Od Santiaga autoput ruta 68, bez većih gužvi, 120 km , cena otprilike 1e/10km. Put do tamo prate plantaže grožđa i vinarije. Živopisan gradić, kulturni centar Čilea, najstarija luka na Pacifiku. Karakterišu ga strme i krivudave ulice, ima i jugoslovenska ulica u čast jugoslovena koji su emigrirali tamo, kablovi za struju razvezani i spetljani svuda oko vas, odoleo urbanizaciji i modernizaciji. Tu je i žičara, tu su fasade u raznim bojama, oslikane, tu su i kuće koje se nalaze na liticama, pojma nemam kako se drže i kako ne padnu. Na mene najveći utisak ostavio je spomenik Arturu Pratu, njegovoj Esmeraldi i posadi , možda zbog sličnosti sa našim majorom Gavrilovićem, odnosno podvigom... I ovde je odlična morska hrana, našli smo čak i restoran koji ima svoju malu pivaru u kojoj pravi odlično pivo.

 

Vina del Mar. Uređeno, lepo, mesto za odmor, mesto za 'idem na more'. Spojen  sa Valparaisom. Plaža, šetalište, hoteli, restorani...do obale a unutra grad. Temperatura okeana bila je 19-20 stepeni, ljudi na plaži je bilo dosta, ali malo ko se kupao. Temp vazduha do i oko 30 stepeni. Ovde smo se zadržali mnogo duže nego što smo planirali, tako da su planovi nadalje morali biti izmenjeni.

 

Izmenjeno 5 apr 2019 (mananna)

[mananna]

Patagonija. Zelena Patagonija. Od Santiaga rutom 5 do nacionalnog parka Villarica. Autoput odličan, nema gužvi, cena i ovde oko 1e/10km. Lep predeo, zelen, put zanimljiv. Villarica gradić na jezeru ispod vulkana koji se puši. Nema panike, niko ne obraća pažnju. Borovi, zelenilo, jezero, jako lepa priroda, zdrava, miriše. Sva mesta okolo su zelena, šumovita, jezerce, reka, vodopad, vulkani. Iz Pucona postoje pešačke ture na Villaricu, iznajmljivanje opreme na licu mesta, izlet je celodnevan, deca ne mogu, ali neophodno je da se prikupi dovoljan broj izletnika. Jedan dan sam mogla čekati, drugi nisam. Ovde smo probali patagonijsku jagnjetinu, možda malo tvrda za moj ukus, ali dečaci se nisu žalili. Ja sam se i ovde držala proverenog-lososa, koji ni ovde nije razočarao. Osetno skuplji i smeštaji i restorani. Šetam i čitam imena na kapijama...malo malo pa neki Nemac, pa Italijan,...da, u Patagoniji ih je jako puno došlo nakon 2sr. Hladnije, pogotovo noću. U ovom predelu nalaze se termalni izvori i na više mesta je to sređeno tako da se može lepo koristiti i uživati u njima. Mi smo posetili Termas de Huife, ulaz je 10$ po osobi, max boravak je 3 sata. Nekoliko bazena, kabine za presvlačenje, wc, tuševi, sređeno i lepo. Obaveštenje da boravimo na sopstvenu odgovornost jer ipak je velika koncentracija sumpora. Posetili smo i plaže sa naravno crnim peskom, spuštali se da vidimo jedan vodopad itd...ovde ima materijala za videti pa i da smo ostali mesec dana. Ali, planirali smo preko Kordiljere...

