Kruzna tura kolima po Toskani

[jelenait]

Pre, predivno! Kao da sam tamo! Baš ste detaljno sve obišli; vidim i fotografiju palate Salimbeni iz 14. veka, sedište jedne od najstarijih banaka na svet koja kontinuirano radi (Monte dei Paschi di Siena). Jedva čekam nastavak!

[gogo23]

 

SIJENA (SIENA)

 

Za mene, Campo je jedan od najlepših trgova  do sada vidjenih, a koliki utisak ostavlja na posetioce, govori i običaj da turisti često spontano  sede na trgu kao da su negde u prirodi na travi.

"prvomajski uranak" prekjuce na Kampu 

 

[DraganV]

@jelenait

Pa kao sto se iz podnaslova same teme moze zakljuciti - imali smo dobrog savetnika u pripremi ovog predivnog puta. 

[jelenait]

 

@jelenait

Pa kao sto se iz podnaslova same teme moze zakljuciti - imali smo dobrog savetnika u pripremi ovog predivnog puta. 

A tek da ste poveli savetnika! ?

[DraganV]

 

A tek da ste poveli savetnika! ?

Italija je jedna od retkih destinacija kojoj se vracamo. Svaki cosak ove zemlje je vredan obilaska a nama je ostalo jos puno a na prvom mestu Sicilija i Sardinija tako da nije jos kasno. 

[Majako]

Dobro veče.

Suprug  ja bismo u drugoj polovini septembra išli na jednu turu po Toskani, od 7-8 dana. Obzirom da nismo u Toskani do sada bili, molila bih vas iskusne poznavaoce ove regije za preporuku oko programa putovanja. koji grad-mesto-selo i koliko dana. Voleli bi da vidimo Firencu, Luccu, San Gimigniano ...a vi predložite još nešto .Hedonisti smo, pa mislim da  će nam ovih 7-8 dana biti malo ...Ukoliko imate predloge za smeštaj ( neki  agroturizam, b&b), bila bih vam zahvalna.

[libodar]

Ima dosta toga da se vidi, ali evo mog predloga pa neka ostali dopunjuju :). Po danima: Firenca - San Điminjano i Voltera - kružna tura po Kjantiju - Siena i Monteriđoni - Val D Orsia. S obzirom da ste hedonisti, dosta vam je za ovaj put . 

.  

[dujaspasa]

@ljerka i @DraganV, ovo je fenomenalno! Jako interesantna priča koju prate odlične fotografije dočarala nam je ambijent i probudila davnašnju želju da vidimo Toskanu. Bravo!

[Teogonija]

@ljerka  

Vas dvoje kao da ste prepisali plan puta iz moje sveske. Salim se, mnogo me je obradovao ovaj putopis, jedne godine sam sve isplanirala i rezervisala pa na zalost morala da otkazem, ali ne odustajem, doci ce na red i ova ruta,s tim sto cu  imati vas  divan vodic

Tekst odlican, fotografije inspirativne 

Nadam se da ce nekada biti nastavka putopisa

[ljerka]

Hvala vam  na divnoj  podršci 

Prekinule su me pripreme za  interesantan put u Liban iz koga smo se skoro vratili . Sada  je ponovo aktuelna Toskana o kojoj ima jos dosta da se pise 

[ljerka]

Put do  Pitigliana  – Crete Senesi, Asciano, San Quirico, Pienza, Bagno Vignoni, Bagno di San Philippo

Naš prvi deo puta obilaska Toskane završio se obilaskom Sijene, koji nam je kao i većini turista uglavnom poznata, sa izuzetkom Voltere.Nastavljamo prema jugu, lokalnim putem, očekujući poseban scenario ispisan neobičnom prirodom, viđen samo na razglednicama. Puni smo iščekivanja te lepote, dok nam delimično oblačno jutro i mestimične izmaglice unose mali nemir kvareći očekivani ugođajaj. Oblast Crete Senesi pokriva više manjih mesta koje nismo mogli sve obići, imajući u vidu već određena i preporučena mesta naše  prijateljice koja su bila na pravcu ka Pitiglianu. Ponovo smo se uverili da je i ova oblast  Toskane, neverovatno bogata zaseocima, prirodom, koja mame i zovu da se vide, ali nažalost, naš planirani i zahtevni  kružni put, onda bi trajao preko 20 dana a to vreme nismo imali. Crete Senesi je deo jugoistočne Toskane čiste, specifične prirode. Za razliku  od  Kjanto regije bogate vinogradima, šumama, ovaj deo Toskane je nešto sasvim drugačije u kojoj zelenilo nije primarno, zbog  dominantne podloge - braonkaste gline, nastale u  nekom davnom geološkom preobražaju zemlje pojavljujući se kao morski talog sa visokim sadržajem minerala. Kako glina može biti lepa? Neverovatno, ali Crete Senesi to i dokazuje  svojim terenom u kojem ima i drugih kombinovanih elemenata. Pred našim očima smenjuju se meki talasi visinski različitih brdaščaca, mestimično presecanim vitkim, zelenim čempresima koji stoje kao usamljene, zabodene čačkalice koje svojim obrisom ocrtavaju divnu ivicu koja prati  bele makadamske puteve što ritmično često menja sliku  pejsaža dajući mu poseban šmek. Poneki urbani umetak kao što je manastir, seoska kuća, zaseok, zalutalo jezerce, po pravilu usamljeni, prekidaju  većinski nežni glineni pejsaž, istovremeno se uklapajući u njega, naglašavajući dubinu prožetog. Često izlazimo iz kola, kako bi mestimično upili prirodu, koja nemo, bez mnogo detalja, obara s nogu. Već tada sam razmišljala kako ću rečima uspeti da dočaram bar deo onoga što smo videli. Sa malog vidikovca, gledamo u daljini jedan  njen deo koji se kao velika  peščana dina sunovraćuje u duboki klanac, koji pod zracima Sunca prelazi iz žućkastih u beličaste nijanse. Igra senki, prelivajućih  boja, glatkih i uzoranih delova, zelenih čempresa  u prirodi bez zvuka  u nama spontano gasi uobičajene komentare kao doprinos spokoju koju je priroda izazvala u nama. Početak je septembra, padine su obrađene i umesto ljudskih ruku, savladane su poljoprivrednim mašinama. Neupućenom putniku moglo bi se učiniti da u ovom delu  Toskane ništa ne uspeva. Srećnicima koji Crete Senesi mogu da obiđu u letnjim mesecima, upijaće slike talasanja žitarica, maka, suncokreta, niskog rastinja koje brste ovce čije mleko miriše na prirodne, organske elemente  utkane u kvalitet čuvenog Pekorina sira. Jedan deo ove oblasti  u koji  nismo mogli da odemo jer bi iziskivalo još  jedan poseban  krug kolima, skoro je  polupustinjski  zbog dominantne gline  i kupastih  uzvišenja  koje formira. Da je ovaj deo Toskane poseban govori i činjenice da se ovde  mogu pronaći i retki beli tartufi, najskuplje gljive na svetu, sa aukcijskom cenom od 6 do 7.000 eur po kg. Uzgajaju se artičoke, proizvodi med, rakija (grappa). Kad  razmišljam o Toskani, racionalno sam svesna  da je dosta toga viđeno, doživljeno što i ove beleške potvrđuju, ipak u  meni ostaju nepotpuni delovi, uzdasi šta je sve još preskočeno, što i nije čudo jer je regija velika a naša interesovanja prilično raznovrsna.

