Skyros + Evija = nasa dobitna kombinacija

[Dragan]

Secam se njihove ponude za jaretinu, koju smo ipak konzumirali u jednoj od kafanica u onoj lepoj vijugavoj ulici u Hori, a i kratkog obilaska one druge uvale blize aerodromu.

[Teogonija]

Spustajuci se dalje niz zapadnu obalu ka luci Linarija nizu se Kyra Panagia, Atsitsa, Petritsa, Pekos, Acherounes. Sva mesta imaju obilje zelenila naokolo, ali na samim plazama nema prirodnog hlada.

 

 

Uz put ima prosirenja, pa se na atraktivnim tackama zadrzavamo da osmotrimo razudjenu obalu sa visine. Predeo je brdovit, ali nema neprijatnih uspona I nezgodnih krivina, uzivamo...

 

Kyra Panagia je pescana organizovana plaza, dostupna asfaltnim putem. Ima nekoliko taverni, jedan beach bar i dosta mesta za parkiranje. Kada smo stigli do nje, upravo su iz busa izlazili zivahni grcki penzioneri na ekskurziji, trkom su pohitali na plazu da zauzmu prilicno zbijene lezaljke.

 

 

 

 

Ocas posla se stvorila guzva. Kako smo se mi razmazili i brzo navikli na max 10 ljudi na pristojnoj udaljenosti, nismo imali zelju da se zadrzavamo. Penzioneri su bili krajnje simpaticni, ali grcke bake mnogo vole da pricaju i to  glasno .

 

 

More je bilo mirno, plitko na daljinu, tako da ovo moze da bude zanimljivo ljudima sa malom decom. Obavestenja u beach baru samo na grckom, Skiros definitivno u najvecem boju posecuju domaci.

 

 

 

 

Zeljni kupanja, parkiramo se pred puta i zabadamo suncobran ispred necijih dvorista na tankoj traci obale. Bas nam se dopada sto nema nikoga i sto je ovo verovatno no name plaza. Niko nas nije oterao, iako se po sklepanim nadstresnicama i stolicama da zakljuciti kako ovo mesto koriste ljudi koji tu zive. Nije pisalo Private.

 

Iza coska je odmah ona plaza sa koje smo pobegli

 

 

iza nasih ledja u dvoristu - skulpture od belog mermera. Neke jos u izradi, mora da je atelje nekog umetnika. Na Skirosu jos uvek radi kamenolom odakle se vadi ovaj beli, nadaleko cenjen mermer.

 

 

 

Malo dalje opet jedna bela kapelica, na samoj obali. Verovatno je to Kyra Panagia - Devica Marija,  po kojoj je ovo mesto dobilo ime. Mnogo spominjem te bele kockaste crkvice, ali mnogo  su mi se dopale i mnogo sam ih fotografisala...one jesu obelezje Skirosa. I zaista mi se svidelo  sto nisu zakljucane, svako moze da udje, zapali svecu, da neki evro ako zeli, pomoli se... ili samo razgleda i uziva u prizoru i miru. Sve su ciste, primecuje se da se cesto posecuju i da su vazne stanovnicima Skirosa.. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Teogonija]

 

 

Atsitsa je naselje u dobro skrivenom zalivu, zasticenom okruglastim ostrvcetom i rtovima s obe strane.  Malecko je, samo  nekoliko kuca, jedna taverna na obali i jedan kafe na uzvisenju. Jako zivopisna,  fotogenicna iz svih uglova, bukvalno utonula u zelenilo. Hteli smo da se zadrzimo u basti istoimenog  kafea, jer je na fantasticnom mestu ispod borova u dobroj hladovini, sa pogledom na kamene stubove u moru. 

 

 

 

 

Ima tih stubova, obnovljenih, i u dvoristu kafea. Kapija zakljucana, muvali su se neki ljudi unutra, nije pisalo radno vreme. Bas sam se razocarala.  Nemam pojma da li je pristup slobodan svima ili samo odabranima.

 

Naime, Atsitsa je poznata po nekom holistickom centru. Ovako nesto sam videla prvi put na Pelionu, kod Kissosa I nisam imala pojma sta je to. U kamenoj kuci, netipicne fasade za Skiros, osacovali smo lepu bastu, pa pokusali i tu...

 

 

Vec na ulazu nas je konobar pitao sta trazimo! Kao uz osmeh, al tonom nam je odmah stavio do znanja da se kupimo odatle. Ja uporna, vidim tek tamo u dubini dvorista pise Private- this point. Nisam ni dosla do tog pointa. Reko trazimo kafu, mesto da malo sednemo. Aaaa ne, kaze privatno. A unutra dosta ljudi, restoran, nije privatna kuca. Posle shvatim, tu dolaze ovi sto uplate neku alternativnu vrstu letovanja. Sa kursevima lepog pisanja, jogom, meditacijom, kreativnim radionicama, i sl. U dvoristu pored, isto Private – Keep out, gomila kucica od bambusa sa javnim tusevima i zajednickim kupatilima .Tu kao dolazis kad ne znas kako dalje u zivotu, hoces neki koreniti preokret, preispitujes gde si, sta si...i sta ti ja znam. Tako se reklamiraju, nisam ja nista izmislila. 

