Zasto sanjam Lisabon? - putopis

[Teogonija]

 

“Umrijet cu a necu znati dal je ljepsi Istanbul il Lisabon.” rekao je nekada Zuko Dzumhur, a ja se obradovala sto eto nadjoh da je ne samo meni bliska ova misao. Oba zatalasana po brdima, stara a puna zivota, umivena vodama, sarena i zavodljiva. Istanbul - stara ljubav, Lisabon- tek se rodila.

 

 

 Grad razigrane silutete, bremenite natalozenim detaljima, gde se preklapaju slojevi za citanje, uvukao mi se bukvalno cak i u snove. Svake noci skripe tramvaji, stiskaju se oko mene zidovi Alfame, udisem vlaznu ariju na vidikovcu sa strasnim Adamastorovim pogledom na potiljku, lelujam se po kamenim talasima na kaldrmi ...

 

a Fernando  sapuce : "Nemirno spavam i u burnim snovima zivim, kao neko ko nemirno spava i u polusnu sanja...Ponovo te vidim-Lisabon i Tezo i sve..." 

 

Probudim se, a grane oraha lupkaju mi u prozor,  nema sina da tramvaj dvanaestica zatetura... “Mnogo sam sanjao. Umoran sam od pomisli da sam toliko sanjao, ali nisam umoran od sanjanja. U snovima sam postigao sve. I budio sam se, takodje, ali šta to mari?”... "Vrati se opet sutra, stvarnosti!"  Daleko sam od Tezoa  i Atlantika.

 

Volim gradove koji vole svoje pesnike i pisce. Cekaju ih prazne stolice u kafeu, na stolu u cosku vec spremna soljica kafe i casa vode, a oni odavno mrtvi i beli. Podizu im se spomenici  na najlepsim mestima...Pessoa se ne smiruje, ne zna koliko dusa ima.  Saramago je u telu  Rikarada Reisa sedeo s njim na vidikovcu Svete Katarine,a  ko je bio ko, ne znam ni da li su oni znali.

 

Sad posle svega nekako mi zao sto se Lisabon i ja ne susretosmo prvi put sa vode, kako bi to mocno bilo, da mi Belemska kula pozeli dobrodoslicu, celicna crvena konstrukcija mosta zapeva pod tockovima automobila, i   iskrcam se na Dvorsko dvoriste dok u pozadini rastu brda sa gusto posadjenim kucama, krovova okrenutih u svim pravcima.. Sete Colinas, brda il bregovi? Kazu da brda ima sedam,  cinilo mi se da su samo dva, sa naguzvanim vrhovima. Malo je meni bilo 7 dana za 7 brda.

 

Vraticu se ja Lisabonu, kao sto se vracam Istanbulu.

.

[Teogonija]

Ima ovde vec dosta nadahnutih opisa grada, ali posto mi sa postavljanjem MFT nije bas islo, pokusacu na ovaj nacin.. Prvo nekoliko tehnickih informacija koje mogu biti korisne

.

Sleteli smo na Portelu uzbudjeni sirinom Tezoa, nakon trocasovnog leta Wizz om iz Budimpeste.Karte smo kupili nekoliko meseci ranije, povratne za dve sosbe sa jednim komadom cekiranog prtljaga platil smo 230 eur. Cene karata naravno variraju, al eto moze  ako se na vreme potrazi naci  i povoljno. Premisljali smo se kako do Budimpste, u razmatranju su bili voz, kombi ili automobil. Voz je dobra opcija pogotovo u budzet varijantu (ta smo) 26 eur povratna, nije guzva, al vracali smo se uvece sto bi znacilo placati prenociste. Kombi od vrata do vrata malo skuplji oko 50 eur povratna, al ne treba prenociste. Obrni okreni, finansijski je sve tu nege, pa se odlucismo za sopstveni automobil kao najkomotniji nacin, a i zato sto moj muz ne voli da ga drugi voze sem kad to nije nuzno. Nasla sam privatan parking Hispania   http://www.repteriparkolo.com/en/contact.html 

(ima dosta ponuda privatnih parkinga oko aerodroma)  platili smo  oko 20 eur za 8 dana, sve smo rezervisali mailom, od parkinga do aerodrma nas je prevezao kombi za oko par min, u povratku nas docekao isti, prevoz je ulazio u cenu parkinga. Sredjivanje papirologije na parkingu brzo ide, Madjar zna engleski, treba racunati na oko pola sata od dolaska na parking, do dolaska na aerodrom.

