Apulija… i još svašta nešto

[Teogonija]

Cisternino je gradić sa sertifikatom, narandžastom zastavom i belim kućama.

 

 

 

 Uvršten je na  listu  “Najlepša sela Italije” a narandžasta zastava mu je dodeljena za razvoj turizma sa očuvanjem istorijskog i kulturnog nasleđa, uz visoku  svest o zaštiti životne sredine.

 

 

 

 

Cisternino ima i svog puža, logo organizacije Cittaslow koje u društvo prima gradove gde je život dobar, u usporenom tempu.

 

Ima i jednu  uredbu u kojoj se nalaže da se kuće u istorijskom centru moraju farbati u belo, da se obnavljaju krečenja kako bi sve bilo čisto i da će biti kažnjeni svi koji krše pravilo.  

 

 

Ima i svoje sočne  bombette što draže nepca i eksplodiraju u svakom  zalogaju. Mislim da je sve ovo dovoljno da se shvati da je Cisternino jedno slatko malo mesto  gde smo uživali zavirujući u sva četiri kvarta.

 

 

Položaj na vrhu brežuljka   obezbeđuje širok pogled na Dolinu Itrije.

 

Cisternino je postojao još pre  starog Rima i kažu da je primer spontane arhitekture ( mnogo posle Rima).  To je kada neko mesto krene da se širi, a kuće se grade   i formiraju naselja spontano, bez bilo kakvog urbanističkog plana.

 

S obzirom da je tako nastajalo ovo belo mesto je prelepo  ispalo. Izgleda da su ljudi nekada davno, sledeći instinkte i zdrav razum mnogo bolje znali šta je estetika i mnogo više vodili računa o zajednici, nego što je to u stanju da učini današnji moderan čovek pored svih mogućih dostupnih mu napredaka. 

 

Kroz mala vrata ”Porta Piccenne" kako piše na tabli na lokalnom dijalektu (umesto Porta Picola) ulazimo među visoke kuće i tesne popločane  ulice. I nije klaustofobično jer sve je belo pod trakom  plavog neba, cveće raste gde god su mu dali malo zemlje.

 

 

Kuće su zalepljene jedna za drugu u svim pravcima. Lukovima one na suprotnoj strani ulice, zidovima one u nizu.
Spratovi su povezani uskim spoljašnim stepenicama, kao što smo videli na ostrvu Skyros u Grčkoj.

Table sa imenima ulica slikam  svuda, svako mesto  ima neki svoj stil. Ove   bele sa plavim slovima nekako baš dobro pašu uz Cisternino, lepe u svojoj jednostavnosti. I svaki put kad gledam te table po  svetu ja mislim jedno te isto.

 

 

Kako drugi mogu i u najmanjim mestima da vode računa o svakom sokaku, a ovde kod nas kad tražiš nešto a ne razumeš se u guglove mape i navigacije preostaje da se uzdaš  u pomoć prijatelja ili taksiste (ako imaš sreće da naletiš na nekog).

 

Unutrašnji jedini trg  predveče je najprometniji, naoklo ima dosta   mesara u kojima mogu da ispeku odmah ono što se izabere iz vitrina.  Neke  funkcionišu po principu fast fuda (izaberi, daj da se peče, nosi), a neke imaju i delove sa stolovima gde se odabrano može lepo servirano pojesti.

Gazdarica naše maserie  je preporučila   “Zio Pietro” i  “ Antico Borgo”, tamo je bio baš red, oko rashladnih vitrina tiskalo se i domaće i strano, sve  velike porudžbine, a mi gladni i nestrpljivi. Vitrine su delovale najprimamljivije u “La tre Lanterne”, tu se nudilo na malom prostoru  najviše vrsta bombeta,  sve aranžirano  začinskim travkama.  Na ulazu je bila istaknuta velikim ciframa  najniža cena, 14 eur po kilogramu. A nas dvoje kao da nikad nigde u životu nismo putovali i kao da nemamo pojma kako stvari funkcionišu u mestima koje vole turisti   pravimo porudžbinu baš tu,  na centralnom trgu.

Italijanskim se ne služimo, shvatili smo da imaju nešto od divlje svinje,  pa poručujemo  mešanu verziju, od svake vrste bombeta po komad za poneti, da se ispeče u zidanoj peći na drva. Čekali smo 15-20 min i pijuckali pićence u susednom baru, dok mesar nije mahnuo da je gotovo.

 

Tu smo pregladneli čekali, al noćom, ovo je neka dnevna fotka

Ja mrtva gladna, samo što ne ujedam, jer kad sam gladna stvarno nisam sva svoja.  Muž  otišao  da plati, gotovo trkom smo se sjurili do kola pa do naše maserie u punom gasu, da se ne ohladi.

 Bombete su bile savršene,  mekane sočne, ukusne. To su mali parčići svinjskog mesa koji se pune raznim nadevima, pa se roluju, neke se uvaljaju  u prezle ili obmotaju slaninicom, sve to zavisi od mašte mesara. Punjenja mogu biti sa raznim   vrstama sireva, tankim režnjevima slanine, pršutom, začinskim travama...delili smo svaku, pola njemu pola meni da probamo sve vrste, omackali hlebom svaku kapljicu i pobrstili svaku travčicu.

Ona  olizana folija  blistala je  pod zvezdama.

Konačno sita i svoja.

-Koliko si platio?
-Jel ti bilo lepo?
 -Odlično! A koliko si platio?
-Jesi još gladna?
-Nisam. Ma koliko si platio???
-Šta te briga.
-Alooo, koliko?
-36 evra.
-Mooooliiiim??? Pa nismo pojeli dva kila mesa!!! Gde ti je račun?

Džabe račun. Prošo voz.  Izradio nas mesar na glupu foru, što govori više o nama nego o njemu.  Video dva zevzeka i navatao nas ko somove na bućkalo. Iskoristio što sam ja naručivala, a muž plaćao. Čitam kritike, ima dobrih, ali i loših. Dogovoriš se na meru, pa ti raspali cenu kao da si seo i poručio nešto iz menija, a kada se stranac  pobuni, lik postane neprijatan, govori samo Italijanski.
Tipična turistička zamka, a vi ako se zadesite u Cisterninu i baš hoćete kod   Tri lanterne prvo pitajte koliki je račun, pa nek onda roštiljaju.

Ne propustite  bombete . I slušajte šta vam lokalci, koji znaju, pričaju.

[Teogonija]

Nakon par sati Cisternina  odlazimo  ka Belom gradu. Ne, nećemo kući  za Beograd,  naše putovanje Apulijom  još se ne završava, sledeći grad  je tek dvadesetak minuta daleko od naše maserije.  

 

Blješti izdaleka  u zelenom moru maslina i s pravom nosi svoje “La citta bianca”. Nije jedini beli grad u Dolini Itrije, obišli smo neke koji su još  belji, ali eto baš njemu ostade ovakav  nadimak  zahvaljujući novinaru koji  je još pre skoro 80 godina pisao o mestu koje je toliko nemoguće belo, da zabole oči.

 

 

Pravo ime mu je Ostuni, što mu ostade od Grka i taj naziv nema apsolutno nikakve veze sa bojom, iako se šetajući njegovim ulicama upravo zbog boje na momente pitate gde ste. U nekoj grčkoj Hori?

 

 

Zašto su naokolo malali mesta u belo? Pa jednostavno bilo im zgodno pošto su  na dohvat ruke imali kreča i tako unosili  malo svetlosti i puno čistote u živote po tesnim ulicama.

 

 

Iz vazduha Ostuni liči na damu u haljini raskošnih rukava,  glava joj je istorijski centar.  Smešten   na brežuljkastom području  uopšte nije mali grad, sastoji se od tri dela.

Novog, gde smo  ostavili kola na belo obeleženim linijama (besplatno),

 

 

 

 

"srednjeg"  iz 18-19 veka koji se penje u brdo kosim ulicama

 

i najstarijeg  najlepšeg, nalik  okruglom ostrvu sa kaskadnim kućama. 

