Kolima iz Srbije za Tursku

[forestlander]

Čisto da se priključim temi i ljude koji se i dalje premišljaju da li da idu na svoje letovanje kolima malo ohrabrim.

Uz to nismo koristili agencije (zašto da nas deru), već internet i prošli smo smešno jeftinije, po sistemu ono što smo uplatili zajedno je manje novca nego što bi uplatili po osobi u agenciji i plus smo mogli da biramo datum i koliko dana.

Sa devojkom krećem 03.08.2009. godine put Ayvalik-a, Kusadasija i krajnje Icmelera. Daleko je veći broj ljudi koji na ovaj način letuje ali ih nema po forumima a mi smo se odlučili na osnovu iskustava prijatelja. I dodatno sam se informisao sa nekim vozačima (moja rodbina) koji profesionalno voze kamione čije ture nekada traju i po 48h u oba pravca.

Ove smernice smo mi dobili:

- Gorivo: kupovati samo na velikim pumpama (koje rade 24h), a to su one koje obično imaju u svom sklopu restoran. Razlog je što u njima radnici ne mogu manjak i lopovluk da nadoknade dolivanjem vode kao u pumpama koje ne rade noću (kada se to dolivanje i obavlja). Preporučili su nam SHELL-ove pumpe.

- Odmor: Nema efinasnog načina za razbijanje umora! Kafe, šetnja oko kola, vežbe zagrevanja samo vas razbude na pola sata.

Njihov predlog je sledeći: Kada osetite umor, nađite neki hlad pokraj puta (ako je dan) i spustite sedišta. Praktično dremajte (ako lako zaspite navijte sat na 15-30min) i stavite nešto u ruku da držite (jabuka, pomorandža, limenka, flašica,...). Kada upadnete u rem fazu (san) i mišići se opuste šta god da ste držali u ruci ispašće vam i probudiće vas (to mislim mene i mog ujaka koji ima lak san u protivnom tu je alarm od telefona). Buđenje u tom trenutku izaziva organizam da se BUKVALNO RESET-uje i imaćete osećaj da ste se naspavali i da ste odmorni što će vam dati nekoliko sati vožnje u punoj koncentraciji.

Kad se vratimo tamo oko 20-tog ispisaću detaljan izveštaj pošto planiramo da vodimo dnevnik do najsitnijih detalja. Ova tema mi je pomogla mnogo, hvala svima koji su postovali.

Pozdrav.

Izmenjeno 1 avg 2009 (forestlander)

[Djurizmo]

Čisto da se priključim temi i ljude koji se i dalje premišljaju da li da idu na svoje letovanje kolima malo ohrabrim.

.

Ti si moj covek

Ja sam trenutno u Atini i planiram da za par dana krenem na turu oko Egejskog mora do Bodruma. Dnevnik vodim u najsitnija crevca. Imam u Excelu forumular za dnevnik, mogu da ti posaljem ako hoces. Izvestavacu vas usput o svemu...

Inace sto se tice kuntanja u Turskoj je najopustenije po pumpama i hladovinama spavati, ja se u Turskoj osecam bezbednije nego kod mene u kraju... Ovo sa jabukom, limenkom.... mi se svidja... Praktikovacu...

Izmenjeno 2 apr 2011 (Infoputnik)
sredjivanje teme, skracen citat

[vilil]

Eh, da napisem koju. Isli smo preko GR, i kao sto je @MrBuco opisao, sve je tako. Za mene je prosto neshvatljivo da nema na auto putu do Turske, benzinske pumpe. Niti jedne. Jos nesto, samo 2.(DVA), ukoliko sam dobro video, al' ajde mozda sam jedan prevideo, parkinga na tom istom auto putu. Znaci nekih 300-350km, dva parkinga!? Ne dao Bog da idete sa malim detetom, ili da hocete u toalet...To je jednostavno neprihvatljivo.

Sve granice smo prosli kao od sale, bez ikakvih zadrzavanja. Put od Edremita ka SSu se nesto radi, a ono sto su zavrsili, kao da i nisu. Rupa do rupe. Nov put, ali toliko da stede na asfaltu...Uzas.

Vracali smo se preko Balikesira, Burse, i Istanbula. Ti putevi su vec onako...kako treba.

Medjunarodna vozacka nije potrebna. Proverena informacija. Zaustavila nas je policija, radar...Malo su smrdljivo to uradili, ispred nas ide Turcin, policajac istrcava na put, Turcin staje, i kako smo mi nailazili, policajac pusta Turcina, tera ga bukvalno, i zaustavlja nas. Od dokumenata trazi saobracajnu, pasos, i vozacku, ovu nasu, domacu, nikakvu medjunarodnu dozvolu...Kazna za prekoracenje od 6.km 126TL, to mogu valjda na izlasku iz zemlje da platim, ili 96TL, ako njemu platim. Turci k'o Turci, dok, kada me je Bugarin zaustavio, a tamo sam prekoracio nekih 28.km, bilo je - za ovo ide dozvola+50evrova kazna. Nego, sta da radimo? Pa da me pustis da idem kuci. Aaa, moze al' da castis. I tako, dade mu moja zena 20e, i svi zadovoljni. Pa nam posle prica kako ide na more u neki novi, skupi hotel, u Suncanom bregu. Pa moze mu se, sto da ne.