Ulazimo u srednjovekovni Asciano radi kraće pauze i kofeinske zavisnosti, tražeći parking bliže centru. Zahvaljujući registraciji kola, “prepoznaje“ nas sugrađanin iz nekadašnje, zajedničke bivše zemlje, čijim je raspadom i sam postao žrtva koji je  novi život pronašao u Toskani. Ljubazno sugeriše  gde da se bezbedno parkiramo, šta je interesantno u ovom gradiću,  sa napomenom šta još da ne preskočimo na našem putu ka Pitiglianu. Rano je prepodne, nema turista, ali za divno čudo nedostaje i veće prisustvo stanovnika, osim u kafićima u kojima se  lagano ispija espresso. Kuće su od cigala ili kamena, sa prozora vise različite zastave koje donekle objašnjavaju trenutnu nirvanu grada. Odmaraju se, ali i pripremaju za festival koji se  tradicionalno svake godine odvija u septembru.  Asciano ima svoj Palio dei Ciuchi, daleko manje poznat Palio od onoga koji se održava u Sijeni, ali važan njegovim žiteljima gde sedam kontrada  učestvuju u trkama na magarcima, takmičenju u bacanju zastava,  paradi  kostima iz 15 veka  sl. Sledi kratka šetnja gradom bez ulaska u muzeje, malo razgledanja bazilike Sv Agate u kojoj  kontrade u dane festivala  učestvuju u jutarnjoj  misi, slikanje zanimljivih detalja,  dok nas Sunce podseća da je vreme da se krene dalje.

Razdaljine između gradića u ovom delu Toskane, zaista nisu  velike, kilometarski  gledano su zanemarljive, ali putovanje neizbežno dugo traje ukoliko se upija ambijent i priroda  kroz koju se prolazi. Takođe, odluka na usputni   obilazak  mesta koja koliko  god da su mala, uporno zadržavaju duže od planiranog, što sve zajedno guta vreme koje leti. Za putnike  kojima je u oku znatiželja, naklonost lepoti, Toskana pruža izuzetan ugođaj, čemu doprinosi promenljiv pejsaž.

Vozimo se sledećih 30 km prema San Quirciu d Orcia praćeni novim slikama prirode kojih nije bilo na već opisanom putu od Sijene do Asciana. Glinene, uzorane površine postaju sve ređe, ustupajući mesto zelenim, mladim stablima maslina, manjim skupinama šuma, mediteranskim čempresima, talasastim brdima koja mestimično prekidaju polja suncokreta. Jednostavna, vitka, uska piramidalna linija čempresa podjednako je zanosna i impresivna, kada  nekolicina međusobno zbijenih čempresa dominira na nekom uzvišenju, dok   oko njih  u naše zenice udara  velika površina ničega, što naglašava njihovu usamljenost u  pejsažu. Zaustavljamo se povremeno, očarani pogledom na njihov dugi niz  koji ritmično prati neki sporedni makadamski put koji vodi do usamljene kuće koja je skoro uvek na nekom uzvišenju. Ovaj deo Toskane oko San Quirica izuzetno je panoramski popularan među turistima  i profesionalnim fotografima.

San Quirico d Orcia,  dočekuje nas  impresivnim, dobro očuvanim zidinama, koji je svoju  posebnost stekao kao važno  mesto na već pomenutom pokloničkom putovanju Via Francigena. Dok šetamo, prepoznajemo  stil Toskane, uličice sa kućama od kamena sa polukružnim svodovima iznad ulaznih vrata  pored kojih su obaveze velike saksije ukrasnog grmlja, zelenila. Naravno, nekoliko neizbežnih crkvi sa svojim pričama, detaljima koje ja na ovako dugom putu teško popamtiti. a koga zanima sam će već pronaći detalje. Našu pažnju privlače otvorena vrata sa natpisom Horti Leonini, koja su deo  dugačkog  zida koji  prolaznicima krije zelenu oazu u srcu grada. Ulazimo prolazeći ispod ogromnog zelenog svoda, pravilno orezanog koji se uklapa u ostatak nevelikog parka koji je krase geometrijske oblikovane celine. Stepenice vode na drugi nivo, u hrastove šume i dugačke šetnje. Tragovi istorije prisutni su i na ovom mestu, na koje podseća spomenik Cosima Medicia u centru klasične italijanske bašte koja je dizajnirana u 16 veku. Ovo parče pitomog zelenila, nastalo je zahvaljujući čoveku čije ime nosi, koji je bio uticajna ličnost u slavnoj porodici koja mu je omogućila da je projektuje. Ne zadržavamo se dugo želeći da još malo prošetamo i udahnemo atmosferu nekadašnjeg Etrurskog grada koji je zaista mali i nije ga teško obići. Uporni će doći i do kraja gradića, bronzane skulpture slavnog vozaća auto trka - Tazio Nuvelaria. Ispod skulpture je pločica sa imenima donatora, vozača iz različitih delova Italije. Tazio je bio učesnik trke  Millle Miglia ( hiljadu milja)  koja je prolazila kroz ovaj grad, a koliko je bio cenjen govori  i rečenica slavnog auto inženjera Fedinanda Poršea da je Tazio najveći pokretač prošlosti, sadašnjosti I budućnosti. Vraćamo se polako, spremni da krenemo prema Pienzi, ali ne lezi vraže, zaustavljaju nas gladne oči sitih stomaka. Pravimo neplaniranu pauzu ispred malog kafea, uz čašu vina, plato prošaran pršutom, salamama, sirom i brusketama, opušteno posmatrajući šetaće kroz čašu vina, zaboravljamo na vreme i ostatak puta do Pitigliana. Zaustavili smo vreme I prepustili se uživanju.

Nešto kasnije, nastavljamo put ka Pienzi,

mestu   koje se proslavilo savršenom gradskom arhitekturom, koji je i Unesco upisao u svetsku kulturnu baštinu, a njegovo okruženje Val d Orcia, dolinu  koja raskošno puca  pred posetiocima  u svetski kulturni pejsaž.

Zahvaljujući  viziji jednog čoveka  iz 15 veka koji je tu rođen, kasnije postao  i Papa, ostavio je  svoje zaveštanje koje živi i danas. Pienza je filigranski napravljena kao idealni renesansni grad u kome su primenjeni humanistički principi urbanizma. Namera koja je bila lične prirode, imala je širu dimenziju, da posluži kao grad za primer u planiranju ostalih gradova. Ove činjenice  ne moraju se  unapred poznavati, pišem  informativno za buduće putnike ali sam sigurna da svaki njen posetilac instiktivno oseti tu čaroliju harmonije, skovane na malom prostoru. Sve je nekako na svom mestu, ničega previše ili nečega premalo, stara arhitektura od kamena oplemenjena zelenilom, uske ulice, pažljivo uklopljena prizemlja nevelikih  radnji sa odličnom ponudom  prepune su domaće ručno rađene testenine raznih oblika i boja, njenog zaštitnog znaka – ovčijeg Pecorino sira, začina, vina, tartufa, pekarskih proizvoda, tako divno upakovanih i aranžiranih da dobijete želju da sve to kupite. Viđali  smo takve radnje širom Toskane, a ovde smo se fokusirali na sir iz više razloga.

