Albanija - zemlja Mercedesa, stada koza i sirove prirode - putopis

[jelenap.]

Albanija – čudna zemlja, zemlja svakojakih fela Mercedesa, stada koza, krava i ovaca koja slobodno šetaju mestimično pohabanim putevima, zemlja gde je izgradnja nekada počela, pa naglo stala, odajući utisak katkad urušenih napuštenih objekata, a katkad gradilišta u ekspanziji, zemlja izuzetno bogata istorijskim znamenitostima, raskošne prirode, kombinacije planinskih predela i morske obale, zemlja u kojoj žive predusretljivi ljudi, ali bez svesti o tome da se otpad baca na mesto za to predviđeno, svakako ne pored kanti, pored puta ili na morskoj obali, zemlja koja bi trebala da edukuje svoje žitelje o kulturnoj i sigurnoj vožnji upravo gore pomenutih Mercedesa, zemlja čiji su stanovnici usavršili zanat pica majstora i svoje tradicionalne restorane proglasili picerijama, osim onih „tradicionalnih grčkih taverni“ gde se može naći i poneki „domaći“ specijalitet...

Ako sam nešto izostavila, trudiću se da nakon ovog početnog kratkog rezimea, sve propušteno nadoknadim u daljem izlaganju…

Naš put ka albanskom primorju smo započeli nakon odmora u Ohridu. Odlučili smo da put Ksamila krenemo preko Albanije, najviše nakon razgovora sa prijateljima, koji su nam dali smernice oko pravca kroz ovu čudnu zemlju.  

Krenuli smo iz sela Trpejca, sa ohridske obale. Do graničnog prelaza sa Albanijom trebalo nam je 10-ak minuta. Na granici jedan automobil ispred nas i neočekivano zadržavanje od 40 minuta, zbog pada sistema albanskih službenika. Put ka Pogradecu nije u dobrom stanju, uglavnom je pohaban i sa većim oštećenjima, kao i rupama. Odatle, albanskom stranom Ohridskog jezera napredujemo ka Ćafasanu. Pre graničnog prelaza, kroz planinski venac se spuštamo ka Elbasanu, prateći sve vreme putokaze za Tiranu i Elbasan. Ovde je priroda božanstvena, puca pogled na planinske predele koje seku vinogradi i put kojim mi jezdimo. Glavni biznis Albanaca je pranje vozila. Oni koji nemaju podignutu kućicu koju zovu lavazh (prevedeno na srpski – perionica), snašli su se na sledeći način: doneli su stolicu na proširenje u vidu parkinga pored lokalnog puta, crevo iz koga teče voda, krpa je naravno tu sa njima i kada neko napravi predah može i oprati automobil. Pranje automobila u Albaniji je neophodno, pa čak i servisiranje, budući da su lokalni putevi mahom neasfaltirani, dok na glavnim putevima, često bez ikakvog obaveštenja naletite na radove deonica od nekoliko stotina metara do nekoliko kilometara. Dakle, gotovo sam sigurna da im biznis dobro ide.

Od Elbasana, preko Lušnja, do Fiera vodi delom improvizovani autoput, sa prekidima u vidu kružnih tokova, gde je ograničenje brzine 90km/h i gde na svakih 10-ak km stoji policijska patrola. Autoput ili obilaznica oko Fiera je u izgradnji i preko im je potrebna, jer se kroz grad prolazi izuzetno sporo, u kolonama, pa sam put traje i od pola sata do sat. Naplata putarine se još ne vrši, a nema naznaka ni da hoće. Nakon Fiera skrećemo na magistralni put koji je u relativno dobrom stanju, uz naravno, par prekida, i koji vodi dolinom uz obale reke Viose, pa Drinos ka Đirokastru. Od Đirokastra se preko planinskog venca krivudavim užim magistralnim putem kreće ka Sarandi, ostavljajući za sobom Bistricu i Mesopotam. Na prilazu Sarandi smo pratili ne baš tako vešte putokaze za Ksamil i obišli grad u kom gužve ne janjavaju, podsećajući se najboljeg perioda restauracije mosta Gazela.

