Kruzna tura kolima po Toskani

[ljerka]

Teško je pisati o Firenci, možda su ovi opisi i suvišni  za ovu priliku, nekom  i dosadni. Poznajemo mnoge koji su bili u ovom gradu, pročitala sam i neke putopise, ali retko ko priča ili piše o njenoj unutrašnjosti, pa sam smatrala da ne bi bilo loše za buduće putnike da zgusnem samo bitne činjenice koje će poslužiti da je bolje dožive. Trudila sam se da  naše utiske prenesem realno  koji su se formirali  delimično i naknadno kada smo se vratili u Beograd. Lično, nisam zaokružila celinu i jednog dana se moramo  vratiti i završiti razgledanje za koje sada nismo imali više vremena.

 

***

Firenca, prva  stanica na našem putu  obilaska  Toskane  kolima. Sledi nastavak putopisa,  sa manje  istorije i više utisaka. Ulazimo uskoro u  prirodu, vinograde -  regiju Kjanti.  

[jelenait]

E, baš sam uživala! Sve je baš tako, ničemu ne služi protrčati da bi se videlo 100 stvari, bolje i preskočiti nešto, a uživati u besciljnoj šetnji, čaši dobrog kjantija ili morelina, brusketi, sladoledu...gledati zidove koji su tu vekovima pre nas i biće tu (nadajmo se!) vekovima posle; gledati ljude koji prolaze..il dolce fare niente, kako kažu Italijani (slatko ne raditi ništa).

Nego, niste išli u Cappelle Medicee? 

Jedva čekam nastavak!

Izmenjeno 17 jan 2019 (jelenait)

[ljerka]

Hvala @jelenait na komentaru, ceo put nam je bio jedno veliko uživanje i bicu srecna ako do kraja putopisa uspem da prenesem  to osecanje,

Imali smo u planu i kapelu Medici, došli do nje, ali  nisu nas pustili iz ne znam kog razloga sa obaveštenjem da dodjemo za tri sata.Pored najbolje volje i želje nismo se uspeli vratiti jer nas je druga atrakcija  vremeski " zarobila " što i nije čudno u gradu kao što je Firenca.   

Definitivno želim da joj se  još jednom vratim,

[ljerka]

Regija Kjanti ( Chiantti )  - Greve, Castellina in Chianti, Colle d Elsa na  putu do Voltere

Opraštamo se od Firence rano ujutro odlaskom na Fiesone, naselje  iznad grada. Pod priličnim usponom gutamo krivine, prateći zidine iz vremena Etruraca.Prolazimo mali centar  da bi se popeli još više i pronašli mesto sa kojeg želimo da mahnemo ovom gradu. Malo je oblačno sa izmaglicom a trava nam dobro rosi patike dok se približavamo vidikovcu. Grad još nije podigao glavu sa jastuka, još uvek snen, udobno raskomoćen, mazno se i široko proteže pred našim očima  ponoseći se prepoznatljivom kupolom. Savršena tišina i pogled, loši uslovi za slikanje ne umanjuju udaljenu lepotu  grada koja  isijava. Žurimo da ga napustimo pre nego što počne saobraćna gužva i  u centru Fiesola kratko se zadržavamo radi  obilaska  omanjeg trga i spoljnih zidina zatvorene crkve.  

***

Čeka nas nastavak puta, nameštamo navigaciju  za pravac Greve, želeći da prodjemo kroz  zeleni pojas, vinogradarski deo Kjantija koji je centralni deo Toskane,ali bez izlaženja na autoput kojim se brzo stiže do Siene.Počinje gužva na izlasku iz grada, pojavljuju se neka nepredvidjena zaobilaženja zbog radova na putu, navigacija   nas nekim čudom usmerava na autoput prema Sijeni do koje može da se stigne za 50 minuta.Ne, ne, nikako tim putem.Moja bolja polovina malo gundja što ne reagujem pravovremeno sugestijama kao pomoćnik teti od navigacije jer on zbog gužve ne može da je isprati, dok se ja, priznajem, preterano opuštena, naglo popravljam. Isključujemo se ubrzo prvom prilikom, vraćamo malo unazad kako bi ušli u  put sa oznakom SS222 „ Chiantigiana road“  koji vodi u pravcu gradića Greve. Koja promena nakon Firence, njene gužve, dinamične ustreptalosti ! Ulazimo u drugi svet, svet tuhe prirode, regije koja pleni lepotom.Regionalni  put, ne preterano širok, solidnog asfalta koji se mestimično popravlja, ima  dosta krivina, prati prirodni reljef  koji i sam  upozorava da ovde nema žurbe. Već mi se javlja pomisao da ćemo tek pred sumrak stići u Volteru  koja će nam biti prva baza za odmor  što se i obistinilo, iako je rastojanje od Firence do Voltere ovim putem oko 82 km! Prisećam se priprema pred put i upozorenja da se vodi računa o vožnji ovim delom Toskane,naročito noću što zbog krivina, „debelog“ mraka i mogučnosti iskakanja na put jelena, divljih veprova i bodljikavih prasića. Zaista, na mnogo mesta, nalaze se saobraćni znakovi koji  upozoravaju na jelene, uspone pod nagibom, ali i otežano kretanje zbog snega.

Pretice nas neki  atraktivni kabriolet holandskih tablica,sa neizbežnom plavušom i tipom sa Rainbow naočalima koji kao da su  izašli iz scene nekog filma. Uživaju u brzoj vožnji  u brežuljkastoj  regiji,  sigurno propuštajući neke  divne detalje, scene koje su nama ostale trajno upečatljive. Naš priotitet su ovaj put zaustavljanja kad nas priroda iznenadi i kaže pogledaj me! Takvih je mesta mnogo, pa kilometri sporo ostaju iza nas. U gepeku je ćebence za svaki slučaj ako nam se osladi zaustavljanje, dok su termosi sa kafom i limenke osvežavajućeg pića obavezni inventar svakog našeg dužeg putovanja kolima.Odobrana muzika se podrazumeva. Gužve  nema na putu, turističke autobuse nismo videli jer verovatno idu auto putem dos sporadično promiču kola lokalaca.Kao na nekom talasu, surfujemo kolima gore, dole po brežuljcima koji su pod vinogradima. Beskrajno dugački  redovi vinograda,uredno postrojeni sa obradjenim zemljištem izmedju njih. Loze su na istoj visini, tamnih zelenih listova  iza kojih vire grozdovi crnog groždja, izazivaju naše iskreno divljenje. Hektari i hektari pod vinogradima crnog groždja koje je  osnova za vino  koje je postalo poznato širom sveta.Nema ograda,  sem povremenih  prirodnih prepreka, kanala pored puta u zavisnosti od visine brežuljka na kojima je vinograd.Nema ljudi, nema poljoprivredne mehanizacije, nema turista, nema restorana, ma nema ništa a ima sve ! Ima lepote ambijenta koja je očaravajući,

Nekoliko puta se zaustavljamo da uslikam zanimljiv deo,onako spontano na brzinu  istračavam iz kola,ukoliko nema proširenja na putu za duže zadržavanje, iščekujući zgodniju priliku.Ubrzo, ispred nas se pojavljuje lepo proširenje i ogromne simpatične bačve sa crvenim obručima uz samu ivicu vinograda.Scena za razglednicu.Tu je i niska kamena kuća u kojoj se može probati vino.Izlazimo oboje iz kola, naglo, impulsivno, kao da će nam uskoro nešto pobeći pa da stignemo na vreme.Rastrčavamo se svako na stranu koja ga spontamo privlači. Sramota me pred samom sobom, ali ne mogu da odolim, berem bukvalno samo jedno zrno sa bogato zgusnutog crnog grozda u kome se oseća koncentrisan ukus specifične sorte. Dovikujemo se,“  vidi ovo“, „dodji kod mene“... raspoloženje na nivou. Nastavljamo dalje, uočavajući, kuće, vile koje u ovom delu Toskane nisu razmetljivo prevelike, često imaju i bazene. Zaustavljamo se u jednom vinskom podrumu, kako bi popili espreso i čašu vina, dok se za 12 eur po osobi može probati u malim gutljajima nekoliko različitih ukusa vina. Razgledamo i malu prodavnicu gde se cene flaše crnog vina kreću u rasponu od 10 do 56 eur. Najskuplje vino  je pobednik na nekom takmičenju.Degustaciju i kupovinu ostavljamo za kasnije, da se ne raspametimo pre vremena jer još treba da se vozi i razgleda.