 

Navukli smo hranu, piće i gorivo i krenuli ka  Argentinskoj granici. Nismo to uradili sa nekim predznanjem, ali ispostavilo se kao izuzetno pametan potez, ali redom... Za prelazak autom preko granice najpre je neophodno bar 7 dana pre najaviti rent kući i kupiti osiguranje. Mi smo najavili kada smo uzeli vozilo, cenu osiguranja dodaju na ukupnu cenu, nešto sitno, ne sećam se dobro, ali sve mislim da nije bilo više od 20-30e. Takođe je neophodno najaviti prelazak granice na sajtu granične policije. Neki formular popunite, odštampate (to može i na granici, ali više se čeka) i tamo predate na uvid na šalteru. Naravno dajete pasoš i onaj papir s početka priče koji dobijate na aerodromu od imigracionog. Ako ste zaboravili proveravaju vas opet, malo duže čekate i to je to. Na oglasnoj tabli unutar objekta vidimo slike male dece sa informacijama: ime, prezime, godina rođenja i datum nestanka. Tuga, pa strah, objašnjavam svom detetu šta piše...uplašio se, pominjao to više puta, možda sam ga mogla poštedeti, ali  nije se  više udaljavao. Ni sada ne znam da li sam ispravno postupila. Ovde uočavamo prvu razliku ova dva naroda, Čileanci ozbiljni, strogi, poslovni, pitaju i pričaju samo ono što je neophodno-definisano, a Argentinci kao da se znamo sto godina...zašto ste ovde, šta ste videli, gde idete sada, šta radite, kako je u Evropi itd itd...Ulazak u Argentinu je bio šok. Prestaje asfalt, makadam, širok, ali makadam. Ne znamo koliko će trajati...nakon 10km otprilike osmeh se vratio na lice jer asfalt je opet tu. Uživamo u predelima. Vulkan Lanin, vrh u oblacima, tako moćno i superiorno..tako blizu. Nastavljamo da se divimo prirodi ovde koja je zaista fenomenalna.  Na putu do Bariloche-a, a ima oko 300km, google je rekao da na putu imaju dve pumpe, jedna je bila zatvorena, ajde možda trenutno, izgledalo je kao da je nedavno radila, a druga je izgledala kao da je pre 10 godina zatvorena, odneto sve što je trebalo da se odnese a ostatak očerupan. Dakle, nema pumpe, nema ni prodavnice, ni restorana, ni kafića a ni mrežnog signala veći deo puta. Malo jezivo. Jedan hotel-restoran pored puta izgledao je da radi, ali kad smo se parkirali i došli do njega, samo je jedan vučjak lajao na nas, nikoga nije bilo.

 

Bariloche je divan, bajkovit grad. Šuma, jezero, pa opet šuma i opet jezero, brdašce sa kog se priroda može lepo videti i opet...opet...ne mogu dočarati lepotu ove prirode, tako jasne i jarke boje, kao da nisu realne. Grad je sređen, čist, ovde turizam ima posla preko cele godine. Restorani, hoteli, kafići, ima ih prilično i svi rade. Hrana je dobra, raznovrsna, argentinska govedina nam se nije dopala, tvrda, žilava...ajde možda jednom slučajno, dali smo joj šansu više puta, ali nije nas pridobila. Čudno mi je bilo da u par restorana jedine sokove koje su imali bila su gazirana pića, neretko ljudi naruče celu flašu od 2l i svi je za stolom piju (fanta, coca cola i tome slično), čak nisu ni znali kako limunadu da nam donesu, mi objašnjavali i na kraju dobili u jednoj čaši isceđen jedan limun a u drugoj vodu. Ok, naravno, samo čudno. Većina stanovništva i ovde Nemci i Italijani. Na sve strane, bilo kojim putem, napamet ili vođeni mapom videli smo izuzetne lepote prirode. Nacionalni park Nahuel Huapi obuhvata i grad Bariloche i okolinu, prešetali smo ga uzduž i popreko, prevozali, spuštali se i pentrali,...Slike će reći više od reči.