 

OK, slatka je ta mala Atsitsa, al nije bila bas gostoljubiva prema nama, Keep out natpisi valjda cuvaju svu tu holistiku. A nema ni neku plazu, tamo kod taverne na obali, u maloj uvalici postoji pescano prosirenje, nije nas privuklo na kvasenje, suncanje, meditiranje...

 

 

 

Iz mora strce slikovite rusevine,  stenje i kamenje, borovi skoro u moru, nekoliko privezanih camaca. Oko se napuni lepotom, nema sta..  Kameni stubovi ostaci su mosta preko koga su vagoncici transportovali rudu krajem 19. veka, iz nekadasnjeg rudnika gvozdja  do brodova.

 

 

 

Nedaleko od onog zatvorenog restorana na platou, pronalazimo puteljak uz ogradjeno dvoriste, malo kroz zbunje, otkrivamo minijaturnu uvalicu, opet no name, pustu...podivljali smo ovde totalno, asocijalni likovi dibidus.   Odlicno mesto za kupanje u prolazu. Nije pisalo Private.

 

 

Ostavljamo Atsitsu na miru, u miru...u dobroj karmi... ja sam vec nasla smisao zivota, ne treba mi jos novi pocetak. Tek su mi 52.

 

 

Izmenjeno 5 okt 2017 (Teogonija)

[Teogonija]

 

 

Petritsa je divlja, najdivljija moguca. Vrlo blizu Atsitse, pravac ka Linariji. Nisam je mnogo fotografisala, treba da ostane skrivena. Sa glavnog puta kratko kroz sumu, ne secam se ni da li postoji putokaz, ne verujem...put dzombav, al plaza mnogo dobra. Tacnije, biti na njoj, sedeti ispod drveta i citati knjigu, smuckati frape, pa malo zevati u plavetnilo ... to je dobro. Cak sam i ja kojoj je fotoaparat srastao s dlanom, zaboravila na njega. Ne umem da budem objektivna.

 

 

Nekoliko satora u hladovini, sljunak, morsko dno pescano, stene u cosku za pecanje odlicne, sa jedne strane korito nekog potoka...bila zanimljiva i roniocim.

 

 

 

Napustajuci je penjemo se opet u brdo, odvajamo se od obale. I dalje sve zeleno, dole nas ceka Pefkos. Kao sto ime kaze u sumi pinija. Prilikom priprema pred put ubelezila sam da dovde nema asfalta i da je ogolelo od pozara.

 

Nije vise tako,, verovatno stare informacije. Priroda se oporavila, zeleno uranja u plavo, mirise i plavo i zeleno ... a i asfalt je dobar.

 

 

U daljini se vidi luka Linarija

 

Mestasce ima minijaturnu luku, osim u Linariji jedino ovde smo videli malo jedrenjaka. Ako su ovu uvalu, pored onoliko drugih, izabrali za sidrenje cenim da je okrenuta na dobru stranu, zaklonjena od vetra.

 

 

 

 

Miruju ribarski brodici, tu je odmah i jedina taverna .Cim ima ribara ima valjda i sveze ribe na meniju.

 

 

 

 

 

Pedesetak stepenica u hladu i na plazi smo, na pocetku je kafe bar, na spratu sobe za izdavanje. Taverna i ova kuca jedine su gradjevine blize moru, jos par kuca razbacano je po brdu, prodavnice nema. To je celo mesto, zaseok, naselje... nemam pojma kako to da nazovem. 

 

 

Obala je pescana, ponegde pomesana sa malo sitnog sljunka, prijatno je za trcanje il setnju kroz plicak, u moru mestimicno ima trave, ja je ne volim, ipak ovde ne preovladava, lako se izbegava.

 

Neki slamnati suncobrani su bili slobodni, bez lezaljki...niko nije prisao da nam naplati. Dopala nam se plaza, i atmosfera koja je vladala, bilo je ljudi,  pa su malo pogledavali ovog mog muza koji se cepao kao lud dok je citao  Covek zvani Uve. Ipak je ovo knjiga za divljiju plazu.

 

 

 

 Ispratili smo sunce, odavde je lep zalazak. Probajte. 

 

Izmenjeno 5 okt 2017 (Teogonija)

[Teogonija]

 

 

 

Aherounes je  najblizi luci  Linarija, deli ih samo jedno brdo, moze i pesaka do luke za desetak minuta, naravno nema trotoara. Pored Molosa i Magazije nije losa za izbor smestaja. Nema prodavnice, Linarija je ipak iza coska, mada i tamo postoji samo jedan mini market. Do Hore ima oko 10 km, a sve zanimljive plaze na ovoj strani ostrva su blize, brze dostupne. Pa sad, zavisi sta je kome prioritet. Da li da bude blize mestu lepom za vecernju setnju, ili da bude blize za obilazak plaza. A razdaljine nisu velike kako god da se izabere, putevi nemaju mnogo saobracaja, nema guzvi.  