Predeo kojim lagano idemo uopšte nije jednoličan jer se pored vinograda smenjuju šume, ali i mnogobrojna stabla maslina koje su, takodje veliki izvor prihoda za lokalce.Dugovečna stabla,podložna su i klimatskim  udarima koja su nekad znali biti i ekstremni.Pamti se veliki mraz  koji je uništio mnogobrojna stabla koja su  promtno zamenjena novim rasadima koja su sada u punoj fazi zrelosti.U poslednje vreme bilo je godina kada je usled nedostatka kiša  slab rod desetkovao teško uloženi trud nekih proizvodjača. Primećujemo i dosta  mladih stabala maslina, različitih sorti koje donose izuzetno kvalitetno maslinovo ulje sa oznakom zaštičenog porekla.Opet se zaustavljamo da bi izbliza pogledali rod: niz zelenih plodova,gusto načičkanih, koji još uvek nisu za branje do novembra kada delimično menjaju boju u svetlo ljubičastu.Amaterski na oko, izgleda nam, biće ove godine dobra berba Ova regija poznata je po ručnom branju maslina specijalnim češljevima ali u fazi kada plod još nije potpuno zreo, nakon čega  odmah sledi  hladnom presovanje maslina. Od jednog Italijana saznali smo da se u drugim delovima Italije čeka da masline budu dobro zrele, pa se grane „omlate“ motkama i skupljaju sa zemlje i dalje preradjuju.Regija Kjanti opredelila se za skuplju i težu varijantu berbe, sa manjom, ali kvalitetnom proizvodnjom, kako bi se dobio vrhunski kvalitet arome.  / slika sa net- /

 

 

 

 

[ljerka]

Stižemo u malo mesto Greve, nalazimo parking u glavnoj ulici sa koje je lak prilaz malom centru grada. Sunce je već  visoko, pa sa zadovoljstvom, ulazimo pod arkade koje sa tri strane okružuju trg Matteti. Mali restorani, prodavnice koje prodaju vina, keramiku, razne rukotvorine od drveta, ima i cveća što sve doprinosi prijatnoj atmosferi. Na ovom trgu svake godine u  drugoj nedelji septembra održava se Festival vina Kjanti klasiko koji je trebao da počne  za dva dana, što nismo mogli da uklopimo u naš plan puta. Cena  ulaznice  tradicionalo obuhvata i čašu za vino sa kojom može da se  proba do osam vrsta vina sa mnogobrojnim štandovima na velikom trgu. Festival je sigurno dobra prilika da se kupi kvalitetno vino u srcu same regije. Vikendom, ovaj trg  je prepun tezgi sa  voćem i povrćem,ali se prodajui rdmeti za kuću,  odeća i obuća.Ne može da se ne primeti gradska većnica, spomenik Đovani Verocanu, istraživacu Severne Amerike, pomorcu i prvom Evropljanin koji je otkrio istočnu obalu Amerike i luku New York. Oko spomenika  gužva od turista koji sa priličnom zanimanjem slušaju vodića koji prilično detaljno objašnjava njegov život i dostignuća.Tu je i info biro u kojem se mogu dobiti osnovne informacije i mape. Ulazimo malo i u bočne, uske ulice starog grada u kojima je nema žurbe, već je opuštena atmosfera. Inače, u okolini Grevea ima  malih utvrdjenih sela, „ castella“, zamkova.  od kojih su  pojedini u privatnom vlasništvu,ili se izdaju. Nedaleko od grada, odosmo na uzvišenje da vidimo Montefioralle, selo unutar još originalnih starih zidina, sa sjajnim pogledom na okolinu sa vinogradima.

Ne zadržavamo se dugo, jer su još dva mesta pred nama i ko zna koliko zaustavljanja. Nastavljamo putem koji prate vinogradi, shvatajući odjednom da na ovom putu nema usputnih restorana gde bi mogli malo predahnuti.Sada, razumem i podržavam takvu odluku odgovornih ove regije, da se ne komercijalizuje  i sve ostavi prirodno kako jeste, a da mestašca na tom putu, pruže turistima  uobičajene usluge.Krajolik kojim su prošli, ništa komercijalno, moderno ne narušava, i to su za nas ostale naupečljivije slike  ove regije koje smo videli na  ovom putu.  

 

Dok vozimo slalom i posmatramo vinograde koji se kao lepo očešljani, prelamaju  na padinama, odjednom ukazuju nam se visoko podignute zidine i dominantni toranj Kasteline u Kjantiu ( Castelllina in Chianti ).Već sam prilaz ovom nekad jako važnom  strateškom položaju koji se našao na putu izmedju  nekadašnjih zavadjenih strana Firence i Sijene, izuzetno je lep dok se penjemo do ulaza u mestokoji obećava. Gradić Kastelina nekoliko puta je razaran ali i podizan kao Feniks, gradeći sve veća, duža i jača utvrdjenja.Ko voli muzeje  može obići arheološki muzej u samom  centru grada koji prati istorijske tragove ovog mesta još od  vremena Etruraca.Ušli smo obnovljenu  crkvu San Salvatore  zbog jedne freske, a  pravo zadovoljstvo nam je priuštio podzemni prolaz, odnosno tunel kroz nekadašnje odbrambene kamene  zidine. Tunel je prilično  širok, sa dovoljno visokom polukružnom tavanicom koja ne pritiska, prijatno hladan, gde su prodavnice i  mali restorani diskretno osvetljeni, sa obaveznim čašama za vino. Tunel  praktično prati glavnu ulicu - Ferrucio elegantnu pešačku zonu kojom smo se vratili kada samo izašli iz tunela, skrativši  podzemni obilazak oko celog grada. Kao i ostali manji gradovi u ovoj regiji, primetni su mali restorani, koji dominiraju sa malim bašticama na kamenoj kadrmi, jako ukusno  opremljne male prodavnice sa lokalnim suvenirima, ukrašeni prozori sa cvećem koje smo vidjali tokom celog našeg puta.Nisu retke i  saksije sa cvećem ispred arhaičnih vrata, što doprinosi još pitomijim doživljavanju prostora.

 

[ljerka]

Nastavljamo  dalje... Pojavljuju se povremena skretanja sa glavnog puta,rustična, oku  simpatična. Beli, sitni makadamski put, oivičen sa obe strane visokim, vitkim čempresima, kontrasno blizak sa zelenim vinogradima koji ga okruzuju, naglo privlači našu pažnju.

Cilj na vidiku obecava. Sledi mali uspon do vrha brda i  starog nekadašnjeg manastira.

Tiho je, nigde nikog, osim psa koji nam se obradovao. Pored glavnog ulaza, divan  tepih  uredno podšišanog travnjaka sa nemarno razbacanim, elegantnim belim  garniturama. Ozidani bunar, saksije sa cvećem, prate okruženje glavnog objekta. Najlepša je panorama okoline: prelepi pogled koji je teško opisati i još teže zaboraviti: prostorno daleki,nepregledni niz valovitih brda,udolina, kultivisanih vinograda,čempresa,zelenih zaravni budi u srcima naklonost lepoti.Priroda i  ljudskih ruku delo prožimaju  se nenametljvo, skoro nežno, ali i  moćno.Pored manastira, za hedoniste  današnjeg doba, na raspolaganju je bazen čija voda  preliva ivice, kao da će zaliti vinograde koji je nižu ispod njega. Iznad njega je mala, drvene, natkrivena  nastrešnica koja liči na podijum zbog  razmaknutih zavesa koje kao kroz prozor otvaraju pogled  u kome tiho uživamo, što nam omogučavaju udobne ležaljke.Nekadašnji,odlično očuvani manastir iz 17 veka, Casale dello  Sparviero,  mesto je čudesne atmosfere  gde se može ( skupo )  prenočiti u jednom od šest apartamana, ali i degustirati  vino ove regije.Penjemo se uz stepenice,praćene debelim, ozidanim kamenim rukohvatom,i ulazimo u veliku prostoriju u kojoj napokon nalazimo nekoga.Već je proslo  vreme kada turisti dolaze na organizovanu degustaciju,svi zaposleni su se povukli, ali nam odmah izlaze u susret  iznoseći  čaše i  nekoliko vina za probu. Poseduju preko 90 hektara pod vinogradima, proizvodeći nekoliko vrsta vina različite arome, namene i naravno cene. Kombinuje se osnovna sorta groždja „Sangiovese“ sa manjim  procentom mešanja sa drugim, daleko manje zastupljenim sortama.Različita je i dužina vremena u kojima vina treba da odleže u ogromnim hrastovim Slavonskim ili Francuskim buradima, kao i vreme koje je neophodno da miruju  flaširana u bocama.Svi detalji su precizni, dostupni za svaku vrstu proizvednog vina uz napomenu koja jela najbolje „prati.“ Kupili smo dve flaše, ali nažalost nisu nam dozvolili da jednu otvorimo i popijemo po čašu,uživajući u  jedisntvenom pogledu. Takva praksa nije uobičajena,i kad se bolje razmisli, ne treba stvarati  kafansku atmosferu  i kvariti ambijent. Još jednom i na ovom primeru,vidi se  se koliko je ova regija prirodno sačuvan,a komercijalizacija usluga svedena na minimum i koncentrisana na urbana mesta.