[Djurizmo]

Eh, da napisem koju. Isli smo preko GR, i kao sto je @MrBuco opisao, sve je tako. Za mene je prosto neshvatljivo da nema na auto putu do Turske, benzinske pumpe. Niti jedne. Jos nesto, samo 2.(DVA), ukoliko sam dobro video, al' ajde mozda sam jedan prevideo, parkinga na tom istom auto putu. Znaci nekih 300-350km, dva parkinga!? Ne dao Bog da idete sa malim detetom, ili da hocete u toalet...To je jednostavno neprihvatljivo.

.

NEMOJ DA PLAĆAŠ!!!!

Ista priča, i meni su razvalili kaznu od 126TL prošle godine i ista priča da mogu da platim na granici. Na granici sam se pravio blesav i niko me ništa nije pitao. Kasnije sam opušteno ponovo ušao u Tursku, niko mi ništa nije tražio. A i da ti traže plati tad, nemaju nikakve kamate...

Stigoh kuci posle 4876 km.

Kapikule prelaz je proširen i OOOOGROOOMAN je i nema nikakve gužve prešao sam za 15 min. Samo opušteno pravac Turska. Kada se malo odmorim, napisaću neke stvari i ovde i na temi o Grčkoj jer je ipak jedinstven put, a nadam se da mi moderatori neće zameriti.

Izmenjeno 2 apr 2011 (Infoputnik)
spojene poruke clana, pisane jedna za drugom

[Alejandra]

Stigoh kuci posle 4876 km.

Kapikule prelaz je proširen i OOOOGROOOMAN je i nema nikakve gužve prešao sam za 15 min. Samo opušteno pravac Turska. Kada se malo odmorim, napisaću neke stvari i ovde i na temi o Grčkoj jer je ipak jedinstven put, a nadam se da mi moderatori neće zameriti.

Dobrodosao! Jedva cekam da cujem detalje...

[forestlander]

Da nastavim temu, turska kolima pošto sam se juče (16.08.2009) vratio iz Icmelera (Marmaris).

Prvo: ko god planira a ne zna da li da krene na ovako dug put, samo napred, nema mesta za brigu. Imam GPS ali je put toliko dobro obeležen da sam ga u povratku držao u kaseti a obišli smo Ayvalik, Sarimsakli, Efes, Kusadasi, Milli park, Knidos (i svaka kupališta oko ostatka ovog prastarog antičkog grada). Moj je savet da ipak na vreme rezervišete smeštaj i to preko net-a (prošli smo mnogo jeftino preko medhotels-a) jer smo za smeštaj (klima uračunata) sa doručkom plaćali po osobi 8e u Kusadasiju i 12e u Icmeleru i imali hotele sa 3+ zvezdicom na samoj plaži. Ali smo zato u Ayvaliku hteli da nađemo smeštaj na licu mesta i posle 3 sata nasli smo ga ali za 25e po osobi bez doručka.

Smernice na putu:

Srbija. Sve je auto put sa ograničenjem na 120km/h (svi znamo), jedino kada se isključite ka Dimitrovgradu put je uži ali opet u većem delu ograničenja su 80km/h, pa se cela kilometraža kroz Srbiju (što je oko 350km od Mladenovca) prođe veoma brzo. Preporučujem sipanje goriva na OMV pumpama (nije reklama već kada vidite red od 3-4 automobila na svakom automatu shvatite da je gorivo kvalitetno, ako ništa drugo svi ti D, HL, A, B i ostali stranci imaju novca bar za dobar kvalitet goriva). Na granici smo proveli 45min jer naše pogranične službe dave za sve pare.

Bugarska. dužina puta oko 300km. Na njihovoj granici sa Srbijom ne stajte u red sa ostalim strancima (EU table) već idite tamo gde staju naši autobusi (to su poslednja dva prolaza sa desne strane), tu uzimate USB (po njihovom čip) i prolazite dalje gde na drugom terminalu dajete taj čip i kupujete taksu za korišćenje njihovih puteva (mi je platismo 6e). Ova taksa važi 7dana tako da u povratku morate da kupite drugu je vam je ova istekla. Obavezno zamenite na granici evre u lire za kupovinu goriva, hrane i vode. Trenutni kurs je: 1e=1.92 leva. Moj vam je savet da gorivo ISKLJUČIVO kupujete na SHELL-ovim (oznaka je V POWER EURO) pumpama gde je skuplje od Eko ili ili drugih pumpi ali imaju EURO 5 standard goriva. Da vam uporedim cene:

1l euro disel-a na eko pumpama je 1.86 leva

1l euro 5 disel-a na shell-u je 2.02 leva

na 100 litara goriva ušetdećete 760 dinara na drugim pumpama, ali samo mi sa peugeot-om 206 po danu sa klimom uključenom non stop i trošili 4.3 l Shell-ovog disel-a na 100km. Prvi Shell imate tek na auto putu na 100km od Srpsko-Bugarske granice.

Ograničenja brzine:

1. Od granice do Sofije imate 45km. Savetujem vam da pratite ograničenja brzine a kada vidite tablu RADAR da brzinu spustite na propisanu ODMAH jer se policija gotovo uvek nalazi na 100m od table i peca.