 I svi delovi su lepi, Ostuni nije zanimljiv samo u istorijskom centru kao većina drugih gradova.

 

 Glavni veliki Trg slobode je  pored   istorijskog jezgra, sa visokim stubom Sv. Oronza (onog svetca koji čuva Leće), malo baroka i jednom crkvom u kojoj su divni vitraži  odličan je za pićence i proučavanje mape koja se može uzeti u turističkom ofisu (na istom trgu).

 

 

 

Detalji crkve Sv. Franje Asiskog na trgu

Pokupite mapu, bar za uspomenu, ali za opuštene i radoznale neće  ona biti od velike koristi.  Stari grad “Terra” okružen odbrambenim zidovima na mapi uopšte ne deluje velik, to je njegova varka. Krade vreme hvatajući u  zamku  uličica, stepeništa i prolaza koji se ni na guglovim mapama ne vide jasno.

 

 

Katedrala je na najvišoj tački, ne treba računati ni na nju za orjentaciju.  Kada se zabasa u sokake, sem belih zidova i malo neba ne vide se ni kupole ni tornjevi.  Kuće ravnih krovova i niskih vrata rastu jedna iznad druge kao neprobojni bedemi.

 

 

 

Via Catedrale je glavna ulica i ovde je jednostavno, prati se šareniš za turiste. Osim treša ima i lepih galerijica i radnji sa rukotvorinama, prodavnica vina i masinovog ulja.

 

 

 

 

Pre katedrale je crkva koja to više nije. Unutra je sada postavka Arheološkog  muzeja preklasičnih civilizacija okruga. Sedeli smo na stepenicama bivše crkve i nećkali se da li da uđemo.

 

 

Gledala sam Deliu,  ženu iz Ostunija, na plakatu i već se rastužila.  Ta žena je stara 28 hiljada godina, bila je u poodmakloj trudnoći i umrla je mlada, u dobi od 20 godina. Ostatke su našli u pećini par kilometara dalje od mesta, sahranjenu u položaju kao da spava, sa jednom rukom ispod glave, a  drugom večno položenom na stomak. Glava  joj je bila  ukrašena  nekom kapicom od 600 školjki, a zglobovi  ruku   narukvicama. Sada je zovu najstarijom majkom na svetu,  napravili su repliku  pećine i žene a izložena su oba skeleta.  Mislim da bi mi to bilo previše, mračno u svetlom gradu i  nisam imala volje  da ulazimo.  

 

 

Senoviti trgić ispred katedrale je slikovit, belo se izmešalo sa oker kamenom, barokna elegantna lođa povezuje Biskupiju sa Bogoslovijom, a katedrala se i ne može dobro sagledati sa svih strana od zgusnutih građevina.

 

 

 

 

 Mreža uličica nas guta, turista je sve manje.  Neopterećeni smo  planovima i bitnim tačkama koje se moraju videti. Gde god pošao, dobro došao, detalji vuku i određuju pravac.  

 

 

 

Savladaš  poslednji stepenik, taman odahneš  pa shvatiš da si  u nečijem dvorištancetu. Zavede te lučni prolaz,  pa se zaglaviš u  slepi ćošak,  vrtiš onu mapu i misliš da znaš kako da se iščupaš ali jasno ti je samo da si već tri puta prošao pored istog.

 

 

 

Kako li se poštari ovde snalaze?  Gore, dole, levo desno, ne znamo gde smo. Savršeni trenutci bezbrižnosti, gde da se žuri i za čim da se trči? Lepota je svuda oko nas.  

 

 

Nabasasmo na  izlaz ka šetalištu u podnožju  gradskih bedema, kroz stari ulaz Porta Nova.

 

Promenada Viale Oronzo Quarante, balkon Ostunija kruži spoljnom stranom  istorijskog centra, ostaci gradskih odbrambenih zidova i kružnih kula stopili su se sa nečijim domovima.

 

Belo na belo, a sve iz kamena. Svežina dopire sa mora preko doline maslina, a sati u Ostuniju neprimetno  lete.   

 

 

 

Izmenjeno 9 dec 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

 

 

Bela mesta u Dolini Itrije su površno gledano sva slična, izgrađena  na brežuljcima, imaju park ili kružno šetaliste na obodu sa pogledom na plodnu ravnicu, ulice su uske, kuće  su bele i visoke, u centru je  trg sa crkvom ili toranj sa satom. Pored svih sličnosti svako je lepo na svoj način i ima neku specifičnost.

 

 

Locorotondo je kao i Cisternino na listi “Najlepša  mala mesta Italije”, udaljeni su desetak kilometara. U vodiču vlasnice naše maserije bio je i raspored pijačnih dana,  prodavci se sele iz mesta u mesto.

 

Eto dobrog razloga da se  prvo zaustavimo u Locorotondu i vidimo šta se nudi i kako izgledaju te mobilne pijace.  

 

 Piazza Antonio Mitrano, kod ulaza u stari grad petkom se zašareni i zamiriše. Prodaje se svašta. Sve sitnurije za kuću kao kod nas na buvljaku,  mali kućni aparati, posteljine, šerpe i lonci... U delu sa odećom i obućom ima novih  i polovnih stvari na gomilama...ništa specijalno što bi privuklo  (našu) pažnju.

 

 

Interesantnije su tezge sa obiljem svežeg povrća i voća lokalnih proizvođača. Ima dosta  zanimljivih kamiona sa prikolicama koje su specijalno uređene kao pokretne  prodavnice mesa i sireva, sve sa rashladnim vitrinama, blistavo čiste.

 Jedva sam se obuzdala da ne kupim pola pijace, kao što  i kući radim...zna se Bikovi vole sve vezano za hranu, od biranja namirnica do degustiranja.  

 

 

Ograničila sam apetite na ono što mogu da ponesem za  Beograd (mešavina zrnevlja mahunarki na meru), i par kila nečega što će nam zatrebati tu na putu.   Malo maslina, povrća za salatu, voća, malo sira, malo pršute...morali smo kese da odnesemo do kola, ipak sama preterala.

 

 

Osim što smo se zatekli usred vreve i svakodnevnog života lokalaca, naučili smo i da je Fava ustvari bob (kod nas se već i zaboravlja šta je to) i saznala kako izgleda sveža cikorija, koju smo  probali sa favom. Fave e cicoria tipično za Apuliju, jelo iz “kuhinje siromašnih”, ukusan pire od boba i drugačiji od Fave koju smo probali na grčkom Limnosu. 

U Lokorotondu, na okruglom brdu   ulice se vrte u krug oko crkve, teško da ima pravog ugla, sve ivice su zaobljene.  “Locus qui dicitur rotundus”, odatle mu i ime. Kuće Cummerse sa visokim kosim  krovovima na dve vode, pokrivenim  sivim kamenom, jedinstvene su u  oblast.

 

 

Specifičnost koju meštani čuvaju i  ističu. A nastale su iz praktičnog razloga, da bi se  kišnica slivala i olucima usmeravala pravo u cisterne. Od svega što smo  obišli u Apuiliji,   imali smo utisak da su stanovnici ovde najveće estete i  najzaljubljeniji  u svoj gradić.

 

 

Jednostavno, harmonično, čisto, maženo i paženo mesto.

Belim  centrom lutali smo prateći  šarenilo. Nigde parčenceta zemlje za cvetnu leju među kamenim kockama, a na sve strane nešto raste, buja  i miriše.

 

 

 

 

Svake godine se održava takmičenje za najlepši  balkon, stepenište...bez materijalnih nagrada. Bitna je titula i život u lepom.

Iako je bilo podne i narod se povukao po kućama, cvetna  fešta   terala je osećaj mrtvila i napuštenosti. Jedina briga je bila da saksija ne padne na glavu. 