 

 

 

Biti i Toskani, Kjantiju nametnuo nam je i nužnu potrebu poznavanja osnovnih činjenica o najpoznatijem proizvodu regije,vinu Kjanti. Kao i na dosadašnjim putovanjima, dosta toga naučimo pre, a  čini mi se i još više posle  naših putovanja koja otvore nova pitanja na koje tražimo odgovore.  Za  neupućene, i/ili radoznale buduće putnike,nekoliko informacija o vinu koje mozda ne pripadaju ovom putopisu, ali su zanimljive.Pri vrhu grla flaše  nalazi se etiketa koja nosi oznaku DOC ili DOCG koja označava kvalitet, kod koga nema prevare.Vinarije prolaze tzv slepi test  za kvalitet, koji se ne odnosi samo na aromu, već i na neke druge uslove koje treba ispuniti. DOCG oznaku nosi svega 6 vrsta vina iz Kjantija  kojim je definisana i proizvodnja grožđa po hektaru i koji minimum prirodnog alkohola mora da ispuni. DOC oznaku  ima  30 vrsta Kjanti vina.Na grlu flaše nalazi   se  mali, obavezni  zaštitni znak Crnog petla (Gallo Nero).Zaintersovani  za kupovinu, treba da znaju da vino Chianti Classico-Standard ima logo crnog petla okružen tamno crvenim krugom,dok je vino Riserva ima zlatni  krug koji je garancija odličnog vina od najbolje sorte  koje ima  produženo vreme „ ležanja“ ( 27 meseci).

Zašto je crni petao izabran za  logo,i koja je njegova veza sa vinom? Osnov je  legenda, ili istorijska priča protkana politikom i  rivalitetom u srednjem veku  izmedju Firence i Sijene koje su bile u sukobu oko granica dve republike. Iz oba grada krenuo je vitez na konju, i na mestu gde bi se  sreli,  bila bi priznata nova granica. Umesto sata, vreme za polazak označio bi petao koji bi se javio u zoru.Firentici se računali na crnog, mršavog, malo hranjeng petla kojeg bi ranije trebao da probudi glad, a stanovnici Sijene su se opredelili za belog i uharnjenog petla, koji bi se  punom snagom  prvi javio u zoru. Glad crnog petla je  bila jača i  vitez iz Firence  krenuo je  ranije, pre izlaska Sunca  i sreo se sa protivnikom samo 12 km  od Sijene. Crni petao ušao je  u istoriju regije kao simbol, a kasnije i kao logo vina.

Dan  odmice, a pred nama još ima puta. Odvajamo se u pravcu ka Volteri ( Volterra) gde nam je baza za  sledeće dve noći, ali još treba svratiti u planirani  Kol di Elsa ( Colle di Val d Elsa ) ali samo njegov stari deo, uzdignut na  visokim grebenu koji nadgleda doline reke Elsa i novi deo grada.Zanimljive istorije i ekonomije, zadržao je  istorijsku proizvodnju stakla koja se razvijala i nadogradjivala, da bi   danas bio poznat po proizvodnji  kristala(skoro 95 % ukupne proizvodnje u Italiji i ne tako zanemarljivih 15 % u svetskim razmerama). Starom gradu smo prišli na neuobičajen način i teži način. U samom  podnožju grebena starog grada, negde na sredini, parkirali  smo  kola, da bi se  stazicom koji koriste lokalci popeli do vrha, kao da ga osvajamo i direktno „ upali“ na glavnu ulicu.Konačno, nadjosmo vreme i za mali predah uz  osvežavajuće piće,  da bi nastavili laganom šetnjom i razgledanjem Duoma, starih plemičkih  kuća iz 17 veka. Prodjosmo žilom kucavicom ovog starog grada, provirsmo  i na puste terase restorana (verovatno zbog  kasnog popodneva)  koji pruža fantastičan pogled i dočarava divnu  visinu grada, da bi na  kraju   izašli na  zanimljiv  i upečatljiv ulaz u stari deo grada kroz Porta Nova. Široki i visoki zidovi sa polukružnim, nevelikim  vratima  u odnosu na pročelje,  praćeni sa obe strane  povezanim masivnim osmatračnicama, zaista ostavljaju snažan pečat. Vraćamo se  polako nazad, pronalazeći  novi ispust i stazu do podnožja grada gde smo stavili kola, često zastajkujući i posmatrajući delove zidina koje se uzdižu nad nama.

Vreme je za polazak, put ka Volteri vodi kroz prilično šumovit deo sa krivinama. Prolazimo pored skretanja za San Gimigno koji ćemo sutra obići. Sledi veliki uspon ka  impresivnoj Volteri, gde navigacija na svakoj krivini gubi kontakt a mi već  na blic impresionirani njenim položajem  dolazimo do našeg smeštaja.Vreme je za kafu u sjajnom dvorištu odličnog apartmana i konačan odmor od dana prepunog upečatljivih slika.

Sledi nastavak: Voltera i San Gimignano.  

[jelenait]

Predivno, Ljerka, kao da sam opet prošla kroz Chianti. Toscana je lepa kao da je sišla s neke kič razglednice! Na žalost, godina je bila vrlo loša za masline, rod je prepolovljen (a cena će se, verovatno, udvostručiti).

Čekamo nastavak.

[libodar]

Nadam se da će biti nastavak ovog divnog putopisa.

[ljerka]

Za nedelju dana sledi nastavak 

[Mireille]

jedva cekam nastavak ovog predivnog putopisa

[ljerka]

San Gimignano  i  Volterra

-San Điminjano

Obrise San Gimignana uočili smo prvi put izdaleka, sa glavnog puta kada smo žurili krajem prethodnog, napornog dana da stignemo u Volteru koja nam je bila baza za noćenje.Dopao nam se  i na takav brzinski pogled, praktično  na  nevidjeno.Veliki broj njegovih tornjeva,koji štrće iznad  kamenih kuća, na talasastom uzvišenju, delovao je   neobično u odnosu na ostala mesta koje smo videli u Toskani. Hvaljen od mnogih naših poznanika, kao i na raznim forumima, u putopisima, budio je našu radoznalost da li ćemo ga doživeti na isti način.

Stigli smo  u rano pre podne i već je bio „okupiran“ turistima, ali nismo imali izbora, jer je za isti dan bio predvidjen i obilazak Voltere.Idealno bi bilo svako mesto u Toskani obilaziti posle podne kada gužve malo utihnu, ali takva satnica  je samo delimično moguća. Kolima i autobusima nije dozvoljen ulazak u  ovaj srednjovekovni gradić koji je simpatična pešačka zona  zarobljena  unutra njegovih zidina.Ulazimo kroz impozantnu glavnu kapiju Bastin San Frančesko, bolje rečeno plivamo u reci od  turista, kao da smo deo velike grupe  koja je izašla iz nekoliko autobusa istovremeno. Usporavamo  i ne tako brz korak, da ih malo propustimo i da se gužva proredi.Upadaju mi u oči divne radnjice suvenira, sira, vina, maslinovog ulja, meda, šafrana,šunki i suhomesnatih proizvoda, u koje sam par puta zavirila. Lepo na oko, ukusno poslagani proizvodi kako u izlogu, još lepše unutra, mami na kupovinu i izvrtanje novčanika.Poprilično je  skupo, što se pokazalo tačnim kada smo uporedili sa cenama istih proizvoda na drugim mestima. San Gimignano je  izuzetno posećen, skoro obavezno, ali i omiljeno mesto u obilasku užeg dela Toskane,gde  ponuda lokalnih proizvoda na malom prostoru, kvari opšti utisak  visokim cenama. 