Vinjetu za Madjarsku kupila sam jos u Beogradu na Molovoj pumpi u Brace Jerkovic, samo da bi se sto pre resila obaveza.

Na lisabonskom aerodromu smo na turistickom info pultu kupili Lisabon card /LC/ za dva dana po ceni od 31.5 eur, uz kartice dobili smo mapu i knjizicu u kojoj  je ukratko opisano sve sto se moze koristiti uz popust ili besplatno sa LC sa obavestenjima o radnom vremenu, adresama, brojevima prevoza koji vodi do njih. Korisna stvarcica koja ne zauzima mnogo mesta u rancu. Info pult se nalazi kod glavnog ulaza na terminalu 1, sto je glavna aerodromska zgrada i radi do ponoci. Avion Wizz-a slece na terminal 2, direktno iz aviona bus nas je prevezao na Terminal 1 gde smo preuzeli prtljag. Uzbudjena, nisam ni shtavila gde idemo i sta radimo , pa sam se u povrtaku muvala po glavnoj aerodromskoj zgradi ne znajuci odakle polecemo, gde da se cekiramo, na karti nije nista pisalo, a za Lisabon se ne moze uraditi elektronski cek in, vec se to obavlja direktno na aerodromu.. Za povratni let levo od glavne aerodromske zgrade - Terminal 1 se hvata bus koji vozi na terminal 2, stanica se lako nalazi postoje obavestenja, ide svakih 10 a vozi par minuta, tu je cek in i predaja prtljaga.

Posto je Metro jos vozio, radi do 1 sat iza ponoci,

http://metro.transporteslisboa.pt/eng/customer-info/working-hours/

a mi bili u budzet varijanti, najjednostavniji  i  najjeftiniji nacin je bio izabrati crvenu liniju pa dalje presedati. I stanica metroa je odmah na izlasku iz glavne aerodromske zgrade,  postoje putokazi u samoj zgradi, tako da je max olaksano transportovanje. Sreca pa je salter za prodaju karata radio, dole na samoj stanici, te smo tu odmah kupili Viva viagem kartice, napunili ih sa po 20 eur zapping kredita kako bi mogli da koristimo sve vidove prevoza ukljucujuci  voz do Sintre i Kaskaisa, brodski prevoz preko reke. Ovi salteri se zatvaraju oko pola 8, al tu su aparati, nisam ih probala. U zapping varijani je malo jeftiniji pojedinacni prevoz, 1.25 eur za metro, tramvaje, uspinjace, bus. Samo za metro vazi da se po ceni jedne karte moze vise puta presedati, tu je vremensko ogranicenje voznji, validira se pri ulasku i izlasku iz metroa. Ako se kombinuju drugi vidovi transporta svaka voznja se placa pojedinacno.

Smestaj sam rezervisala preko bookinga na Martim Moniz trgu, u kvartu Mouraria, Lisbon Roots apartman sa kuhinjom nas je izasao 310 eur za 7 noci, cisto, ukusno namesteno, sve novo, udoban krevet, dobar WiFi , fen, pegla, set za prvu pomoc, posudje, cak smo imali maslinovo, obicno ulje, secer, kafu...vlasnici Indijci  su bili izuzetno ljubazni, decko nas je sacekao na stanici Metroa. Iako ova strana Martim Moniz trga nema najbolju reputaciju, nismo imali nikakvih neprijatnosti, a sumnja da ce nam strari tramvaj br 12 koji vozi nasom ulicom ometati san, na srecu ostade samo sumnja jer tramvaj ne ide cesto, a uvece vozi do 8. Lokacija je odlicna, posto se na pesackoj udaljenosti nalazi mnogo toga sto smo obilazili. Stanica metroa je na par desetina metara, pocetne stanice tramvaja 28 i 15 /dve najcesce koriscene linije za obilaske/ takodje vrlo blizu, zeleznicka stanica Rosio na par minuta peske. Ovaj deo grada je odlican izbor.