2. Na ulazu u Sofiju (raskrsnica) imate tri puta: levo (severna obilaznica), desno (južna) i pravo (centar). Severna je najduža (oko 20km) i ograničenja su 60km/h i 40km/h i tu nama šala na svakih 1km (bukvalo) policija peca! Južna je kraća, nema policije ali sa većim tranzitom saobraćaja (kao bulevar u BG-u). Za centar grada ne znam.

3. Auto put, ogrničenje je 120km/h i obavezno smanjite brzinu pre tunela (jedan samo i ima) gde je ograničenje 90km/h jer pecaju na ulazu i izlazu iz tunela. Dalje samo pun gas.

4. Kada se isključite ka Plovdivu, Svilengradu i graničnom prelazu Kapetan Andrejev ograničenja su 60km/h ali je put takav da se može voziti 90-120km/h, što možete činiti jer nema policije sem na mestima na kojima vidite tablu Radar kada treba da usporite naglo (koristite kočnicu) i smanjite brzinu na propisanu jer su tu blizu. Rezime: Bugarsku policiju ne možete naci da se krije u žbunju kao naša već su uvek iza table koja označava radarsku kontrolu.

Turska. Nekada jako zagušen prelaz između Bugarske i Turske danas je sređen i ogroman (mislim na Tursku granicu) tako da smo bukvalno prošli obe granice za manje od 30min. Od ulaska u Tursku idete ka gradu Edirne a od njega nakon nekoliko kilometara kod mesta Havsa skrećete desno na put koji vodi ka trajekt prelazima (tačnije tabla za Čanakale). Imate dva trajek prelaza:

1. Gelibolu. 200km od granice. Prvi prelaza na koji nailazite koji sam ja koristio, jer je manje mesto manja gužva. Iz njega trajek vozi ka mestu Lapseki. Ovi prelazi imaju prednost što su krajnje jednostavni jer kada pristanete u Lapseki i nastavite putem ka Čanakale-u nama skretanja već vozite samo pravo a sam Čanakale prolazite obilaznicom i samo pičite pravo.

2. Ecebat. On pristaje u Čanakale i tu sam prolazio ranije autobusom i znam da se autobus probijao kroz grad i semafore dobrih 20min što ja sa kolima nisam želeo.

Evre menjajte u bankama (samo uz pasoš i najbolji kurs), menjačnicama ili zlatarama a kurs im se menja iz dana u dan i realno je da u istoj ulici u dve različite menjačnice imate velike razlike u kursu. Trenutni kurs je: 1e=2.01 do 2.08 lira. Moj vam je savet da gorivo ISKLJUČIVO kupujete na SHELL-ovim pumpama (oznaka je V POWER EURO):

1l euro disel-a na ostalim pumpama je 2.48 lira

1l euro 5 disel-a na shell-u je 2.68 lira

Shell-ove pumpe su svuda po Turskoj a dobre pumpe (bar po izgledu i opremljenosti su Petrol Ofesi).

Generalni utisak: Trenutno imaju radove gotovo na svim deonicama puteva. Ali su putevi izvaredno obeleženi i široki i skoro uvek ste na putevima koji imaju odvojene kolovoze sa po 2 trake. Turski vozači vole da obilaze sa svih strana pa malo češće pratite desni retrovizor.

Dužina putovanja (samo sam ja vozio):

1. Subota. Iz Marmarisa smo krenuli ka Avaliku u 06:45 a stigli smo u 12.15 (5 sati i 30 min), za dužinu puta od 500km usput smo sjajali 4 puta i sipali gorivo. Tu smo pazarili, odmorili se, ručali i malo prošetali.

2. Iz Ayvalika krećemo put trajek prelaza Lapseki u 16:00 i stižemo 20:00h uz pauzu za užinu i 2 manje pauzice za fiziološke potrebe.

3. Izlazimo u Evropski deo Turske u Gelibolu i nakon kafice, večere i odmora oko 21:00h na pumpi krećemo ka granici.

4. Oko 22:00h mi se baš prispavalo i na jednoj pumpi sam odspvao do 01.00h.

5. Na granicu stižemo u 03:00h i ulazimo u Bugarsku (opet ponavljam ne stajete u kolonu sa svima ostalima već uzimate čip) u 03:30h. Tu spavanjac u kolima do 07:00h.

6.Nedelja. U 10:00h stižemo u Sofiju i davimo se obilaznicom i ogrmičenjima do granice Bugarske i Srbije do 11:30h.

7. U Srbiji ulazimo u 12:30, pošto naša granična služba davi a uz to od svih onih stranaca nalaze nas (Srbe) da pregledaju da li smo kupili nešto od tehničke robe na letovanju!

8. Stižemo kući (Mladenovac) oko 15:45.

Izmenjeno 17 avg 2009 (forestlander)

[summertime]

ja se pridruzujem onima koji su se prijatno iznenadili putevima i atmosferom na putevima u Turskoj, pre dve godine Beograd-preko centra Sofije do Haskova (nocenje, nekoliko jeftinih hotela u centru) dalje do Canakale, pa do krajnjeg odredista - Sarimsakli. A za vreme boravka, stalni izleti do Ajvalike, ostrva Cunda, Izmira, Candarli, Cesme i Iliza. Najlepsa plaza sa tirkiznom vodom na tom delu turskog Egeja je plaza Iliza (Cesme)

[sasavts]

Planiram da ove godine posetim Tursku pa me interesuje ova relacija preko Grčke ,od Soluna pa do Turske granice, kao i moguće benzinske pumpe na potezu posle turske granice. Ako je neko u mogućosti da mi ogovori, unapred HVALA!