Autentična i neobična arhitektura ovog mesta izborila je upis i na listu Uneskove kulturne baštine.San Điminjano se od ostalih mesta u Toskani, ponosi  visokim tornjevima koji su  ostali kao zaveštanje porodica koje su bile dovoljno bogate da to i vizuelno pokažu ostalim žiteljima.Neobični srednjovekovni neboderi, netipični za Toskanu, imali su i svoje faze izgradnje tokom kojih su se menjali. Počelo se sa zemljom i drvetom  da bi se vremenom, prešlo na  trajnije materijale.Prizemlje tornja bilo je  namenjeno  za neku delatnost, radionicu, na prvom spratu su bile sobe, a na najvišem nivou bila je iz bezbednosnih razloga kuhinjica u kojoj se ložila vatra.Prostorije su povezivali unutrašnjim stepenicama, sve spakovano u minijaturnoj unutrašnjosti  od par m2. Zidovi u prizemlju pravljeni su namenski debelo, kako da bi izdržali težinu visokih kula, omogučavajuči i prijatnu hladovinu leti, dok su  zimi štitili od  hladnoće.Prozori  na tornjevima nisu bili veliki.U cilju odbrane ali i sugurnosti, neki tornjevi- tvrdjave imale su  ulaz koji je bio nekoliko metara iznad zemlje, i u njih se ulazilo uz pomoće meredevina koje su se postavlljake kada je to bilo neophodno za njihove vlasnike

Kasnije, materijali za izgradnju  tornjeva postaju trajniji ( cigle, kamen)  dovozi  se sa strane  što poskupljuje troškove izgradnje, ali  je i hranilo ponos bogatih porodica svojim biserima koji su ostavili trag do današnjih dana.Prostorije su se malo proširile, neki otvori povećali a ponegde je  uspostavljena veza za  prelazak iz tornja u prateću zgradu. Zbog burnih političkih sukoba izmedju frakcija gradjana koje su postojale u gradu,kule su imale i zaštitnu funkciju jer  nije postojala politička  idila izmedju njih.

Dušu gradu čine dva trga  na kojima se primetno turisti i najduže zadržavaju.Trg Cisterna, meni posebno lep, dovoljno veliki da prostorno ne guši njegove goste koji posmatraju okolne zgrade, slikaju se ili uživaju u Gelatu  sedeći na stepenicama  nekadašnjeg bunara.Ceo trg popločan je kamenom složenim u obliku riblje kosti.Nekad je ovaj trg bio mesto gde se odvijao svakodnevni život  koji se drastično promenio.Praktično, živelo se napolju : uzimala se voda za piće iz javnog bunara,hleb se pekao u zajedničkim furunama, veš se prao u namenskim javnim prostorijama, a prema zapisima i higijena se obavljala u javnim kupatilima. Na trgu se sedelo,žene se družile, deca  se igrala.Život se odvijao napolju, zajednički deljen,dok je privatnost u domovima svedena na minimum.Glavni impuls gradu obezbedjivala je trgovina koja se obavljala iz  zgrada sa poslovnim prostorom u nivou trga.Iznad trgovine bile su zalihe robe,dva do tri magacina.Bogati trgovci, počinju i da se  vizuelno potvrdjuju, gradeći tornjeve, dajući na znanje da su postali  neko i nešto. Lepota ovog feudalnog mesta su upravo zgrade i tornjevi koji su  nadživeli vreme u kome su   nastali.

Na ovom trgu nalazi se i radnja sa sladoledom Dondoli pred kojom su redovi uobičajena slika.Dobar marketing ovenčan slavnim proglašenjem najboljeg sladoleda na svetu, prodavnice, Kao magnet privlaci turiste. Do ovog našeg putovanja nisam znala da Gelato i sladoled nisu ista stvar iako sam ih, kao mnogi od nas, poistovečivala.Da, Gelato je italijanski naziv za sladoled, ali... Posle nekoliko porcija u Firenci i nestvarnih ukusa u San  Gimignanu, malo sam se više zainteresovala za ovu ledenu poslasticu. U čemu je caka ? Očekivano, u sastojcima, ali i u temperaturi zamrzavanja, i u vazduhu !  U Gelatu ( po pravilu ) nema žumanjaca, ima manje pavlake,manje masnoća, više mleka, pravi se samo od prirodnih sastojaka, a kada se masa  hladi, sporije se meša pa se tako ubacuje manje vazduha. Gelato je  manje kaloričan od sladoleda, kremastiji je, gušće strukture a i služi se i na višoj  temperaturi, pa je ukus intenzivniji,   i na kraju,  ne manje važno, nije zamrznut, već hladan. Naravno, čekamo u redu, ispred nevelike Gelaterie, cupkajući  nestrpljivo kao deca, jer smo veliki obožavaoco ove ledene poslastice. Ne dogovoramo se unapred, ali znamo da ćemo se  opredeliti za dve najveće  porcije, koje će biti napunjene  različitim ukusima.U radnji, seča vena, šta odabrati. Trudimo se da to brzo obavimo, ali nije lako. Malo voćnog za osveženje, kremastih za milovanje nepca,neizbežno crno belog čokoladnog, pa  na kraju oni specijalni  sa vinom, šafranom, mentom, sirom, čili papričicom i sl.Odlazimo do bunara, spuštamo rance i fotoparate  uživajući u izvrsnom Gelatu, da ne kažem sladoledu.Ručno pravljen od prirodnih sastojaka, bez aditiva i onih mnogobrojnih E oznaka na industrijskim sladoledima, sa vrhunsko kvalitetnim domaćim ali i stranim dodacima iz Južne Amerike i Madagaskara, malo je reči da nas je oduševio. Opušteno, hedonistički, odmaramo na zanimljivom trgu iz 13 veka koji je popločan ciglama, pokušavajući da zapamtimo interesantnu celinu : Luk Becci koji je  bio  tačka  koja je označavala ulaz u srednjovekovni gradić, tu su naravno i tornjevi koji  nas posmatraju, zgrade- palate koje nose imena nekadašnji moćnika grada.Prizor kao iz neke stare priče.

Polako nastavljamo dalje,prolazeći kroz uski  pasaž koji je praktično veza ka glavnom trgu Duomo,bez katedrale čiji naziv nosi, sa  crkvom  ispred koje su široke  širokih stepenice. Ovde je   opštinska palata sa galerijom slika, gradska većnica sa lukovima ispod koje je simpatična lodja.Trg  koji  je   obedinjavao  religioznu  i političku vlast svako je bio najvažniji ,rezevisan  za nosioce vlasti,što je vizuelno naglašavao i  Torre Grossa koji je  i najviši toranj grada.

Nastavljamo dalje,zavlačeći se u sporedne uličice u kojima skoro i nema  turista.Divne zgrade od cigala sa drvenim žaluzinama,vratima od drveta ispred kojih su neretko saksije sa cvećem ili zelenilom, sa mestimično postavljenim fenjerima, uskim malim terasama, tek malo odvojenim od fasade da stopalo može da kroči,  vešom koji  visi iznad vrata, odišu tišinom, svakodnevnim, možda i usporenim ritmom, što i nije  čudno obzirom na malu površinu gradića. Lepi su  uzidani lukovi iznad ulaznih vrata, ili prozora koji doprinose isticanju detalja. Zabasali smo i u  bočne stazice, gazili preko većih kamenih ploča iz čijih spojeva  viri trava, pokušavajući da upijemo deo  istorije i vremena koje bar nam se na momente tako učinilo,  kao da je stalo. U oči nam upadaju i  neobični svodovi koji spajaju fasade naspramnih  zgrada ulica,(meni nejasnom funkcijom), koji još više vizuelno stiskaju ionako uske ulice, ali  lepo deluju  i razbijaju uobičajenu arhitekturu.Prošetali smo  malo i  pored zidina, bacili pogled na maslinjake, voćnjake i  širu panoramu oblasti koje okružuje ovaj gradić. Ko voli da šeta, pruža mu se prilika da uživa, prateći unutrašnji prsten zidina. San Gimignano definitivno ima magiju,verovatno zbog odlično očuvanih tragova prošlosti, ali  ne samo zbog toga. Harmonija arhitekture, zelenila, atmosfere doprinose da se   posetioci lepo osečaju. Izlazimo  na   severnu kapiju Porta San Mateo, koja je nešto manje impozantna od njenog južnog ulaza, ali vredna posmatranja. Visok zid, usečen otvoreni  ulaz naglašen  duplim lukom. Iznad je  dodatnu uzvišenje sa nekoliko malih lukova.Prelazimo  na drugu stranu ulice kako bi je bolje osmotrili a i nagledali se panorame okoline da bi ponovo ušli  u unutrašnji prsten grada prateći  istoriju glavne  ulice na hodočacsničkom putu  Via Francigena. San Điminjano je imao  „geografsku“ sreću da se nadje na putu hodačasnika od Cantenbury-a u Engleskoj do Rima, na putu dugom 1900 km. Maleni srednjovekovni gradić, razvijao je svoju trgovinu zahvaljući i prolaznicima na ovom putu.