 

Cvetne dekoracije

 

April u Via Aprile 

 

 

Građevine  su stare po nekoliko vekova,

 

 

table sa nazivima ulica originalno osmišljene sa siluetom grada,  keramičke pločice sa kućnim brojevima ručno oslikane,

 

 

balkoni sa ogradama od kovanog gvožđa, preslatki detalji i puno brige da se održi titula jednog od najlepših mesta. 

 

 

Pronađite uljeza 

 Jedina zgrada fasade ofarbane u drugu boju

 

Glavna crkva chiesa madre je u srcu mesta na maloj intimnoj pjaci, po meri čoveka, bliska u zajedničkom tihom "dvorištu" i suživotu.   

 

    

 

Trg Vitorio Emanuelo je glavno mesto za sastajanje, dnevna soba Lokorotonda.  Nije u centru kod glavne crkve, kako je to uobičajeno u planiranju ovih malih mesta,  već kod   istočne gradske kapije Porta Nova. 

 

 Tu je  turist biro i najviše lokala, pravo mesto da se popije kafica i uhvati dah za Alberobello. 

 

Kroz Pora Novu izlazi se na mali park i kružnu ulicu sa spoljašnje strane mesta,  kojom napuštamo fotogenični Locorotondo u potrazi za čudesnim kućicama. 

 

Izmenjeno 11 dec 2018 (Teogonija)

[lavovi]

Hvala @Teogonija sto si nas povela sa sobom na ovo magicno putovanje. Uzivala sam u svakoj slici, u svakoj recenici . Pisiiii 

[Teogonija]

“E,  pošaljite obavezno neku sličicu sa onim kućicama”, ko god je znao šta je Apulija to nam je rekao uz “srećan put”.  Eto, dođe i Alberobello na red, da vidimo i to čudo.

Od Lokorotonda je udaljen tek 8 km,  vozimo kroz maslinjake, put uzak ograđen suvozidovima. Među granama  štrče  neobični krovovi.

 

 

Zašto je  Alberobello tako poseban, ako se  neobična arhitektura no name stila može videti kilometrima oko njega? Zato što se u njemu nalazi najveća koncentracija  nabolje očuvanih trulija. Trullo je jednina, trulli je množina , ja ću po srpski pokušati da  naziv po potrebi menjam po padežima, ne zamerite.

 

 

Dva naselja u mestu  su formirana isključivo od njih.  Upravo radi toga  Alberobelo je  uvršten  na UNESCO-vu listu svetske baštine kao izvanredna univerzalna vrednost.  
 Parkiramo besplatno u uličici kod kružnog toka na ulazu u mesto, oko pola kilometra nas deli do onog zanimljivog. Usput smo videli dva tri parkinga, svi  puni.

Turizam je pokorio Alberobello. I onima koji malo vide od Apulije ovo  je imperativ. Malo smo zatečeni gužvom, kao da su sve svi turisti ovde sjatili.

Ipak...dopadljiv je iz prve.

 

Penjemo se prvo u desni deo Aia Piccola,  jer gomila iz autobusa  skrenu  levo.

U ovoj četvrti je primetno manje gužve, trulija ima više od 500. Mirno je, nema lokala sa suvenirima, komercijale...

 

 

 

U nekim kućicama se još uvek živi, većina  se izdaje.

Truli su posebni po drevnoj tehnici gradnje, nameni, obliku. Još u praistorijsko vreme bio je poznat ovaj  način podizanja stambenog prostora,  slaganje kamena bez korišćenja veziva (i ograde suvozidovi se tako prave). Slične oblike građevina sam viđala i po Istri, koje tamo zovu kažuni. Kažuni su korišćeni kao privremena skloništa u poljima i ostave za poljoprivredni alat, tako je davno bilo i u Apuliji, da bi se kroz vekove sa porastom stanovnika  menjala i namena.

Postoji i  ta pričica o izbegavanju poreza i lukavom   feudalcu. Kako se brzo  grade,  a još brže ruše, grof se dosetio.   Kada čuje da stiže poreznik, naredio bi  skidanje  krovova. Gde nema krova, nema ni kuće. A gde nema kuće, nema ni poreza.

Istina ili legenda, ne znam...ipak su ove građevine bile poznate i pre feudalizma i grofa.

 

Ti kosi krovovi su kao i cummerse u Lokorotondu bili odlični za slivanje kišnice i pripupljanje vode u cisterne koje su kopane ispod stambenog prostora.
 Uslovi za život i nisu bili neki, dupli zidovi i duplo natkriven krov sigurno štite od hladnoće i vrućine, ali minijaturni prozori i niska vrata ne propuštaju  dovoljno svetlosti, unutra je samo jedna prostorija bez pregradnih zidova.

 

 

Muzej teritorije, u nekadašnjem domaćinstvu od više spojenih kućica

Kako se porodica uvećavala tako su se množili krovići, dograđivale se kućice jedna na drugu. Danas je autentičnost  zaštićena  zakonom i prilikom renoviranja ne smeju se probijati veći prozori i vrata, tako da je za turiste kao  kratkoročan smeštaj jako bajkovito i romantično, ali za stalan život, (ako se poštuje zakon)...ne znam baš.  

 

Kombinacija krovova Lokorotonda i Alberobela, Casa Amore

Čim je ukinuta feudalna tiranija iz prkosa je nastala je Casa d Amore, totalno drugačija. Krajem 18. veka vlasnik koji je učestvovao u pobuni podigao je kuću iz inata, na sprat koristeći dugo zabranjen malter.

 

Najbolje mesto za slikanje drugog dela zaštićenog područja sa najvećom koncentracijom kućica (preko 1000!) je mala terasica pored ove crkve. E tu treba čekati red i brzo hvatati kadar, jer narod  hoće selfi. I to ne jedan, nego iz svih uglova, pojedinačna,  grupna, pa dok se proveri valja li...ne valja, ajd ponovo...

 

 

A da je divno i očaravajuće i čudesno i nestvarno i nigde viđeno...bogami jeste!!!

 

 

Ali pre nego što se krene na drugo brdo, treba produžiti sa gornjeg trga u pravcu crkvenih tornjeva. Tu je još jedan deo sa grupom 12 homogenih kućica okružen normalnim građevinama.

 

 

U trulo  Sovrano se može ući uz simbolično plaćanje., ovo je jedini sa podignutim podom i zato se zove kraljevski. Na mnogo mesta vlasnici nude besplatan ulazak u kućice, bez obaveze da se kupi nešto od izloženog. Obično su to suveniri, vino, pasta, maslinovo ulje...šta se ko dosetio. 

 

 

 

Rione Monti je drugi deo, onaj turističkiji. Ovde niko ne živi, sve je podređeno posetiocima. Brojne gotovo paralelne ulice penju se u brdo do velike trulo crkve.

 

 

Usput sve lokal do lokala, i ovde gomile gluposti, tek po neka radnjičica zavredi malo pažnje. Turisti se raštrkali po uličicama pa i nije strašna gužva (iili su već otišli, popodne je, verovatno je pre podne navala, a tek u sezoni... ne mogu ni da zamislim)

 

 

Ko ima tersicu, eto i zarade. Sve se nudi, suvenir, dedina dnevna soba, pogled...Za panoramu mislim da je sasvim dovoljna  ona besplatna terasica pored crkve.

 

 

 

 

U Rione Monti su  oni najslikaniji  krovovi, sa prospekata i instagrama.  Iscrtani belim simbolima. Probodena srca, polumeseci, sunca i krstovi...Magijski, paganski, verski, znaci zodijaka...verovatno protiv uroka. U par  kućica vlasnici su se dosetili malo originalnijeg načina, sa više stila kako  da privuku turiste.

 

 

Bez  tona glupavih suvenira i plastičnih dečijih igračaka (pitala sam se čemu ti svetleći mačevi i loši magneti, al narod kupuje!)  Nude objašnjenja ovih simbola, a kad te s ovom reklamom već privuku unutra besplatno, može se a i ne,  kupiti nešto na tu temu. Borba za opstanak. 