Pozdrav za sve na forumu!

Da nastavim temu, turska kolima pošto sam se juče (16.08.2009) vratio iz Icmelera (Marmaris).

Interesuju me pozicije potencijalnih Shell -ove benzinskih pumpi na potezu Grčko Turska granica - SS .Pozdrav!

Izmenjeno 2 apr 2011 (Infoputnik)
spojene poruke clana, pisane jedna za drugom

[MrBuco]

Interesuju me pozicije potencijalnih Shell -ove benzinskih pumpi na potezu Grčko Turska granica - SS .Pozdrav!

Na ovom linku

http://www.shell.com...tation_locator/

u "City or Town" ukucaj veca mesta (od Gr/Tur granice do SS), npr.

- Kesan

- Eceabat

- Canakkale

- Ezine

- Edremit

- Ayvalik (ima samo jedna u gradu)

U SS nema Shell pumpe.

Gr/Tur granica do Ss = 330 km.

Uzivaj i vozi, prijatelju ;)

[Djurizmo]

Planiram da ove godine posetim Tursku pa me interesuje ova relacija preko Grčke ,od Soluna pa do Turske granice, kao i moguće benzinske pumpe na potezu posle turske granice. Ako je neko u mogućosti da mi ogovori, unapred HVALA!

Pozdrav za sve na forumu!

Koliko se ja sećam od prošle godine, kad se uđe u tursku, ima pumpi malo, malo.... Više ih ima kad se uključiš na put ka Galipolju tj. ka Eceabatu. Ali bolje ti natankaj u Grčkoj full, jer Turci delju za gorivo, kao da je od magarećeg mleka pravljeno. Ako te još nešto zanima reci. Imam dnevnik puta, sve mi je na izvolte.

[zaratustra]

Bio sam nekoliko puta u Turskoj kolima i mogu reci sve najbolje,lepo za setanje,kupanje,mnogo za videti,posetiti...mnogo lepi uspomeni... i planiram da dogodine opet idem do Antaliske regije!!!

[montoyaf1]

Pozdrav svima,

Planiramo da idemo 11.7 put Kusadasija kolima, pa hvala svima na ovako detaljnim objasnjenjima sto se tice puta za Tursku. Stvarno puno znaci. Zanima me jos jedna stvar, pa ako moze neko da mi pomogne bilo bi super. Planiramo da odemo do AMSS da uzmemo zelenu kartu i medjunarodne vozacke dozvole. Iz razloga jer nam se kola vode na lizing kucu koja nam je dala ovlascenje, da li treba da nosimo sa sobom dozvolu za upravljanjem tudjim vozilom odnosno, da li na na nekoj od pomenutih granica (Bugarska, Turska) vam traze taj dodatni dokument ili je dovoljno da pokazemo samo ovlascenje ako nam budu trazili. Ionako ova dokumenta koja moramo da vadimo dosta kostaju, pa ako nije potreban i taj dokumen, cisto malo novca da se ustedi. . Ljudi iz AMSS saveza nam kazu da sve zavisi od granicnih prelaza, odnosno da mi odlucimo da li nam treba .

Bilo kakav odgovor bi bio od pomoci. Hvala

Vuk

[Paja011]

Kao što je forestlander ranije napisao: "... ko god planira a ne zna da li da krene na ovako dug put, samo napred, nema mesta za brigu ...".

Iz Beograda (Zemun) smo krenuli 26.08.2010. ujutro u 05:00. Dacia Logan, benzinac 1.4, sa nas četvoro. Do granice sa Bugarskom vrlo mali broj vozila u oba smera. Na naplatnim rampama praktično bez zadržavanja. Čak smo i kroz Sićevačku klisuru vozili sredinom uglavnom praznog puta - ukupno vreme oko tri ipo sata. Ispred same granice smo dopunili gorivo (OMV pumpa na nekih 300 m pre rampe), a zatim se oduševili brzinom prolaska obe rampe (po 10-ak minuta).

Što se ulaska u Bugarsku tiče, sve granične procedure (oko automobila) se završavaju bez potrebe za izlaženjem iz kola. Onaj čip (USB) više nije u opticaju - samo predate sva dokumenta (pasoše, zeleni karton i saobraćajnu), carinik odradi sve što treba (upiše podatke o automobilu u pasoš) i postupak je gotov.

Nekih 200 metara iza graničnog punkta vide se male kućice (kontejneri) gde se kupuju vinjete - 10 leva ili 6 EUR, za 7 dana. Mi smo platili u EUR, pošto nismo planirali nikakvo zadržavanje u Bugarskoj (primaju/vraćaju i EUR kovanice).