 

 

Naselje je  turisticko,  kuce su sa velikim dvoristima, nisu nabijene jedna uz drugu, blizu su mora i imaju lep pogled. Postoje dve taverne na obali. Jedna iznajmljuje suncobrane i lezaljke, postavljaju i stolove na plazu, imaju palme (konacno malo palmi).  Druga je direkt na obali, terasa samo sto ne uranja u vodu. 

 

 

 

 

 

 Pesak i plicak zgodni su za decu,  u odnosu na ostale bila je prilicno posecena. Sa plaze sam videla dve privlacne uvalice na desnoj strani, divlje i puste, do njih vodi zemljani put, na koji se skrece pre silaska u zaliv Aherounesa. Nismo imali vremena da istrazimo, na netu sam videla da na jednoj ima mnogo stabala leandra i da je pescana, okruzena stenama, moze da bude zanimljiva. Mi smo posetili samo one plaze na ostrvu koje su bile lako dostupne, postoji jos nekoliko poznatih, izolovanih, do kojih se ne moze direktno automobilom, vec nekim kozjim stazama ili pak sa morske strane. A  ima i morskih pecina na juznom, nenastanjenom delu, u Linariji se u sezoni organizuju izleti brodom, ne znam da li je bilo polazaka u septembru.

 

 

 

Aspous, na pola puta od Aherounesa do Hore, vec na istocnoj strani ostrva ima pescanu plazu, nekoliko taverni pored glavnog puta (taj put prolazi kroz sredinu mesta, taverne nisu na obali) i supermarket! Neki mesovit sa potrepstinama za plazu, razglednicama i suvenirima,  prehranom... nije u pitanju nikakav poznat lanac marketa, takvih nema na Skirosu.

Dakle, konacno prodavnica! Sem u Hori, Linariji i u Molosu ne postoje na drugim, svim do sad opisanim mestima. Ova pored puta u Aspousu je pristojno snabdevena, dobar izbor povrca i voca, suhomesnatog, sireva... a svaki dan je bilo svezih pita i peciva. Odlican im je Frappe za poneti, samo 1Eur u velikim casama, tako da je preporuka svratiti ovde u nabavku u povratku, ili po kafu i pite ujutro kad se krene u obilazak. Imaju i parking ispred.

 

Zelene table sa cveticima svuda po ostrvu su oznake za plazu

 

Da bi se stiglo do plaze mora se parkirati negde uz glavni put, pa prateci putokaz, uskim puteljkom izmedju ogradjenih dvorista (sa smokvama) kratko odpesaciti. Na obali nekoliko kuca za izdavanje, imaju dobra dvorista i pogled na more, bio bi i to fin izbor za bazu.

 

 

Plaza, zovu je jos Mealos po zalivu u kom se nalazi, je pescana, postepeno se povecava dubina, poluorganizovana. Najlepsa je skroz desno ispod brdasceta, dalje od kuca.  

 

 

 

 

 U levom urbanijem delu je lepa terasa kafea To Kamari malo modernijeg stila (nema kariranih stolnjaka), sa prijatnom tihom  muzikom, odlicna za uzivanje u pogledu, mislim da nude i neku brzu klopu. Malo dalje na samom  kraju  ispod palmi, koje se na Skirosu retko mogu videti, jos jedan kafe. ispred njega  su ogromne naslage sasusene morske trave, a na tim brdascima poredjano je jedinih par lezaljki na celoj  plazi, sto lepo izgleda samo izdaleka.

 

Mada pogled nije los ni odavde, kad se gleda u pucinu ne vidi se morska trava. I ovde bilo fine muzikice. 

 

 

Pola terase je zapusteno i napusteno. Biramo onu prvu. 

 

Odavde do Hore i Magazije redja se nekoliko scenicnih  neorganizovanih i bezimenih uvala vrednih kratkog spusta pesaka.

 

 

 

 

Najlepsa je ova na fotografijama iznad, lako dostupna, uocljiva s puta. Parkiranje moguce u hladu na zaravni sa  drvoredom cetinara, nadaleko vidljivog usred golog predela sa sasusenim  zbunjem. Volela bi da neki poznavalac botanike napise kako se zove to zbunje, raste gusto zbijeno, nisko i okruglasto, ima ga mnogo po ostrvu. 

 

 

 

Kod drvoreda je niz skulptura, prirodno izvajanih i izrovasenih. 

 

Jos nekoliko plazica ka Hori... 

 

 

 

 

 

...i  zavrsava se nas krug po ostrvu. Udaljenosti nisu velike, ceo ovaj krug se u cugu moze obici za oko sat vremena voznje, naravno bez posecivanja plaza. Putevi nisu losi, ni asfaltni, ni oni zemljani tako da je voznja opustena i zanimljiva usled raznolikosti pejzaza.

 

 

Preostaje nam jos da se prosetamo carobnom Horom, kazu nalik na Kikladske.

Izmenjeno 6 okt 2017 (Teogonija)

[VERANDA]

To zbunje bi mogao biti vres,otporan je na takve uslove...dok se ne javi neki strucnjak,ja ovako nagadjam...

Sve pohvale za opis i slike...kao da sam i sama bila tamo dok sam citala...cak i miris moze da se oseti...jos da prosetam Horom....