 

 

 

 Neki krovići  imaju i bele   dodatke  na vrhu, različitih oblika.  To nisam sigurna šta je, neki kažu pečat majstora,  znak socijalnog statusa, samo estetske prirode... ne znam, ali je sladak ukras svakako.

 

Eto videsmo i to čudo, za koje onomad nisam ni znala na kom je kontinentu.  Obilazak Lokorotonda i Alberobela je OK u jednom danu. Blizu su, nisu veliki, bez umaranja i trčanja uživali smo u dve različitosti, ponešto naučili i videli ono što sam mislila da nikada nećemo.

Nadam se da vam od ovoliko slika šiljatih krovova nije pozlilo 

Izmenjeno 12 dec 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

Pakujemo pinkle do sledećeg smeštaja. Lepo nam je bilo u maseriji, obišli smo većinu belih sela, moglo bi tu još  svašta nešto.da se istraži...ma zadovoljni smo i sa ovim do sada ...i mora se dalje do  Matere, udaljene oko 80 km. Pre nego što napustimo Apuliju na putu je još jedno mesto koje se može obići za dva-tri  sata, sve sa sedenjem i dokolicom na trgu. Ako niste previše studiozni.

Martina Franca je pravi grad, najveći  u oblasti, komercijalni centar Doline Itria. Svojevrsna sinteza viđenog do sada,  spoj belih  fasade i  oker baroka, na pravi način kompletira nam do sada viđeno.

 

 

 Ime Martina  dobila je  po zaštitniku  Sv. Martinu, podignuta je na istoimenom brdu (Sv. Martin)a dodatak Franca  je gubila i vraćala kroz istoriju. Na osnovu jedne uredbe donete u 15. veku  grad  je dobio slobodan status, stanovnici su bili oslobođeni poreza (ko zna malo računovodstva blizak mu je pojam franco – oslobođeno od...) odatle dodatak Franca.
Na grbu  grada je lep nezauzdan konj,  simbol  slobode. 

Kapija Santo Stefano, ulaz u istorijsko jezgro,  veže dva trga.

 

Piazza XX Settembre, više liči na široku ulicu

 

Drugi trg,  Piazza Roma sa Fontanom delfina 

 

Kratkom    šetnjom  do centralnog trga  pratimo  cvetne dekoracije duž ulice i čitamo Pikasove citate.

 

Baš tada je izložba njegove keramike gostovala u gradu, možda su zato table postavljene, ne znam da li je privremeno. 

 

Turistička organizacija grada predlaže  više ruta  za samostalan obilazak, obeležene su  različitim bojama.

Rute se mogu pratiti po mapi, ali na originalan način su stvar   pojednostavili   postavljanjem ručno slikanih keramičkih oznaka po ivicama pločnika. Znači, trebalo je pratiti i dole i gore. 

U samom centru su ponovo  spojena dva trga.

 

Piazza Plebiscito sa  bazilikom barokne fasade i Palatom  dell'Università (malo srpski, malo italijanski) koja nema veze sa naukom. Naime, Universita je  bila srednjovekovna institucija koja je okupljala građane različitih staleža  da ravnopravno raspravljaju o svim bitnim pitanjima  zajedničkog interes, neka vrsta lokalnog parlamenta. Koliko je to bilo zaista poštovano, ista prava za sve i sl. ne bih znala da vam kažem, samo ne mogu a da ne napravim poređenje  srednji vek - sadašnjost, tamo-vamo...No coment.

 Mi putujemo, gledamo i radujemo se, ovde ne mračimo.  

 

Piazza Maria Immacolata u produžetku sa zakrivljenim zgradama i elegantnim arkadama. Idealno mesto za dokoličarenje.

 

 

Sa trga se može dalje uskim uličicama u istraživanje intimnijeg dela grada, mi smo krenuli romantičnom  roze rutom, sve pored belog.

 

 

 

 

 

Gore posvuda lođe, stare kitnjaste ograde, ukrasni okviri prozora, u gradu ima više od 20 starih vila, sagrađenih uglavnom sredinom 18. veka o čemu svedoče još vidljive, prilikom izgradnje uklesane godine.

 

Jednostavne kuće se nastavljaju na  palate raskošnih ulaznih vrata koje čuvaju porodični grbovi, karijatide i barokno obilje. Na nekima zalepljeni oglasi za prodaju, e tu mašta uvek krene da luduje. Šta bi bilo kad bi bilo.

 

 

 

Grad u kome nemate osećaj da ste turista, (a ni stanovnici verovatno nemaju osećaj da su preterano  ugroženi hordama radoznalih došljaka), ne bombarduju vas suveniri,   izlozi su   “normalni”, hrana je ukusna,  presavijeni hleb je ogroman, par sati je dovoljno..

 

 

.a romska svadba koju smo na odlasku voajerisali je  bila otkačena i kad pomislim Martina Franca prvo mi padnu na pamet bosonoge kontese na podnevnom suncu  u večernjim haljinama sa  zlatnim štiklicama u rukama, i gospoda u odelima sa potpećenim elegantnim cipelama i čistim belim čarapama.

Nije to Martina Franca, ali šta da se radi kad neke marginalne stvari ostave najjači trag. Malo jakog začina prevlada sve druge ukuse.

 

Izmenjeno 14 dec 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

Pre nego što sam počela da pišem o Materi bacila sam oko na dva filma (premotavajući) u potrazi za ovde snimljenim scenama. Oba sa biblijskom pričom, jedan snimljen pre nego što sam se rodila, drugi sa Materom iz 21. veka. Gibson  je snimao naravno u boji,  ni lepota  Monike Beluči nije mogla da umanji mučninu izazvanu šokantnim scenama, ali ja sam se nekako skoncentrisala više na pozadinu i prepoznavanje  Matere kakvu znam. Jer ovu  iz  filma “Stradanje Hristovo” sam videla uživo. Čvrsti zidovi, uglačane kamene kocke sve na broju, spektakularna...malo kulisa su dodavali jer ipak je to Holivud. 

 

Veliko stepenište gde su snimljene neke scene

Pazolinijevo “Jevanđelje po Mateji” je crno beli film, poetičan, bez spektakla, sa fantastično odabranom Materom, drevnom,  razvaljenom, jadnom i čemernom koju nisam mogla uživo videti ali o kojoj sam čitala.  1960 i neke  Pazolini nije morao ništa da menja, vara  i dodaje kulise.  Zatekao je mesto gde je i bog rekao laku noć. Kakvu ju je našao takvu  je i snimio.

 

 U oba filma set za scenu  razapinjanja na krst je na brdu preko puta, odakle se fantastično vidi Matera u ulozi Jerusalima.  

Sa druge strane kanjona, upravo na  tobožnjoj  Kalvariji od glave do pete su nas prošli trnci. Odatle smo se  prvi put susreli  sa Materom... i zinuli od čuda.
Kao priviđenje, rastao je  kameni grad.

 

Matera je u regiji Basilikata, graniči se Apulijom. To je sada jedan začudan, neverovatan grad Feniks koji se od nacionalne sramote, iz siromaštva uzdigao do evropske prestonice kulture za 2019. god. 

Područje je stenovito sa gomilom pećina i rupa na obe strane klanca. Tamo kod vidikovca na nenastanjenom delu je veliki parking a ispod njega mreža utabanih stazica koje vrludaju kosinom i vode do crkvi i kelija u rupama. Kao u Kapadokiji.

 

  Mene je zatezalo koleno od onih rana pa se nisam usudila mnogo daleko, sedela sam na kamenu i buljila u neverici. Dole na dnu kanjona  iznad rečice je viseći most, za agilne sjajan treking sa brda na brdo, to sam imala u planu, ali nisam bila sposobna.