 

[Teogonija]

Mouraria, gde smo bili smesteni,   je kvart na padini brda okrenutoj ka  kopnu, ispod tvrdjave, sa zguranim kucama olinjalih fasada, gde se mesaju sve rase, deo grada gde  preovladavaju imigranti, strari i novi.  Susrecu se  ljudi u tradicionalnoj odeci sa africkih i azijskih prostora, a mesaju se neki drugaciji ukusi i mirisi. Nekada je ovo bio mavarski geto, odakle mu i naziv potice, multikulturalnost  ima staro korenje. Kako se po Lisabonu dosta toga restaurira i u ovom kvartu primecujem znake napretka, fasade se obnavljaju, negde se menja kocka na kaldrmi...Raznim projektima za razvoj grad nastoji da izleci ovu cetvrt, crnu rupu gde cvetaju prostitucija i narkomanija, da se poboljsa zivot i razvije turisticka ponuda.

 

Kazu da je ovde, a ne u Alfami nastao Fado dok je u 19. veku zena sumnjivog morala, vrele ciganske krvi, a kazu i cudesnog glasa - Marija Severa za svog kratkog zivota svirala gitaru i pevala po kafanama . Njena kuca u Rua Capelao, tesnom prolazu sa zidovima namalanim slikama cuvenih fadista i kamenom skulpturom portugalske gitare, renovirana je i sad je tu restoran gde se od srede do nedelje cuje fado uzivo. A i Mariza je odrasla igrajuci se po tesnim ulicicama upravo ove cetvrti. Svaki dan sam  prolazila ulicicama i tesnacima Mourarie, misleci sutra cu, sutra...kuci dodjoh bez jedne jedine slicice ... malo sutra. Nisam ni otisla na taj fado, nisam imala ni mrvicak snage uvece, gde cu sa dusom u nosu , da me dotuce nacisto.

Osim po garderobi, razlicitim jezicima, i po prehrambenim prodavnicama sa, za nas, nesvakidasnom ponudom   i restorancicima razlicitih nacionalnih kuhinja  stice se taj utisak suceljavanja nacija. Kazu da ih ovde ima preko pedeset, a najbrojniji su doseljenici iz Kine, Indije, Pakistana, Mozambika. Ima dosta prodavnicica sa drangulijama iz prekomorskih zemalja, privlacnih sitnica iz Indije, kineskih radnjicica sa drugacijom robom od onih kod nas. Radnje sa perlicama i  raznim cudesima  za kreativce sto znaju sami da naprave nakit su me opasno mamile, al sam se brzo pribrala i pobegla jer kad se zaroni u te rudnike vreme varljivo stane, a curi ludo u nepovrat.

Pogled sa vidikovca Senhora do monte, dugacki trg koji se vidi je Martim Moniz

Martim Moniz sa standovima za prodaju brze hrane i pica

Kineski zmaj na trgu, od recikliranih materijala

Petao iz stare tradicionalne price, jedan od simbola Lisabona

Na Martim Moniz trgu prostor se siri i sav taj svet razlicitih etnosa prokulja na otvoreno. Ujutro Kinezi u svojim tradicionalnim odelima sirokih nogavica pastelnih boja vezbaju tai ci, popodne tamnoputi momci igraju kriket..

Na trgu ima par fontana koje nisu radile, a zuti zidovi su spomenik koji simbolicno predstavlja tvrdjavu Sao Jorge za vreme opsade 1147 . Martim Moniz je bio vitez koji je svojim junastvom pomogao ovaj napad na Mavare.  

Mi smo presecali trg ujutro zevajuci u brdo sa tvrdjavom, uvece mrtvi umorni u jednu terasu na vrhu zgrade, Topo bar, za koju nam se odozdo cinilo da je dobro mesto sa dobrim pogledom i muzikom, al ni tu ne odosmo. Opet, sutra... sutra, malo sutra.

Tako da, iako nam je bila ispred nosa, Mouraira nam ostade nekako neistrazena.