Od njihove granice put ka Sofiji je dobar, ali je ograničenje 60 km/h. Preporučujem da ga se pridržavate, naročito kada vidite malu tablu sa natpisom "RADAR" - kao što je neko ranije napisao koristite kočnicu (odmah!!!). Mi nismo videli policiju tada, ali uglavnom su tu (uverili smo se u povratku).

Pošto smo imali navigator, odlučio sam da Sofiju obiđem sa donje (južne) strane. To nije bio loš izbor, obzirom na stanje puta i "presretače" na gornjem delu prstena oko Sofije (o tome nešto kasnije). Ima više semafora, dosta saobraćaja (jutarnji špic) ali se ipak brzo prolazi (20-ak minuta).

Bugarski autoput je u većem delu loš - prepun loših zakrpa i deonica sa lošim površinskim slojem asfalta (naš autoput je za tri klase kvalitetniji). Sa autoputa smo sišli ispred Čirpana (odvajanje za Haskovo). Tu smo upali u neviđeno nevreme (pljusak), koje nas je pratilo do pred samu Bugarsko - Tursku granicu. Pretpostavljam da upravo zbog toga policije nije bilo nigde, ali po onom kijametu se nije ni moglo voziti brzo. Moram reći da je i taj deo puta bio u lošem stanju (prepun rupa i loše urađenih zakrpa).

Bugarsku granicu ka Turskoj smo takođe prošli jako brzo (15-ak minuta) i konačno stižemo na Tursku rampu. Tu smo platili vize (10 EUR), jedino zbog čega je trebalo izaći iz kola (mislim da je kućica sa brojem 49) - poslao sam sina da to obavi za sve nas (Turci su nas ljubazno uputili). Ostalu administraciju, evidentiranje kola i pečatiranje pasoša završili smo sa carinikom. Posle svih formalnosti u Tursku smo ušli za nekih pola sata (zajedno sa čekanjem) - približno polovina puta.

Sve u svemu, na obe granice (Srpsko - Bugarska i Bugarsko - Turska) proveli smo oko sat vremena. Ne znam da li smo to mi imali sreće, ali u špicu sezone je to zaista sjajno vreme.

Turski autoput ka Istanbulu je fantastičan. Em je put odličan, em smo iz "potopa" ušli u osunčano podneblje, tako da je opšti prvi utisak bio sjajan. Na žalost, uskoro smo morali sići sa tog autoputa. Ubrzo iza Jedrena (Edrine), odvojili smo se prema Havsi, ali nas je i tu dočekalo prijatno iznenađenje. Turska je jednostavno veliko gradilište puteva. Mislio sam da je na tom potezu nekakav regionalni dvosmerni putić - dočekao nas je trasirani autoput, sa po dve trake u oba smera. Ipak, da ne bude sve idealno, još nije gotov. Kako god, Turci su ga u velikom delu pustili u saobraćaj, ali sa ograničenjem brzine od 50 km/h. Završni sloj je dosta hrapav, tako da je dosta buke u kolima, ali nije strašno. Takođe, tu su i kamenčići kojih na nekim deonicama ima jako mnogo. Zaista, vodite računa o tome - ako pretičete nekoga uradite to brzo, jer kamenčići ispod točkova pršte na sve strane. Takođe, kada vas neko pretiče usporite kako bi se taj što pre udaljio. U par navrata smo dobili kamen u šoferku i bočna stakla - srećom bez posledica. I pored niskog ograničenja, put je dovoljno dobar da se može terati i preko stotke, naravno kada nema drugih vozila oko vas. Treba imati u vidu i da je zaustavni put kočenja verovatno duplo duži nego na "normalnom" asfaltu. Na takvu vožnju niko nam nije "zamerio" Jedino je moja supruga prigovarala da će mi svaku kaznu odbiti od planiranih ronjenja.

Dalje smo išli na Uzunkopru i Kešan. Posle Kešana sledi prelaz neke planine. Tu definitivno preporučujem povećan oprez i sporu vožnju. Naime, put je dvosmeran i uzan, sa puno nepreglednih krivina. Mnoštvo šlepera jako brzo dolazi u susret, prosto izranjaju iz krivina. Ukoliko se "zaglavite" iza nekog od sporijih vozila, nemojte se nervirati i preticati tek tako. Deonica i onako nema više od 15-ak km.