Šta reći o putevima? Pa generalni utisak nije loš, ali ako se osvrnemo na izuzetno pohabane puteve unutar gradova i naseljenih mesta, kao i lokalne puteve do sela, plaža, pa čak i deo puta ka albansko - grčkom graničnom prelazu Qafe Bote – Sagiada, ne mogu reći da imaju dobre puteve. Najviše zato što se vožnja odvija u grču, čekajući da naletimo ili preletimo neki krater i uz malo sreće ostanemo sa sva četiri točka.

Đirokastra je bila naša prva odrednica, kameni grad, kako ga još nazivaju, rodno mesto diktatora Envera Hodže, smešteno na obroncima planine Mali i Đere. Da bi došli do utvrđenja na brdu iznad grada koje je sada pretvoreno u vojni muzej gde je najznačaniji eksponat ustvari izviđački avion američke vojske koji su Albanci prinudno uspeli da spuste 1957. godine, prolazimo kroz živopisne kaldrmaste ulice sa kućama nekadašnjih bogatih trgovaca, koje sada predstavljaju restorane ili radnje sa suvenirima. Iako je bio pod upravom Vizantije, Turaka, Italije, Nemačke i Grčke u samom gradu se najviše vide tragovi Otomana.

Ulaz u tvrđavu plaća se 200 leki. Po nekom izmišljenom kursu, platili smo 4 EUR (u Ksamilu je 1EUR bio 134 leka). Još uvek nismo razmenili EUR, pa smo i magnet platili u istoj valuti, cena 3 EUR. Sa tvrđave se pruža fenomenalan pogled na kamene krovove dobro očuvanih od istog materijala podignutih kuća.

Izmenjeno 4 sep 2016 (jelenap.)

[jelenap.]

U kasnim popodnevnim satima, mogu čak reći i večernjim stižemo u Ksamil, nakon gotovo 10 sati puta preko Albanije od Ohridskog jezera za pređenih 380 km. Sada iz ove perspektive, definitivno bih birala put preko Korče, Bilišta, Kastorije, pa autoput do Igumenice i onda granični prelaz Sagiada. Nesumnjivo je brže, osim što bi bili prinuđeni da pređemo tri puta granične prelaze i vozimo 10 km duže.

Jedna od opcija za traženje smeštaja je bila i selo Himara i u tom slučaju bi definitivno brže bilo doći kroz Albaniju, s tim da nakon Fiera (uz obilazak Apolonije) krenemo ka Valoni, pa odatle preko planinskog venca za Himaru. Dodatno bih konstatovala da je za moj ukus Himara bolja opcija za smeštaj, jer je bliža lepim plažama i ne toliko opterećenim, bar u ovom delu godine kada smo mi posetili Albaniju.

Veče provodimo u Ksamilu, u jednoj od mnogobrojnih picerija, za koje su se opremili pećnicama na drva i izveštili u pravljenju pica, očigledno neinformisani da Italijani koji su im većinski turisti ne jedu samo pice, već i paste, a neretko i salate, te mnoga druga jela. Generalno, stekla sam utisak da Albanci nemaju nijedno nacionalno jelo, bar ne na meniju ovih restorana koje smo mi posetili. Ono što bi moglo ličiti na albansko, a ipak je tursko, je trileće, poslastica koju sam probala u Sarandi, u jednom restoranu na šetalištu, ali nije bio ni približno dobar kao onaj koji pravi naša kuma, a inače je iz Ohrida, kao ni iz par poslastičarnica u već pomenutom Ohridu.

