Povratak na Kiklade - Andros - putopis

[jelenap.]

Toliko sam ponovo priželjkivala te bele kućerke sa plavim i zelenim žaluzinama, protkanim drvom bugenvilije, rasute po brdu, podignute na ivici stene, te bele crkve na plažama, na najvišoj tački ostrva, nepristupačnim mestima, kanjonima, ta stada koza uz put, sa najneobičnijim „frizurama“, na najneobičnijim mestima, na obronku stena.

Sećam se Kiklada rado i često ih spominjem u najlepšim pričama. Folegandros, Milos i Amorgos su me kupili te dve hiljade i trinaeste godine. U proteklih pet godina sam obilazila neka druga ostrva. Recimo da sam u par navrata bila blizu Kiklada, ali sam ih uvek nekako zaobilazila.

Početkom godine sam rekla: „Ove godine Andros i Kea“. Međutim, kako je vreme prolazilo i planovi su se menjali. Nakon raznih kombinovanja, došao je u obzir i Krit. Kako sam zakasnila sa rezervacijom smeštaja za tako velik zalogaj kao što je Krit, opet su se realni planovi sveli na Andros, ali i Limnos. Limnos je otpao zbog plaža koje nisu bile po mom ukusu. Andros je dočekao svojih pet minuta. I srećna sam zbog toga. Veoma.

Na ostrvo smo stigli sa smirajem dana. Odmah se osetio taj miris Kiklada. Gazda Antonis nas je sačekao ispred smeštaja. Nismo se raspakivali, već smo se žurno spustili do centra sela Batsi. Septembar je, četvrti, ali u Batsiju sezona izgleda traje i dalje. Živahno je, taverne su pune, deca trče, svađaju se, pa mire na improvizovanom trgu sa malim ringišpilom i bundevom na žeton za 1EUR. Lepo izgleda Batsi noću, lepo i danju, posebno sa prilaznog puta. Gladni smo nakon celodnevnog putovanja, pa sedamo da prezalogajimo giros, po proceni da će u biti bolje u kafani na uglu nego kod njihovog komšije. Konobar nas obaveštava da danas isti nemaju, iako na tabli kao prva ponuda dana stoji upravo giros, pa nam nudi neku zamenu, što mi i prihvatamo, jer kao što rekoh, gladni smo. Dodatno nam ubrzani konobar saopštava da ćemo duže sačekati, jer je gužva velika. Sjajno. Dok smo sedeli praznih stomaka i čekali famozno „nešto“, pored nas, za čudo, sedoše dvoje naših ljudi. To je inače, jedino dvoje naših, koje smo u narednih deset dana videli na ostrvu, a pomislili smo posle prve slučajnosti: „Pa ovde ima Srba!“

 

Izmenjeno 20 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Drugi dan

Deka Antonis nam je dao mapu ostrva i knjigu sa bitnim tačkama koje ne treba propustiti. Ja sam već spremila moj vodič i upoznala se sa lokacijama koje vredi videti. Odlučili smo da krenemo ka plaži Felos. Ona se nalazi na zapadnoj strani ostrva. Do iste vodi asfaltni put. Ima prirodnog hlada i plaža je peščana. Jedna pristojna plaža, ali ništa što već nismo videli.

Odmah iza uzvišenja u pravcu Gavria nalazi se plaža Kourtali. Manja od Felosa, sa istim karakteristikama. Dakle, opet ništa spektakularno, ali za nijansu lepša od komšinice. Do nje sam prošetala, par minuta po širokom zemljanom putu.

Nakon odmora sam silila da krenemo na plažu Vlihada. Ona se nalazi na severozapadnom delu ostrva i do nje, kao i do plaža Pisolimnionas, Kaminaki i Pirgos vodi zemljano – šljunčani put, veoma strm, gotovo sve vreme, dovoljno širok, ali ne i izravnan. Vozili smo mi tako nekih kilometar do dva, ali nam je ostalo još dobrih tri kilometra, pa smo se prisetili da će nam auto trebati, kako još tih 10 dana na ostrvu, tako i za povratak kući, a i nadalje, pa jedna hladna glava (svakako ne moja) ipak racionalno odluči da se vratimo natrag. Pokušavala sam u narednim danima da proguram priču o obilasku severnijih plaža, ali gospoda nisu htela ni da čuju. Samo se pogledaju i izgovore: "Dižemo puč" i šta mi drugo preostaje, osim da ih vodim na urbane plaže.

Stoga smo nakon pokušaja odlaska na Vlihadu, ipak pronašli malu uvalu između Psili Amos i Kipri i ona je uletela u uži izbor za pobedničku plažu Androsa. O njoj je pisao Ultralamb. Lako ju je pronaći. Na glavnom putu postoji proširenje za auto, a onda se stazom spušta par metara do same plaže.

Veče smo posvetili Batsiju, jer je zaslužio. Em nam je najbliži, em je na ostrvu najlepši i najprijatniji.

Izmenjeno 20 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Treći dan

Odlučili smo se za jugoistok ostrva i odlazak ka zalivu Korthi. Još uvek nisam imala dovoljno vremena da proučim i knjigu koju nam je deka Antonis dao kao pomoć za kretanje po ostrvu, pa sam tek kasnije ustanovila da smo nekoliko lokacija promašili, a mogli smo ih uvrstiti u usputni stop. Zbog toga su manastir Panagia Tromachani, kao i selo Aidonia ostali neotkriveni. Kasnijih dana nismo više imali u planu da idemo na tu stranu, osim da namenski baš te lokacije obiđemo. 