 

 U Materi smo rezervisali dva noćenja, cene su bile znatno više od smeštaja po Apuliji, tako da nismo izabrali apartman, već sobu u stambenoj zgradi. Vremešni gospodin vlasnik je živeo u stanu pored, mi smo imali zaseban ulaz, jednu veliku  sobu bazično uređenu sa frižiderom punim sokića i slatkiša, aparatom za espreso i kafu (doooobru!) , komotno  čisto kupatilo. Ništa nam više i nije bilo potrebno jer sa prozora smo gledali ovo

I posle pola godine ja sam još uzbuđena kad pomislim na Materu, a tek tamo od euforije nisam znala kud bi pre. Da sam  mogla jednim korakom bi je obuhvatila i gledala sve odjednom. Odmah smo izjurili napolje kao da ćemo zakasniti,  a Matera  nestati.  

 

Gotovo odmah iz smeštaja zaronili smo u Saso. E sad, da objasnim malo. Opet jednina Sasso i mnozina Sassi.  Matera se sastoji iz nekoliko delova. Gornji grad je “moderan” tu su  palate, kuće, normalne ulice, trgovi i na prvi pogled sve što  svaki gradić ima.

 

 

 Na padinama klanca su  dva naselja zbog kojih  je Matera posebna i jedinstvena, uklesana u stene sa kućama i  crkvama  po rupama, kamenim  stepenicama, zajedničkim dvorištima...gužva fantastično uklopljena u kosi, prirodan teren.

 

 

 

 

Koreni naselja su u tim rupama i pećinama, smatra se da je Matera jedan od najstarijih gradova na svetu gde se živelo bez prekida.  

E, ta dva  naselja su Sassi, kamen  Matere.

 

 Nama bliži je Sasso Caveoso. U najnižem delu su bili najgori uslovi za život,  prirodne pećine  ljudi su produbljivali, kopali  i na dole i u širinu, praveći podzemne etaže, jer kamen je mekan i lak za obradu.   U ovim naseljima živelo je siromašno stanovništvo u nehumanim uslovima, sa buljukom dece, neretko deleći prostor ukopan u stene sa domaćim životinjama.

 

Guzva kod Cassa Grotto na Vico Solitario

 

 Mogu se u najnižem  delu Sasso Caveoso obići dve takve kuće i videti kako se tu živelo.  

 

Zbog sveopšte bede, prljavštine, boleština i velike smrtnosti dece naprosto zbog nezamislivo  tegobnih uslova za život  bez struje, tekuće vode (o kanalizaciji da i ne govorim) polovinom dvadesetog veka  naselje je ukazom države iseljeno i dodeljeni su stanovi u gornjem delu Matere. Ne znam da li ste čuli za Henri Cartier-Bressona. To j jedan fotografski mag koji je bio eksper za hvatanje tih životnih scena, koga interesuje fotografija preporučujem da izgugla. Njegove slike   siromašne Matere su surovo realistične, ali u sveopštoj bedi vidi se i dečija radost, dirljivo vrlo. 
  
Decenijama je sve propadalo, obrušavali se zidovi, rastao korov...to je Matera iz Pazolinijevog filma. I onda je krenula obnova. Potomci  su počeli lagano da se vraćaju, čistili su, zidali, obnavljali za normalan život nakon 40-tak godina napuštenosti i malo pomalo Matera dobi današnji izgled.

 

 

 

Krenuo je i turizam, sad su ljudi spremni da daju velike novce za spavanje u “rupama”, otvorili su se restorani, lokali i sve što ide uz turiste, ne bi bilo dobro da se pretera u ovome pa  se cela priča upropasti.  

Broj posetioca je u zadnjih par godina drastično porastao, naročito od kad se grad pročuo kao prestonica kulture za sledeću godinu.

 Gornji delovi Sassi Caveoso iznad pećina su ipak imali kakve takve zidane kuće, verujem sa malo normalnijim uslovima, bar je bilo više vazduha i svetlosti..

 

ventilacija

Građevine se bukvalno ređaju u slojevima  jedna iznad druge i neretko ćete stajati pored  nečijeg visokog dimnjaka, hodati  uličicom ili   zastati u zajedničkom dvorištu koji su u stvari iznad komšijskog plafona.

 

 

 

Sve to znači da postoji gomila puteljaka i stepenica, prelepih vidikovaca, rutu birate sami nasumično (najbolje) ili prateći putokaze itinerario turistico.

 

 

Najnižim delom vijuga put  Vico Solitario po rubu provalije sa fantastičnim pogledom i završava se na širokom platou i zidanom crkvom na isturenom položaju.

 

Vico Solitario

 

Crkva na platou sa lučnim vidikovcem ka rečici u dnu koja je nekada moćna i velika  napravila klanac

Trg je polazna i završna tačka  mnogih tura, tu smo se obično i mi zaustavljali u kafeu jedva pronalazeći slobodan sto.

 

 

 

 

Iznad trga je  crkva  Santa Maria di Idris (Idris potiče od pominjane vizantijske Odigitrie, one koja pokazuje put) izdubljena u liticu sa očuvanim freskama iz 12. veka,  pored ostalih crkvi u  rupama  spominjem samo nju najupečatljiviju, jer prizor čudesne, najvišlje gole stene vuče magnetskom snagom, stepenice do platoa se i ne osete. 

 

Zavirivali smo u svaki ćošak  Sasso Caveoso dok se sokaci nisu smirili i svetla počela da se pale, pa smo nastavili do gornjeg grada u potrazi za vidikovcem.

 

Subota uveče, gore prepuna štrafta, žagore svi jezici, mili se lagano, sležu se utisci. Domaći doterani sa stilom (za izlazak) šetaju porodično, zastaju, javljaju se jedni drugima, lagani razgovori, nasmejana lica. Atmosfera nam se baš, baš  dopala, nismo očekivali tako živ grad. Sedi se svuda,  bašte  krcate, nije problem spustiti se na stepenik i u finoj haljini sa čašom u ruci, oko fontane grajaju tinejdžeri i ne tipkaju mnogo dugmiće, gledaju ko prolazi, dozivaju se...Seli i mi da šacujemo face i kreacije.
I zaključujemo -  mnogo je lep i ovaj “normalan” deo grada, svašta tu zanimljivog ima i nije baš moderan, mora se i to obići za videla.

 

U uglu ispod arkada stoji dečko naslonjen na zid, svira gitaru i peva onako lepo kako to već Italijani umeju, a iza njega vidikovac, pun mesec  i obasjana Matera.

E to je bio momenat za pamćenje, trenutak kad pomisliš kako je lepo živeti.   

 

 

 

Izmenjeno 16 dec 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

Materu obilazi gomila turista u okviru poludnevnih, dnevnih izleta. Pre podne je kao mravinjak i čekaju se redovi za sve živo.

 

Kasno popodne se ulice pročiste i lakše se diše. Da prespavamo dve noći ovde bila je odlična odluka. Iako sam imala u planu da uđemo u kuće-rupe, crkve u pećinama, cisterne u utrobi brda i svašta još nešto, malo zbog redova, malo zato što nas je prethodno veče iznenadio gornji grad pa smo rešili i tamo da prozujimo, a ponajviše što nam nije bilo dovoljno šetnje po otvorenom – ne uđosmo nigde.

 

 

Sve ono zabeleženo videli smo samo spolja. Za ulaske, trebao bi nam još jedan dan, mi smo izuzetno spori i degustiramo natenane, neki prozuje par sati... Sve je OK, kako kome odgovara. 

Lično osmišljen štampani vodič  pripremljen za Materu bio je podebeo. Sa lozinkom “sad i nikad” krenuli smo u drugi deo, Sasso Barisano.

 

 

 

 

Sa donje strane od one crkve na trgu oko brda meandrira široko šetalište i tu nema nikakvog lutanja. E ali čim se pogleda u slapove kuća po uzbrdici zbunite se, s koje strane brdo osvajati, gde započeti i koje stepenište izabrati.

 

Najbolje je otići u gornji grad “Civita” i tu naći putokaz za Sassi. Bar se krene nizbrdo... negde...a posle,videćemo.