[suki]

Deluje jako zanimljivo, taj Skyros...Meni je, dok sam ga proucavala, delovao slatko, ali iz tvojih opisa sad, deluje mi pre, nekako neobicno.

 

 

U Grckoj je generalno zabranjeno slobodno kampiranje, ali ovde ih niko ne dira, dobri su gosti gore u taverni, uvece smo skoro sve zatekli na veceri. A zanimljiv neki svet, ja malo virila. Majka sa cerkom tinejdzerkom, neka gospodja u godinama koja je sve vreme nesto pisala, sama devojka tek pristigla, starosedeoci su joj objasnjavali kako se pravi ognjiste, dve devojke zauzete crtanjem....

Ovaj opis mi je zazvucao kao iz knjiga Agate Kristi , a voajer u meni te potpuno razume 

Cekamo setnju Horom...

[Dragan]

Sada sam se setio da smo svojevremeno i mi trazeci neku lepu uvalu na potezu oko Atsitse (malo ispod kada se dolazi sa severa) otisli na jednu plazu koja podseca na ovu koja je oznacena kod tebe kao Petritsa. Secam se da smo isto kratko prolazili kroz sumicu nakon silaska sa glavnog puta, a onda parkirali ispred samog pocetka dela plaze sa puno kamenja. Ono sto smo primetili tada je bila odredjena kolicina djubreta, ostaci rekvizita koji sluze za pravljenje vatrometa, ali bogme i spriceve, pa smo se veoma brzo okrenuli i otisli ka Hori jer je vec padao mrak.

Izmenjeno 10 okt 2017 (Dragan)

[Teogonija]

@suki Drago mi je da ti se posle citanja Skiros ucinio neobicnim. Upravo je to i nas utisak, znaci uspela sam ovim pisanijem da prenesem dozivljaj .

@Dragan

 

Ono sto smo primetili tada je bila odredjena kolicina djubreta, ostaci rekvizita koji sluze za pravljenje vatrometa, ali bogme i spriceve, 

Bas sam htela malo i o cistoci, taman mi Dragan dao dobar slagvort.

Na srecu  bukvalno nigde na Skirosu nismo naisli na bilo kakvo djubre. Upravo me to pozitivno iznenadilo i obradovalo, s obzirom da smo posecivali i  mesta gde naokolo nema naselja, pa prema tome ni kontejnera, gde bi moglo da se ocekuje da se nadje svasta, ne samo od posetilaca vec i da more nanese.  Divlji kamperi su bas vodili racuna da ne narusavaju prirodno okruzenje otpadom. 

Kada smo se parkirali na Petritsi ispod skupine stabala u hladovini, jedna gospodja nas je ljubazno zamolila da pomerimo automobil malo dalje, van direktnog pogleda, jer kako je rekla nije lepo da gledamo u kola u svoj toj divljoj lepoti. Bila je u pravu, poslusali smo je. Ovo nema direktne veze sa djubretom, ali je bas dobar primer kakve smo ljubitelje prirode sretali. 

 Kako na plazama, tako nigde usput nismo videli bilo kakav otpad, flase, kese, konzerve i sl. cak ni gomilice suta, a po ostrvu ima i te kako zgodnih mesta da se istovari gradjevinski otpad... pa onda i sve ono bodljikavo zbunje dusu je dalo da se okiti lelujajucim kesama.  Iz kontejnera se nigde ne preliva, oko njih isto cisto...

Ima po  naseljima zapustenih placeva...ali zapustenost se zavrsava visokom travom, nigde zardjalih  skalamerija  i odbacenih stvari. 

I sama Linarija onako mala, sa gomilom raznovrsnih kanti i kontejnera za razlicite vrste otpada je bila za primer kako se sve moze kada neko razmislja na ispravam nacin. Cak i na bandere u luci su stavili  pepeljare od inoksa, ciste i sjajne spolja, ko da ih glancaju.  

Mislim da se, ako obratite paznju, i na fotografijama moze primetiti da nema bacenih  kesa, plasticne ambalaze...ukrasa nasih ulica, parkova, priobalja, suma...

Ta briga o cistoci i ocuvanju prirode je jos jedan vrlo jak, pozitivan utisak koji smo poneli sa Skirosa. Te stvari primecujemo, smeta nam kada je drugacije, umemo muz i  ja da pored svog skupljamo i tudje djubre.

 

@VERANDA i ostali zainteresovani, setacemo se Horom, al prvo da okoncam  tragikomediju  s ajvarom,pindzurom, peglanim i ostalim paprikama

Izmenjeno 11 okt 2017 (Teogonija)

[Dragan]

Teogonija, fali nam jos neka slika iz predivne Hore, za mene jedne od 3-4 najlepse u celoj Grckoj ....................

[Teogonija]

Konacno da  se prosetamo skiroskom Horom, kazu nalik na Kikladske. Na Kikladima jos nisam bila, ne mogu da poredim... ali ova mi je bila najlepsa Hora koju sam ikada videla.  Specificna, interesantna, tradicionalna, nadasve lepa... i izazovna za istrazivanje i tokom boravka, ali i po povratku kuci.