Stigavši u pusto selo Korthi, projezdili smo glavnom ulicom.

Pratili smo znake za plažu Tis grias to pidima ili staričinu plažu. Jedan mali deo puta je neasfaltiran, ali nije težak. Kod znaka za plažu postoji manji parking, pa se dalji put nastavlja pešaka, po obodu stene. Plaža je poznata po steni za koju je vezana legenda koja glasi: Starica i njena kćerka su poslate u Pano Kastro da zatraže pomoć pri najezdi Turaka. U toku noći starica je otvorila kapiju utvrđenja i Turci su uspeli da uđu i porobe stanovništvo. Zbog sramote starica se bacila sa zidina utvrđenja u more i na plaži koja se nalazi podno Kastra se pretvorila u kamen. Kažu i da stena liči na staricu sa šalom oko vrata, mada ja nisam videla sličnost.

Pesak je siv, hlada nema, a zbog vetra je teško staviti suncoban bez nekih specijalnih pomagala. Oni iskusni posetioci Kiklada koji su navikli na vetar nose svoje profi suncobrane, koje duboko zakucaju u podlogu i kamenjem pričvrste kanape koji su vezani za krake suncobrana. Viđala sam i ranije taj izum, ali nikako da se setim da isti i kupim.

Pre same plaže Tis grias to pidima se nalazi uvala do koje takođe može da se spusti i iznad koje je izgrađena crkvica Agia Sofia, ali se pored centralne poznate plaže, niko ili retko ko kupa na maloj zapostavljenoj.

Spustili smo se ponovo do sela, pa se provezli da „panoramski“ osmotrimo teren. Na kraju sela sa leve strane, a vodi put do nje, se nalazi mala plaža Vintsi.

Nismo se dugo zadržavali u Kortiju, već odlučujemo da krenemo putem ka Hori u potrazi za nekom tavernom. Gospođica je umorna od brćkanja zaspala, pa nam to daje vremena i mogućnosti da pronađemo put do Pano Kastro, lokaliteta koji je pored još par pobedio na ovogodišnjem takmičenju. Dakle... kakva lokacija, kakav grad... nekako, moram priznati, iako nisam posetila Maču Pikču, da me je ovaj lokalitet podsetio na pomenuti. Samo u mini izdanju.  

Na 600m nadmorske visine nalazi se Gornji grad još znan kao dvorac Faneromeni. Na ulazu u grad se nalazi istoimena crkvica, a vidljivi su ostaci zidina, temelja i zidova kuća, cisterni i male kapele.

Dok sam ja uživala u Pano Kastro i vraćala se u neka davno prošla vremena, gospodin je u autu čuvao usnulu gospođicu, a njegov stomak je oglašavao vreme ručka. Nastavak puta se sveo zaista samo na traženje taverne, koje nikada nema baš onda kada najviše treba, pa smo za sada propustili obilazak manastira Panachradou. Spustili smo se do plaže Sineti, prateći oznaku za restoran, koga dole naravno nije bilo, pa već izgladneli, uputismo se u Horu. Sineti je prelivala plavo zelenu boju, uz pokoji talas. Izgledala je zanimljivo, pa rekosmo da ćemo se ovde neki dan kasnije i vratiti.

Put od sela Kochilou podno Pano Kastra do Sineti delom vodi kroz kanjon Dipotamata, i isti je protkan starim vodenicama i kamenim mostovima. Sa magistrale može se spustiti kozjim puteljcima do samog kanjona, ali mi ovom prilikom nismo imali vremena za tu pustolovinu. Put pored reke kroz kanjon je do 1950. godine bio jedini spoj Hore i sela Korthi.

Prilazi Hori sa južne i severne strane su, malo je reći, fascinantni. Mi stižemo sa juga ostrva i nismo mogli, iako gladni, da ne stanemo i ovekovečimo tu lepotu od prizora. Pogled prvo doseže do plaže Lidi, prelazeći Paraporti plažu i zaustavljajući se na beloj Hori. Kada oči upiju lepotu, spaze i plažu Nimborio koja se smestila u drugoj uvali glavnog grada ostrva.

U Hori smo parkirali na samom ulazu u grad. Nedaleko odatle nalazi se početak pešačke zone. U gradu postoji nekoliko muzeja i to Arheološki muzej na trgu Theophilos Kairis, odakle stepenice vode do plaže Paraporti, Muzej savremene umetnosti u blizini prvo spomenutog, Folklorni muzej na samom ulazu u Horu i Digitalni muzej do koga nisam uspela pronaći put. Nije nam se pogodilo da obiđemo nijedan muzej u gradu, nažalost, ali jesmo obišli Arheološki muzej u Paleopolisu.

Seli smo u prvu tavernu na koju smo naišli, a da je otvorena. Brzinski smo smazali giros, takoreći s nogu i uputili se u šetnju Horom do Trga nepoznatog mornara odakle se preko dosta strmog, kamenog venecijanskog mosta, može prebaciti na ostrvce koje je domaćin starom mletačkom zamku izgrađenom 1207. godine. Odatle se odlično vidi svetionik Tourlitis, izgrađen 1887. godine. Ovo je prvi svetionik u Grčkoj koji je radio automatski tačnije nije zahtevao stalni nadzor i jedini je u Evropi izgrađen na steni. Tokom II svetskog rata je bio uništen, ali je u originalnom obliku ponovo rekonstruisan 1994. godine. Nalazio se i na grčkim poštanskim markama.