Matera nije samo Sassi, Civita je postojala još u srednjem veku gde se nastanio viši i srednji sloj, ima sve elemente urbanog  jezgra.  trgove, katedralu, administrativne građevine, palate.

 

 

Prostire se po vrhu brda i ima nekoliko atraktivnih vidikovaca, prvi je na Piazzetta Pascoli, uska terasica sa širokim pogledom, na početku  šetališta, ovo je obavezno.

 

 

Tu je i  Arheološki muzej Domenico Ridola

a malo dalje crkva Čistilišta,  Purgatorium, kao u Monopoliju sa kosturima po fasadama i na ulaznim vratima.

 

 

 

 Zavirili smo unutra i iznenadili se, u nedeljno jutro upravo se održavala liturgija, pravoslavni pop i ikone postavljene na glavni oltar, u uglu obeleženo mesto za paljenje sveća za žive i mrtve (ovo kod katolika nema).

U Materi žvi mala zajednica Rumuna, pošto nemaju svoju crkvu katolička im ustupa prostor za liturgiju.

 

 

 

 

Malo dalje je veliki  "glavni" trg Piazza Vittorio Veneto krcat u svako doba dana, u uglu pod arkadama je  drugi vidikovac  (odakle smo gledali noćnu Materu)

Vidikovac odzdo, gužva ništa manja nije ni uveče

 Po sredini  trg je  “izbušen”. Stepenicama se može sići do ulaza u ogromnu  cisternu Palombaro lungo u koju se skupljala kišnica.  Nismo  hteli da čekamo, ture su vođene, ima i na engleskom ali sve je bilo prodato.

 

 

 

Šteta, sigurno je zanimljivo prošetati podzemljem Matere, dole su ogromni lukovi isklesani u kamenu, platformama se hoda iznad vode, vijugajući kroz uske  prolaze visoke 15 m.  

 

 

More  detalja je svuda naokolo, ulice se krakaju dalje ka drugim malim trgovima sa crkvama, na sever i jug, ali mi ćemo dole u Sassi

 

 

[Teogonija]

Sa trga se može spustiti u Sasso Barisano, selo koje se preliva preko brda.

 

 Ovaj Sasso  nema onih ubogih rupa za stanovanje,  mnogo je više zidanih kuća. Ponuda (za turiste) je daleko raznovrsnija i brojnija, restorani, galerije  i prenoćišta, obnova je ovde primetnija, u više kuća ima i povratnika koji tu žive. 

 

 

 

Teže je snalaženje nego u Sasso Caveoso. Veći je, zapetljaniji. Mapa se može uzeti u turist infu na gornjem trgu pre spuštanja, na njoj su raznim bojama obeležene rute kretanja, donekle može pomoći naročito  ako se odlučite da pratite te pravce, mada...ko će stalno da raspetljava mapu.

 

I gde sad?

Drugačiji pogledi  se otvaraju na svakoj krivini, teško je raspetljati puteve i odlučiti se za pravac, nije dovoljno ići samo niže i niže, jer račvanja    se pojavljuju i ponavljaju  a pusta želja da se vidi sto više zategla nam je mišiće pošteno.

 

 

 

Ne treba se ni truditi da se prođe svuda, to je naprosto nemoguće. Nemoguće je i da opišem  kuda smo se kretali.  Lutali  naokolo više od  dva sata, siđi, popni se...

 

e vidi ono tamo,  trebali bi možda levo... otkud onaj toranj sad na ovoj strani...daj tu mapu, a gde smo mi sada uopšte...

 

zamisli da vukljaš kofer do ovog hotela...

vremena na pretek, baš je dobro kad se ne žuri i ne moraš za vodičem. Iako taj zna kraći put. A mi  ne bi kraćim putem.

 

Konačno smo se spustili do podnožja   i kružnim šetalištem stigli  do  jučerašnjeg širokog trga Piazza San Pietro Caveoso sa crkvom i”našim “ kafeom gde smo se jedva izborili za dve stolice i platili za istu porudžbinu drugačiju cenu. Kažu to vam je doplata za sedenje, kad pijete za šankom ne plaća se. Juče nismo pili za šankom, a nismo doplatili. Haos je i ne znaju gde im je glava od gužve, ne pravimo problem za siću jer  “skupo” nam je da se nerviramo.

 

 

Nekim drugim (gle čuda) putem se penjemo ponovo u Civitu i izbijamo slučajno na trg Piazza del Sedile koja je u 16. veku bila administrativni centar Matere sa zatvorom i sedištem guvernera.  U  predvorju samoposluge Diva, na pravom mestu u pravo vreme – ponuda gotove hrane.

Folijaste posude i plastični escajg, salata od hobotnice, lignji i inih morskih živuljki, sunce i slobodan sto...sve po meri. 

Trg je na putu ka katedrali, pa da se popnemo i tamo, na najvišu tačku grada sa dominantnim tornjem koji se vidi gotovo iz svih pravaca.

 

 

 

 

  Gore plato i vidikovac, kafe i gušterisanje, hvatanje zaleta za još jedan spust, nekim neistraženim putem...ali o tome više neću, ne znam da li ste i do sada uspeli išta da shvatite od ovog našeg krivudanja. 

U Materi nema pogrešnog skretanja i gubljenja vremena. 

Matera je simbol kontinuiteta i opstanka. Uspela je da izađe na kraj sa malarijom, bedom i sramotom,  Turisti je napadaju kao skakavci, kako će se izboriti sa ovom modernom pošasti, ostaje da vidimo. Bilo je dobro doživeti   je dok se stvari nisu izmakle kontroli. 

Sledeći put vodim vas na srednjovekovnu zabavu 

 

 

Izmenjeno 17 dec 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

Vreme je da se kene kući, brod ka  Draču kreće u 10 uveče. Pred nama je još jedan dan i valja ga iscediti do maksimuma.

Iz Basilikate  prelazimo ponovo u Apuliju.  Nisam baš bila sigurna gde ćemo,  u Gravinu “grad vode i kamena” ili Altamuru. Gravina je na obodu klanca, ima crkvi i kuća u podzemlju, stari most akvadukt sa visokim kamenim lukovima, arheološko nalazište...deluje interesantno, ali  posle Matere mislila sam da će to biti bled doživljaj.  Altamuru sam proučavala pre puta i nekako mi nije ostavila utisak, nailazila sam samo na slike hleba i katedrale. Pomislih  još jedna katedrala kakva god da je nije dovoljna za zaustavljanje.  Za Gravinu (Apulijsku)   bi se trebalo skrenuti sa pravca ka Bariju, Altamura je usput, tek 20 km od Matere. Odluka pada.

Altamura, ako nam se ne dopadne, nema veze duže ćemo šetkati Barijem.

 Krećemo ka starom gradu, kad odjednom – bubnjevi i trube! Žurimo u pravcu melodije i nailazimo na ovo

 

 

Energična mladost trubi i lupa, a mladići   izvode  ples i akrobacije sa zastavama. Ja oduševljena ko malo dete 

 

 

 

 

Šta se dešava?

Nakon odgledanog plesa sa zastavama, krećemo za rekom ljudi u stari grad.

A tamo srednji vek u toku. Vise zastave, šetkaju se krstaši, dvorska luda zvecka praporcima, defiluju bubnjari, šašava atmosfera, srednjovekovna žurka..

 

 

 

 

 

Kao da smo na setu za kostimirani film. I to ne samo na glavnom trgu i centralnoj ulici već u celom celcatom starom gradu. 

 

U toku je Federicus, godišnji festival sa srednjovekovnom tematikom.

Fridrih II, unuk Fridriha Barbarose,   car Svetog rimskog carstva vratio je život Altamuri početkom 13. veka i trgnuo grad od tavorenja. Navodno je u VI krstaškom pohodu prolazio ovuda na putu ka Brindiziju i dalje ka Jerusalimu. Deo vojske je bio bolestan, ostavio ih je ovde a oni su se čudom izlečili. U znak zahvalnosti naložio je da se podigne katedrala. To je legenda.