Jedan od proizvoda kojim se trgovalo bio je i začin šafran. Uvek skup, cenjen, i u srednjovekovnoj istoriji ovog grada imao je čak i dodatnu ulogu : dugovi  su se mogli platiti pola u novcu i pola u šafranu, a njegova trgovina doprinela je bogaćenju nekoliko porodica. Ograničenih količina,već dovoljno skup, bio je pod kontrolom i nije se  mogao slobodno izneti iz San Đimanjana. Plaćala se  današnjim rečnikom izraženo, izvozna taksa čija visina je zavisila od količine ovog tzv. Crvenog zlata. Vekovna tradicija, koja se povremeno prekidala,nastavlja se i danas.  U prodavnicama je lepo upakovan u najskupljoj i jedinoj pravoj varijanti – u formi crvenkastih niti. Za mene je tradicija proizvodnje šafrana u Toskani  bilo otkriće jer ga uvek vezujem za Istok i najvećeg proizvodjača, Iran.  U Toskani,gaji se u u ekološkim farmama, a njegova visoka cena rezultat je ne samo ograničene količine, već i teške, iskjlučivo ručne i specifične proizvodnje. Za radoznale: divni krokus  cveta oko dve nedelje, bere se ručno, rano ujutro, a ledja pucaju jer krokus nisko raste. Tučkovi iz cveta se zatim ručno odvajaju, što je prilično spor i pipav posao a potrebnioga je završiti brzo da se ne bi izgubilo na kvalitetu. Sledi sušenje niti na odredjenoj temperaturi, da ne izgubi aromu. i  na kraju ručno pakovanje.  Prema dostupnim podacima, za 1 kg  šafrana potrebno je ubrati  oko 150 000 cvetova ! Onome kome  je skup šafran, neka se samo priseti ovih činjenica.

Sačuvana srednjovekovna arhitektura,nije ugrožena prostorima savremeng doba: spretno i nenametljvo su uklopljeni restorani, prodavnice, smeštajni kapaciteti, i to je za mene bio najjaci utisak. Izlaskom  kroz kapiju, kao da smo zatvorili  korice jedne lepe, upečatljive slikovnice iz prošlosti.

 

[ljerka]

Volterra

Vraćamo se ka Volteri, još uvek  nedovoljno posećenom  srednjovekovnim dragulju. Njeno vreme tek dolazi, jer su Firenca, Sijena i San Điminjano glavni aduti Toskane, ali im  Voltera diše za vratom zbog tzv probne liste Uneskove kulturne baštine. Čeka na red u visoko društvo koje sigurno zaslužuje, a kad se malo više „pročuje“ eto najezde novih gupa turista kojima sada nije bila preopterečena.

Već izdaleka, naglašava  nekadašnji značaj svojim  masivnim zidinama iz doba Etruraca. U tome joj pomaže  vuzuelno i  uzdignuti položaj, zahvaljući brdu  preko 500 m nadmorske visine na kojem se ugnezdila.Jedva pronalazimo mesto u garaži tek na trećem podzemnom nivou  koja je u  blizini ulaska u stari grad koji je pešačka zona. Pre ulaska, zaustavljamo se zbog  panorame šire oblasti, zahvaljući visini na kojoj se grad nalazi, ali još više nas opčinjava pogled na kuće ispod zidina starog grada. Gusto zbijene,nagnutih krovova,priljubljene bez nekog posebnog reda, različitih visina,dimenzija, u svojoj neobičnosti  šarmiraju za dobrodošlicu. Pogledom, zumom fotoaparta pronadjosmo i poneko malo dvorište, nešto zelenila, žaleći što  autentičnost  arhitekture narušavaju čuda tehnike modernog doba - satelitski tanjiri. U visini prilaza ulasku u stari  grad, sledi opet niz zgrada, medju kojima se  izdvaja  visoka kulom sa  inetersantnim krovom u vidu kapice.   

 

Već posle par koraka nailazimo na  radnje sa divnim, ručno pravljenim predmetima od alabastera,koji su još Etrurci u 5 veku pne koristili za svoje sarkofage i grobne urne. Majstori, zanatlije, umetnici, koji su ga obradjivali, uvek su bili cenjeni, a svoj ugled su  naglašavali i u medjusobnoim razgovorima  koristeći poseban sleng. Obrada alabastera dobro razvijena još od 17 veku,neverovatno je  očuvana. Gledamo razne predmete, počev od sitnih, svakodnevnih ukrasa, vaza, činija, lampi, kutijica za nakit, svećnjaka, figurica, do ptica u letu, propetih konja, divno oblikovanih bobica groždja,da bi se u krešendu ponuda zaokružila velikim „antičkim“ skulpturama. Prelepa, suptilna lepota  izvajana od kamena koji se vadi ponekad i  okna na velikoj dubini ispod grada ili obližnjih kamenoloma. Predmeti su uglavnom mlečno beli ili u boji slonovače, redje u drugim bojama, iako se javljaju  crvenkaste, žučkaste, smedje i ostale nijanse.Neki su poluprovidni ili zatamljeni, šareno izgravirani ili čistih, blistavo ispoliranih  površina. Da se čovek razludi, a oni kojima budžet nije problem mogli bi slatko da se istroše. Najjefitiniji su pločasti, neizbežni magneti  od 4 eur, dok se  cene većih predmeta kreću i do par  stotina eur-a.Za cenu skuptura i poprsja nisam smela ni da pitam - samo sam se zamislila kako bi prošla na carini sa poprsjem u naručju i odmah utešno odustala od bilo kakvog sanjarenja na tu temu. Lepe i skupe, krupnije predmete tek po koji posetilac pažljivo razgleda.U kasnijoj šetnji gradićem videli smo i otvorene radionice, iz kojih  su izlazili  fini oblaci bele prašine, praham dok  je majstor obradjivao alabaster.Dok smo sa ulice prosmatrali njegov rad, od lokalca koji se zaustavio primecujući našu zainteresovanost,saznali smo da  sada u gradu radi desetak radionica i da u je ovo jedino mesto u Evropi  sa  umetničkom školom koja podučava zaintresovane učenike specifičnoj  obradi alabastera. Nismo proveravali, ali mu verujemo.

Budućim  putnicima, čak i onima koji nisu skloni muzejskim postavkama, preporučujem da ne žale  8 eur za ulaznicu  i posete  Guarnaci Etrurski  muzej u Volteri. Za nedovoljno obaveštene : Etrurci su bili jedan od najstarijih naroda  iz predrimskog perioda koji su uticali na stvaranje kulture i Italiji.  U prizemlju muzeja tek počinje priprema za ono što sledi na spratu: velika, kvalitetna  zbirka pogrebnih urni, sa  sjajnom skulpturama na poklopcu sarkofaga. Na ovom području, ostaci pokojnika su bili  kremirani, a  pepeo se  stavljao u urnu u obliku malog sarkofaga koji je ukrašavan.Na pojedinim sarkofazima prikazani su sklupture pokojnika u ležečem položaju a na poklopcima  razne scene iz gčke mitologije, razne životinje, ljudske figure, maske, vrlo žive i upečatljive scene. Sarkofag urne  toliko su vizuelno  interesantne, da posetilac zaboravi šta  zaista posmatra.U slučaju da se suviše približite zaštitnom pojasu oko urni, oglasiće se alarm i čuvar opomenuti  bez većih neprijatnosti, jer se bar u mom slučaju alarm oglasio zbog nehotičnog približavanja radi udubjivanja u detalje.

Muzej je poznat po  urni u terakoti vremešnog bračnog para ( 2 vek pne) koji leže jedan uz drugog, koja zaista očarava posmatrače.Divno nabrani delovi hajine, produbljen, koncetrisan izraz  lica žene koja gleda u lice muškarca  sa svim njegovim  detaljima, deluju  kao da  proživaljavaju svoj lični  trenutak  pred nama,  ali i dodatno pokazuju da su u ovoj  predrimskoj kulturi  muškarac i žena  bili jednaki. Odnos  ravnopravnosti  je narušen kasnijim dolaskom Rimljana i naglaskom na patrijarhat.Muzej poseduje još niz zanimljivih predmeta, ali nešto se mora i lično otkriti.

Ne propušta se  neobična, tanka, jako izdužena bronzana skupltura mladića, bez odeće,nakita ili nekog drugog  detalja radi definisanja  statusa društva kojem je pripadao, iz 3  je veka pne  pod  sa neobičnom nazivom „ Senke večeri“. Njegova sudbina je ipak bila da ugleda svetlost dana u 19 veku kada je zapeo za plug jednog seljaka, kasnije  praktično korišćen za loženje vatre, da bi  na svu sreću bio prepoznat kao vredno umetničko delo  i  smešten s na sigurnom u  muzeju,  gde mu je mesto.Za sve  muke koje je istrpeo, pesnik je skulturu  nagradio nazivom nadahnut  njenim izgledom  u trenutku smenjivanja dana i sumraka.