Prognoza za narednih par dana, tačno onoliko koliko smo planirali da posvetimo Albaniji, nije baš bila na našoj strani. Najavljivali su oblačno vreme, sa ponekim sunčanim intervalom, ali i mestimičnim pljuskovima. Stoga smo nakon jutarnjeg obroka (burek, koji ne prave kao mi, već više liči na trouglastu pitu i košta mahom 50 leki, a punjen je sirom, spanaćem ili mesom), a vođeni vremenskim prilikama odlučili da obiđemo istorijske lokalitete, jer izgleda za plažu nije bilo. Da bi se u to uverili, prašnjavim širokim neasfaltiranim putem spustili smo se do plaže Pulebardha na veći parking koji se nije naplaćivao. More je besnelo, a boja jonskog mora me je vratila na plaže Lefkade. Iznad plaže se nalazi kafe restoran sa lepim pogledom na Sarandu i ceo zaliv. Plaža je peščana, sa setovima suncobrana i ležaljki koji su ovom prilikom bili sklonjeni od nasrtaja snažnih talasa.

Krećemo ka Sarandi. Već sam spomenula da je kretanje automobilom kroz Sarandu izuzetno otežano, zbog prevelike gužve, loše vožnje, bahatosti, parkiranja na sred puta bez ikakve griže savesti ili žmigavaca, zbog obilaska stada ovaca, koza ili pojedinačnog slučaja krave koja je krenula u popodnevnu šetnju gradom. Parking u Sarandi je misaona imenica i izuzetno ga je teško naći. Na par automobila smo videli žute lisice na točkovima, zbog bahatog parkiranja na centralnom manjem trgu.

Kada smo uspeli da auto bezbedno smestimo ispred ulaza obližnjeg hotela naspram ruševina sinagoge iz 5. veka, spustili smo se stepenicama koje vode ka šetalištu pored mora. Promenada je sređena, Saranda je velika, plaža je mala gradska i na njoj nije bilo mnogo kupača, mahom zbog vremena, mahom zbog same konfiguracije plaže. Seli smo u restoran da ručamo, i od oskudne ponude izabrali ćufte, a dobili ćevape i pileće ražnjiće. Ceh nije prešao 15 EUR, kao i u svim ostalim restoranima koje smo posetili. Dakle, dva glavna jela, salata, pola litre belog vina, voda i kolač su bili u ovoj ceni. Generalno cene im jesu niske, ali ponuda nije na nivou razvijenog turističkog mesta. Dosta još tu treba navika i svesti da se promeni, kako bi bar malo zaličili recimo na susednu im Grčku.

Odlučujemo da se uspenjemo do tvrđave Lekursi na vrhu brda koje se uzdiže iznad Sarande. Lekursi tvrđava, sagrađena u 16. veku u cilju zaštite grada, imala je ulogu osmatračnice. Odavde se dobro vidi susedni Krf. Na samoj kapiji starog grada čuju se zvuci narodne tradicionalne muzike. Lokalci obučeni u narodnu nošnju, hvataju turiste za ruke i počinju sa njima da plešu. Iza njih puca pogled na Sarandu. Zaista lepo.

 

 

Izmenjeno 4 sep 2016 (jelenap.)

[jelenap.]

Na 25 km od Sarande u pravcu Đirokastre, nalazi se prirodni fenomen Syri i Kalter, u prevodu na naš jezik Plavo oko. Plavo oko je rezervat sa jezerom i izvorom u kome se sastaju podzemne vode i u toj jednoj tački izviru na površinu. Kažu da ovde ne postoji dno, tačnije da je dubina oko 45m. Sam izgled izvora ima oblik i boju plavog oka. U komunističko vreme, posete su bile dozvoljene samo najvišim zvaničnicima. „Obični smrtnici“ nisu imali pristup.