 

Patagonijska pustinja. Od Bariloche-a smo išli ka Mendozi, stoga patagonijska pustinja je bila deo puta. Stotinama km ništa, ništa osim naftnih polja i peska. Mrežnog signala više nije bilo nego što smo ga hvatali, negde smo napamet skretali, a onda smo sišli na makadam. Nemamo navigaciju, nismo kuću videli već ko zna koliko km, nismo ni vozilo ni kamion. Odavno je prošlo i onih 18km koliko je najavljeno da traje put u rekonstrukciji na tabli na početku makadama. A mrak pada. U daljini vidimo auto ali ne i oblak prašine oko njega i pustimo duboke izdahe. Dokopali smo se asfalta i dalje ćemo lako. Gradovi na ovom delu puta su jako mali, nema ovde šetnji, izlazaka, razgledanja, ali bar ima pumpi. Na pumpama ima mrežnog signala, ima interneta, hrane , vode i goriva. Na jednoj pumpi nismo mogli da platimo karticom, ne primaju, ne možemo da platimo dolarima a argentinskih pezosa više nismo imali. Zamenio nam je jedan Italijan koji se tu našao. U predelu Neukuena pronađeni su, više nego bilo gde drugo na svetu, fosili dinosaurusa pa i onog najvećeg, te stoga ovde ima nekoliko muzeja posvećenih dinosaurusima, doduše i  istoriji pronalaska nafte, mineralima, ... Ima i jedan gumeni primerak ti-rex-a u prirodnoj veličini nedaleko od puta- rute 40. Treba se informisati kada su otvoreni i da li su u rekonstrukciji, informacije na sajtu nisu u potpunosti tačne. Paleontološki muzej u Villa el Chocon poseduje južnog gigantskog reptila upravo ovde i pronađenog. Takođe, fosile i drugih dinosaurusa, a tu je i vodič koji priča istoriju nastanka muzeja ( kao mesto izgrađeno gde će se odlagati i čuvati fosili), kao i naravno istoriju iskopavanja a i saznanja o dinosaurusima. Ispred muzeja u pesku stoje lopatice i četke gde se deca mogu igrati paleontologa. Ulaznica je 50$.

 

Mendoza. Idući ka Mendozi hvatamo rutu nacionale, osetno više vozila, rastinje se povećava, naseljenost takođe, i opet zelena, sveža, zdrava oblast. Grad Mendoza nije ostavio poseban utisak na mene. Činjenica je da je ovde znatno jefinije nego u Čileu, ali i nego li u Bariloche-u. U viđenom delu Argentine pojedini restorani uveče se otvaraju tek od 8pm pa onda rade verovatno do kasno, nismo ustanovili, ali bilo je malo čudno u centru jedva naći otvoren restoran pre 8pm. Ovde smo uglavnom posećivali pabove, šetali besciljno po gradu...nisam našla ništa što bi me posebno interesovalo da bih išla videti. Argentinci, a rekli su nam i Urugvajci svuda sa sobom nose i piju mate. Mate može biti jedna biljka a može i kombinacija više vrsta biljki. Dakle, to je trava koju stave u jednu metalnu šolju, koja ima metalnu slamčicu, naliju toplu vodu iz termosa i piju. Tako se druže, piju svi iz te jedne čaše, tom jednom slamčicom. Kada vas ponude mate-om nude vam prijateljstvo i odraz lošeg vaspitanja je odbiti. Jedan se baš naljutio na nas, najpre što mu  na nekom stajalištu nismo nazvali dobar dan a onda i što smo odbili mate. Bilo je mučno objasniti da naša kultura ne nalaže takve norme ponašanja.

 