Šta je još intersantno u Volteri ? Srednjovekovni centar  grada, katedrala, Palazzo del Priori  koja je u funkciji još od 13 veka, podsetila nas je na Firencu. Uske ulice, i kameni prevoji nad njima, sve u kamenu svetlo smedje boje, dočarava nekadašnji  srednjovekovni ambijent.

Izuzetno impozantna je i tvrdjava Mediči, koja se vidi na kilometre unaokolo, sa debelim, visokim zidinama, koje su  nadživele svoju prvobitnu namenu i sada  je u njima smešten zatvor. Prošli smo sa  dozvoljene spoljne strane prateći i razgledajući zidine,  pokušavajuči  da zamislimo večere  koje se prethodno zakazuju a spremaju ih  i služe zatvorenici na izdržavanju kazni, u specijalnom programu rehabilitacije.Postoji i prijatan zeleni pojas koji oplemenjuje anbijent u kojoj su zidine, a za ljubitelje istorije na raspolaganju su  i ostaci Etrurskih akropola sa podzemnim cisternama.  

Odšetali smo do kapije Arco iz  doba Etruraca, interesantnoj  i po različitim materijalima od kojih je napravljena, kao i tehnikama gradnje, svedok je istorije kroz koje je prolazila. Na ulazu su tri ljudske glave čija  koje ukrašavaju luk na kapiji, koje verovat predstavljaju bogove koji su štitili Volteru.

Ko ne  može bez Rimljana i njihovih tragova, neka se spusti do podnožja i razgleda ostatke amfiteatra.

Voltera ima zaista šta da ponudi.

 

U pripremi: Sijena

 

у

 

 

 

 

 

[jelenait]

Divno, kao i prethodno! Nadam se da ćeš završiti pre sledećeg putovanja, pogotovo što, osim Sirene, imaš i neke manje poznate lokalitete da nam predstaviš! Jedino mi je ta priča sa sladoledom malo čudna, jer ne znam nijednu drugu italijansku reč, osim gelato. 

[ljerka]

Hvala @jelenait . Znaci podrška koju pružaš.

Potrudicu se da završim na vreme, jer posle Sijene sledi put na jug i manje poznata, ali lepa iznenadjenja, pa duž obale zatvaranje kruga kolima u Toskani.

[ljerka]

SIJENA (SIENA)

 

mapa > discover Tuscany

O čemu i kako da pišem, kada je o ovom gradu odavno sve rečeno? Ne mogu da se takmičim sa bogatstvom informacija sa neta, ali mogu učiniti skroman napor da dočaram naša zapažanja, koja su bila trenutna, ali ispostavilo se kasnije i konačna.

Za početak, dopala nam se više od Firence koja je istinski dragulj ove oblasti, ali Sijena ima  energiju, štimung, osećaj naklonosti koji se samo pojavi, a ne mora, ili ne može jednostavno da se objasni. Sada, sa slegnutim utiscima znam šta je u pitanju. Firenca  je bogatstvo arhitekture, koncentrat umetnosti, istorije, moći, koja svojim obiljem, zasluženo obara  posetioce s nogu. Sijena je daleko manja, skromnija u ponudi onoga čega Firenca ima i previše, ali ima i nešto posebno: zaokruženu celinu starog grada, u kojoj je začaurena neverovatna tradicija, istorija, daleko bliža običnom čoveku, koja se kontinuirano održava iako su protekli vekovi u kojoj  dominira  lokalni patriotizam. Firenca je moć u svim oblastima nekadašnjeg ipak uskog establišmenta koje je ostavilo izuzetno zaveštanje, dok je  Sijena  izrasla na ponosu svojih građana. Sijenu smo osetili a Firenci smo se divili.

Doživesmo je kao udarac pečata na stranicu koja je već bila prilično  popunjena utiscima iz Toskane. Stigosmo iz Voltere oko podneva, želeći da na brzinu protrčimo njenom glavnom ulicom pre odlaska u smeštaj. Prolaz kroz visoku kapiju i ulazak  u staro jezgro grada, najavljuju radost našim zenicama. Pojavljuju  se detalji koji najavljuju i prve specifičnosti grada. Primećujemo neobične ulične svetiljke u sklopu fasada zgrada. Čudnih su oblika, šarenila boja, ukrašene simbolima i prikazima životinja. Nadahnutost umetnika ili majstora, izrodila je maštovitost kojom se naglašava značaj nekoga ili nečega. Gotovo uvek je u pitanju više sijalica koje ležerno bacaju svetlost na sve strane ulice ispod kojih dolaze do izražaja inventivnost : stilizovana, često izvijena postolja, neretko podbočena figurama životinja, različitih boja. Kako prolazimo ulicama srednjovekovnog grada, primećujemo nove kombinacije svetiljki, koje zapravo prate blok ulica koje pripadaju nekoj celini, a onda ih smenjuju novi oblici jer počinje novi kvart. Trudim se da u hodu detaljnije posmatram srednjovekovne zgrade od crvenkaste cigle, al usput  se nameću novi  detalji koji privlače pažnju. Pojavljuju se  zastave, vrlo živih boja koje sporadično vise sa prozora ili prirodno talasaju iz pričvršćenih, metalnih uložaka predvidjenih za njihovo postavljanje. Nailazimo i na prodavnice u kojima zastave zaista plene izgledom. Nisu to „obične“ zastave koje poznajemo kao ozbiljne, državne, već razigrane kombinacije boja, smelih likovnih preseka, ukrasa, poneke su obrubljene, dominantnih prikaza  važnih simbola iz kojih izbija neka životna energija. Kasnije smo saznali da ih ima u različitim veličinama i namenama u zavisnosti da li su originalne – zastava tzv contrade, zastave za frontove kuća, za  navijanje, za uvežbavanje bacanja, za turiste i sl. Zajednički su im neki  je simbol i boja, dok ostale detalje povremeno  menjaju i osvežavaju.

Zastave, svetiljke, kostimi,  uvod su  u priču po kojoj je Sijena tipična, neobična, svoja, koja seže u srednji vek. Ratovi koji su se  vodili u srednjem veku, izmedju ostalih i sa Firencom, nametnuli su Sijeni prinudno zajedništvo različitih administrativnih delova grada, kvartova, tzv. contrada, radi vojnog angažovanja, snabdevanja i odbrane teritorije, tj jednog dela zidina grada. Prestanak opasnosti značio je povratak na uobičajeni  način života u svoju contradu u kojoj se radjalo, krstilo, proslavljali važni dogadjaji i životu pojedinaca, da bi se vekovna tradicija na isti način zadržala i danas. Svaka contrada ima  ulaze  u svoj deo teritorije koja može biti vidljivo označena tablama na zgradama, ali i  ne mora, jer žitelji znaju gde čija teritorija počinje i završava,svoju fontanu, muzej, crkvicu, prostorije za zajedničke svečanosti. Zadržali su se i neki  tradicionalni, medjusobni antagonizmi, pa skoro svaka contrada ima „svog neprijatelja“.

Interesantni su i  nazivi contrada: guska, vučica, puž, mala sova, toranj, gusenica, žirafa, talas, šuma, itd. Zanati od kojih su živeli, bili su vezivna nit  teritorije koju su zauzimali : obućari, kovači, pekari, stolari, krojači, ali i slikari, bankari, zlatari koncentrisali su se u  contradama. Nekada ih je bilo daleko više od sadašnjih 17, vremenom se broj smanjivao, nestajale su ili se asimilirale u postojeće. Zanimljivo je, da  sećanje na  poslednjih šest  asimiliranih contrada i dalje živi odavanjem počasti  kroz posebnu povorku koja se odvija za vreme čuvenog Palia. Fascinantan je taj uski, lokalni  patriotizam, ta koncentracija medjusobnog suživota koja  je stanovnicima Sijene uobičajena. Ipak postoji dogadjaj, koji  ih sve okuplja i vezuje. Ratovi se na svu sreću više ne vode, ali zajedništvo stanovnika ovog grada dolazi do izražaja dva puta godišnje kada se održava Palio. Ponovo je u pitanju viševekovna tradicija koja se prelama kroz njihove živote u kojoj  pokušavaju posebno da izdignu sebe i svoju teritoriju pobedom na Paliu.