Naravno da sam se javila kao dobrovoljac da „preskočim“ most i kročim na staru tvrđavu, te uživam u pogledu na Tourlitis. Gospodin i gospođica su ostali da čekaju podno mosta, gde je gospođica uporno kukala da se želi tu okupati. Želja joj nije uslišena iako na improvizovanoj plažici ima kupača, jer prilaz nije nimalo podređen deci njenih godinica.

Dok sam na tvrđavi jurila što bolji kadar svetionika, momak, jedan od još dvoje trenutnih posetilaca tvrđave pored mene, mi je dao smernicu da se uvučem u kulu na samoj ivici stene i kroz rupu u zidinama napravim fotografiju Tourlitisa. Kaže: „Fotografije mogu biti zanimljive“. Nije pogrešio. Fotografije su perfektne.

 

Izmenjeno 21 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Četvrti dan

Danas sam odlučila da krenemo na severoistok ostrva. Konkretno do plaže Ateni. Nakon planinskog asfaltnog puta, spuštamo se na širok šljunčani put. Putničkim automobilom do plaže se može sasvim pristojno spustiti. Desnom stanom puta se proteže reka i zelenilo koje je oivičava. Na plaži Ateni, koja se prostire desno od crkve Panagia postoji nekoliko suncobrana i ležaljki, kao i bar Ateni.

Na levoj plaži Mikro Ateni postoje dva usamljena suncobrana i mini peščana dina u zaleđu. Biramo manju plažu, jer duge velike, glomazne plaže nisu u sferi našeg interesovanja. Plićak je veoma dug, boja vode je zelenkasta i plaža simpatično izgleda.

Nakon odmora poterala sam gospodu da krenemo u dalje istraživanje. „Umislila“ sam da naš auto može na Vori plažu. Tamo se nalazi nasukan brod i ja sam odlučila da to moram videti. Nakon planinske vijugave vožnje preko sela Remata i izbegavanja radova na putu, kao i uspešnog prolaska barikada, dođosmo do puta za plažu Vori. Put obećava, asfaltni je... ali nažalost samo nekoliko stotina metara. Odatle kreće širok put (koji izgleda kao i gotovo svi neasfaltirani putevi na ostrvu), ali sa strmijim nagibom i ne baš uravnatim delovima puta. Shvatila sam da bi put do plaže poduže trajao uz mogućnost da oštetimo auto. Zato se pomirih sa činjenicom da kopnenim putem plažu ni brodolom neću videti. Sa povratkom u smeštaj i proverom fotografija nasukanog broda, palo je olakšanje, budući da skorašnje slike kazuju da je neka golema oluja raznela ostatke broda naokolo i da samo delovi vire sa površine.

Provozali smo se do sela Arni, videli pešačku trasu do izvora Mazani, pa se preko sela Vourkorti koje nosi epitet sela na najvišoj nadmoskoj visini na ostrvu, spustili do manastira Agios Nikolaos koji je bio zatvoren između 13-17h. Skazaljka na satu je pokazivala u pravcu broja 2. Ovekovečili smo samo zidine manastira, kao i deo unutrašnjosti. U manastirsku crkvu nismo mogli. Priupitala sam monahinju koja je sedela za šivaćom mašinom i šila, da li je manastir zatvoren, u nadi da će nas možda ipak pustiti unutra, ali ona očigledno nije imala nameru da prekida svoj posao, pa mi odgovori potvrdno i nastavi da radi.

Nastavljamo spuštajući se ka Hori i ovaj put nailazimo na pogled sa severa koji je takođe fascinantan, ali je pogled sa juga za nijansu ostavio veći utisak na mene.

Uz put se nalazi manastir Agia Irini. Pravim fotografiju sa magistrale i nastavljamo ka selu Apikia.

U „centru“ sela bele stepenice vode do izvora Sariza, čija se voda smatra za veoma terapeutsku. Nedaleko se nalazi i fabrika za flaširanje pomenute vode.

Vreme je za plažu i od dve opcije lakši ili teži prilaz, ja po pravilu naravno biram teži. Prolazimo plažu Gialia koja se nalazi tik uz glavni put i ipak parkiramo na vrhu brda iznad plaže Piso Gialia. Nađosmo put do plaže, pa se strmim stepenicama spustimo do vode. Smestismo se na poslednjoj uvali, onoj bez plažnog mobilijara. Odmorismo, dovoljno da se spremimo na uspon sa plaže. Mogu vam reći da sam naredna dva dana imala jaču upalu mišića. Znajući da je upala posledica penjanja do Pano Kastro, pa pentranja po peščanoj dini, te uspona sa plaže Piso Gialia, ne bi mi uopšte žao.

 

Izmenjeno 21 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Peti dan

U blizini Batsija nalazi se manastir Zoodochos Pigi, kažu najveći manastir na ostrvu. Krenuli smo ka njemu, usput gledajući stado koza kako iskače iza oronulih ruševina kamene kule. Na putu do manastira nas je auto ispred, udavio menjanjem brzine iz prve u drugu. Naišli smo na zatvorena manastirska vrata. Stoji zvonce, piše pozvonite. Nekolicina ljudi čeka da uđe kao i mi. Gospođa pored vrata, iz auta koji nas je dobrano namučio, pita odakle dolazimo. Odgovaram Srbija. Ona sa oduševljenjem konstatuje: "Oh, bratska zemlja, veoma nam je drago".  