Prvo, fanatični smo njegovi  ljubitelji kao da smo odrasli u Francuskoj, a imali smo i dve ozbiljne  preporuke da pravi ovčiji sir u Toskani kupimo baš ovde gde je najbolji.

Šta je to što definiše ovaj  planetarno poznati sir? Bez sumnje, ovčiji sir  vrhunskog je, specifičnog kvaliteta. Za obilazak neke organske farme gde bi upoznali njegovu proizvodnju i njene specifičnosti, nažalost nismo imali vremena, ali smo se zato dobro knjiški pripremili kako bi nam bilo lakše prilikom  odabira. Lepo zamišljeno, ali teško spovodljivo kad se oči rašire kada vide sve varijante koje se nude.  U prodavnici  postajemo blago nemoćni, čijem carstvu se privoleti. Da li izabrati mladi, srednji, ili potpuni zreli - podela prema broju dana u kojima je sticao određeni kvalitet što u startu definiše i njegovu cenu. Pogled privlači i njegova korica da li je svetla, tamna, crvena, zelenkasta, sivkasta, u zavisnosti da li je sir ostavljen da zri  prirodno, ili  je korica dodatno ručno premazivana više puta koncentratom paradajza, maslinovim uljem, posipana pepelom, sve u svrhu zaštite i pospešivanja njegovog zrenja i uticaja na konačan ukus. Nije retkost da se kolutovi pored lišća oblažu i slamom i stavljaju u ćupove od terakote,  ili u buriće u kome su ostaci grožđa sa ovog podneblja pa kolutovi imaju zagasito crvenkaste tonove a ako je verovati najtradicionalniji način je i čuvanje sira u pećinama dok se ne završi proces zrenja, što verovatno spada u raritete. Gledamo i preseke, da li su obični ili sa dodatkom, tartufa, crnog ili crvenog bibera, oraha, pinjola, bosiljka i sl. U startu se opredeljujemo za klasični bez dodataka, potpuno sigurni u  tradiciju i ako volimo i gurmanske dodatke. Dobijamo savet da ga pre upotrebe izvadimo iz frižidera sat vremena pre degustacije kako bi se ukus otvorio,

Pekorino svoj kvalitet duguje specifičnoj vrsti ovce poreklom sa Sardinije, ali najviše ispaši, autohtonom vegetacijom okoline - travi i brojnim specifičnim divljim vrstama biljki koje upravo daju taj specifični šmek. Zaintrigiralo me zašto sir ima takav divan specifičan ukus. Kako ga  i ne bi imao  kada sam proučila šta sve  pasu. Pored trave izgrickaju i ono grmlje gorkastog pelina, obrste i divlji komorač, zaslade se detelinom, osveže usta metvicom, nije im mrska ni livadska kozja brada koju vole  i  pčele, tu je i metlica, smreka i sl. Pročitah i divnu rečenicu jednog farmera koji kaže da na ovakvom ispošćenom tlu, divlje biljke  trpe i zato moraju da “rade” jače da iznesu vegetaciju što pojačava njihov ukus, koje se prenosi na mleko. Ne prave sir svi na isti način. Potpuno sam bila očarana činjenicom da postoji farma koja za sirenje ne koristi klasično sirište životinjskog porekla, već biljno, prirodno, od divlje artičoke, koja se naravno ranije bere i suši, pravi se čaj  koji se dodaje kao sirište, ali takav način  proizvodnje se ovde na prste broji. I ne samo to, organske farme primenjuju ručnu a ne mašinsku mužu, životinje se ne leće  lekovima i antibioticima već homeopatski a proizvodnja sira je strogo tradicionalna, proizvodnja ograničena količinom mleka koje im daje stado.

U poslednje vreme piše da se određene količine mleka uvoze kako bi se obezbedila  komercijalna tražnja i dostupnost svih vrsta sira tokom cele godine, a koliko je to tačno znaju sami proizvođači ovog delikatesa. Pojaviše se u ovoj dolini  i ovce Francuske rase koje daju 3 litra mleka, koje ugrožavaju  Sardinijske koje daju 1l mleka dnevno. Nije problem samo količina već i kvalitet takvog mleka, komercijalizacija očito zahvata i ovu oblast i nekadašnju tradicionalnu proizvodnju koja se izgleda smanjuje.  Ko ima priliku, najbolje je da Pecorino kupi na nekoj od farmi u okolini Pienze. U čast ovog sira, samim početkom septembra organizuje se simpatično takmičenje u kotrljanju koluta sira koji treba da se virtuezno dokotrlja centru koji je označen vretenom.

https://www.youtube.com/watch?v=6i4meTh48Qg&feature=youtu.be

Pienza je mali dragulj koji svoju specifičnu  lepotu  duguje  položaju  na kome se nalazi, uzdignuta visoko iznad Val d Orcia. Njene glavne, zvanične institucije su trg, palata i katedrala, što na prvu misao i nije neka posebna celina koju ima svaki grad. Da, to je tačno, ali postoji jedno veliko ali…Palata Piccolomini  koja  nosi naravno ime čoveka koji je zadužio nekadašnje rodno selo, njegova letnja rezidencija, malo stroge ozidane spoljašnosti, fasade zanimljive istoričarima umetnosto posebnu  lepotu  krije i u unutrašnjem atrijumu - dvorištu elegantnih polulukova nad klasičnim stubovima koji je praktično prelaz   ka divnom vrtu gde smo zaboravili da slikamo. Palata je sa te strane sa dugačkim lođama, koja nadgleda vrt, zelene, pod konac ošišani bršljan, pravougaone površine sa ružičnjacima, oblikovanim drvećem,  pešačkim stazama uvod je u spektakularni pogled na dolinu. Neverovatna je činjenica da je bašta ostala originalnog dizajna kako je  prvobitno i zamišljena, dok romantiku slave i pojedine scene Romea i Julije koje su ovde snimljene., a na to podseća velika crno bela slika iz istoimenog filma. Bacismo pogled i na malu izložbu u koju smo ušli iz atrijuma – par  žetelačkih slika sa velikim, okruglim, skupljenim balama žita karakterističnim za ovaj deo doline. U palati je i muzej u kome nismo bili, što je možda šteta jer bi doprinelo zaokruživanju celine nekadašnjeg života Pape Pija II, njegove apartmane, biblioteku, delove vremena u kome je živeo, ali ne može se sve videti. Uostalom u Duomu u Sieni, videli smo freske sa najvažnijim detaljima njegovog života , kao i deo knjiga i rukopisa ( tzv Piccolomini biblioteka) pa smo  na neki način zaokružili njegov uticaj i značaj.. Tu nije kraj, jer njegovo još jedno fenomenalno zaveštanje nalazi se uz letnju palatu – Katedrala  ( Duomo ) Santa Maria Assunta. Zapanjio me je njegov zahtev  zabeležen u Ediktu u kome traži da ostane takva kako je podignuta, da  ne sme ništa da pokvari belinu njenih zidova, bez dodavanja oltara slike, kapela, da sve ostane  netaknuto želeći verovatno da joj sačuva sklad renesansnih i gotičkih elemenata dok je umetnike  lično izabrao. Na ovom najvažnijem trgu je i episkopska palata Borgia, pa je celina kompletna. Lično, meni je najlepši deo šetnja stazom koja vodi uz zidine koje  obuhvataju grad koji  se vidi iz drugačije perspektive, dok ispod  zmijoliko leluja glavna cesta a pogled na Val d Orciju dobija puni utisak. Priroda, arhitektura, stisnute su u medaljom imena Pienza.