Izmenjeno 12 maj 2016 (Teogonija)

[Teogonija]

Alfama, vremeplov grada

 

Alfama mirise na nostalgiju, igra se bojama, peva sa fadistima. Na nevelikom prostoru naici cete na zidine zamka , slepe sokake i vidikovcie sa sirokim pogledom na Tezo,  ljude koji nisu rodjeni u zlatnim kolevkama i mrtve kraljeve u mermernim grobnicama...manastir sa imenom sveca zastitnika grada, Panteon i zuti tramvaj, turiste, kaldrmu i azulejose.

 

Ovde su katedrala i Kapija sunca, sve tece  ka srebrnoj reci. I sve to je delic Alfame, nekada rimske, pa mavarska , krstaske i ove savremene, mada savremena nije pravi pridev. Ovde je bio pocetak grada. Mavari su je skrojili po svojoj meri, na padini brda okrenutog ka reci, medju zidinama izuvijale su se ulicice kao u kazbi, bez logicnog reda i pravca. Skucena i klaustrofobicna, sa malim sansama za intimu, zivi napolju.

 

 

Dva puta smo je posetili, prvi put tek da udjemo u Panteon i popnemo se gore na terasu, malo predahnemo na vidikovcima Portas de Sol i  Santa Luzia

Iskoristili smo Lisabon Card da se besplatno provozamo tramvajem 28 koji krece sa Martim Moniz trga gde smo bili smesteni. Vec na pocetnoj stanici uredno je stajao red turista, uspeli smo da udjemo i sednemo, tramvaj prima 20 za sedenje i nesto malo vise putnika za stajanje, pa se cesto  vec na pocetnoj mora sacekati drugo vozilo. Za posetu Panteonu najbolje je izaci na stanici Voz do Operario, sto bi znacilo Glas naroda, pa nastaviti  duz zidova crkve i manastira sv. Vincenta izvan zidina -Sao Vicente de Fora, postoje putokazi.  

Crkva je posvecena zastitniku grada Sv. Vincentu, koji je umro kao mucenik u vreme Dioklecijanove vladavine i progona hriscana.  Postoji legenda o tome kako su brod kojim s u dovezeni njegovi ostaci u Lisabon, pratila dva gavrana. Ta dva gavrana se sada nalaze na grbu grada. 

Statua Sv. Vincenta na trgu Poras do Sol, u pozadini su  tornjevi crkve koja mu je posvecena 

Grb sa gavranovima  na fasadi na trgu Largo do Chafariz de Dentro u delu Alfame uz reku.

 Nacionalni Panteon je nekadasnja crkva sv. Engracije, koja je rusena, pa gradjena... sve je to trajalo, rusio se krov u nevremenu... konacno pocetkom dvadesetog veka doneta je odluka da gradjevina jos uvek bez krova postane Nacionalni Panteon. 

Ulaz sa LC je besplatan, a unutra se cuju pesme  Amalije Rodrigez, nacionalne ikone, koja je i sahranjena ovde. Izmedju ostalih, tu je i sarkofag sa imenom Vasko de Gama, ali njegovi ostaci nisu ovde vec u manastiru u Belemu. Kako pise na tabli, taj sarkofag je postavljen samo kao odavanje pocasti. 

 

Vredi i popeti se na krovnu terasu, vazi ista ulaznica, stepenice do gore su OK, cak i za one koji se boje visine, pogled je  na reku i brodove. 

 

Prativsi sine, bez lutanja,  za desetak minuta stize se do vidikovaca, najpoznatijih u Alfami. 

Na vidikovcu Portas do Sol, Kapiji sunca, je stanica tramvaja, uvek je pun posetilaca, ali ima nekoliko kafea, pored tipicnog lisabonskog kioska, gde se moze uz casu pica uzivati u pogledu. 

 

 

Na trgu se nalazi i Muzej dekorativnih umetnosti i gomila tuk tukova, koji su popularan, ali skup nacin da se savladaju usponi i uske ulice.

Samo par metara dalje od ovog trga je i drugi vidikovac Svete Lucije, Santa Luzia,  na kom je i istoimena crkva. Na fasadi crkve je mural od plocica koji prikazuje opsadu  tvrdjave u kojoj su bili Mavari. 