 

Fridrih II je bio u stalnom sukobu sa papama, četiri puta su ga  ekskomunicirali, a čim je krenuo na Jerusalim, vratio se nakon par dana sa izgovorom da je na brodovima došlo do neke epidemije (na kraju je ipak otišao i postao kralj Jerusalima). To je istorija.

 

Možda su se razne istorijske činjenice izmešale u legendu. Katedralu je podigao verovatno da se umili papi. 

 

Rastuća Altamura oslobođena od poreza privlači sve više ljudi i formiraju se kvartovi zatvoreni u klaustre, sa četiri etničke grupe,

 

redom Latinski, Jevrejski, Grčki i Saracenski kvart.

 

 

Fridrih “Stupor Mundi” Čudo sveta izabran je kao pokretač još jednog “oživljavanja” Altamure koja je turistički u senci Matere. 

Na ovom festivali učestvuje 2000 kostimiranih ljudi, deke i bake, deca svih uzrasta...svako ima određenu ulogu, tako su se uživeli  kao da je stvarno snimanje filma u toku.

 

 

 

 

 

U Judejskoj četvrti sve spremno za molitvu, tu su svici Tore, otvoren Sveti ormar i šofar, molitveno remenje se mota oko glave

 

 

Iz glavnih ulica formiraju se zajednička dvorišta klaustri (ima ih oko 80) četvrtasti prostori sa tri strane zatvoreni kućama. Festivalskih dana oživeše i oni

 

 

Farbanje tkanina, sušenje lekovitog bilja,

 

kuga zavladala

Vremenska mašina radi, mali je poneo mobilni telefon 

 

otišli na ručak

Bake ispred kućnih vrata ljuljuškaju bebe, zanatlije su zauzete svojim poslom, iz zatvora se prolamaju krici utamničenih, zapomažu bolesni...

 

 

ima i mnogo tezgi sa odličnom ponudom ića i pića, nakita, suvenira sa festivalskom tematikom.

Altamura je poznata po svom hlebu sa  zaštićenim  poreklom. Može da traje nekoliko dana, tradicija mu je duga (još iz antike) pravi se u dva oblika,  korica mu je debela (obavezno 3 mm) i hrskava, a iznutra mek ko duša

 

Hleb u obliku polucilindra, poneli kući.

Na glavnom trgu  kod katedrale svašta nešto lazaret za bolesne od kuge, melje se brašno, naplaćuje se porez i hapse se nepodobni

 

 

 

 

Tragajući za festivalskim izazovima  slabo smo obratili pažnju na samu Altamuru.

I ono malo što nam je zapalo za oko nam se dopalo.

 

 

 

A kako sam mislila da je Altamura hleb i katedrala, red je da malo pogledamo kakva je ta čuvena katedrala i ima li još nekih  neobičnih crkvi. 

Izmenjeno 19 dec 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

Katedrala u Altamuri je impozantna, najstarija građevina. Zaista nije ni čudo što je ističu kao najznačajniju,  Od počeka gradnje  1232. god do danas prošla je kroz razne faze, tako da je nama ono prvobitno gotovo nevidljivo,

 

Smena vlasti  je uzrokovala  sklanjanje obeležja osnivača Fridriha II, dodavanje novih grbova, a usled rastućeg broja stanovnika i vernika proširivao se prostor, ostao je miks romanike, gotike i renesanse.

 

 

Ulaz čuvaju dva razbarušena lava, stvarno moćno izgledaju, tu su i  izuzetne dekoracije oko portala  klesani ukrasi sa scenama Tri kralja ili Poklonjenje mudraca i meni uvek najlepša biblijska scena –Blagovesti

 

Povrh svega elegantna rozetna sa jagnjetom božijim u centru. 

 Unutrašnjost je svetla i prozračna u pastelnim bojama i lukovima koji podsećaju na mavarske. Gore je galerija nekada namenjena za žene i bogata  tavanica

 

 

 

 U bočnim oltarima su divne umetničke slike napolitanskih majstora iz 19. veka kada je obavljena poslednja rekonstrukcija. 

U blizini katedrale nailazimo na jednostavnu ali ništa manje interesantnu crkvu sagrađenu u isto vreme. San Nicolo dei Greci je podignuta za potrebe grčkog pravoslavnog  stanovništva.

Portal ove crkve koji je možda sa manje veštine urađen od katedralnog je priča za sebe. Kamena srednjovekovna slikovnica stara skoro 500 godina, za nepismene vernike. Preispitivali smo se koliko poznajemo materiju Starog i Novog zaveta i nismo bili loši 

 

Kain ubi Avelja, a Noje prima glas božiji o potopu

 

Potop nastade, a arka pluta do vrha Ararata

 

kuvanje u loncu na paklenim vatrama i gospodar podzemlja, đavo glavom i bradom

 

Blagovesti i pastiri sa frulama raduju se rođenju

 

Tri mudraca došla na poklonjenje dok vitlejemska zvezda sja,  besni pokolj nedužne muške dece

 

i sve to zbog toga što je Čovek (tačnije Žena) malo hteo da misli svojom glavom

 

Napuštajući Altamuru slučajno smo naleteli na jedan mali tih trg Piazzeta Martiri  sa niskom crkvicom vizantijske kupolice, u ne baš najboljem stanju.

 

 Očuvan je latinski natpis , sa starim imenom Altamure Altiria, godinom 1527. kada se konačno smirila strašna kuga koja je desetkovala stanovništvo,  a sa strane dva natpisa uklesana u kamen,  jedan grčkim  slovima.

 

Koliko tragova na jednoj maloj, zavučenoj i gotovo zaboravljenoj  crkvici. 

 

Altamura u festivalskom raspoloženju je bila pravo osveženje. Prepuni utisaka kojima se uopšte nismo nadali kroz Porta Bari odlazimo ka Bariju, poslednjoj čvrstoj italijanskoj tački našeg putešestvija

 

 

 

Izmenjeno 21 dec 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

U Bariju nas dočekuje civilizacija od kakve smo se pomalo odvikli.

Veliki grad, saobraćajne gužve, ulice pod uglom od 90 stepeni.  Svih prethodnih dana smo bili oslobođeni briga oko parkinga, e sad u Bariju ne može više tako. Moguće je parkiranje na ulici, ali bolje glava da ne boli jer ostavljamo sve u kolima.

Uz pomoć aplikacije pronalazimo jedan parking za koji sam prethodno već proverila da ima  "pristojne" cene.

Gestipark Battisti u ulici Via Scipione Crisanzio, 1, pored parka i Piace Umberto I, podzemna garaža, sat je bio 1,5 eur i može da se plati karticom.

Samo dva tri bloka zgrada dalje  je  Corso Cavour glavna šoping ulica sa izlozima zvučnih imena. Mi nismo neki iskusni šopoholičari,  ali moram priznati da je prijalo zastajkivanje, kartica bi mogla ovde oooopasno da se pegla.

 

Sve ulice naokolo ( a ima ih vala ohoho)  su takođe krcate prodavnicama, mislim da bi oni koji  vole krpice, cipelice mogli u Bariju  da se osećaju kao u raju.

Mi smo ugodili sebi samo jednom  dozom kofeina. Ljubitelji starina, suzdržavamo se od daljeg divljenja italijanskim dizajnom i istom ulicom dolazimo do starog Barija. Neki drugi svet.

 

 

Kakvo je to  ludilo, kako se tamo živi, e to je čudo jedno. Sve te uličice zgusnute i stisnute vrve od života. Ljudi stvarno stanuju u tim tesnacima, ulazi u kuće su  im direkt iz sokaka.  Širom otvorena vrata, unutra odmah dnevne sobe, trešte upaljeni televizori, sedi se ispred kuća na plastičnim stolicama, dovikuju se, svađaju, mlataraju rukama, larma sveopšta.  Odozgo landara veš, kablovi za struju upetljani gamižu po fasadama,  ukrasna rasveta nije skinuta (a mi se žalimo na Beograd) ma to je tamo valjda za neke dane kada slave svece, šta li...a slike svetaca u nišama okićene veštačkim cvećem i veženim čaršafima, radnje načičkane ko na vašaru.