 

 

Nasla sam gomilu zanimljivih informacija kako i zasto izgleda bas tako, pa delim to  sa vama.

Manji deo je vidljiv sa morske strane i to su kuce izgradjene u zadnjih 100 god, prvobitno mesto je bilo dobro i potpuno zaklonjeno od pogleda sa obale.

 

Pogled sa morske strane

 

Spustalo se strmo sa vrha litice, podno manastira, ka unutrasnjosti kopna. Danas gledano iz daleka lici na dva bela slapa odvojena jarugom, na zalost nemam mi jednu fotografiju da docaram lepotu i dramaticnost prizora pa moram da postavim tudju

 

Na padinama brda nije bilo mnogo prostora za gradnju velikih kuca. One su zbijene, kockaste, bele, jednostavne, po spoljasnjosti bez razlike izmedju bogatijih i siromasnijih vlasnika. Mesto je bilo podeljeno na kvartove, tacno se znalo gde zive zemljoradnici, gde stocari, najimucniji.

 

Kako hijerarhija nalaze oni plemickog porekla su se grupisali u blizini Kastra, nekadasnje tvrdjave i manastira.

Crkvena i svetovna vlast tesno vezana i na prostornom nivou. Strogo podeljeni stalezi razlikovali su se po imetku, zanimanju, nosnji... ali i po unutrasnjem dekorisanju kuca.

 

 

A ta unutrasnjost je upravo specificnost Skirosa, tradicija se i danas cuva, mada vise nije iskljucivo znak bogatstva. Imucniji su svoje domove bogato dekorisali raznim izuzetno vrednim predmetima od porcelana, bakra i srebra, dovozenih iz najpoznatijih evropskih i maloazijskih radionica, neretko trgujuci sa piratima. Sve te statusne simbole su kacili po zidovima kao na izlozbi, da impresioniraju valjda bogatstvom, mora se priznati da su  bili  velike estete i kolekcionari.

 

 

Keramicki predmeti za svakodnevnu upotrebu bili su prostije  izrade dekorisani samo jednostavnim belim sarama. 

 

 

 

Kasnije pocetkom 20. veka na Skirosu se u keramicarskim radionicama izradjuju  predmeti oslikani sarama  nalik na one  iz Sevra, Iznika... pa oni postaju dostupni svim stanovnicima.

Kuce standardne visine 3.8 m su imale jednu veliku prostoriju sa polukruznim kaminom u cosku, pregradjenu drvenom konstrukcijom, na kojoj je galerija sa spavacom sobom.

 

Malo raspolozivog prostora iskorisceno je na najbolji moguci nacin. Namestaj je bio malih dimenzija, cuvene su niske skiroske stolice, izrezbarene i ukrasene detaljima biljnog i zivotinjskog sveta. Tradicionalan nacin izrade ocuvan je i danas.

 

 

Radionica majstora sa galerijom i prodajnim prostorom otvorena je za posetioce i nalazi se pored puta od Molosa ka Aspousu. Vredi je posetiti.

Osim duboreza i keramike, za tradicionalno ukrasavanje kuca mnogo je bio vazan vez. Vezle su se jastucnice, stolnjaci, prekrivaci za bracne krevete, peskiri. Postoji 12 obaveznih motiva, sa citavim pricama i simbolikom... vrelo zivota, plodnost, zivotno putovanje...predstavljeni kroz brodove sa mornarima, fontane iz kojih siklja voda, mnostvo likova u tradicionalnoj nosnji, cvece, zivotinje sa ljudskim licem, morske sirene...

Zivotni put

 

Vrelo zivota, detalji sa velikog prekrivaca za bracni krevet, izlozeno u muzejskoj vitnini, slikano na kvarno odatle losiji kvalitet, uzivo je zaista mnogo lepse. 

Poput crteza naivne umetnosti vez je saren, zivih boja, vrlo detaljne izrade. Sve to je bio i deo miraza, a kad smo vec kod miraza i tu su se upraznjavali   neobicni obicaji.

Naime, mlada je na spisku miraza imala i kucu, tako da se mladozenja  doseljavao u mladino pleme. Ako je devojka bila iz imucnije porodice onda je kuca bila zasebna, ako nije onda se  dogradjivao sprat na taštinoj (jer i ona je to nekada "donela" u miraz)  kuci. Odatle sve te cudne uske spoljasnje stepenice, meni se cini vlo teske i nesigurne za savladavanje. 

 

Ne znam samo kako se decurlija pentrala i spustala, da li je bilo mnogo razbijenih glava

 

 

 

 Krovovi su ravni, sa odvodima za kisnicu koja se slivala u cisterne, u uskim sokacima Hore uz kucne zidove jos ima bunara.

 

 

Dupla vrata, sa niskim prednjim krilima- preprekom za zivotinje, posto su prozori malobrojni, druga vrata su cesto sirom otvorena za svetlost i vazduh.