 

 

U toku Drugog krstaskog pohoda 1147. doslo je do opsade grada, nakon dugog perioda malaksali od gladi i bolesti, Mavari su se predali i ta pobeda Krstasa i Portugalaca je prikazana na ovom panelu. 

 

Ovde se nalazi jos jedan interesantan pano sa azulejosima koji prikazuje kako je izgledala Praca do Comercio pre velikog zemljotresa. 

Bio je ovo gornji deo Alfame, sa vise sirine i otvorenim pogledom ka reci, a  klupko ulicica u donjem delu  pokusacemo da razmrsimo neki drugi dan, spustajuci se od Portas do Sola u samu utrobu Alfame.. 

 

 

 

 

 

 

Izmenjeno 14 maj 2016 (Teogonija)

[Teogonija]

...a u utrobi brojne  Beco, Calcadinhe, Escadinhas-i i poneki Lago. Mape ovde i nisu od neke koristi, nisam naisla na tako detaljne. Znaci, krenes, pa lagano, malo nizbrdo, pa ista ulicica krene uzbrdo, odjednom mali trg...

 

 

 Komsiluk koji zivi u srcu metropole, vezan za njega pupcanom vrpcom, a sa duhom provincije. Fasade se ljuspaju od vlage i siromastva, vrata su niska i uska, terasice okicene cvecem i vesom koji se susi. Trgovi su zajednicka dvorista.

 

 

Ovaj  deo prema reci je najzanimljiviji, mnostvo malih galerija gde se moze prisustvovati oslikavanju plocica, suvenirnice, restorani sa stolovima po coskovima, na vrh stepenista, gde god ima malo vise  prostora.

 

 

One rucaju,a ko zna da li su primetila vrata na broju 2, stara, u manuelinskom stilu

Prateci tornjeve crkve Sv. Stefana,  Igreja de Santo Estevao, kad god je to vidik dozvoljavao, nasli smo se na vidikovcu, malom trgu ispred crkve. Daleko od vreve koja vlada na onim poznatijim vidikovcima, skoro pusta terasa, bez ikakvih ugostiteljskih objekata,  opustajuce je mesto gde se moze odmoriti od silnih stepenica.

 

 

 

Bogata toplim izvorima Alfama je  po njima  dobila i ime, Al hamma. Nekada je to bio kvart nastanjen bogatim zivljem okupljenim oko izvora sa toplom mineralnom vodom, bilo je fontana i  cesmi, javnih kupatila.

 Upravo ispod vidikovca, na potpornom zidu, ostatak je jedne javne cesme koja je oblozena starim plocicama, iz vremena pre zemljotresa. 

 

 Izvori se vise ne koriste,  cesme ne rade, a bogatasi su davno otisli. Kvart je nastanilo  siromasnije stanovnistvo, kako je izgleda ostalo i danas.  Mada,  cujem od nekog vodica usput da neki novi stizu, stranci sa viskom para, zeljni autenticnosti, pa krpe ruine i prave udobne apartmane.

 

Na mnogo mesta smo nailazili na stare plocice koje su postavljene jos pre zemljotresa u 18. veku, najcesce sa religioznom tematikom, plavo bele boje. Alfama je nekako odolela ovom zemljotresu i cunamiju, izgradjena na cvrstom kamenom terenu, sacuvani  su tako brojni detalji do  danasnjeg dana.

 

 

 

Zidovi u Alfami osim plocica iz davnih vremena, cesto imaju i grafite sto je lose, i murale sto je malo bolje,  ako su lepi, bar pokrivaju fleke. 

 

 

 

Malo pre silaska na reku u Rua dos Remedios nailazimo i na vrata u manuelinskom stilu,

 

 pa na ostatke mavarskog zida kojim je nekada cela Alfama bila okruzena u Rua Judaria, kao sto danasnje ime kaze, delu  nekadasnjeg Jevrejskog kvarta. 

 

 

Ovde se vide te stencuge na kojima je Alfama podignuta, sto joj je pomoglo da ne bude razorena kao neki drugi delovi grada. 

 

 

 

 Pored cesme je lucni prolaz i iz skucenih i senovitih delova Alfame izlazi se odjednom na svetlost, u podnozje brda i blizinu reke, u civilizaciju sa bukom saobracaja. 