Nastavljamo vožnju kroz ovu  dolinu, još južnije,

gde nas put ponovo propinje na brdo gde se  smestio Bagno Vignoni. Iznenadilo nas  je ovo selo jer smo ga zamišljali ipak malo većim. Bolje rečeno, divan minijaturni zaseok i potpuno nešto drugačije u odnosu na već viđeno u Toskani. Nema ulice i mnogo zgrada,  centralno mesto -  trg predstavlja  veliki bazen! Olimpijskih dimenzija, visok oko 1,5 m sa termalnom vodom bogatom raznim mineralima oko koga je stisnuto samo par zgrada. Utisak, kao da smo  ušli u neku staru razglednicu i postali njen sastavni deo, dok nas je  i sam ambijent uverio da se vreme zaustavilo. Stare kamene, renesansne kuće  oko kojih su nekad bile i gostionice, sadašnji mali restorani ne narušavaju starinski ambijent koji je sačuvan. Opet nas prate tragovi  Pape Pia II, dominantnom, jednostavnom zgradom sa desne strane bazena koja je bila njegova letnja rezidencija. Ovaj bazen pamti okupljanja iz 14 veka kada se oko njega odvijala procesija u čast Jovana Krstitelja. U ovoj oblasti termalne vode, od davnina  koristili   su  Etrurci, Rimjani, dok je bazen nastao u 16 veku. Bio je tu i Papa, poneko  iz porodice Medići, viđeniji ljudi koji  su lečili svoje probleme lekovitom vodom. Posebno lep  i romantičan   je  trem  na ulazu  koji prati celom dužinom ivicu bazena. Velikim otvorima na njemu, kao prirodni prozori  uokviruju fantastičnu sliku. Bazen funkcionalno nije u upotrebi, zabranjeno je kupanje,  ali razni tretmani, spa  centri, oko samog centra sela i okolini još kako su živi i posećeni iako prilično skupi. Spavanje u dvokrevetnoj sobi sa doručkom  na centralnoj lokaciji, sada u oktobru je oko 250 eur za noć, gde sve pršti od luksuza, velnes centra sa bazenima, rimskim bazenima u koju je sprovedena termalna voda, ali i sjajne prirode koja se naslanja na hotel. Naravno, postoje i  jeftiniji smeštaj u okolini ali još uvek prilično visokih cena, pa ko želi može se opredeliti za neku dnevnu upotrebu oko 6 sati za 30 eur po osobi. Postoji i besplatna alternativa kupanja u prirodi za koju se treba potruditi, pronaći i odvojiti vreme. Ispred ulaza u selo, vide se kanali koji sprovode toplu vodu dalje, obrušavaju  niz liticu. Tu su pronađeni i ostaci starih kupatila, delovi mlinova, a voda se skuplja i u velikom prirodnom bazenu do koga se treba spustiti do reke. Malo smo slikali i posmatrali kanale, posetioce koji su brčkali stopala u njima, a poneko je iskoristio  prirodan pad ispod stene da  uživa u najtoplijim termalnim vodama Toskane vulkanskog porekla, čija temperatura na  izvorima i dubini od oko 1.000 m dostiže  oko 50 C.

Kasno je popodne, vreme je da se ide dalje, još petnaestak km južnije

do novog sela Bagni San Filippo u kome smo imali nameru da se okupamo u prirodnom ambijentu. Spuštamo se u gradić pored kojih su termalni izvori u šumi, ostajući  zapanjeni kolonom parkiranih automobila u tom malom mestu, dugu ko zna koliko Subota je, mnogi su stigli na očito omiljeni izlet te pukom srećom uspevamo da parkiramo našu dugačku lađu. Nemamo puno vremena, Sunce  gubi snagu. Žurimo, sledeći putokaz Fosso Bianco  spuštajući se stazom koja nas uvodi u šumu i čarobno mesto. Priroda se  ovde poigrala na poseban  način stvarajući su mali, prirodni bazenčići ili stene preko kojih se preliva topla voda kao prirodan tuš, sve u zelenilu, šumi, sa besplatnim pristupom. Ogromna bela stena nataloženog krečnjaka  koji se preliva u  slojevima formira ukrase kao pećinski nakit. Voda je puna kalcijuma, magnezijuma i sumpora. Brčkanje, tuširanje ispod malih slapova, opuštencija u kojoj uživaju ne samo ljudi već i kućni ljubimci. Dok bolja polovina zasluženo, hedonistički odmara u jednom od bazenčića, ja se spuštam niže, prateći kaskadni teren kroz šumu povremeno preskačući klizave površine sa blatom koje  koriste pojedinci. Potok nije snažan, leto je pri kraju, ali je zato dovoljno termalne vode. Boja vode u bazenima je različita, od zelenkaste, sivkaste do plavičaste. Žao mi što ne mogu dublje da se spustim,  gde  ima manje gužve sigurno i većih slapova zbog nagiba terena. Na par mesta, voda je različite temperature što je i razumljivo ako je dalje od termalnog izvora, a sa znatnijim uplivom svežine potoka. Senke u šumi se prikradaju, zrake Sunca sve su manje, a mi se teško odlučujemo da krenemo. Presvlačenje, teškim hodom  odvlačenje do sela gde nas spašava jedan dobar sladoled. Makina nas čeka, sedamo sa uzdahom, pred nama je  još oko 50 km do Pitigliana. Još jedan prodje dan, prepun  različitih slika, sad već južne Toskane.

Video sa prelepim slikama

https://www.youtube.com/watch?v=SnIBXK8tmZ8

 

U pripremi - čarobni Pitigliano

[jelenait]

Ma nisu potrebne fotografije, tako si slikovito sve opisala! E, jeste se nauzivali onako u detalje i bez žurbe, kako treba!

[ljerka]

Pitigliano i Saturnia terme

Put koji nas je vodio ka krajnjem odredištu prethodnog dana, vijugao je kroz šumu, gde su se krivine često smenjivale.Već jako umorni od sjajnih utisaka tokom dana, oči, ali i telo počeli su intenzivnije da signaliziraju da je vreme za zasluženi odmor. Iz stanja  krajnje opuštenosti, skoro dremljivosti, trgao nas je i potpuno rasanio naš prvi pogled na Pitigliano.Čarobno i potpuno panoramsko iznenadjenje.Naravno, u pripremama za put, znali smo kako izgleda i šta možemo otprilike očekivati, ali ipak, bili smo zatečeni i nedovoljno pripremljeni na  dramatičnost prizora koji nam se ukazao. Zaustavljamo se na jednom proširenju pored puta  da bi ga osmotrili izdaleka.Poseban, autentičan, neobičan,naglašeno drugačiji od ostalih mesta u Toskani, gde su se priroda i  dela ljudskih ruku tako isprepletali, stvorivši nenadmašnu simbiozu. Da li možda što je geografski “ skrajnut “ na jugu Toskane, što nema mnogo komercijalne privlačnosti, ili je nešto drugo u pitanju, nepravedno je  turistički zapostavljen a zaslužuje da se nadje na listi najlepših mesta koje treba videti u Toskani.Nastavljamo vožnju, prateći u podnožju paralelnu liniju grada.Postepeno počinje vujugavi uspon, a mi smo već potpuno  pozitivno “slomljeni “ svim utiscima tog dana, gde nam Pitigliano zadaje poslednji udarac.Ne može se više, odlazimo u smeštaj, divan apartman sa velikim dvorištem, zelenim površinama, mestom za roštiljanje, sunčanje. Iz kola jedva izvlačimo stvari koje su nam neophodne,da bi se, sad već u puni sumrak zaslužemo opustili u dvorištu uz čašu vina i meze koje smo usput pokupovali. Nismo daleko od srca starog grada, ali ipak ne želimo da ga tako umorni doživimo, ostavljajući sledeći dan za  odmorno upijanje utisaka Pitigliana.