 

Najstariji deo Hore je gore, oko manastira. Najjednostavnije je doci automobilom do platoa sa kruznim trgom i golisavom bronzanom statuom engleskog pesnika.   Rupert Brooke spominjan je uzgred vec u nekom ranijem postu, po njemu je trg dobio ime. Izgled kipa  nema mnogo veze s njim licno, al ima veze s antickom pozom. 

 

Tu je i crkva Agia Triada, u neverici smo gledali katanac, zamislite -zakljucana. 

 

Kakogod, pogled odavde je ono sto vredi, a osim pogleda nezaobilazna su i dva muzeja pored, Arheoloski i Folklorni. Naravno, ako potrefite radno vreme.

Postoji i poplocana staza precica  za pesake-planinare, pocinje u blizini trga, pored muzeja pa dole do mora.

 

Na dole mi mogla, gore bas i ne u cugu...pored plivanja, setanja...nisam bas fit. Al ide narod sve sa peskirima preko ramena, kao da im je more na dohvat, ispred dvorista. Ono nije da nije... vazdusnom linijom,  pogledom je tu,  samo avlije mnogo visoko.

Tu kod trga sam primetila i jednu tavernu, sa terasom na spratu i dragocenim pogledom u prvim redovima.. Zao mi sto ne okusasmo i to.

Poneti vodu i sl...nema prodavnica.

 

Sa trga se  nastavlja peske u brdo, Megali Strata ulicom ka manastiru, kroz srce stare Hore. A gore, lepota do lepote, kadar za kadrom i usija se baterija, hvalabogu ne i mozak posto je bio septembar, duvkalo nesto lagano...a u sred leta, usred dana ne bi bas bilo pametno krenuti forsirajuci kosinu. 

 

 

 

 

 

 

 

 Znate kako oci zabole na nedirnutom snegu po suncanom danu. E tako i ovde od sve te sveze omalane beline. Prijatan neki bol. Bilo mi zao da gledam kroz suncane, nije to to. Mazohista. Ja mojim devojkama, doduse u drugom kontekstu, kazem "Za lepotu mora da se trpi". Primenljiv savet i na Hori. I ona mu dodje neko zensko, na kraju krajeva.  

 

 

Uvek mi je cudno kako se odrzi belilo, jel oni to krece dva put godisnje, sta rade... ne peru valjda fasade. Nema tu ni neke prilike velike za blatom, slabo pada kisa, sve skoro poplocano... ipak belo je belo...fasade ko sa se umivaju svako jutro. Rekoh, nisam bila na Kikladama (Kikladima?) . Nije oljusteno, ispucalo, flekavo...i pipali mi, proucavali odokativno...shvatamo da je to neka posebna grcka farba,kao da je plastificirana, gumenkasta, otporna, debela.  

 

Majstori su Grci za te  materijale, nema sta. I dopada mi se sto je sve nekako kao grbavo, ne perfektno ravno izmalterisano tj. gletovano (valjda se tako kaze - gletovano?) a opet glatko. Pa su fasade dinamicne, iako je monohromo. 

 

 

 

Kako se nasa bratska pravoslavna poseta manastiru neslavno zavrsila pre nego sto je i pocela, zasto  je muzej Ali Babina pecina i vredi li  cemu "donja" Hora...neki drugi put.

Izmenjeno 22 okt 2017 (Teogonija)

[dujaspasa]

@Teogonija, zaista sam sa uživanjem čitala tvoj putopis. Kao i uvek, odličan! Ti umeš od "ničeg" da napraviš lepu priču i da nadješ najbolji ugao za slikanje..., ma, sve je perfektno!

[Teogonija]

Isli smo tako Horom, iz sokaka u sokak , sa svicima u ocima (od belog), prateci crvene plocice sa strelicama. Nailazili na crkve, pa na iznenadna mala prosirenja zgodna za komsijsko deljenje u nedostatku privatnih avlija..

 

Obratite paznju, ispred crkve metla i djubrovnik. Eto, lepo sam rekla, ciste, ciste, peruuuu! 

.

 

 

uzbrdo, uzbrdo, ni milimetra nizbrdo, u podne... tupavo bez vode, zedni pored cisterni...

 

 

izbili na kraj puta do poslednjeg trga sa pogledom na pucinu, i tako potrebnim klupama. Naravno i crkvom. Belom. 

 

 

Nad krovom crkve nice celava tvrda glava Horinog brda. Na lucnom otvoru debelih zidova nekadasnjeg venecijanskog (ranije vizantijskog, jos ranije rimskog, pa jos ranije anticko helenskog) Kastra, akropolja il kako se vec u kom periodu utvrdjenje zvalo – otvorena kapija!!!

 

 

Cemu cudjenje? Eto, ja pred put svuda citala kako je manastir ostecen u zemljotresu pa nije nista obnovljeno, moze se samo do te kapije, ne i kroz nju i sl. I krenula u sorcu... inace ceo zivot vukljam neke esarpe, maramcine, te trebace ako zaladi, trebace ako udari sunce, trebace... zgodne za svasta...a one vecito ispadaju, klize, ostaju zamnom negde po ulici, pa ljudi jure da mi ih vrate, motaju mi se oko nogu, dave me oko vrata ...ma jednom recju ne mogu bez njih, ne mogu ni s njima.