Čekali smo neko vreme, pa odlučili da krenemo na plažu. Na silaznom putu u susret nam je dolazio mali sivi automobil. Kroz otvoren prozor smo čuli ženu iz auta kako viče: Stop. Mi ukočismo, vratismo u rikverc par metara i dama poče na grčkom da nam nešto objašnjava, pa pokazuje rukom na manastir i govori OPEN. Mi u glas odgovorismo NO. Iskobeljasmo se nekako da nas dama ne okrzne autom kojim se dobrano približila i nastavismo dalje naš put. Nekoliko minuta kasnije, proletela nam je slika dame u autu u kom su bile i dve monahinje. Shvatismo da je gospođa htela da nam saopšti da će one otvoriti manastir. Eh taj nemušti jezik. Da smo bili u pravu, potvrdili smo dan kasnije, kada nas je nakon zvonjenja na vratima manastira, sačekala upravo ta dama iz malog sivog auta.  

Podno manastira se nalazi plaža Kipri. Hteli smo na neku manju plažu, pa odlazimo na Agios Kiprianos.

Samo smo osmotrili teren i odlučili da ipak nastavimo ka Psili Ammos poznatijom pod imenom Golden beach.

Neki oblaci su se nadvili nad ostrvom, pa smo relativno rano krenuli put smeštaja. Dogovor je bio da ručamo i krenemo na neku plažu u blizini. Palo je par kapi kiše, koja su izgleda delovala uspavljujuće na gospodina, pa je moja ideja o odlasku na plažu ostala upravo samo to – nerealizovana ideja.

Kada se gospodin probudio iz svog „slatkog“ sna i video moj „oduševljen“ izraz lica, znao je da im se ne piše dobro. Hmm, odmah je shvatio da će sutradan morati da se iskupi za moje „izgubljeno“ vreme.

Gospođica i ja smo krenule do iskopina grada Ypsili, ali smo naišle na zatvorenu kapiju. Pisalo je da je radno vreme samo petkom od 08-13h. OK, odlučili smo da naš boravak od sedam dana, produžimo za još tri, što znači da mi u petak krećemo sa ostrva. Trajekt kreće u 10:15h, biće vremena da su u 8h nacrtam na vratima lokaliteta.

Predveče smo proveli u šetnji Gavriom kako bi između ostalog kupili i karte za povratak.

A veče u Batsiju na terasi slatkarnice Lokou Bomb uz lokumades i palačinke koje je Sladja preporučila i bila u pravu. Uh, jedna ukusna šećerna bomba nas je strefila.

 

Izmenjeno 21 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Šesti dan

Ponovna poseta manastiru Zoodochos Pigi bila je uspešna.

U planu je plaža Vitali i odlazak na severoistočnu obalu, koja važi za nepristupačniju i suroviju. Konfiguracija tla je drugačija od zapadne strane. Severoistočne plaže su mahom šljunčane, sa veoma strmim ulaskom, ali tirkizne boje vode i meni prijatnije za oko. Vitali je plaža koja je pobedila ostale, gledajući po mom kriterijumu. Put do sela Vitali je asfaltni, nakon sela se spušta na dobar širi šljunčani put koji vodi do same plaže. Plaža je bila iznenađujuće posećena. Takođe, zanimljivo je da su na većini plaža podignute crkvice koje, pored osnovne namene, daju neki šarmantni ton obali. Desno od plaže Vitali se nalazi još jedna uvala do koje se može proći pešaka preko brda ili autom putem koji ne mogu reći kakvog je kvaliteta, budući da tuda nisam prolazila. Ta plaža je pusta, divlja, dok se na Vitali plaži nalazi jedan bar i set plažnog mobilijara.

Na putu od Vitali ka selu Agios Petros nalazi se stara ckva Pantokrator. Može se do nje sa glavnog puta spustiti strmijim zemljanim putem.

Dolazimo u selo Agios Petros i pratimo znake za Kulu Agios Petros koja je izgrađena tokom IV i III veka PNE. Služila je kao osmatračnica jer sa visine od 20m ima dobar pogled na more, ali i kao skrovište za rudare iz rudnika bakra koji su se nalazili u blizini kule.

Gospodinu nije padalo na pamet da po suncu krene u pohod na kulu, a meni isto tako na pamet nije padalo da obilazak propustim. Dogovor je bio da me gospoda sačekaju na istom tom mestu.

Spuštala sam se kamenim uređenim stepenicama ka kuli i vidik je bio sve bolji i bolji. Sve vreme mi je prolazilo kroz glavu da se pod upalom mišića treba vratiti ovim putem i potajno molila da konačno pristignem, kako bi povratak bio kraći i samim tim lakši.  

Kratko sam se zadržala kod kule i dve male bele kamene kapele pored i već snagu usresredila na povratak, kada sam ugledala zemljani širok put, ne preterano strm ni dug, koji se spaja sa glavnom magistralom kojom mi treba da se vratimo za Gavrio. Pogledom sam pronašla tablu sa oznakom pešačkog puta na vrhu brda odakle sam krenula u spust ka kuli, sa nadom da će se gospodin zapitati bar u nekom momentu kako se provodim. Počeh da ga dozivam, ali na pomolu nema nikoga. Napravila sam još jedan krug oko kule u koju se ne može ući jer je katancem zabravljena i pomislih da pokušam još jednom da dozovem gospodina. Iznenađujuće, pojavilo se „svetlo na kraju tunela“ i ugledah gospodina kako maše i pokazuje mi upravo taj put kojim sam planirala da se vratim. Spašena sam, kakvo olakšanje. Hvala beskrajno.  