Putovanje kolima ima mnogo prednosti, a jedna od njih je i menjanje plana kada se ukaže potreba ili  kada nam preko reda i plana puta, padne nešto na pamet. Nedeljno, prilično toplo jutro, iznedrilo je ideju da skoknemo do Saturnia vodopada koju smo planirali za dan kasnije kada budemo napuštali ovaj gradić. Odlučujemo se naglo, tako i krećemo  da bi stigli pre velikih gužvi koje smo očekivali jer je nedelja  u najavi  posebno lep dan. Idealno za novo kupanje. Biće sigurno dosta lokalaca i neophodno je požuriti.Kratko se zaustavljamo, pre spuštanja, na ivici grada kako bi iz novog ugla osmotrili deo  zidina  koje su nam nadohvat vidokruga, posebno upečatljive i obasjane  jutarnjim zracima Sunca.

Zmijoliko pratimo spuštanje puta ispod gradića, ulazeći opet u  zelenilo, šumicu koja nas vodi do Saturnie koja je udaljena dvadesetak kilometara prijatne vožnje.Na povećem uzvišenju primećujemo nekoliko parkiranih automobila  i ljude kako nešto netremice posmatraju. Ne pametujemo, kud svi Turci tu i naš dvojac,otkrivajući  odmah i razlog njihovog zaustavljanja.Pogled koji puca kilometrima u daljinu nudi brdoviti pejsaž kao na dlanu koji zastitnički grli udolinu.Pada mi u oči plavetnilo neba ispod koga  sve treperi pod zracima jutarnjeg Sunca. Fokusirano posmatramo termalnu vodu  koje se preliva preko kaskadnih bazena, naslonjeni stari mlin, dok se tela kupača iako udaljena,iskričavo talasaju u  toploj vodi. Šarmantna celina Saturnije koja iako mala, čudesno dominira u velikom prostoru. Kao da se sva priroda utopila, skoncentrisala u  stari mlin, mali vodopad, kaskadne  bazenčiće, slika je koja se ne zaboravlja. Pojedinci ostavljaju  kola na ovom mestu uz put  u debeloj  hladovini, pa se malom stazicom spuštaju ka  vodopadu sa prednje strane. Mi se opredeljujemo za drugu opciju i nastavljamo  kolima još par kilometara ubrzo pronalazeći  veliki prašnjavi parking oko koga je šiblje. Sunce već žeže iako je rano prepodne, ali ima dosta pametnijih  od nas koji su još ranije došli.Presvlačimo se u kolima, jer nema nikakvih pratećih objekata, ostavljeno  je sve prirodno, lepo i divlje onako kako je ona sama  kreirala. Pronalazimo putić  i prvi trag  tople vode koja teče još od vremena Etruraca p.n,e, zadržavajući  vekovima temperaturu od 37 C.Topla  voda se ovde pojavljuje  odjednom, iz zemlje, blizu glavnog puta, postepeno šireći svoj tok. Izvori su joj podaleko, oko 40 km od Saturnie u planini Amiata koja je nekad bila aktivni vulkan!. Iako je  vulkan, uspavan, njegova podzemlje živi, kreirajući izvor  termalne vode koja prolazi kroz stene, različita tla, koja se u svom dugačkom putu obogaćuje mnogobrojnim mineralima koji imaju terapeutsko dejstvo i pomažu kod različitih oboljenja.

Nailazimo  na visoku zelenu trsku koja  pravi  hlad kanalu u kome  već uživaju kupači, kao uvod pre glavne atrakcije. Uskoro sledi pad terena,kaskada, mali vodopad, stari mlin, stepenaste i prirodno zaobljene celine u vidu bazena, da bi reka  svoj smiraj našla u ravnom delu ispod mlina gde nastavljamo mirno da teče. Termalna voda plavkasto sivkaste  boje, u nosnicama  izaziva golicanje zbog  blagih  isparenja, dok se medjusobno mešaju čestice vode odbijene od vodopada.Kupači su  totalno opušteni u bazenčićima ili  uživaju u prirodnom blagom tušu koji ih ugodno masira ispod šupljikavih sedimentnih  stena. Na ivicama  ima i lekovitog blata, ali posetici se više kupaju nego što se sa njim mažu .Tu je i nekoliko pasa kojima vlasnici provizorno prave  hlad. Stari mlin koji se ugnezdio na kaskadnom  prelazu vode, spominje se još u  zapisima  iz 12 veka. Dugo je bio u u upotrebi, ali sada je zatvoren.Divna kamena zgrada, starinskog izgleda savršeno se uklapa u prirodni ambijent.Kupanje je ovde moguće tokom cele godine, čak i noću, što je retka privilegija. Za ljubitelje komercijalno - luksuznog korišćenja ovih termalnih voda, par kilometara dalje, napravljen je banjski kompleks Terme di Saturnia. Lep, luksuzan objekat sa golf terenom, za mnoge preskup za boravak i uživanje, ima više bazena u koje je sprovedena termalna voda.Obavezni su  beli  peškiri, ogrtači i papuče, sa cenom za dnevno uživanje  u rasponu od 23 -115 eur u zavisnosti koji  sadržaji  se koriste.

Posle lepog osveženja u prirodi, vraćamo se konačno u obilazak Pitigliana. Kako opisati tako upečatljivu lepotu a ne upadati u banalnost ? Njegov  položaj na steni, pomalo sirov  i rustičan izgled, izazivaju divljenje.Gradić se prostire  duž  žućkaste litice, na uzvišenju vulkanskog porekla od poroznih stena, zahvalnim za obradu što je verovatno olakšalo tesanje kamena. Dugo smo  posmatrali  njegovu panoramu, iz podnožja, zatim se popeli  malo više da ga osmotrimo  sa  bočne strane, pokušavajući da dokučimo kako je gradjen. Nadmorska visina gradića  je oko 300 m nadmorske visine, gde kuće od cigala grade celinu sa visokim vulkanskim podnožjem pa delje kao da gradić  iz njega prirodno izranja. Gledam ga i razmišljam kako su srasli u jedno telo, nastalo spojem prirode i umećem  ljudskih ruku. Kuće različite visine jako su  zbijene jedna do druge, u prvom redu prate  iseckanu ivicu uzvišenja koja vijuga,  pada  ili se uzdiže. Neveliki prozori, uglavnom sa spuštenim roletnama, verovatno su planski pravljeni radi zaštite od jakog vetra, dugih i hladnih zima. Osim čiste prirode, ništa oko njega ne postoji. Branio se i na prirodan način  jer je  sa tri strane okružen dubokim klancima. Njegova istorija utkana je prvobitno u davnim vremenima kada  je izabran  ovaj položaj radi  sigurnije odbrane grada od neprijatelja. Unutrašnji sadržaji pamte Etrurce, Rimljane, Jevreje, o čemu postoje izuzetni tragovi koji se  vide i danas. U  dubokom podnožju, njegovim hodnicima i pećinama odmaraju Etrurski grobovi, dok se u centru starog  grada prepliću  arhitekture iz različitih perioda razvoja grada. Manji je nego što nam se učinio na prvi pogled kada smo ga posmatrali iz podnožja i njegova unutrašnja promenada kraća je od očekivane.Položaj mu je izuzetan a ulaz za dobrodošlicu spektakularan.