A i sorc obucem jednom u 5 letovanja. E bas tad resila da budem pametna (prakticna) pa ostavila sve u kolima, reko koji ce mi, tu cemo mi samo malo uzbrdo, kratko...Citaj : krenula  bez (mozga) igde icega, sem fotoaparata, al on se ne vazi,  srastao je  s dlanom (evolucija vrste).  Kod nas nema “samo malo”...il zaviri u svaki cosak, il ne kreci iz kuce. I to sam zaboravila, nestrpljiva da krenem u tu gornju Horu.

 

 

I tako...Nisam ja neki vernik. U stvari nisam nikakav, od ovih poznatih konfesija. Ja sam nesto... a glupo je o veri, uvek se tu nadje neka rec za koju se neko uhvati pa krene preganjanje, ubedjivanje, objasnjavanje... Meni to bezveze jer sta tu ima da se tumaci, to je licno, il nesto osecas iznutra, il ne osecas. Postujem oba i sve (fanatizam precrtavam) . Nema se rasta o tome nadgornjavati. A sto onda spominjem to sta sam i kakva. Pa eto, bitno je... sto bi rekli na sudu, dozvolite mi, videcete kasnije zasto je bitno . Dakle, ja sam kao neki pravoslavni ateista (cula ja nekog ucenog coveka na televiziji da tako kaze i zapamtila) Postujem vrlo tradiciju, obicaj, sve to kao deo nekog identiteta, vaspitanja...nisam rasla medju budistima... mada, ja jednom plakala na sred katolicke mise...eto nesto me puklo tamo u tudjem svetu medj tudjim narodom,iako ni reci nisam razumela i krenule suze ko lude same od sebe... gde ja ode...al tako misli odose...volim da obidjem, cujem, saznam... i dirne me to, ako je istorija,kulturno nasledje, drevnost, lepota...

 

 

Elem, nemam maramu, u sorcu sam i stojim ko ovca ispred manastira osnovanog u  10 veku. Proviri moj muz  u dvoriste, kaze nema nigde onih usluznih marama. Postujem, ne pada mi napamet da probam, gde cu kod monaha sa golim nogama. Manastir osnovao jos Nikifor II Foka, muceni vizantijski vojnik sto je postao car iako to u zivotu bas i nije nesto planirao. Manastir obnovljen nakon zemljotresa, kroz mracni lucni prolaz – svetlo na kraju tunela.

 

 

Nista, reko muzu, idi bar ti pa da mi prepricas, docicemo sutra. Taman zasao u dvoriste kad neka dvojica nose papir sa radnim vremenom da ga zalepe na vrata .Kazu jos par minuta i zatvaranje.

 

 

E hebes ga, nece nam se. Postuje i on nece sad tu da zakera. Pitaju ga ona dvojica jel mozes sutra, kaze on mogu. Odakle si, iz Beograda, Srbija. Oooo, Servija, braders ortodoks, cek da pitamo monaha. Monah sve vreme sedi par metara dalje, okrenut ledjima, ne obazire se. Prisla ova dvojica, koji li su , ko ga zna, monasi nisu, popovi nisu, posluzitelji nisu, mnogo moderno i picikato doterani, al onako “intelektualno”, bas su face. Oni monahu nesto kao ortodoks, Servia... Jok, odmahuje glavom, kaze sutra. Izadje muz isprica mi sve, kaze to kroz kapiju samo dvoriste, onako... ima par zgrada, vide se gore na vr brda ostaci nekadasnjeg akropolja, al tek se kroz drugu kapiju, na visem nivou ide ka crkvi i glavnom manastirskom dvoristu. Taj gornji, glavni  deo odozdo ne moze ni da se nazre. 

 

 

O, super, reko, sutra sabajle kulturno oblacenje, pa pravac manastir. I ne ide nam se odatle,   muvamo se levo desno,  lep nam pogled, i ka moru al i tamo na drugu stranu gde beli grad tece i razliva se podnozjem

 

 

 

kuliramo na onim klupama, kad nailaze dvoje. Englezi. Ona u sorcu, ali onom najgorem, znaci uvuklo se da prostite i spreda i straga. Poprsje preliva na izvolte, bretele tanke, najtanje. Golo gore, gole dole. Super. On vrlo slicno, samo sto njemu iz poprsja ne kipi. I muvali se malo te oce da udje te nece (bajdvej proslo pola 1) Reko,  alooo devojcice kud si posla, ne njoj direkt, nego onako, bas me briga ne razume me. Kad opet ona dvojica izadjose, bla-bla-truc i...uvedose ih!  Reko cek da vidim nema sanse, ima monah da ih oduva. Nema njih,  nema, ona dva lipicanera odose negde ka donjoj Hori.  Ja se zainatila,  cekam..ko neka zaludna baba.