Na glavnom putu postoji putokaz za skretanje levo, a nakon toga i oznaka da je izvor 2km udaljen od te tačke. Prelazi se brana pre koje se plaća ulaz i cena za auto je 100 leki, dok je po osobi 50 leki. Put do izvora je neasfaltiran, zemljani, širok i vodi do parkinga gde se nalazi i kafe odmorište. U vreme turističke sezone kod samog izvora se nalazi i štand na kome se prodaju razni suveniri. Priroda je lepa, ali je ruži primitivizam posetilaca koji i pored upozorenja da je zabranjeno skakanje i kupanje u izvoru, besomučno to rade. Ono što me je iznenadilo jeste da su im sve atrakcije, osim par, neverovatno posećene, gotovo u hordama i osim u antičkom gradu Finiku gde smo bili jedini posetioci, skoro pa je nemoguće naći kutak prirode samo za sebe. Možda je i loše vreme doprinelo tome da ljudi pohrle na kamenjar, umesto da se opruže na nekoj od susednih plaža.  

Opet smo na glavnom magistralnom putu koji vodi ka Sarandi i pratimo tok reke Bistrice, pa potom ulazimo u selo Mesopotam. Kod malog mosta stoji oznaka za manastir Mesopotam, tačnije manastir Svetog Nikole. Stižemo do zdanja i zatvorene kapije na kojoj stoji beli papir ispisan brojem telefona +355698558106. Iz daljine nam maše gospođa i govori da će za nekoliko minuta doći čovek koji će nas pustiti da uđemo u crkvu. Njena porodica dolazi iz Nemačke i u Albaniji boravi poslednjih 5 godina. Put ih je naveo na ovu crkvu, pozvali su naznačeni broj i odlučili da obiđu manastir. Sačekasmo i mi.

Manastir je iz 10. veka i bio je podeljen na pravoslavni i katolički deo. U 17.veku su na sredini crkve sagradili peć koja je grejala oba dela, čiji su ostaci još uvek vidljivi. Crkva je u restauraciji i kroz splet skela u gotovo mrklom mraku smo se nekako provlačili kroz krš koji je prilikom obnove nastao. Uz svetlo lampe videsmo i freske koje su ostale očuvane. Čovek koji nas je pustio da uđemo u crkvu nije hteo da primi novac koji smo spremili da mu damo, iako je na kapiji pisalo da se ulaz naplaćuje.

Izmenjeno 5 sep 2016 (jelenap.)

[jelenap.]

Novi je dan. Krećemo ka Butrintu. Prethodni dan smo pre početka obilazaka pokušali da stignemo do Butrinta, ali nas je sačekala ogromna kolona vozila od par km. Tada još nismo znali da za ulazak u Butrint ne prelazimo kanal improvizovanom drvenom skelom i da je cela ta gužva upravo zbog čekanja na parking ispred lokaliteta Butrint.

Danas smo krenuli ranije i uspevamo da se bez većih problema parkiramo na glavnom parkingu gde se ulaz ne naplaćuje. Ulaznica za lokalitet košta 700 leki. Butrint je najvažniji istorijski lokalitet u Albaniji, ogroman je i jako dobro očuvan. Istovremeno Butrint je nacionalni park. Za moj pojam, ovaj kutak istorije je jedan od najinteresantnijih koje sam posetila. Put vas redom vodi pored venecijanske kule iz 15. i 16. veka, svetilišta iz 4. veka PNE posvećenom Bogu Asklepiosu, amfiteatra iz 3. veka PNE, rimske termalne banje iz 2. veka, agore, gimnazije, ruševina privatnih kuća, krstionice sa očuvanim mozaicima iz 6. veka, fontane Nimfeuma iz 2. veka, bazilike iz 6. veka, jezerske kapije iz 4. veka PNE, lavlje kapije, akropole, venecijanskog zamka, muzeja. Svuda se smenjuju uticaji grčke, vizantijske, rimske i otomanske imperije. Lepo, jako lepo.

Ako odlučite, možete čamcem otići do Ali Pašine tvrđave koja se nalazi nedaleko odatle, a koliko sam mogla da čujem iz razgovora turista i čamdžije cena je 20 EUR. Po meni, previše. Moguće da postoji i kopneni put, ali nismo pokušavali da isti pronađemo. Preko puta Butrinta se nalazi tvrđava, koju ovom prilikom nismo posetili, ali smo je videli sa zidina.

Izmenjeno 5 sep 2016 (jelenap.)