Stižemo do samog centra grada Piazza del Campo, veličanstvenog trga, neobičnog oblika  školjke koja, kao da na svojim obodima ljuljaška i zvanične institucije grada izgradjenih  u stilu  već prepoznatljive srednjovekovne arhitekture. Divimo se ogromnom trgu koji se postepeno otvara pred našim očima dok  se spuštamo ka njemu iz  jedne od desetak uskih ulica grada koje se slivaju kao rečice u zajedničko jezero. Ovalni oblik trga prati prirodni nagib brda, rustičnog izgleda na prvi pogled, popločan uskim ciglama u formi riblje kosti. Onome koga je zamislio i imao viziju kako treba da izgleda, kao da i ta ovalna, popločana lepota nije bila dovoljna, jer je osmislio da veliku površinu trga  razbije na delove umetanjem drugog materijala. Uskim, mermernim trakama trg se razdvaja klinovima koji se sužavaju ka njegovom centru, da bi  trg dobio dodatni kvalitet - zrakasti izgled. Pažljivim posmatranjem, čak i nevešto, ne profesionalno oko može da zapazi i oseti harmoniju koja  se vizuelno nameće. Blago udubljenje fasade Palate Pubblico prati ovalni obod trga, njeni divni dvokrilni i trokrilni prozori, sa neprekinutim nizom crno belog  amblema Sijene na svakom prozoru, visoki toranj koji je  se visinski izjednačava sa prelepom katedralom, ušuškani kafei i restorani sa pogledom na objedinjenu celinu, zaista ne stavljaju posetioce ravnodušnim. Jedina mana im je što su skupi, ali sve ima svoju cenu koju ovde i vredi platiti. Za mene, Campo je jedan od najlepših trgova  do sada vidjenih, a koliki utisak ostavlja na posetioce, govori i običaj da turisti često spontano  sede na trgu kao da su negde u prirodi na travi. Neće ostati razočarani i  ljubitelji slikarstva, širokog  panoramskog pogleda sa tornja, može da prati tragove Dantea, ili da posmatra krovove po kojima je skakao J. Bond. Sve je u trgu koncentrisano: reljef u kome se tri brda sastaju, istorija oživljena  kroz plemićke palate, zakonska briga o arhitektonskim proporcijama, neizbežni  toranj, zvonik, sedište gradske vlade, prelepa fontana sa kipovima,  koja  se još od 15 veka napaja vodom iz podzemnih tunela, i naravno mesto gde se održava Palio - turnir, trke konja koja praktično nikad nije prekidana što je  interesantno ali i dostojno divljenja.

Sijena održava viševekovnu  neprekinutu tradiciju, a ne turističko - komercijalno podsećanje na nešto što je nekada bilo. Palio je  živ zbog ljudi koji tu žive i nose ga u srcu cele godine, a ne radi turista koji svakako uživaju u spektaklu. Od Palia se i na različite načine zaradi. Ovaj nežni trg postaje poprište brutalne trke u kojoj ima i prethodnih eventualnih podmićivanja, dogovora izmedju glavešina contrada i džokeja. Na jednom delu staze tokom trke, dozvoljeno je  uz pomoć  biča ometanje  drugih konja i  njihovih jahača. Česti su padovi džokeja, povredjivanja životinja, sve u ime pobede konja koji prvi prolazi cilj obezbedjujući contradi kojoj pripada slavu. Uvod u trku je je dvočasovna parada učesnika sa zastavama, bubnjevima, u šarenim srednjovekovnim kostimima koji su tokom vremena bili podložni promenama. Trg postaje  vulkansko grotlo, koji za nepunih 75 -  90 sekundi  koliko traje trka, dostiže užarenu temperaturu. Uska staza . nasipa se  mešavinom od vulkanskog pepela, peska, gline, dok  centralni deo trga pripada posmatračima i taj deo je besplatan. Prozori balkoni, okolne drvene tribine prepuni su  ljudi pod nabojem a veliki broj  zainteresovanih i ne može da udje  i prisustvuje ovom spektaklu koji ima i takvu cenu. Cena karata  za tribine na trgu počinje od 240 eur, ali su  u proseku od 350 do 450 eur za bolje pozicije. Ko želi, može i hoće da posmatra sa prozora, i ima ceo dogadjaj  na dlanu, neka se spremi i ispruži za 3.400 do 3.900 eur  i podeli trošak sa  tri posmatrača. Mesto na privatnom balkonu, opet u zavisnosti od položaja,  u zavisnosti da li se na njemu sedi ili stoji bile su ove godine od 470 eur  do 570 eur. Za utehu, ovim cenama je obuhvaćeno i  posmatranje uvodne dvočasovne parada. Daleko povoljnije, a da se oseti atmosfera na trgu  može se  proći i sa 50 eur par dana ranije za karte, kada se održavaju probne trke, tzv mali Palio. Medjutim, ko nije strasni zaljubljenik konjskih trka, može i besplatno uživati u  atmosferi koja se stvara na ulicama, kada se peva,  udaraju bubnjevi, vežba  bacanje i prihvatanje zastava, paradira u kostimima. Poneko se možda  i nadje na sam dan Palia u nekoj  contradi ispred lokalne crkve u kojoj se blagosiljaju džokej i konj pred trku, ili pak bude učesnik večere koja se odvija na ulicama nizom spojenih stolova, što je izuzetan doživljaj.

Iako je  glavna trka kratka, ona je samo  kulminacija prethodnih dogadjaja koji se odvijaju u nekoliko faza, pravila i ništa slično do sada mi nije bilo poznato. Konji su bez pedigrea, nisu  profesionalni trkači, već su mešanci. Biraju se pažljivo,  komisijski, iz štala contrada koje ih uzgajaju. Da bude još zanimljivije, contrada ne mora za trku da dobije konja iz svoje štale, što je pitanje sreće jer se konji  dodeljuju učesnicima trke na osnovu lutrije, pa šta koga zapadne. Tu sreći nije kraj, jer lutrija odredjuje i poziciju konja na startu glavne trke koja opet ima svoja specifična pravila kada se kreće i kako se odvija. Slavu pobednika turnira nosi ponosno  contrada a ne konj i džokej koji su prošli kroz cilj. Pobednik je konj koji posle tri kruga  prvi udje u cilj sa ili bez džokeja. Najvećim gubitnikom   smatra se contrada čiji je  konj   prošao kroz cilj drugi, a ne poslednji ! Gradjanski  ponos contrade, pobednički identitet je nešto   od čega  se živi do sledeće prilike, ali i žalost, iskrena patnja ostalih učesnika koji nekad ne mogu da savladaju emocije pa dolazi i do medjusobnih tuča, naročito ako se posumnja da je bilo podmićivanja i dogovora. Uobičajena su  i slavlja contrade ukoliko nije pobedila strana koju smatraju suparničkom! Strast u radosti proslavlja se nošenjem pobedničkog  svilenog barjaka koji osmišljavaju umetnici, delom slobodnom voljom ali i  uz obavezne detalje koji moraju biti prikazani na barjaku. Palio je koncentrat tradicije, istorije, strategije, sposobnosti, sreće i  velike strasti.

Osim trga, izuzetan utisak je ostavila katedrala i njen kompleks za koji smo utrošili celo pre podne, nahranivši oči i dušu. U zavisnosti od interesovanja za njen obilazak, na  raspolaganju su različite cene karata. Za 20 eur po osobi nagledali smo se lepote koja se ne zaboravlja: unutrašnjosti katedrale, biblioteku Piccolomini, izlazak na krov katedrale ( kroz Porta del Cielo), krstionicu, kriptu, Panoramski pogled  (Panorama da Faccitone), Museo del Opera da bi završili sa  odličnom, istorijskom light show prezentacijom (Sotto il Duomo) na nestvarnom mestu. Objedinismo  kompletan utisak remek dela arhitekture, religije i umetnosti. Prvog dana  smo šacovali katedralu u predvečerje kada se lome boje sutona nad njenom velelepnom spoljašnošću nadajući se da nas sledećeg dana njen sadržaj neće razočarati. Zebnja je bila potpuno neopravdana, a ono što nam je vizuelno pružila prevazišla je naša očekivanja. Savet budućim putnicima je da ne propuste bar minimalni obilazak unutrašnjosti katedrale, ako nemaju vremena, sredstava ili volje za nešto više. Šteta je biti u Sijeni, a  propustiti takvo remek delo. Izgradnja započeta još u 13 veku  sa idejom da bude najveća na svetu, neobičnog smera u pravcu sever – jug, zbog nedostatka novca nije dostigla željenu veličinu, ali lepota joj se ne može osporiti, kako spoljašnja, tako i unutrašnja.