Pitam ih  sta ste videli, oooo kaze mnogo lepo, sve smo obisli, črč end bjuuutiful vju,   penjali se na krov,  lep pogled, najlepsi.  Jel vam dao neke marame, ona trepce, kao ne razume kakve marame. Pa jel u  toj tvojoj Engleskoj, il odakle li si vec, ulazis u crkvu gologuza. Nisam pitala. Na engleskom. Jesam na srpskom. Al bila sam beeeeeesna. Gospode,  uuuuuzasno besna. Izem ti to njihovo ortodoks braders i Servia i Engleze (ni krive ni duzne) . Pa jel smo mi sugavi, sta je bre ovo. Dodji sutra. E necu sutra. Necu ni danas, necu nikad. 

 Uvredio me onaj monah, nismo se ni videli. Uvredio me na daljinu. Ortodoks braders, nije nego. Al svi su oni samo ljudi.  Sveti Georgije ubiva azdahu.  Njegova je crkva.

Eto toliko od mene sto se manastira tice. A najznacajniji je, najstariji, i stalno sam ga gledala odozdo.

[ljerka]

Sve cekam kraj putopisa da komentarisem a ne zelim da ga uskoro zavrsis. Sjajno ! Koliko ulozenog truda, divnih recenica koje odisu  slatkim detaljima atmosfere i unutrašnjeg doživljaja. Fotke odlicne  kao i uvek.Zaista zasluzujes sve cestitke za prikaz ove destinacije, 

[Teogonija]

U gornjem delu Hore kod trga nalaze se dva muzeja. Arheoloski nazalost nismo posetili, radno vreme je

 

 

 Etnografski muzej ili kako bi oni rekli folklorno-istorijski, bi preporucila svima kojii posete ostrvo. Prvi ovog tipa (lokalnog) na tlu Grcke, bio je primer i inspiracija ostalima, a nastao je 1964. zalaganjem Manosa Faltaitsa i njegove supruge Anastasije.

 

 

Manos je rodjen na Skyrosu, covek snazne volje i bogatog duha sa zivotnom misijom ocuvanja tradicionalnog nasledja kao osnove za daljni razvoj kulture zajednice. Potomak cuvene stare skiroske familije, od oca novinara koji je izvestavao o krizi iz Male Azije, skupljao je dokumenta, predmete, publikacije,pravio velike zbirke, ali i organizovao razne seminare upravo ovde u svojoj kuci. 

 

 

Muzej je smesten u njegovu porodicnu kucu u kojoj je ziveo sa suprugo do smrti 2012. god.  Sama gradjevina je interesantna, podignutu na ostacima najvece kule vizantijskog utvrdjenja, ravnog krova, sa nekoliko nivoa koji se spustaju, (stepenicama od ulaza se ide na dole, a ne na gore), sa tavanicama od debelih greda i trske, podova poplocanih ostrvskim kamenom sa utisnutim rucno oslikanim keramickim plocicama, skriputavim starim drvenim oblogama, natkrivenom terasom sa nesmetanim pogledom na Molos, Magaziju i pucinu.

 

 

 

 

Ne lici na klasican muzej sa vitrinama, nema ni prostora da svaka stvar dobije pregledno mesto. Ovde bi kao u rudniku valjalo kopati, traziti... gomila najraznovrsnijih predmeta iz postvizantijskog perioda do danas skupljana po celoj Grckoj, sa akcentom na Skiros,  nagurana je gotovo na svakom slobodnom delicu prostora...

 

 

Manolisovi radovi

 

Mora se pazljivo hodati, cesto paziti da se ne zakaci pa obori neki predmet, nema tu ni mogucnosti da se ogradi kanapima koji ogranicavaju pristup, kao u drugim muzejima. 

 

Mnostvo zbirki tek ovlas klasifikovanih po pojedinacnim prostorijama. Bogata biblioteka, pored knjiga  brojne  Manolisove slike po podu (slikao je za svoju dusu, nije prodavao) , donirani odlivci kipova -radovi cuvenih grckih skulptora - koji krase grcke trgove, poslagani na vitrine pune istorijski vrednih dokumenata (period od 5Vekova), mapa, publikacija, na drvene sanduke u duborezu za devojacku spremu sa izlizanim koznim oputama... 

 

 

narodni muzicki instrumenti, jednostavna grncarija, fini porcelan, raspeca, delovi oltarskih pregrada, bogate skiroske svadbene nosnje, predmeti za svakodnevnu uporebu, slemovi iz raznih ratova,  maske i kostimi za skiroski karneval, bodezi,  cilimi, tkacki razboji, macevi, burici, cibuci, drvene kasike, skiroska sarena vezenina, fotografije sa prizorima izgubljenog starinskog zivota...replika unutrasnjeg uredjenja tipicne skiroske tradicionalne kuce... Knjizevnost, umetnost, istorija...

 

 

 

 

nemam dobre fotografije, da predstavim u slici (mnogo sam pazila da ne srusim nesto jer kad se dohvatim aparata malo sam kao slon u staklarskoj) ali ako mi verujete na rec stvarno je izuzetan muzej za koji vredi odvojiti vreme. Novac nije problem jer...

 

Ulaznica je samo 2 eura, na ulazu je prodajni prostor sa gomilom zanimljivih predmeta, a kroz muzej vode zaposleni, ispricaju potrebne informacije a i otvoreni su za razna pitanja. Radi svaki dan od 9-15 i 18-21h.