Ulazeći  kroz Portu /vrata/, budi mi se osečaj dostojanstvenosti i elegancije koje stvara okruženje dok ranac na ledjima, sportska garderoba, patike I fotoaparat  grubo  odudaraju od  ambijenta. Odmah upada u oči  masivni akvadukt ukopan u stenu litice sa dva široka luka, koji je  već početkom 17 veka obezbeđivao je dotok vode zahvaljujući prebogatoj porodici Mediči. Kasnije, nadogradila ga je druga porodica, koja je ostavila zaveštanje  kroz niz manjih elegantnih lukova.  Sledi prelepa  arhitektonska elegancija: trg, tvrdjava, bivša Orsini palata u kojoj su sada muzeji, fontana. Kao da je vreme stalo a  mi upali u neku pozorišnu scenografiju iz vremena kojem ne pripadamo. Dok  me bolja polovina slika pored fontane u čijoj pozadini su zanimljive  razigrane arkade ispod kojih  ubija divan pogled sa trga koji izgleda kao veliki balkon. Na trenutak  mi iskočiše slike dama koje su tu nekad šetale u bogatim haljinama.Na drugom kraju glavnog trga oivičenog drvoredom, sasvim je drugačiji osečaj zbog rustične atmosfere.Jako je vruće iako je sredina septembra i debela hladovina u ovom delu trga dobro nam je došla dok smo odmarali kod  bronzane statue  omanjeg konja i  verovatno radom iznurenog  čoveka, koji je  verovatno prototip nekadašnjeg seljaka I načina  života suprotnog od plemičkog. Gledamo preko ivice zida na suprotnu stranu klanca, put i šumu. Dubok usek i sa ove strane  prirodno štiti gradić.

 

Nastavljamo prema starijem delu, do upečatljive katedrale Sv. Petra i Pavla.Uz katedralu sa baroknom fasadom, dominira strogi srednjovekovni zvonik sa satom koji kao da je podupire. Ovde  je već živo, dosta je  mladih ljudi, turista,  dopire  vreva iz malih restorana. U blizini je  jako stara crkva Sv. Roka / ili Sv. Marije kako je zovu / iz 12 veka, skromne, skoro neprimetne spoljašnosti ali  bogate freskama i grbovima slavnih porodica. Već nam se vrti u glavi od velikog broja crkvi koje smo videli, ali žao nam da  ne vidimo bar one najznačajnije.

Konačno, ulazimo u najstariji, skrajnuti i ušuškani deo grada – nekadašnji jevrejski. Verovatno je mnogim  ljudima, ali i turistima  nepoznat ovaj gradić u Toskani,  a još  manje priča o simbiozi lokalaca hrišćana i prognanih Jevreja u 14 veku od strane Pape. Pametni grof Orsini koji nije bio u ljubavi sa Papom, uvideo je  i praktične koristi za oblast kojom je vladao. Otvarajući preko potrebna vrata spasa za preživljavanje  Jevreja, udahnuo je promene tadašnjoj  strukturi lokalaca  koja je bila  pretežno  zemljoradnička.Sa dolaskom Jevreja razvili su se razni zanati / knjigovesci, stolari, obućari, krojaci/  ali i bankarske usluge, dok mu je Jevrejin postao i lični lekar. Zahvaljujući njihovom uzajamnom odnosu u znak poštovanja, grof je poklonio  deo zemlje koja će vremenom  postati jevrejsko groblje. Razvio se suživot koji je doprineo i ekonomskom prosperitetu.Promenom vladara i dolaskom porodice Mediči, dolazi do pomeranja  jevrejskoj stanovništva iz šire okoline u zatvoreni deo grada koji postaje geto, zatvorena celina, gde su bili pod  kontrolom.Promenio im se život, nisu smeli da se bave trgovinom, morali su živeti samo  u definisanom, malom prostoru oko sinagoge. Noću se kapija geta zaključavala i nije bilo slobodnog kretanja po  ostalim delovima gradića. Ponekad su morali da plaćaju posebne poreze i da nose garderobu koja je bila obeležena da se zna da su Jevreji.Crveni šešir za muškarce i iste boja značke na košulji koje su nosile žene. Položaj  i sudbina  im se menjala sve vreme njihovoh bitisanja u Pitiglianu, sa usponima i padovima u zavisnosti od političkih prilika, sve do  II sv rata, ali kulturno nasledje je opstalo.

Šetamo ovim tihim, uskim ulicama sa malenim vratima i uskih prozorima. Nižu se brojevi kuća, poneki parkirani moped ali je malo lokalaca. Nedelja, dan odmora, gde vrućina doprnosi podnevnoj “ fjaci “. Dosta je i uskih kamenih stepeništa koje vode na viši deo kuća kako bi se iskoristio ograničeni prostor za život. Izuzetno je tiho,kao da  ta tišina pokriva i čuva uspomenu na nekadašnji geto.Poneka saksija sa svećem ili ukrasnim zelenilom ublažava dominaciju kamena, pitomo se uklapajući u ambijent. Ispred jedne kuće sa puno zelenila posmatramo stariju zenu kako kucka na mobilnom telefonu, potpuno spokojno i opušteno ne primećujući da je posmatramo. Iza nje je istorija, kamen koji pamti generacije.

Stižemo do lučnog  otvora ispred koje su bila parkirana kola  karabinjera. Iznad ulaza u prolaz stoji velika tabla La Piccoola  Gerusalemme, Antico  Guartierre  Ebraico.Stepenice nizbrdo vode ka ulazu u Sinagogu, podignutu u 16 veku. Ispred sinagoge je mala prodavnica sa košer proizvodima. Pitigliano  se zvao i Mali Jerusalim  zbog  prisustva Jevreja u ovom graduću gde su dugo živeli. Deo  načina života, vere, utkan je u  zidinama i otvorima  Pitigliana. Molili su se u Sinagogi, pekli beskvasni hleb, pravili vino, koristili prirodne otvore u stenama u kojima se nakupljala kišnica za obredna kupanja, sahranjivali se ispod zidina grada i sl.

Dok šetamo primecujemo i dobru ponudu belih vina Bianco di Pitigliano,  lepo upakovanih i izloženih pogledima turista ispred radnji, sa  tzv, DOC etiketom /vinogradarska zona, definisane sorte groždja itd/. Jednom godišnje, otvaraju se svi vinski podrumi za posetioce koji su iskopani u vulkanskm stenama i cetiri dana se slavi uz muziku, vino, hranu, da sve prsti od sjajne atmosfere. Svaki vinski podrum postavlja na uličicama stolove sa menijem I ponudom vina iz  ličnih podruma. Atmosfera je sudeći po video klipovima više nego izuzetna, podgrejana svakako i dobrim vinima.

Vraćamo se puni utisak na glavi  trg i u restoranu La Rocca ručamo odličnu picu  uz čašu dobrog belog vina.