Nakon spusta prošli smo mesta Bolayir i Gelibolu i konačno stigli u Ečebat (oko 17:00 po našem, odnosno 18:00 po njihovom vremenu, okruglo 1000 km). Na Internetu smo, naravno pre polaska, pogledali moguće smeštaje (za jednu noć) u tom mestu, kao i preko "puta" u Čanakaleu. Zapisali smo nazive onih koji nam odgovaraju (oni jeftini) i odlučili da na licu mesta potražimo sobe u nekom od njih. Imali smo sreće već u prvom sa liste - četiri osobe u jednoj sobi za 30 EUR (7.5 EUR po osobi) sa doručkom. Pri tome udaljen od trajekta 100 m. Naravno, kakva cena, takav i smeštaj. Soba (ako se tako može nazvati) je 3x2 m, i kao takva predviđena za šest osoba - u njoj su bila tri kreveta na sprat. Ima WC sa tuš kabinom i lavaboom. Ali glavni hit je to što nema prozor, već samo jednu rupu prečnika oko 10 cm, na koju je stavljen ventilator. Ha, kakav izazov, "sobu" smo odmah prozvali sarkofag za šest osoba. Ipak, ono najbitnije, čistoća je bila na prihvatljivom nivou - posteljina bez fleka i opeglana, a madraci na krevetima udobni. Ali mene je više brinula bezbednost kola. Naime, pitao sam hotelijera za besplatan parking, na šta me on poveo u neki sokak iza hotela i pokazao mesta da biram. Na moje pitanje, koliko je tu bezbedno, pokazao mi je druga vozila (mnogo finija od našeg Logana) i rekao da pripadaju gostima hotela. Poverovah mu i parkirah, ali smo kofere ipak izvadili iz auta i odneli u sobu. Do kraja smo se malo prošetali po mestu, klopali one njihove kebabe i proverili kako stoje stvari u vezi trajekta: u sezoni idu na svakih pola sata, za auto 15 TL, po osobi 2 TL. U našem slučaju to je bilo ukupno 23 TL, što je oko 12 EUR. Vratili smo se u "sarkofag" i uprkos skepsi zaspali kao bebe (prethodnih 1000 km je učinilo svoje). Ustali smo u 06:00 ujutro i brzo sam izašao da vidim šta je sa kolima - nikakvih problema. Odrekli smo se doručka (imali smo svoje sendviče još iz Beograda) i odmah pošli na trajekt koji je taman stigao - kao poručen. Pola sata kasnije (06:45) stupili smo na tlo Azije - Čanakale.

Bez zadržavanja/svraćanja prolazili smo mesta: Ezine, Edremit, Ayvalik, Dikili, Menemen. Put je sličan ranije opisanom, ali bez, ili sa vrlo malo, pominjanih kamenčića. Malo, malo pa se prolazi kroz neko naselje, gde nema šanse da uhvatite zeleni talas na semaforima. U jednom od tih naselja sam imao bliski susret sa njihovim čuvarima saobraćajnog reda. Naime, pomenuti semafori drže trepćuće zeleno (pre crvenog) mnogo duže nego ovi u Beogradu. Ja se lepo zaleteo (uklopio se u okruženje) i, na nekih 100 m od semafora, vidim počelo da trepće. Malo pritisnem kočnicu i počnem da kližem. Otpustim pa opet - efekat sličan. Sve u svemu zaustavih se, ali nekih 3 metra iza semafora. Vratim se lepo u rikverc i čekam zeleno i posmatram ljude okolo, pošto su i oni gledali mene. I sve bi to prošlo bez razrade da auto sa natpisom Polis nije bio baš pored tog semafora (nisam ih ni video pre toga). Priđe čika, kucne mi na prozor, i kad' sam otvorio kaže "velkoM". Ja se mislim u sebi "vel'ko S" (od veliko Shit) i spremam dokumenta. Pozvao me da dođem do njihovih kola, a ja brže bolje izvadim sve evriće iz novčanika i ostavim samo ono malo dinara. Da skratim priču, oni ne znaju Engleski, a za Srpski ih nisam ni pitao. Ja ne znam Turski, a i da znam ne bi priznao u datoj situaciji. Kapiram ja da oni meni traže da platim kaznu 130 lira, a može i ekvivalent 65 EUR (molim?!?). Kapiram al' mi ne pada na pamet da platim, pa mlatim rukama pokazujem u nebo i na put (pala kiša, pa klizavo, šta li). Lepo se tako "napričasmo", dok im nisam ponudio one naše dinare (kad' već prihvata uplate u "čvrstoj valuti"). Nije ih 'teo. Nakon toga mi je vratio vozačku i pokazao da idem. Ne znam da li se naljutio, al' se mi pozdravismo i ćao. Kazna je kazna, a mito je mito - molim lepo! Ovde bih još dodao da ne delim mišljenje da su Turci "ludi" vozači. Nisu gori od nekih koje viđam po Beogradu i Srbiji. Voze malo oštrije, ali ništa strašno. Tako sam ih doživeo na njihovom terenu. Uzgred budi rečeno, ne spadam u "ljute" vozače koji ne podnose vozilo drugo ispred sebe.

Stižemo pred Izmir, gde ponovo moram da se osvrnem na puteve. Obilaznica oko Izmira je, u nedostatku boljeg izraza, savršena. Autoput sa pet traka u svakom smeru, dozvoljene brzine 90 km/h pa na više. Tuneli od oko 1.5 km super sređeni, sa po 4 ili 5 traka (u oba smera), sve u svemu uživanje za vožnju.

Posle Izmira (nismo ni tu svraćali), ide se odličnim autoputem (uzimate karticu na ulaznoj rampi - kao za Niški autoput), sa po četiri trake (smer Selčuk i Ajdin). Ograničenje je 120 km/h ali svako vozi koliko hoće i niko se ne ljuti. Tek iza Selčuka nailazimo na prvi putokaz za Kušadasi (možda je bilo i ranije ali ga mi nismo videli). Tu je silazak sa autoputa.