Za par minuta su me pokupili na glavnom putu.

 

Izmenjeno 21 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Sedmi dan

Danas sam rešila da gospodu malo provozam po ostrvu, da im se odužim za spavanje popodne umesto odlaska na plažu od pre dva dana.

Krenuli smo magistralom kroz centar ostrva ka Hori. U selu Melida nalazi se crkva Taxiarchis, podignuta između XI i XII veka. Lepa crkvica karakteristične gradnje za vizantijski period. Nažalost, nismo mogli da uđemo u istu. Sve te male crkve su mahom zatvorene.

Put nas je dalje vodio ka manastiru Agia Marina. Deluje da je isti još uvek u fazi renoviranja i oko same crkve su sada podignute visoke zidine koje izgledaju kao kamena tvrđava. Manastir, vidim po fotografijama, ranije nije ovako izgledao, već su zidine bile kikladski bele.

Ono šta je na mene ostavilo jak utisak, a da se nisam ni nadala da će tako biti, su deo mošti Ognjene Marije, koje se upravo u manastiru i nalaze. Neko vreme se već interesujem gde se nalaze mošti Svete Marine i gde iste mogu videti. Deo mošti se do skora nalazio u Albaniji, na planini Lunga u manastiru Svete Marine, iznad Ohridskog jezera i mesta Pogradec, što bi mi bilo koliko toliko pristupačno, ali sam onda pronašla informaciju da su mošti prenete iz tog manastira. Jedan deo mošti se nalazi na Svetoj Gori u manastiru Vatoped, ali tamo meni kao ženi, pristup nije omogućen. Zato je ovo bio iznenađujuć momenat za mene, toliko da sam crkvenjaka dva puta začuđeno i u neverici pitala da li su to zaista mošti Svete Marine.

Podigli smo se do sela Apikia. Ovde smo pokušali da dopremo do vodopada Pithara, za koji je u svim uputstvima pisalo da se nalazi udaljen 10 minuta hoda od glavnog puta. Međutim, na terenu to baš i nije tako lako. Predeo je neprohodan, tačnije nema staze, bar je ja ne videh, već mora da se po stenama i rečici vere i gazi i verovatno ide uzbrdo tih 10-ak minuta.

Sledeći stop sam odlučila da bude u luci Hore, tačnije na obodu plaže Nimborio, kako bismo dobili informacije kada brodovi plove do plaže Ahla. U samoj luci je bilo prilično pusto. Nigde nisam videla pano sa bilo kakvim obaveštenjem. Zamolila sam devojku sa kovrdžavom kosom zaposlenu u kantini za pomoć. Ona mi reče da brod Rania plovi na Ahlu, ali samo... vikendom... O ne, pomislih, pa danas je ponedeljak, a mi u petak napuštamo Andros. Ipak mi je dala broj telefona kapetana, međutim moja poruka sa pitanjem kada možemo očekivati polazak na Ahlu je ostala bez odgovora. Nameračila sam se da ipak dospem do Ahle, jer sam smatrala da će mi se ova plaža najviše dopasti, gledajući fotografije, pa sam pročačkala kontakte tri rent a car agencije i poslala upit da li imaju neki slobodan džip ili sličan auto koji može na plaže Vori i Ahla. Od jedne sam dobila povratnu informaciju da nemaju slobodnih džipova, kao i da standardni auto ne može do Ahla plaže, od druge da nemaju raspoloživih vozila, a treći se nisu ni oglasili. Samim tim, tu se završila moja potraga i šansa da ipak odem do Ahle, budući da je ostajala samo mogućnost da doplivam ili dopešačim.  

Uputili smo se na plažu Sineti, usput proveravajući kakav je spust do plaže Lidi. Sa prilaznog puta za helidrom, potrebno je spustiti se uzanim kozjim puteljkom do same plaže.

Na Sineti je duvao razjarujuć vetar i vodu je dobrano isprljao. Gomilica đubreta se kovitlala među talasima. Nisam pročitala beleške koje sam pre puta pripremila o radnom vremenu Folklornog muzeja u selu Sineti, pa smo nasumično krenuli u obilazak. Muzej je bio zatvoren, pust, videlo se da neko vreme ne radi. Kada sam ponovo pogledala beleške, videla sam da je radno vreme samo tokom jula i avgusta i to svaki dan od 9-13h i od 17:30-21:30h.

Na redu je selo Aladino i obilazak starog kamenog mosta, gde se jato gusaka skupilo uživajući u hladu ispod.

Od kamenog mosta vodi pešačka staza do pećine Foros. Kameni most je tačka razdvajanja nekoliko pešačkih staza. Jedna od njih vodi i do kamenog mosta Stichiomeni udaljenog otprilike 1km. Do pećine znak kaže da ima manje od 500m uzbrdo. Gospoda ostaše da gledaju patke, a ja se odvažih za odlazak do pećine. Ulaznica se plaća 5EUR, obilazak sa vodičem traje približno 20-ak minuta. Pećina nije velika. Vodič provodi kroz odaje i objašnjava osnovne činjenice o ukrasima, pa potom kako su koje stalaktite ili stalagmite nazvali, po onome na šta isti podsećaju, pa tako ovde možete videti ukrase u obliku grada, zmaja, vodopada, snega, lampe. Pećina je prošarana mermerom na nekim delovima, šetaju sitni slepi pauci, postoji i jezero do koga se ne može doći. Malo saginjanja da se glavom ne klepi od neki ukras je poželjno.