[jelenap.]

Kako smo se dosta vremena zadržali obilazeći Butrint, odlučujemo da se probamo osoliti na nekoj od plaža koje vode ka Himari. Krećemo putem ka Valoni, koji je dobar magistralni, širok, ali krivudav, posebno nakon sela Lukove. Na glavnom putu skrećemo ka zalivu Kakome. Put nas vodi uzbrdo, po obronku planine, pa potom kreće spust ka plaži. Na kilometar do dva od plaže nailazimo na gvozdenu kapiju po sred puta. Vidimo dva parkirana vozila i treće koje nam dolazi u susret krećući se sa plaže. Slovenačke tablice, Ljubljana. Nadole je put neasfaltiran, zemljani. Stražar izlazi iz svoje kućice i govori nam da je u pitanju privatan posed i da ne možemo dalje. Nismo imali snage da mu objašnjavamo kako je upravo jedan auto pustio da prođe i kako na plaži u daljini vidimo nekoliko parkiranih vozila. Okrećemo automobil u pravcu iz kog smo došli i krećemo ka selu Lukove. Možda je stražar očekivao poklon u vidu novca kako bi sišli do plaže… ne znam… ali mi nismo bili raspoloženi za nagodbu, a nije nam bilo ni „pod morati“ da se spustimo dole. Plaža deluje divlje, lepo, mirno, spokojno, sa jednim drvenim molom po sred, baš onako kamperski za uživanje, pogotovo posle osećaja zgužvanosti sa ostalih komercijalnih, preposećenih plaža. Na obroncima planine se nalazi i istoimeni manastir, ali do njega nismo otišli.

Sledeći promašaj je nastupio nedugo potom, kada smo se sa glavnog puta odvojili za plažu Lukove, vozili dobrim asfaltiranim putem i nakon kilometar ugledali tablu za skretanje za plažu. Misleći da je to glavna plaža sela, krenusmo spust do iste, ali nakon katastrofalnog, izrovanog, strmog zemljanog puta, dođosmo do neke kuće za iznajmljivanje i tu se srećom okrenusmo i vratismo na put ka Himari. Odvajamo se za sledeću plažu u nizu, Bunec i odlazimo na krajnji levi deo. Tu nema plažnog mobilijara i malo uživamo u tom poklonu. Na desnom delu plaže se nalazi nekoliko velikih zidanih kamenih bunkera, kao i par barova (moguće i restorana) sa suncobranima i ležaljkama.

Budući da smo bili smešteni u Ksamilu, a nismo stigli ni da svratimo do neke od mnogobrojnih veštački napravljenih uvalica i budući da su stomaci oglasili vanredno stanje, odlučujemo da krenemo ka Ksamilu i tamo ručamo na nekoj od plaža. Sve plaže su jako slične, pretrpane suncobranima i ležaljkama, sa belim nasutim peskom i tirkiznom bojom vode, u neposrednoj blizini tri ostrvca do kojih se može doplivati ili doći pedalinom. Pretežna klijentela su Makedonci, od kojih samo više ima Italijana, zatim stanovnici Kosova, pa onda svi ostali poput Poljaka, Grka, Čeha, Nemaca, Bugara, Rumuna i Engleza. Može se videti i poneka hrvatska, crnogorska i vranjanska registarska tablica.

Granulo je sunce sledećega jutra. Krećemo ka Valoni tim planinskim putem. Prva stanica je plaža Borsh. Najduža plaža Jonskog mora. Dužina je preko 5km. Sredjena i puna setova za zaštitu od sunca. Puna restorana. Ima i smeštajnog kapaciteta. Ne zadržavamo se. Krećemo dalje. Na glavnom putu stoji oznaka za staro selo Borsh, kao i prirodne izvore. Mislimo, stići ćemo ovde u povratku. Mislimo… sumrak nas je sprečio…

Sledeća je plaža Qeparo. Na nekim ranijim slikama vidim da šetališta koje krasi ovo mesto nije bilo. Kao ni palmi. A ni crnih gvozdenih uličnih svetiljki. Sada su tu. Tu je i parking. Tu su i ležaljke. Ali ne i mi. Nije to to. Idemo dalje.