 

 

U pripremi – nastavak  puta obalom….

 

 

 

 

 

 

 

 

[jelenait]

E, jeste se nauživali! Znate za šta ste išli! Baš sam uživala i jedva čekam nastavak.

[ljerka]

Toskana, nastavak puta  obalom - Porto Ercole, Orbetello, Talamone do Groseta

Sa obilaskom Pitigliana, zatvorismo čarobnu kutiju kopnenog, najlepšeg i najvažnijeg dela našeg obilaska Toskane. Sa ove vremenske distance, meni je ovaj deo puta zaista je bio najsadržajniji,  malo naporan ali i nedovoljan. Uvek ta skučenost u vremenu omedjena trajanjem godišnjeg odmora, brojanjem  raspoloživih dana kojih nikad dosta. Znam, neskromno u odnosu na druge putnike koji daleko manje i kraće putuju, bilo zbog nedostatka sredstava,drugih interesovanja ili izbora pasivnog odmora. Zašto sada pišem o ovome? Želim da skrenem pažnju ljubiteljima ovog dela Italije, koji planiraju obilazak kolima,  da se dobro pripreme za Toskanu koja nudi zaista neverovatno mnogo. Nikad se ne moze sve obići, a ostalo je  jos toliko slatkih mesta koja nismo videli i sada mi žao. Svakako, udarni trio naših turistčkih agencija Firenza - San Gimignano - Siena, neka bude prioritet, ali zagrebite dublje i još detaljnije od nas. Mogli smo  obići i više u kopnenom delu, ali smo odabrali povratak obalom, sa malim ulascima u kopno dok nismo  na kraju stigli do Cinque Terre i Trsta koji ne pripadaju ovoj regiji, ali su nam bili usput  ka  povratku kući.

Još malo i polovina će septembra kada nema gužvi, u šta smo se uverili sledećeg jutra napuštajući  Pitigliano. Prvo mesto  koje ćemo obići nije daleko, nešto manje je od maksimalmo sat vožnje do Porto Ercole, ali kilometri  u Toskani imaju drugu dimenziju. Mnogo su duži. Sporije prolaze. Nikad stići od tačke A do tačke B. Vozimo polako, da ne promakne osečaj uživanja. Opet ta lepota proplanaka, uredjenih maslinjaka, usamljenog drveća na uzdignutim kotama koja nas stalno usporavaju dok nas  odličan vijugavi put  postepeno približava Tirenskom moru. Umesto uvoda u mesto koje je kopnom povezano sa lagunom Orbetello, dočekuje nas gusti drvored koji vodi ka  gradu Porto ercole.

Parkiramo se na prvom slobodnom mestu, prolazimo kroz  malu pijacu prepunu  odličnog voća i povrća dok sa strane niz otvorenih štandova mame sa šunkama i pršutama.Gladne oči a sit stomak. Opet blenem u odličnu pijačnu mediteransku ponudu dok me bolja polovina požuruje.

Raspitujemo se za put do tvrdjave dok nam temparamentni  južnjaci rukama  objašnjavaju pravac. Uzan put brzo nas izdiže iznad  ovog čarobnog mesta u kojima letuju i neke bogatije porodice ove zemlje. Dva puta zastajemo da bacimo pogled uz ptičije perspektive na mali  skriveni zaliv u kome se baškare ležajlke na hridima pored nevelikog kompleksa. More koje se  preliva u  nekoliko boja zavismo od dubine I mosrkog dna, njegova iz daleka vidjiva kristalna lepota ,nikako da nam odvoji pogled. Figurativno rečeno, došlo mi da se bacim odozgo  u taj raj i zaplivam.

Ubrzo se ponovo zaustavljamo na  stajalištu se beskrajnim pogledom na pučinu i jedrilice dok pored nas profesionalac sa  nemoguće dugačkim objektivom skoncentrisano fotka. Španska tvrdjava na vrhu brda dočekuje nas zatvorenih vrata Kroz rešetke kroz koje virimo vidi se kuća, cveće, ne izgleda napušteno. Naknadno sam našla informacije da u okviru tvtdjave   ima  privatnih rezidencija. Masivni zidovi koji se vide sa spoljne strane utvrdeni još u 16 veku, nedvosmisleno  ukazuju na  strateški značaj koji je imala i istoriju koju je zabeležila.

Spuštamo se do starog  grada u kome je  je spokoj pronašao i čuveni slikar Karavađo. Divne  uske, tihe uličice sa  malim stambenim zgradama urednih  fasada različitih boja bude u  meni naklonost ka jednostavnom i lepom ambijenta u kome žive neki srećnici. Naslonjene vespe uz zidove, duboke stepenice koje vode na mali sprat do vrata na kojima ništa ne  piše, mestimično postavljene saksije sa cvećem divni su tragovi  neverovatno tihih ulica u kojima skoro da nema nikoga. Prošla je sezona što se najbolje  vidi i u prelepoj marini u kojoj ima  i ozbiljno skupih jahti, dok riva koja je okružuje ne može da se pohvali sezonskom gužvom. Sunce žeže, treba se  negde malo odmoriti i bućnuti, ali još nam je rano za odmor.Gledamo ranije pripremljene beleške, dogovaramo se gde se duž obale okupati a da nije po mogućstvu duga peščana plaža  kojih je najviše na ovom delu obale.Naravno, ima  i skrivenih uvala do kojih se ne dolazi automobilom.Kupanje je ovaj  put samo  usputna pauza  do Grosseta.

 

Nastavljamo ka Orbetellu, starom etrurskom naselju koje je kroz istoriju preživelo razne zavojevače i bitke. Burna istorija ostavila je i ovde tragove gde primat sada preuzima neverovatna  priroda. Široka  laguna sada je  važan prirodni rezervat oko  200 vrsta ptica, netaknuto područje koje se nalazi na jednom od najvažnijih migracijskih  ptičijih tura. U jesen i zimu dolazak par hiljada ružičastih flamingosa i njihovo  posmatranje svakako bi bio jedinstven doživljaj koji sada nije bio moguć. Ovo je veliko područje u kojem ima i borove šume, raznog mediteranskog rastinja,  kampova, plaza  i sl.

Urbani deo, samo naselje zauzima malu celinu povezanu sa kopnom dugačkim ulaznim prelazom, veštačkom branom  koji deli lagunu na dve celine. Na  samom ulazu iznenadjenje –  zanimljiva vetrenjača, odlično obnovljena stoji  usamljena   u vodi delujući kao da je  poplavljena, ali zapravo nije. Namenski odobrano mesto u vodi,  nekad je bila  u društvu još osam drugarica vetrenjača  koje nisu uspele da  preživele zub vremena. Služile su za mlevenje žita, snabdevajući vojsku i stanovništvo, koristeći  prirodnu snagu vetra uz još jedan dodatni  alterativni pogon. Španci su ih mudro postavili u vodi, da bi u nedostatku snage vetra, funkciju preuzimala i hidraulika -   vodene struje i plima  koje se javljaju  na svakih  6 sati. Kao i mnogi  stari  gradovi i ovaj ima  deo zidina   iz čak  5 v.p.n.e.  

Sledi  i  trostrana visoka kamena kapija sa tri prolaza  kroz koju prolaze automobili.Provozali smo se panoramski oko grada,zaustavljajući se samo na kratko u malom gradskom  jezgru, glavnon trgu sa Duomom, prošetali  zelenim jezgrom gradića I bilo nam je dovoljno.