Kako smo gotovo ceo dan obilazili okolinu, zamoliše gospoda da ih odvedem i na neku plažu da se malo osveže. Spustili smo se na plažu Chalkolimnionas. Peščana je, plićak je dug, brdašcem iznad dominira crkvica, postoji nekoliko garaža za čamce, mini bar i asfaltni put vodi do same plaže.

 

Izmenjeno 21 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Osmi dan

Od severnijih plaža ostala nam je Zorgos, do koje se može putničkim automobilom. Do Mikri i Megali Peza ne mogu baš garantovati da je put prohodan, jer plaže nisu popularne. Bar ne kao Zorgos. Jedan mali deo puta već kod same plaže je asfaltiran, ponajviše iz razloga što su tu izgrađeni luksuzni apartmani. Plaža je slična po granulaciji plaži Vitali, pa čak i strm ulaz u vodu, kao i boja vode.

Mogu reći da je ovaj dan bio još jedan od onih gde su gospoda po drugi put uspela da me prevare, a ja nasednem na istu foru. Opet digoše puč i rekoše da žele u apartman na ručak, ali da ćemo zasigurno nakon obroka na plažu. Desilo se isto što i prvi put. Gospodin je prilegao da odmori... i zaspao... međutim već su navikli da ih opet sutradan čeka moj plan i program... pa se nisu mnogo bunili... 

Izmenjeno 21 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Deveti dan

Provezli smo selom Pitrofos, pa skrenuli u brdo ka Ano Pitrofosu gde se nalazi muzej maslina. Pratili smo table sa oznakom muzeja, a onda stigavši do cilja, bili razočarani što je muzej zatvoren. Tabla sa radnim vremenom kaže da tokom septembra rade vikendom i ponedeljkom od 10-15h, ali su svakako na toj tabli izraženiji hvalospevi o tome kako su po Tipadvisor-u jedan od 10 najboljih muzeja u Grčkoj, nego informacija o radnom vremenu. 

U selu postoji i tradicionalno korito za pranje veša na izvoru, kojih na Androsu ima na još nekoliko lokacija.

Spustili smo se na glavni put pa odvojili za selo Menites. Još jedna pobednička lokacija Androsa.

Mogla bih satima šetati po selu i njegovoj okolini. Divan hlad u senci drveća, fontana naziva šest lavova, od kojih je ostalo samo četiri lavlje glave, crkva iznad, dve taverne, nekoliko kamenih mostova, pešačke staze, zelenilo na sve strane, kamene kule iz XVII i XVIII veka, potoci, šum vode, mali vodopad, divlje guske u vodi, smokve, nar i kaktusi. Kao da je neko došao i sve ovo nacrtao po želji. Zaista divno mestašce.

Nastavljamo putešestvije i prolazimo kroz selo Mesaria. Putokaz za crkvu Taxiarchis iz XII veka, koja po stilu gradnje umnogome podseća na onu iz Melide nalazi se na glavnom putu. Do crkvice je potrebno otpešačiti nekih pedesetak metara. Ni ova svetinja nije bila otvorena za posete.

Put nas vodi u selo Stenies. Pravimo odmor na plaži Gialia, uz pokušaj kupanja, budući da se more razjarilo i talasi postali nedruželjubivi. Ostavljamo gospodina da kroti talase i nas dve odlazimo do malog jezera podno mosta par destina metara od plaže. Gospođica se udobno smestila u blizini vode. Dve divlje guske koje tu gazduju, kupale su se, plivale, dok nisu ugledale gospođicu kako sedi na obali. Jedna od njih je svom silinom jurnula ka gospođici sa namerom da je gricne. Čim sam se približila, guska se povukla. Ako se nađete u blizini ove plaže i kojim slučajem budete želeli da uživate u performansu ove dve guske, budite oprezni, jer one nisu baš druželjubive.

U selu Stenies postoji nekoliko stvari koje je zanimljivo videti. Prva na putu je stara fabrika za proizvodnju testenine. Tačnije ruševine fabrike. Mogu se videti sa puta, a dolazak do lokacije bi morao biti sa suprotne strane puta i reke, rekla bih.

Sledeće na šta smo naišli je stari Lavlji most. Spustili smo se do reke i ponovo uživali u prirodi i hladovini.

Još jedna lokacija, a to su ruševine kule Apatouria Mouvela, se nalaze nedaleko od Lavljeg mosta. U kulu se ne može ući, jer je sve razrušeno, ali se spolja može osmotriti. Ova kula je najstarija na ostrvu i izgrađena je pretpostavlja se u XIII veku. Ona predstavlja primer gradnje kule sa kvadratnom osnovom, kojih po ostrvu ima baš dosta.

Stigli smo na Paraporti plažu gde je gospodin nastavio da se rve sa talasima i na kraju, podrazumeva se, izašao kao pobednik. Al da su se naigrali – jesu.

Nekoliko dana ranije smo zaobišli obilazak manastira Panachrantou. Sada je bilo idealno vreme za odlazak do svetinje. Od svih manastira ovaj je po mojim kriterijumima najlepši. Pogled sa planine Gerakones na okolna sela i Horu je neprocenjiv i nezamenjiv. Iako je vetar pretio da nas totalno oduva odatle, nije uspeo da nas omete u uživanju.