Prilikom prilaska naplatnoj rampi obratite pažnju na oznake iznad kapija - ona koja prikazuje nacrtanog čikicu sa pruženom rukom je za plaćanje putarine u kešu (2 TL). Ostale su za nekakve pretplatne karte. Ja to naravno nisam registrovao pa se zatrčao u najbližu. Gurao sam, muvao i nudio na sve načine onu karticu rampi, ali rampa impotentna - neće da se digne. E, tek kad' su se malo zabavili, saputnici mi skrenuše pažnju da sam na pogrešnoj kapiji. Kako to već biva, iza mene se već formirala kolonica od 3-4 automobila, ali su ipak bili ljubazni da se bez psovanja pomere u rikverc, kako bih im oslobodio prolaz. U zadnjoj kapiji sa desne strane sedi čovek, poziva me rukom kroz prozorče i upiša se od smeha ... svašta ...

Dalji put, sve do samog Kušadasija, je odličan - po dve trake u svakom smeru. Dvadesetak minuta kasnije bili smo u hotelu - 12:30 (po našem vremenu 11:30).

Povratak smo planirali 10 noći kasnije - tačnije juče 06.08.2010. Namerili smo se da kući stignemo u jednom cugu, bez noćenja, ali naravno sa pauzama. Pošli smo u 06:30 iz hotela, do pumpe. Hteo sam da uporedim potrošnju/kvalitet benzina i namerno sam otišao na Shell pumpu. Punimo rezervoar do vrha (taman je bio skoro skroz prazan).Znao sam da je gorivo u Turskoj preskupo, ali se svejedno iznenadih kada je račun izašao 170 lira (1l = 3.66 lira, približno 1.9 EUR). Interesantno je da je benzin na evropskoj strani (od Čanakalea prema granici) malo skuplji - 3.67 lira (isto na Shell-u) nego u azijskom delu Turske. Što se tiče potrošnje nisam primetio neku razliku.

Oko 08:00 prošli smo Izmir i nastavili prema Čanakaleu. Iako su im putevi sjajno obeleženi, ja sam ipak omašio odvajanje za trajekt u Čanakaleu. Mrzelo me da se vraćam, pa sam produžio do mesta Lapseki, odakle se hvata trajekt za Gelibolu. Tu je situacija sa cenama prevoza malo drugačija - naplaćuju samo po vrsti vozila, a koliko je ljudi unutra nema veze. Cena 25 TL (oko 12.5 EUR). Otišao sam u lokalnu banku i dobio najbolji kurs u prethodnih 10 dana: 1 EUR za 1.96 TL. Inače se u Kušadasiju menjalo za 1.92/1.93 (u hotelu 1.85). Ne znam šta je u pitanju, možda je kurs evra baš juče skočio. Oko 14:00 ukrcali smo se na trajekt, a ovaj prelaz je trajao malo duže (oko 40 minuta) jer je Miško usporio kako bi propustio jedan veeeliki šleper, koji je išao ka Bosforu. U svakom slučaju ta vožnja mi je odlično poslužila kao pauza.

Stajemo u Edremitu da kupimo hranu, keksiće i sokove. Ne znamo šta je šta, ali nam se neka salama učinila interesantnom, pa je kupismo - greška, veeelika greška. Pojeo sam jedan sendvič i mislim da tu grozotu još uvek osećam u grlu. Spasiše nas oni keksići.

U 17:30 stižemo na Tursku granicu - okruglo 680 km. Obzirom da je u pitanju petak palo nam je na pamet da će mnoštvo Turaka tada krenuti put Austrije, Švajcrske, Nemačke, Holandije i ostalih zemalja, gde već gastarbajtuju - taman da stignu na svoje poslove u ponedeljak. To bi značilo velike gužve na granicama. Na žalost, bili smo u pravu - na njihovoj granici smo čekali izlaz skoro dva sata. Plašila me pomisao da nas isto to čeka i kod Bugara (2x), pa na kraju i kod nas. Ipak, Bugarsku rampu smo prošli za manje od 40 minuta.

Odmah po ulasku potražih vinjetu. Stotinak metara posle rampe, sa desne strne (preko puta Shell pumpe) nekoliko objekata sa natpisom "vinjetka". Pitam nekog lika u prvoj, a on me pošalje preko puta na pumpu. Odem tamo, a oni mi kažu nema to ovde, ovo je pumpa - shvatim da me onaj bizgov zajebava. Taman počnem da se nerviram, srećom nađe se neka žena tu i uputi me u pravom smeru. Nastavljamo put i stajem na nekoj pumpi koja mi je izgledala pristojno. Dolivam goriva taman za do Srbije. Cene se ne sećam tačno, ali sam zapamtio da je oko 25 litara koštalo nešto preko 50 leva. Na dalje pratim pogrešnu trasu u navigatoru i promašujem odvajanje za Čirpan. Zato smo se na bugarski "nazoviautoput" uključili tek kod Plovdiva. Na dalje sam žurio kako bih što manje umoran stigao do naše granice (čekala je još Sićevačka klisura sa zilion Turaka). Stižemo do Sofije oko ponoći, a ja i dalje verujem navigatoru, koji me ovaj put vodi na severnu obilaznicu. E ovde moram da uradim poseban osvrt na kvalitet puta i brojnost saobraćajne policije. Ograničenje varira između 50 i 60 km/h, a policija je, čini mi se, bila na svaka 3 kilometra i radarisala (ima tabla - kočite ako treba čim je vidite). Kvalitet puta je jednom rečju grozan - prepun rupa. Ovo je još veći razlog da se vozi i sporije od dozvoljene brzine - u suprotnom sledi zamena spona.