 

 

 

Haos uživo. Onaj Corso Cavou sa fensi izlozima daleko je tek par stotina metara, a kao da je u drugoj galaksiji.

 

Na glavnom trgu kod katedrale prosjaci na privremenom radu (iz bivših nam republika…daj neki dinar, Bog ti pomogo, vidi kako si lep…), primetno prisustvo policije, dokone dekice i zablesavljeni turisti. Ludilo. Štrokavo. A zabavno. 

 

I ukrasi na katedrali su stvarno u skladu. Bestijarijum.

 

 

Najveća gužva je kod bazilike, gde u kripti od 09. maja 1087. počivaju  mošti Svetog Nikole. Bilo je venčanje u toku, eto i to smo videli, lepo je uvek kada neko otpočinje novi život, nema veze što su mi nepoznati mladenci, ja se uvek raspekmezim, pa još na ovakvom mestu . U bazilici se mole i pravoslavni i katolici,  veliki je to svetac za obe konfesije.

 

Meni je to devojačka slava, doneta iz Dalmacije koju su nam sveštenici manastira Krka nekada davno dodelili.

 

I koja se slavila i kad se nije smelo, drugačije nego u Srbiji, mrsno, bez  slavskog kolača i koljiva, sa jedno voštanicom zabodenom u pšenicu…drugačiji običaji nastali zbog siromašnog podneblja i života u kamenu. Prođe upravo Sveti Nikola, a meni baš sad pade da pišem o crkvi, pa mi misli odoše…

Dole u kripti sam baš nekako bila uzbuđena, zbog prošlosti i sećanja, detinjstva i svega...reko da me deda sada vidi…i nisam lepo ni podesila onaj fotoaparat na umoru, pa sam okinula par mutnih sličica i sad mi žao sto se ne vidi lepo ikona ktitora našeg Stefana Uroša III, tu je na važnom mestu odmah iza groba. Više o ktitorstvu Nemanjića možete pročitati na 
http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:nemanjici-i-sveti-nikola-u-bariju

 

 

 

ne volim da postavljam mutne slike, ovoj pomoći nije bilo, ali eto da vidite gde je ikona

Muvali smo se još po starom gradu, videli kamene kocke Trajanovog puta Via appia Traiana, čijim delovima smo krstarili prethodnih dana 

 

malo šetali  pored mora i puno ogladneli...

Trebalo je naći  ulicu  Via Nicolò Piccinni u novijem delu grada, Na broju 152 je El Pedro, ekspres restoran  gde se za male pare može ukusno jesti, a koga interesuje obavezno treba da proveri radno vreme, jer rade dvokratno.

Došli smo tačno na popodnevno otvaranje, i dok su ređali sveže pripremljenu hranu po vitrinama razgledali smo svakakve plakete zahvalnosti ekipice iz kraja, nekih zvaničnika isl. , crno bele fotografije sa redom koji se otezao ispred radnje (otvoreno još 60-tih godina prošlog veka). Videli   smo da  tovare u dostavna vozila ogromne plastične kutije hrane (veličine ko za selidbu), i dok smo strpljivo čekali pristizali su  lokalci (već se poznaju sa osobljem…Dotore, šta ćemo danas, kako ste)

Hrana je jednostavna, ukusna, tipična za podneblje sa lokalnim sastojcima, osoblje srdačno i komunikativno…preporučujem! Male uši orecchiette su bile ooooodlične.

 

I eto, dođe vreme ukrcavanju i povratku. Neki drugi brod , Rigel III, iste grčke flote Ventouris Ferries nas je čekao, dobar je i ovaj bio, kabinica isto neka sirotinjska sa krevetima na sprat, al čista.

Krećemo na vreme i tužni sa palube gledamo svetla Barija.

Adio Italija, do nekog sledećeg susreta.

Sveti Nikola nas je pogledao, more je bilo mirno, spavalo se i sanjalo lepo. 

 

A nas preko mora čeka Albanija, pa Crna Gora i majčica nam Srbija. Kako nam se nije mililo da stavimo tačku na ovo putovanje, odlagali smo kraj i zaustavljali se na još par zanimljivih mesta. 

 

Izmenjeno 21 dec 2018 (Teogonija)

[Teogonija]

 

Vodeni dan je svanuo. Preplovismo Jadran.

Prva jutarnja se posrkala negde u Skadru sa druge strane tvrđave, maj je krenuo praznično i bilo je fino pored Bojane. Pređosmo i državne granice, natočismo do vrha jeftinije u Crnoj Gori. Dan lep, sunce i plavo nebo, a muž rešio da me iznenadi. E, to je već nešto. Jednom da mi i on preuzme ulogu vodiča.

Pored Podgorice smo prolazili zillion puta u životu, a ja nisam znala da su Kolorado i Nijagarini vodopadi tako blizu. I to negde tamo kod aerodroma i Rakića kuća. 

 

Cijevna je reka bučna i silovita, uskog korita i zelenih voda.  Nedaleko od  Podgorice (4-5 km)  je popularno izletište sa restoranom. Ispoštovali smo prvomajski uranak, kako dolikuje, u prirodi.

 

 

Cijevna je napravila mali kanjon, velike lepote. Leti je vode mnogo manje, zadržava se u bazenčićima, jedva curi. Mi smo je doživeli izgleda baš u punom sjaju brzu, bistru i penušavu. Lepotica. 

 

 

. 

 

Od Drača do Beograda ima oko 620 km, ništa strašno, može se to u danu.

Ali mi nećemo kući! Dopalo nam se u prirodi kod Cijevne, pa nam pade na pamet da obiđemo još jedan vodopad. I još malo prirode, pre povratka u veliki, prljavi grad.

Red je da se posvetimo malo i domovini. Prenoćište očas posla rezervišemo na Zlatiboru u pansionu Gostiljska vrela. To je negde bogu iza nogu.  Gostilje, zadnja pošta Gornji Ljubiš. I nije na onom Zlatiboru gde je gradnja podivljala.  

 

Jedva nađosmo. Bolje smo se snalazili po Apuliji, Bazilikati, Albaniji i Koloradu. Kad je gazda čuo odakle smo došli nije mogao da veruje.  "Pa čoveče,  otkud tim putem???"

Izabrali smo neki puteljak  bez igde ičeg, sem fenomenalnog pogleda, fantastične prirode i dva automobila iz kojih su nam, uzgred rečeno, trubili da stanemo.  I uputimo ih  kako do Rakovice i još nečega.

 

Jedan se vratio nazad, a deda sa gospođom krenuo za nama jer mu je moj muž delovao da zna o čemu priča. Čim ima puta negde ćemo stići, pa ćemo videti. 

A tamo dole divota jedna zlatiborska. 

 

Svuda pođi, kući dođi. I navali na holesterol. 

Pansion Gostiljska vrela je na divnom mestu, mirno okruženje, priroda u superlativu. Sobice su male, tesne, al čisto i ušuškano. Hrana dobra, u blizini ribnjak pastrmke i otvoreni bazen. Restoranska terasa sa pogledom da ne mrdaš, a peške blizu i vodopad. 

 

I tako se naša odiseja završila na najlepši mogući način.

"Country roads, take me home
To the place I belong"

Pršut i sir se nisu pokvarili, hleb se nije osušio, poklone smo podelili... i svi zadovoljni. 

A meni nekako žao što dođoh do kraja. 

 

 

Izmenjeno 21 dec 2018 (Teogonija)

[VERANDA]

Predivno Teogonija! I meni nešto došlo žao što je kraj ...ali putovaceš ti još a i mi zajedno sa tobom kroz ove tvoje divne opise i slike...

[VERANDA]

Na trenutke mi se činilo da smo u gradu Krfu i Dubrovniku...