Nastavljamo još desetak  kilometara dalje  ka malom mestu Talamone, još jednom primorskom mestu južne Toskane /oblast Marema/.Na pola je  puta izmedju Firence i Rima iz koga se može doći vozom. Ulaz u neveliki  gradić nagoveštava tvrdjava visoko podignuta na  hridi koja domira područjem  koju brzo obilazimo. Ispod tvrdave je niz  kamenitih uvala koje nam se dopadaju zbg neverovatnih boja mora- tirkizna, smragdno zelene, karko plave.Ovaj deo obale vole  i surferi. Špartamo uskim ulicama posmatrajući  divne kuće sa uredjenim dvorištima i baštama.Na pojedinim ravnim krovovima lenjo se protežu ležaljke za sunčanje. Atmosfera, položaj grada  vuku na kupanje i sunčanje, Spuštamo se  u neveliku  kamenu uvalu u kojoj je samo par meštana. Divna, čista voda vraća nam potrebnu  osveženje za nastavak puta.

 

Tek u  kasno popodne stižemo u Grosseto. Na brzinu ostavljamo stvari u hotelu iz koga brzo izlazimo da bi otišli na još jedno  kratko kupanje i mali obilazak grada.Desetak kilometara od grada nalazi se Marina di Grosseto, poznata po plavoj zastavici koja se dodeljuje za  čistu vodu i odličnou peščanu  plažu koja se proteže kilometrima. Dodatnu prednost je što se naslanja na gustu borovu šumu i još jedan rezervat prirode. Njen kvalitet je  naglašen i zelenom zastavicom koju udruženje pedijatara Italije dodeljuje plažama pogodnim za porodice sa decom.  Plaža ne oskudeva u pratećim komercijalnim sadržajima, ima dosta prodavnica, restorana, kafića i picerija a postoji i deo /privatne/ plaže za pse. Prilično je vetrovito, pred očima nam je  nepregledni niz polupraznih ležaljki dok se suncobrani bore sa vetrom ili su već sklopljeni. More je još ugodno toplo, prilično talasasto, ali spasioci pomno  motre na kasne kupaće. Divno i opušteno osveženje koje nas podiže pred  obilazak grada.

U samo predvečerje odlazimo do centra  grada. Kola ostavljamo ispred impozantnih zidina iz druge polovine 16 veka, koje su nadogradjene na stare antičke zidine iz ranijeg perioda. Prilaz zidinama oplemenjen je travnjacina i palmama što ublažava sliku ozbiljnog utvrdjenja koji su posebno donetim dekretom za izgradnju, angažovani zatvorenici iz svakog zatvora u Toskani. Ponovo porodica Mediči, a ko bi drugi u to vreme dogradio i finansirao  vojni projekat. Visoki zidovi od crvene cigle  formiraju masivni oblik šestougla koji naravno  ima izbačene delove - stražarske kule  u obliku strele. Utvrđenje je u odličnom stanju, kako spolja tako i u unutrašnjost  u kojoj su sačuvani  nekadašnji  tuneli i skladišta, stražarske sobe. Prolazimo kroz široki otvor u okviru zidina koji je praktično ulaz u centar starog grada. Odjednom, čuje se muzika i pojavljuju se devojke na štulama u dugačkim belim haljinama, ogrnute širokim dodatnim plaštevima, posebno našminkane, dok je nekolicina izvodila vratolomije na obručima  na triciklu u pokretu. Povod nismo saznali, pokretna kratka  predstava verovatno zamišljena kao atrakcija za turiste koja sigurno ima i neko istorijsko sećanje.Lokalno stanovništvo pomalo lenjo šeta uz obaveznu degustaciju sladoleda, oseća se smiraj dana i popuštanje vrućine. U srcu starog grada je nalazi se  predivan trg u kome je sve uklopljeno - verski i civilni objekti, skuplture sećanja na znamenite ljude, zajedno se prošla vremena i sadašnjost koje se stapaju jedna u drugu.

Izgleda da nema trga i grada u Toskani bez katedrale i crkve – katedrala  u Grossetu posvećena zaštitniku grada sv. Lorencu, nastala je kao i mnoge druge,  na ostacima stare crkve sv. Marije iz 12 veka. Vekovima obnavljana, dograđivana, ulepšavana, donirana, simbol je istorije, ispisanih tragova o ljudima koji su doprinosili njenoj izgradnji u izgledu, što se opširno može pročitati na netu. Pažnju nam privlači i spomenik podignut poslednjem velikom vojvodi Toskane Lepolodu II koju nam je privukao pažnju zbog istorijskog značaja za ovu oblast. Močvarno zemljište sa malarijom, rojevima komarica sa ustajalom  vodom koja  nije mogla oticati dalje prema moru zbog  prirodnih barijera, pretvorio je  melioracijom u tlo koje se postepeno počelo da se obradjuje a ljudi  žive u humanijim uslovima. Ogromnim  uloženim sredstvima, angažovanjem nekoliko hiljada radnika, ali i stručnih ljudi, počeo je višegodišnju izgradnju kanala  koji su bili temelj uspostavljanja novog, zdravog okruženja. Sada na trgu, gledamo u spomenik podignut u znak zahvalnosti i počasti koju je zasluži.Njegovu skuptura, žena i dete koju drži za ruke i podiže, što je čin uzdizanja oblasti  Maremme iscrpljene od nedaća I bede. Stopalom gazi zmiju,alegorijski malariju koju je iskorenio dok  mu mitski  grifon pomaže u toj  borbi, koji  nije slučajno  ovekovečen i u grbu Grosseta.

Duboko nas je impresionirala i palata porodice dugačkog prezimena Aldobrandeschi, prepoznatljiva po stilu i vremenu kada je nastala. Dodatno je dogradjivana da bi  sada   njena uloga bila administrativna – postala je sedište provincije.Dugo je gledam pokušavajući da dokučim zašto je tako lepa.Naizgled asimetrična, a opet skladno uklopljena uz pomoć centralnog, drugim nivorom. Brojim  prozore, gledam njihov raspored, lučne ukrase, čudno prizemlje, fasadu u kombinaciji kamena i cigle, dekoratIvnu igru šara, heraldičke grbove, zanimljive kule. Mnogo različitih komponeti  mudro je sklpljeno u dopadljivu celinu. Izmoreni utiscima još jednog aktivnog dana, utiske prebiramo ispijanjem uvek odličnog espressa i piva u srcu starog Grosseta.

Na ovom delu našeg puta, koji je bio silazak iz južnog kontinentalnog dela Toskane na njenu južnu obalu, praktično je trajao ceo dan.Od Pitigliana  iz koga smo ujutro krenuli do prvog mesta na obali Porto Ercole nepunih je 70 km, a nastavak do Grosseta još nepunih 45 km. Smešna razdaljina u broju kilometara ali ozbiljan izazov za “trošenje” vremena. Opet nije bilo moguće sve obići ali to nam I nije bila namera. Vaj deo je pravi primorski, potpun drugačiji od kontinentalne Toskane koja ima drugu priču. Zajednička im je lepota, tragvi prošlosti i mnogo  mesta za uživanja. Iskreno, obala Tirenskog mora je lepša od očekivanog, izuzetno čista sa toplim morem i plažama koje će zadovoljiti sve ukuse.

 

U pripremi nastavak puta  do Lucce.