Gledam fasadu od crnog - belog mermera (grb Sijene je takodje crno bele boje) sa nizom detalja, ukrasa, fenomenalnih skulptura čiji se originali čuvaju na drugom mestu. Nekoliko puta smo je posmatrali spolja, ali čini mi se opet nedovoljno kad  neko kao ja obožava detalje. Za one koji imaju manje strpljenja i fokusiranja : lepota fasade je u skulpturama niza apostola, proroka, raznih ukrasa sa grotesknim likovima. Ima tu letećih krava, koza pasa sa ptičijim kljunom ili ljudskim licem, neizbežnih lavova, ali i svinja, ptica i sl. Tu je i mozaik sa Isusovim rodjenjem, krunisanje Bogorodice. Da ne zaboravim i lepa centralna bronzana vrata na kojima se  scene slavljenja Bogorodice. Unutrašnjost očaravajuća, počev od  zebrastih, mermernih  crno belih stubova, skulptura Donatela, Mikelanđela, Berninia, tu su i slike, mozaici, vitraži i veličanstven pod koji se smatra najlepšim, ikad napravljenim. Koliko je značajan, osetljiv,  govori i činjenica da ne može uvek da se vidi, postoje meseci u godini i satnice kada je pod otkriven kako bi se sačuvao  od prekomernog  habanja koje izaziva obuća posetioca. Na izgledu poda radilo je preko četrdeset umetnika, kombinujući dve tehnike. Ploče su različitih oblika i veličina, a teme su prikazi iz Starog zaveta, Sibile, vučice sa Romulom i Remom. Izuzetno remek delo za razgledanje i on se ne sme propustiti. Lepa je i propovedaonica, mesto za hor, divan duborez stolica.

U prizemlju je prostorija Biblioteka kardinala Pikolominia, posvećena ujaku Papi Piu IV, koji je skupljao knjige, spise. Freske su neverovatnog izgleda odlično očuvane, kao da su skoro radjene, jakih boja. Iznenadio nas je plafon biblioteke, koji obiluje raznim mitološkim i pastoralnim scenama, dok  freske na zidovima pričaju  o životu i doprinosima Pikolominia.

U  zakazano vreme, sa nevelikom  grupom tik uz ulaz u katedralu skupljamo se  ispred Porta del cielo .- vrata neba. Krenusmo u penjanje uskim stepenica koje posetioci iz prizemlja katedrale ne vide, kroz fasadu do vrha, krova katedrale, gde staza i  otvori u pružaju pogled odozgo na njenu unutrašnjost. U zavisnosti koliko se  zapamtilo, postaju vidljive i neke skulpture koje nisu dostupne oku iz  prizemlja. Pogled s neba na rajski pod, okrugli vitraž gde postajemo još svesniji veličine i lepote njene unutrašnjosti. Još jedna red stepenica i izlazimo napolje, uživajući u pogledu sa vrha katedrale. Neprocenjiv doživljaj !

Nastavljamo obilazak, ulazeći u kriptu, koja je skoro otkrivena i važno je arheološko nalazište kako zbog  oslikane arhitekture sa freskama sa pričama iz Starog i Novog zaveta, iz 13 veka, odlično očuvanim, koje nisu samo na zidovima, već i na stubovima, a uočljivi su i dokazi o fazama izgradnje katedrale.

Nonšalantno trošimo vreme i  na privatan muzej katedrale iz 19 veka ( Museo dell Opera) čiji je obilazak takodje je u sklopu  ulaznice. Interesantno je da se zgrada muzeja nalazi u delu koji je sada zazidan a nekada bio predvidjen kao deo katedrale koja nije nikad dostigla zamišljene razmere. Razlog je kuga koja je uništila skoro 80 procenta stanovništva koje se nikad više nije oporavila kako u broju žitelja  tako i finansijski. U prizemlju  su divne,  originalne statue sa fasade katedrale, ogromni okrugli vitražni prozor sa pričama iz života Bogorodice, prikazima zaštitnika grada. Još dva sprata sa raznovrsnim blagom iz katedrale - oltarnim slikama, relikvijama, drvenim skulpturama, tapiserijama... teško već pratimo sva blaga jer su čula vida već zasićena.

Malo čekamo da izadjemo na terasu, (  Terrazza sul Facciaton)sa odličnim pogledom na krovove grada i širu okolinu razmišljajući o  visokom zidu koji trebao biti fasada nove katedrale. Zadržavanje na terasi je kontrolisano, ali i dovoljno, dobro odmereno  kako bi se omogućilo i drugim posetiocima muzeja da izadju na nju. Spuštamo se, i idemo sa druge strane katedrale radi ulaska u krstionicu. Nije velika, ali je bogato ukrašena, podeljena u tri svodna prolaza, sa sjajnom krstionicom, od mramora i upečatljivim bronzanim pločama sa scenama iz života Jovana Krstitelja.

Već pomalo umorni, čekamo u krstionici, ulaz  u sledeću postavku ( Sotto il Duomo ) za koju unapred ne znamo šta predstavlja. Usledilo  je neobično iznenadjenje. Ulazimo u nedefinisan prolaz, praktično smo ispod temelja katedrale, dobijamo slušalice i specijalne naočare da bi  preko dasaka bili sprovedeni u dvoranu crkve iz 17 veka. veka. Sedamo  na stolice postavljane celom dužinom oba zida dvorane i čekamo šta će se desiti. Prostorija se zamračuje, kreće muzika,  slede slike pune boja koje se smenjuju iznad  glava posmatrača, kao i na pročelju crkve. Uz dobro kombinaciju boja, muzike, prati se priča iz prošlosti Sijene, praćena  legendama, scenama iz  kulture. Utisak je snažan zbog ambijenta u kojoj se animacija odvija, kao da smo i fizički u dobu koje leti pred očima jer se slike smenjuju celom dužinom zida, ima ih i na  podu, plafonu koji dočarava nebo, a najlepši efekat je na pročelju crkvice. Lepo osmišljena 3 d prezentacija, dodatno zaokružuje prethodne utiske iz Duoma i pratećih sadržaja.

Izlazimo  iz višesatnog kulturnog uzdizanja, prepuštajući se opuštenoj šetnji. Slučajno nailazimo na prodavnicu tartufa, koja nas bez naše volje sama uvlači u unutrašnjost zahvaljujući  otvorenim vratima  sa pogledom na bogati asortiman lepih teglica uz  obaveštenje o besplatnoj degustaciji za koju su zadužene lepe devojke, plus popust koji je bio u toku. Kako odoleti, a i zašto? Ulazimo bez neke posebne zainteresovanosti za kupovinu, a izlazimo, naravno sa jedva odabranim kombinacijama teglica. Saznali smo i za par detalja - Toskana je bogata ovim podzemnim pečurkama koje rastu ispod zemlje uz korenje drveća a otkrivaju ih svinje čiji ih miris prirodno privlači, ili specijalno obučeni psi,  rupa se otkopava  sa alatkom, pažljivo srazmerno veličini pečurke. Lovci polažu poseban ispit, dobijaju dozvole,  lov ili berba je  u tačno propisanim mesecima tokom godine kako bi se zaštitile mlade pečurke koje tek treba da sazru. Tartufe koji su pokvareni, moraju se ponovo zakopati kako bi se omogućilo dalje širenje spora iz kojih će se razviti novi potomci. Teško se pronalaze, prirodna raspoloživost je ograničena, rastu skriveno, što neminovno dovodi do  izuzetno visoke cene.Beli  tartufi su cenjeniji od crnih. Specifičnog su,  jakog mirisa  u šta smo se uverili u prodavnici. Dopao nam se miris. Ponuda je bogata počev od čiste tartuf kreme ili sosa, do raznih konbinacija sa puterom, paradajzom, bundevom, senfom, artičokom, a zanimljiva je i varijanta u prahu koja se posipa kao so na špagete. Prodavačice su zaista ljubazne i pune strpljenja  u objašnjavaju šta koji proizvod sadrži i uz  koje jelo ga  je najbolje upotrebiti. Naučismo nešto i o tartufima, a  naša nepca se obradovaše novim gastronomskim izazovom.

 

Sijena nudi i niz ukusnih poslastica, ručno radjenih na osnovu starih recepata, sa marcipanom, bademima, kandiranom voćem, tu je i Panforte sa šećerom, medom, orašastim plodovima i voćem, Panperato - medenjaci sa začinima i kandiranim voćem, Cavalluci keks duge tradicije, nepravilnog oblika i ne bas posebne lepote, ali odličnog ukusa. Da ne zaboravim i mekane Riccciarelli al chocolate, tortu punu mirisa di Cecco koja je nazvana po Danteovom prijatelju.Sladokusci će uživati.

 

Siena je  Duomo, Campo, Palio, najvažnije po čemu je poznata,  ali i ne samo to. Ponadjite vučicu, pogledajte makar spolja  crkvu San Domenico, pronadjite još poneku fontanu, zavucite se u uske uličice, contrade, istražujte.

 

U pripremi -put ka jugu, Pitiglianu