U staro selo Qeparo se ne penjemo. Kažu da je to selo poznato po nekoliko znamenitosti i to po trospratnoj kuli Ali Paše i manastiru Sv. Dimitrija. Mislili smo i to ćemo kasnije.

[jelenap.]

Prolazimo pored poluostrva na kome se nalazi tvrđava Porto Palermo. Boje, mirisi, sunce, sve je kao stvoreno za nas, ali se ne zaustavljamo sada, tražeći plažu na kojoj ćemo odmoriti i kupati se. Stižemo do vidikovca iznad plaže Llamani. Odlično izgleda. Silazimo na plažu, mali deo puta je neasfaltiran. Kako drugačije, pa Albanija mora da ostane verna svom ličnom pečatu.

Parking se ne plaća, ali vas na istom upućuju do njihovog restorana. Naravno da možete preći gde želite, ali ne treba im zameriti. Svako sebi pokušava da napravi posao i zaradi novac. Set ležaljki i suncobrana je 800 leki. Na plaži ima 4 kafe restorana i klub za iznajmljivanje vodenih zanimacija.

Nakon odmora krećemo ka Himari. Novo izgrađeno selo je sređeno i podređeno turistima. Postoji nekoliko plaža, šetalište, smeštajni kapaciteti, restorani. U nastavku put vodi u brdo gde se nalazi staro selo Himara. Ono je u ruševinama, ali ima i kuća koje su naseljene. Posebno na samom ulazu u selo do koga vode kamene stepenice. Sa druge strane sela se pruža pogled na plažu Livadhi, dok se sa plaže pruža pogled na brdo sa selom na vrhu.

Sva ova sela u nizu, od kojih je sledeće Vuno su kao naslikana na papiru, sa kamenim kućicama rasejanim po padini brda. Prošetah i po Vunu.

Vozimo ka plaži Jala. Visoko smo na planini, pogled puca na pučinu i obalu. Spuštamo se dobrim putem ka plaži koja u svom zalivu krije tri plaže, dve centralne i jednu malu, moguće i privatnu. Ova plaža je definitivno zavredila mesto broj 1 od svih viđenih albanskih plaža. Mi nismo nastavili zemljanim putem ka plaži Livadhi gde se krije još jedan biser, malešna plaža zvana Akvarijum, koja mi je na slikama izgledala baš onako kako treba.

Sledeća odrednica je plaža Đipe. Nadala sam se da ćemo nekako uspeti da je vidimo bar sa visine i prilaznog puta. Nismo uspeli. Najviše iz razloga što do nje ne postoji put za kola, osim možda za automobile koji imaju pogon na sva četiri točka, mada je i za njih kritičan silazak. Do plaže se mora sići pešaka okvirno od 20-30 minuta, vreme koje mi nismo imali na raspolaganju jer se polako spuštao sumrak. Postoji parking iznad plaže, gde je na moje veliko iznenađenje bilo mnogo automobila, a na prilaznom putu sam videla još dva pešačka puta koja takođe vode do plaže. Na prethodnim fotografijama koje sam gledala pre poseti Albaniji, ova plaža mi je bila ubedljivo najlepša, ali nisu se sklopile kockice da do nje i odemo.  

U neposrednoj blizini se nalaze ruševine manastira Sent Teodori. Zanimljivo okruženje.

Spuštamo se na plažu Livadhi da ručamo. Parking ispred taverne Dimitros gde služe grčka jela, koji naplaćuje Vasilikos, čiji brat se zove llias (sve ovo je uspeo da podeli sa nama) i koji je napravljen na šljunku dela plaže je 200 leki. Može i 100 leki i 1EUR. Kusura nema. Kaže: „Svratite na pivo, ja častim…“   Bolje i pivo, nego da nam vrati kusur u vidu žvaka, što je još uvek praksa u svim marketima u Ksamilu. Mislila sam da je ovaj način poslovanja prohujao sa 90-im. Međutim, kod njih sve i izgleda kao da su tek izašli iz 90-ih. Zato im ni ne uzimam za zlo.  