Izmenjeno 22 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Deseti dan

U nastavku sela Batsi nalazi se oblast Stivari sa istoimenom šljunčanom plažom. Nakon nje je peščana plaža podno hotela Aneroussa naziva Delavoyia, a na kraju zaliva nalazi se plaža Agia Marina.

Ovaj dan je osvanuo tmuran, pa smo nakon vožnje priobalnim putem pored gore pomenutih plaža, ipak odlučili da krenemo ka Arheološkom muzeju Paleopolis gde se nalaze predmeti i skulpture pronađene u drevnoj prestonici ostrva istoimenom selu Paleopolis. Ulaz u muzej se naplaćuje 2EUR. Radno vreme je svim danima osim ponedeljka od 9-16h.

Ostaci potopljenog grada mogu se videti sa vrha brda gde se nalazi muzej. Do same plaže Paleopoli mora se sići pešaka, jer ne postoji put za automobile. Nije blizu i treba ozbiljnija priprema ako bi se neko odlučio za silazak.

U Stavropedi se put račva na tri strane, jedna od njih vodi ka plaži Apothikes. Deo puta je zemljani, na momente ne baš sjajnog kvaliteta, ali se dole može standardnim automobilom. Na plaži postoji bar i plažni mobilijar. Plitko je i podloga je peščana.

Za večernji pozdrav sa Batsijem biramo ponovo Lakou Bomb.

Izmenjeno 22 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

Jedanaesti dan

Stigao je petak, koferi su spakovani, karte spremne, međutim ostao mi je obilazak lokaliteta Ypsili. Karta je 2EUR i lokalitet nije spektakularan, čak bih mogla predložiti da isti možete preskočiti. Nema mnogo očuvanih ruševina, osim zida koji je opkoljavao utvrđenje i veoma siromašan splet unutrašnjih zidova.

Lagano smo stigli na trajekt da se ukrcamo i mašući pozdravimo lepi Andros.

Izmenjeno 22 sep 2018 (jelenap.)

[jelenap.]

PUTOVANJE

Putovali smo kompanijom Fast ferries iz Rafine do Gavria i natrag. Plovidba traje 2 sata. Cena karata u odlasku je bila 78 EUR (osoba 19 EUR, auto 40 EUR), dok je u povratku cena karata bila 56 EUR (osoba 14 EUR, auto 28 EUR). Deca do 5 godina ne plaćaju kartu. U odlasku smo putovali popodnevnim tajektom u 17:30h, a u povratku jutarnjim u 10:15h.

Vetra nije bilo ni u odlasku ni u povratku, te je put protekao sasvim korektno.

SMEŠTAJ

Smeštaj za koji smo se odlučili je Vila Koula u Batsiju, gde je i Sladja bila smeštena. Mislim da je ona sve lepo opisala, ja ne bih imala ništa da dodam, osim da ponovim da je sve veoma čisto i da su gazde izuzetno predusretljive. Nameštaj je starijeg datuma, ali nama ništa u studiju nije nedostajalo. Cena koju smo plaćali za period 04.09. - 14.09. je 20 EUR noć.

Dakle, smeštaj je za preporuku, ukoliko vam nije neophodan luksuz.

OSTRVO

Iznenadila sam se posećenošću ostrva i to u septembru. Zaista nisam očekivala toliku količinu automobila koja cirkulišu, mislila sam da će biti definitivno manje ljudi uveče u gradu, ali sve je bilo suprotno onome što sam predviđala. Nakon 10. septembra se ostrvo vidno ispraznilo.

Nekako nisam stekla utisak pre puta da idemo na ostrvo koje je u toj meri razvijeno. Razlikuje se od ostalih Kiklada koja sam obilazila. Stil gradnje takođe nije totalno kikladski. Recimo deo oko Hore, tačnije selo Stenies je celo u belim kućama sa klasičnim krovovima. Deo oko sela Korthi ima dosta kamenih kula iz XVII i XVIII veka. Takođe, veoma vole da koriste kombinaciju kamena i klasične bele fasade. Dosta ima i kamenih kuća. Ono što još odudara od ostalih Kiklada je količina zelenila. Ostali Kikladi mu mogu komotno pozavideti. Dakle, ostrvo nije golo. Ima i dosta izvora, korita za pranje veša, manjih česmi po selima.

Još jedna zanimljivost je da je celo ostrvo podeljeno što potpornim, što pregradnim kamenim zidovima. Viđala sam zidove i na ostalim ostrvima, ali u ovoj količini, svuda i svagde ne. Da li su delili zemljište među sobom ili su krčili podlogu od kamenja da bi ona bila plodnija, pa slagali kamen na kamen praveći ograde, ostala mi je nepoznanica. Te ograde su mahom stvarno ograde, dakle pravljene su tako da je sitan kamen slagan jedan na drugi u horizontalnom položaju, pa je niz prekinut velikom kamenom pločom postavljenom u vertikalnom položaju, pa nastavljen slaganjem kamenja i tako u nedogled. Dakle, smisleno su pravljene pregrade. Ako neko ima preciznu informaciju koja je svrha tih zidova, bilo bi lepo da istu podeli.

Oznake na ostrvu su baš loše. Negde ih nema, negde su samo na grčkom alfabetu. Dosta puta smo videli znakove koji su izbledeli i sa njih se jedva naziru slova. Dakle, četvoro očiju je nekada bilo malo.