Stižemo na Bugarsko - Srpsku granicu. Bojali smo se novog čekanja, ali smo je prešli za manje od 20 minuta. Mislio sam da će sad' ovi naši krvi da mi se napiju, ali novo iznenađenje. Pre svega, kod naših postoje dve vrste kapija - za one koji nemaju ništa robe da prijave (zelena tabla) i one koji nešto unose (narandžasta). Po onom mraku i onako umoran stao sam u pogrešnu kolonu, što sam konstatovao tek kada sam se približio samoj kapiji. Pitam policajca da li sad' moram da promenim kolonu (dva vozila ispred mene), a čovek mi odgovori da nema problema i da sam mogao da dođem i sa druge strane kućice (zatvorena kapija), pa bi me pustio preko reda - naši smo!

U 00:15 (01:15 po njihovom vremenu) ulazimo u majčicu Srbiju. Gorivo na rezervi, a OMV pumpa postoji samo na strani za izlaz iz Srbije. Nekih 25 km dalje postoji neka privatna pumpa. Stajemo tu i vidim na desetine Turaka koji prave pauzu, spavaju ili se već spremaju da krenu dalje. Pumpadžija mi priča da za veče uzme i po 150 EUR bakšiša. Kaže da će i meni oprati stakla, ako ga nešto častim. Rekoh da mu neću dati ništa, na šta mi je pokazao gde se nalazi brisač i kofa sa vodom i praškom. Super je lik - on traži, pa ako prođe, prođe. Gledam ga kako traži i dobija bakšiš od sledeće mušterije. Ulazimo u Sićevačku klisuru i upadamo u kolonu dugačku više kilometara. Ipak, čitava kolona se kreće i to prilično brzo. Naravno, posmatram mnoštvo (pogibeljnih) preticanja i "molim se" da me ni jedan ne zakači. Najzad izlazak na autoput. Prolazimo pored NAIS-a i vidimo da je zakrčen Turcima. Nastavljamo do prve veće pumpe, a meni je pauza potrebna više nego ikad. Konačno, na nekih 170 km od Beograda stajemo na jednoj pumpi, na kojoj je takođe vrlo živo. Kupujemo sendviče i još kofeina u raznim oblicima. Sin mi se smeje kako sam skroz puk'o (kaže "... gledaj ga što se stunjio!"), a ja razmišljam koga od njih troje da posadim za volan. Hladnjikav vazduh, sendvič, kafa i koka kola deluju razbuđujuće, pa posle 45 minuta nastavljamo. Negde oko Smedereva tražim prvu pumpu i izlazim na malo gimnastike, jer se sad' već ne osećam sigurno za volanom. Pola sata kasnije smo u Beogradu, a u 05:00 po našem vremenu smo kod kuće u Zemunu.

Ako je verovati putnom kompjuteru, Beograd - Kušadasi - Beograd.

- ukupno 2887 km;

- 185.5 l benzina

- prosečna potrošnja 6.2 l / 100 km

- prosečna brzina 77.3 km/h

Sve u svemu avantura koju ću pamtiti - svima koji će jednom poći SREĆAN PUT

[Prasnjavi]

Ја мало да подигнем тему и да кажем своје планове.

Само чекамо цјеновник за ову годину и да уплатимо Ајвалик средином јуна. Другари који већ годинама љетују тамо, и са којима планирамо да идемо, путују преко Турске и у цугу возе до Ајвалика. Ја баш и не бих изигравао Фанђа и са двоје ситне дјеце, без паузе, јурцао кроз Бугарску, не одмарајући било гдје, и долазећи у Ајвалик у 10 увече сав сломљен. Путоваћемо преко Грчке и ноћити једну ноћ у одласку и једну у повратку. У повратку смо се одлучили за Солун а у одласку сам разматра тону неких варијанти. Плажа нам није битан тако да сам контао и негдје у Ксантију спавати или тако нешто. И онда нађем ово!!! Веома интересантно мјесташце. Смјештај у хотелу, половином јуна, за двоје је 40 евра илити 45 евра са доручком.

[leprsava]

Vala i ja se razmisljam da ako nema ponude za avion za hotel koji želim (kao prošle godine) da krenemo autom, jer autobusem ne mogu ni da pomislim da idem ...

kada sam to rekla mm... samo me je pogeldao kao da sam Najverovatnije jer ja vec nakon pređenih 300 km kad krenemo za MKD krenem da cupkam po sedistu i da svakih 10 minuta pitam " još koliko veliki štrumfe ...." a onda krenem da ga nabeđujem da je umoran i da moram ja da vozim

Tako da kada bi krenula za Tursku definitivno bi napravila neku varijantu da prespavam negde i da to ne bude 5 sati spavanja pa trk na put, nego onako na tenane...stugnes predvece, veceras, razmirdas se, odspavas i onda ujutru se probudis, doruckujes i nastavis dalje.. Neko je vec ranije detajno pisao o ovakvoj varijanti i bas su isli sa klincima i to mi se dopalo. Mislim da je najbolje kada ima dve osobe koje su sposobne da voze jer ipak nije to tako naivan put.