Izmenjeno 4 sep 2016 (jelenap.)

[jelenap.]

Nakon ručka i kupanja krećemo ka Porto Palermo tvrđavi. U pitanju je Ali Pašina tvrđava iz 18. veka sagrađena u čast njegove voljene supruge Vasilise. Za vreme komunističkog perioda nedaleko od tvrđave je sagrađen tunel za podmornice, a tvrđava je korišćena kao sovjetska baza. Cena karte je 100 leki.

Vreme je da krenemo put Ksamila i spremimo se za sutrašnji dan.

Pošto je petak, a mi planiramo u ranim jutarnjim subotnjim satima da krenemo za Beograd, odlučili smo da ne vozimo daleko, već da prepodne provedemo na plaži Pasqyrave, nedaleko od Ksamila. Uspeli smo da nađemo parking koji ne naplaćuju, za razliku od susedne Manastirske plaže, i smestimo se na desni deo plaže koji nije pod opsadom suncobrana. Boja mora je jonska, onako plava, lefkadsko plava. Talasi se igraju, a i kupači sa njima.

Kada se plaža prepunila krenuli smo do antičkog grada Finika. Putokazi se moraju pažljivo pratiti jer nisu baš dobro postavljeni. Penje se na vrh brda, a odatle se stazom nasutom tucanikom koju tek uređuju dolazi do centralnih lokacija ovog antičkog grada. U sklopu lokaliteta se nalazi amfiteatar, ruševine, nekoliko bunkera raspoređenih po okolnim brežuljcima, ostaci zidina koji su opasavali grad. Za sada ulaz ne naplaćuju jer je sve u fazi obnove, ali će uskoro kada radove završe, sigurno vršiti naplatu, budući da su postavili kućicu na ulazu. Pogled na okolne planine je fascinantan, zaista.

Ostala nam je još samo plaža sela Lukove, koju smo pokušali u jednom momentu da osvojimo, ali smo pogrešili put, pa sad odlučujemo da grešku ispravimo i spuštamo se skroz do obale. Plaža je duga, ima barova, ležaljki, a set se naplaćuje 500 leki, bar na krajnjem levom delu gde smo mi bili stacionirani.

Ustali smo rano u 1:30h, spremamo preostale stvari u kofer i u 2:20h krećemo ka Butrintu da „onom“ drvenom skelom pređemo kanal i uputimo se ka grčkoj granici. Noć je, skela je na drugoj strani, nakon nekoliko minuta dolaze po nas. Cena za manji auto 3 EUR. Nisam videla da prevoz ljudi naplaćuju. Rade non-stop. Ono što nam nisu rekli je da je put ka grčkoj granici u katastrofalnom stanju, bar ovaj kojim smo mi krenuli. Nije osvetljeno, a put je uzak da se dva auta ne mogu mimoići. Ostatak neasfaltiran, dobro izrovan. Kada se prođe ta deonica izlazi se na nekoliko kilometara odličnog magistralnog puta, pa se ubrzo dolazi na granicu. Nema nikog. Mi prvi i srećni. Sad ćemo u Grčku. Em što nema nikog ispred nas, nema nikog ni da nam pogleda pasoše. Nakon 10-15 minuta uspeli smo da sirenom probudimo graničara. Čovek nam saopštava da grčka granica radi tek od 5h. Katastrofa. Ljuti na sebe što se nismo raspitali ili bar nekako proverili, odlučujemo da sačekamo 5h, jer nam se vožnja do sledećeg graničnog prelaza Kakavia svakako ne bi isplatila. Naravno, Grci ne otvaraju granicu u 5h, pa zašto bi, rano je, mi konačno nakon gužve na prelazu (Grci zahtevaju da svi izađu iz auta i sjate se na jedan šalter, nije bitno koji smer, pa ko prvi podturi pasoš, prvi i završi) u 5:45h ulazimo u Grčku i počinjemo vožnju ka Srbiji. Uz sve granične prelaze, stajanja, čekanja, naplatne rampe putovali smo 18 sati.