Mreža puteva, moglo bi se reći, je razvijena, ali i ovim glavnim putevima treba obnova. Ne mogu reći da ima rupa, ne, ali uglavnom su iskrzani po krajevima, dok negde treba da se prošire. Dakle, presvlačenje novog asfalta bi im dobro došlo. Daleko od toga da se tuda ne može normalno voziti... može... ali definitivno putevi vape da se srede. Mada, nakon par dana, moram priznati, sam se potpuno navikla na taj kvalitet puta, pa više te nedostatke nisam ni uočavala. Sporedni zemljani putevi su iznenađujuće široki i to gotovo svuda, ali nisu na svim deonicama izravnani. Negde su dobri, šljunčani sa manje rupa i to uglavnom do popularnijih plaža, dok su negde, recimo na severu ostrva strmi i ne toliko ravni.

Nafta je izrazito skupa. Cena dizela je bila od 1,52 EUR do 1,62 EUR. Na kopnu oko Atine se može naći po ceni od 1,36 EUR. Skuplje su obe pumpe kod Gavria, kao i Eko pumpa kod Batsija, od pumpe Revoil kod Androsa.

Lanac marketa Masoutis je odličan, opremljen i jeftiniji od lanca AB marketa, koji takođe ne zaostaje mnogo u ponudi. Masoutis se nalazi na glavnom putu kod Gavria i imaju dva marketa u Hori, dok se jedan AB market nalazi na glavnom putu u Batsiju, baš preko puta smeštaja Koula, a drugi se nalazi u luci u Gavriu. Masoutis ima ponudu pekare ujutru, gde imaju i svež hleb (ne samo tost, kao recimo AB market) i topla peciva. Takođe, ono što je odlično, u vreme ručka imaju ponudu od nekoliko gotovih jela, spakovanih na porcije sa pristojnim cenama, pa tako možete kupiti musaku, pasticio, pohovanu piletinu, pasulj, grašak, pečeno pile, pljeskavice, pirinač, još neke kombinacije jela i sve to toplo. Dakle, vrlo ekonomično rešenje za one koji to žele. Imaju i ponudu ovčijih sireva po dobrim cenama, kao i kačkavalja.

U Batsiju postoje dve pekare, kod restorana Delfin. Dakle nisu vidne sa šetališta, već se mora popeti stepenicama do samih pekara. U Gavriu postoji jedna pekara u luci.

JOŠ NEŠTO ZA VIDETI

Ukoliko ste pešak ili namerite da pešačite na Androsu, uživaćete, bez sumnje. Poželela sam i ja da budem pešak, bar na dva dana i procunjam svim tim njihovim trasama, ali mislim da se mojoj gospodi baš taj scenario ne bi mnogo dopao, pa ipak ostadoh vozač.

Ima još podosta plaža do kojih su putevi hmmm, pa ne baš blagonakloni ili do njih postoje samo pešačke staze. Možda iznajmljivanje čamca nije loša ideja, ali ja na ostrvu nisam videla takvu ponudu.

Šetnja do Strofilasa i Zagore, pa i plaže Plaka nije loša ruta. Tu se mogu pronaći ostaci starih naseobina i iskopine.

Odlazak do manastira Panagia Tromarchiani, pa možda i do Agia Moni i Zoodochos Pigi Flerton uz odlazak do plaža Steno, Moni i Agios Ioannis Kremides takođe može biti interesantan.

Šetnja kanjonom Dipotamata i ponalazak kamenih mostova i ostataka vodenica može biti zanimljiv avanturistima.

Uspon do kapele Pofitas Ilias koja na fotografijama neobično izgleda, gde su podignute dve crkvice, jedna u podnožju brda, druga na vrhu brda, nisam uspela da realizujem, jer kada smo prolazili tim delom ostrva nisam na vreme odreagovala i rezonovala da je crkvica u blizini.

Ostaci brodoloma kod plaže Vori, iako sada  razbacani, mogu biti interesantni za videti.

ZAKLJUČAK

Andros mi se dopao. Neobičan je, lep, prohodan, sadržajan. Plaža ima i peščanih i šljunčanih. Ove pitomije su peščane, one divljije su uglavnom šljunčane.

Najviše su mi prijale plaže Vitali i plaža bez imena između Psili Amos i Kipri. Falio mi je odlazak na Ahlu. Uživala sam u selu Menites. Mogla bih satima tuda šetati. Ano Pitrofos je lep za panoramsko razgledanje. Odmor pored rečice ispod Lavljeg mosta u Steniesu je legao kao poručen. Celivanje mošti Ognjene Marije potpuno neočekivani duhovni momenat. Manastir Panachradou je najprijatniji i lepo uređen sa fantastičnim pogledom. Pano Kastro me je totalno izuo iz cipela. Sve tamo i pogled i vazduh i vetar koji je duvao i ostaci ruševina i crkvica Faneromeni i stepenice koje vode do mesta. Sve mi je leglo. Pa čak i upala mišića. . Kao gradić pobedio je šarmantni Batsi. I slatki lakoumades u Lakou Bomb kolačarni za kraj. 

Izmenjeno 22 sep 2018 (jelenap.)

[bataacanski]

Јелена, свака част на путопису, фотографијама, детаљима. Заиста импресивно.

[Teogonija]

Videce taj Andros i mene jednom , a ja cu tamo da citam  ovaj putopis i da se podsecam gde sve ono jos treba da zavirim  Dinamicno, sadrzajno, lepo i za gledanje...uostalom kao i uvek, cestitke za putopis. 

[Sladja]

Mi smo vec pricali da cemo se nekad vratiti na Andros, posle ovog putpisa jedva cekam.