Andi. Na ruti Mendoza-Santiago, koja je inače i glavna ruta Santiago-Buenos Aires, nacionalana ruta 7, najviša tačka nadmorske visine na Andima iznosi oko 3500m. Već smo proveravali osetljivost, nismo uočili nikakve simptome i radovali smo se  Andima. Približavanje Andima odavde nudi fantastičan pogled, možda čak i najbolji na samu Ankokagvu. Vrhovi pod ledom, a kraj leta je bio, stene od kamena i peska, na višim nadmorskim visinama reke su mutne i sive jer slivaju pesak sa kamena, u dolinama su reke plave, ima i zelenila, sunce peče, ali kad vetar dođe niotkuda bar 10 stepeni spusti temperaturu. Noću je izuzetno hladno, duva jak vetar, kako zađe sunce tempertura za 10 minuta opadne za 20 stepeni a i tada nastavlja da pada. Vetar duva i baca pesak u oči, prljavi smo za 5 minuta. Put je dobar, ali autoput počinje tek negde pred Santiago. Na  argentinskoj strani bio je udes, tačnije zaneo se kamion i ispao mu teret, zastoj. Policija, bageri, čistači, nmožda pola sata smo stajali. Onda su duž celog puta (što smo videli dok smo se kretali na putu ka granici) zaustavili su kamione kako bi pustili mala vozila da prođu. To nam je odgovaralo. U blizini granice restorani kraj puta. Pred granicu tunel, u sred tunela 'Dobro došli u Čile'. Ima jedan granični prelaz-zajednički. Na  ulasku u Čile proverava se celokupan prtljag....torbe, kese, ranci, ... Mi smo imali gomilu hrane i ja sam rekla cariniku da u toj kesi imamo hranu i da ne znam šta mogu da unesem a šta ne. Pregledao je, bacio šta treba i rekao mi da sam mu rekla da nemamo hranu a on našao, kaznio bi nas. Generalno, industrijska hrana može da se unese, voda, zapakovana, problem je ona hrana kojom se može preneti neka štetočina. I ovde se proveravaju papiri za vozilo, pasoši i apostil. Kratko zadržavanje iako deluje kao da sve to oduzima puno vremena, organizacija je takva da se istovremeno proverava više vozila i dok oni proveravaju mi smo završili papirologiju. Opet nam izdaju potvrdu od imigracionog jer su nam onu uzeli na izlasku iz zemlje. Na sledećih nekoliko km slivaju se serpentine, nemoguće je kretati se brže od 30km/h, na krivini i 10km/h. Kratko je, pogled je fenomenalan. Na određenim deonicama postoje prinudne zaustavne trake. Sa glavnog puta blaga skretanja, uzbrdica i kraj puta, pre toga obaveštenja da će traka uslediti za 500,200 ili koliko već metara. Jasno, napravljeno je da se zbog snega, leda, klizanja ili bilo kakvog problema u zaustavljanju vozila  ipak prinudno zaustave. Postoji nekoliko smeštaja, lep hotel, u izgradnji je još jedan, nedaleko su staze za skijanje. Doživljaj je prošetati ovuda. Vulkanske stene, kamenje, pesak, odavde sa par mesta je moguće videti sam vrh Akonkagve, postoje ture na sam vrh, ali samo za iskusne planinare i sezona penjanja počinje u decembru. Nedaleko je Puente del Inka, most iz vremena Inka, postoji i priča na datu temu, zanimljivo za čuti i videti. Takođe je tu i banja, postoje termalni izvori. Postoje i izvori vode koja je ispravna za piće čak i bogata magnezijumom. Ovo je tačka polaska za pohod na Ankokagvu. Oko sat vremena potrebno je da bi došli do ulaska u nacionalni park i lagune Horcones. Odavde se lepo vide sva tri vrha Ankokagve i za šetnju nadalje ka vrhu su potrebne dozvole. Do vrha ima 3 logora i jedan kamp. Temperatura gore padne u letnjim mesecima i do - 40stepeni.

 

Povratak KLM-om sa aerodroma Santiago de Chile, međusletanje u Buenos Airesu-u radi dopune goriva, let do Amsterdama, pa do Venecije.

 

Ostala je ledena Patagonija neviđena. Ostala je obala Atlantika neviđena. Ostalo je...ma biće tu materijala za bar još jedan odlazak.

 

Izmenjeno 5 apr 2019 (mananna)

[Icethunder]

Sjajno @mananna organizacija, slike, opis

Samo bih ja tu negde uglavio i posetu "Bombonjeri" 

[mananna]

Hvala ledeni

Bilo je tu planova i videti BA i videti Montevideo i Perito Moreno, tu General Carrera lake i mermerne pećine, otići  do Punta Delgade, tu je redom i Ušuaja, pa onda i Punta Arenas, Isla Magdalena, ne viđesmo ni Tores del Paine, ni ....eto Bombonjeru nisam imala ni u širem  planu

 

Izmenjeno 8 apr 2019 (mananna)

[lazzarus]

Bravo, Anči...vidim i da je buduci skolarac uzivao