Da rezimiramo:

Ovo je bilo jedno iskustvo više, jedan novi deo jonske obale otkriven. Priroda im je lepa. Neverovatno mnogo istorijskih lokaliteta na maloj površini. I to kakvih lokaliteta. Hrana je jeftina, ali ne i dobra.

Ono što mi se nije dopalo je bahata nesigurna vožnja, siromašan i jednoličan izbor hrane, đubre na svakom koraku, neasfaltirani putevi do granice kratera.

Još nešto

Ono šta nismo obišli, a bilo je u blizini su manastir 40 svetaca na brdu iznad Sarande i manastir Sveti Đorđe na brdašcu pre spusta za plažu Manastirit. Manastira ima mnogo, uglavnom su zatvoreni ili su u pitanju ruševine. Džamije nisam videla, osim jednu u Ksamilu koju sam uočila sa našeg prozora tek nakon što se hodža oglasio večernjom pesmom.

Dhermi je bio u planu, ali zbog duge vožnje koju iziskuju ovakvi putevi, nismo se spustili na plažu. Krenuli jesmo, ali smo se vratili.

Sladoled smo jeli u Ksamilu i bio je baš dobar. Čovek koji drži sladoled priča čist srpski jezik. Pretpostavka je da je iz Makedonije, jer je pisalo da ima poslastičarnicu i u Gostivaru i Tirani. Cena kugle je 50 leki.

Karticom ništa ne može da se plati, pokušali jesmo, ali bezuspešno. U restoranima iste ne primaju, na pumpama takođe, a u marketima samo ako je ceh preko 10 EUR i to samo u pojedinim.

Menjačnice su im improvizovane kućice, gde čovek sedi i digitronom izračuna iznos, obavezno zakine 20 leki i izvadi novac iz novčanika. Naravno nema dovoljno koliko želim da promenim, pa proizvoljno menja. U drugoj menjačnici je bila malo bolja situacija, bar nisu zakidali.

Bankomat na glavnoj Tiranskoj banci (lanac Pireus banke) u Ksamilu nije radio, a tek kasnije smo uočili da na benzinskoj pumpi postoji Raiffeisen-ov bankomat. Stoga smo jedan dan specijalno ušli u Sarandu, kako bismo podigli novac sa bankomata.

Cena dizel goriva je od 152-169 leki.

Bili smo smešteni u Ksamil apartments, preko booking-a cena po noćenju je bila 22 EUR. Apartmani čisti, iako smo nakon toga sami brinuli o izbacivanju đubreta, na dobroj lokaciji, relativno blizu centra i plaže, studio manji, ali sa svim neophodnim stvarima za boravak.     

Izmenjeno 4 sep 2016 (jelenap.)

[mtin]

jelenap, fenomenalan ti je "rapor", ja sam oduševljena !!

[Amorfna]

Odlican putopis ali i fotografije! Imas sjajno oko:)

[DraganV]

Bravo!!!!!

[mirka-mira]

Bravo za fotografije.

[Teogonija]

Kao i uvek s tvoje strane i ovaj tekst  je zanimljiv, realan i   koristan sa fantasticnim fotografijama. Pozdrav sa Skopelosa, sad cu malo da bistrim ponovo tvoj pohod na Sporade 

[jelenap.]

Hvala svima.

Teogonija, baš mi je drago što ste otišli na Skopelos. On je predivan. Meni je baš prijao boravak na tom ostrvu. Uživajte.

[seagull]

Hvala za divan putopis!

[mikap]

Fantastičan putopis. Naravno praćen fenomenalnim fotografijama.  Baš sam uživala čitajući ga.