Onaj ko ne zna, sigurno ne bi ni slutio sta se krije iza ovog lucnog prolaza

 

Puna je detalja, meni se dopala jako, ali naterala i da se pitam da li sam normalna. Onako napamet bez mape sam lutala, otkrivala detalje, skljocala aparatom, privlacile me sve te flekave fasade, bile mi sarmantne... i onda vidim dvoje staraca. On u ortopedskim cipelama, ona pogrbljena, jedva mile uz pomoc stapova, zamornim dugackim stepenistem. Vuku neke kese sa bakalukom...

 

Pa se osvestim i zapitam, kako necije nemanje i propadanje moze da mi bude sarmantno. Nije jednostavan zivot u ovoj cetvrti. Mnogo ulicica je potpuno bez saobracaja ne zato sto je zabranjen vec zato sto je nemoguc.  Pade mi na pamet gomila pitanja - kako se snalaze s parkingom, koliko moraju da pesace uzbrdo do kucnog praga, kako dovlace namestaj i materijal za obnovu, sta rade kad nekom pozli, Hitna ovde ne moze da bude hitna, kako se snalaze majke sa decijim kolicima..kako ovo, kako ono...

Lepa za istrazivanje, teska za zivot.

Izmenjeno 15 maj 2016 (Teogonija)

[Teogonija]

Ulicna estetika

Cak ne morate ni ulaziti u muzeje, po Lisabonu ce vas umetnost okruzivati i bez kupovine ulaznica. Ni nepazljivim setacima nece ostati skrivena, gotovo citav grad je galerija na otvorenom.

Calcade, il po naski, kaldrma, prepoznatljiva je lisabonska prica, deo kulturnog nasledja. Veliki delovi grada poplocani su kockama, izmedju njih neretko su uglavljene tramvajske sine, ima ih po stepenicama, trgovima, trotoarima, sokacima, ma svuda..

A kada se izmesaju crne i bele kocke u raznovrsnim sarama i slicicama, kaldrme iz zanatstva prerastaju u umetnost . Crno na belom, kao olovka na papiru.

Slozenije ukrasavanje u dve boje pocelo je u 19. veku kada je poplocan Rossio trg u centru grada. Kocke su ga pretvorile u  pucinu, Largo mare- kako se sara sa velikim talasima zove, u cast pomorskim otkricima. Ova popularna sara nakon toga ponavljana je na mnogim mestima, van Lisabona, a i van Portugala. 

 

 

Spustajuci se odozgo od  Parka Edvarda VII avenijom Slobode, preko Restauradores trga igra kockicama ne prestaje, zapocne jednostavno  grckim meandrima ,

pa se iskomplikuje sa cvetnim sarama, karavelama i grbovima. Na Restauradores trgu se linije preplicu, stvarajuci utisak kao da idu jedna ispod druge.

 

 

 

Negde su ukrasi geometrijskih formi. Trouglici u crnoj i beloj se ponavljaju, okrenuti u raznim pravcima, i konacno prave saru koja se u centru vrti u krug . Ovakva kompozicija je smisljena za Pracu Municipio, trg gradske kuce.  Trg je poplocan sarom sa trouglicima tek 1997. god, sto govori da  Lisabon ne odustaje od ovakvog nacina oplemenjivanja javnih prostora. 

 

Postavljanje kamenih kocki, naravno radi se rucno, kao i samo klesanje granita i krecnjaka, sto uopste nije ni lak ni jeftin nacin. Broj majstora  vestih u ovom poslu opada, te je u Lisabonu  pre dvadesetak godina otvorena zanatska skola. Kada smo isli ka Belemu videli smo radnike koji obnavljaju trotoar, a popodne kad smo se vracali primetili smo da su odmakli tek 2-3 m.

Malo vise boja korisceno je za ovaj trg u Belemu, novije izrade

Kaldrma se nasla u u modernom delu grada, u Parku Nacija, kao  kontrast futuristickim gradjevinama. 

Na Chiadu se  apstraktne sare  kao bordure na na tepihu, ponavljaju u koncentricnim krugovima oko spomenika.  Koliko je ovaj mali  trg  lep bas zbog kaldrme  najbolje se moze videti sa visine (sto sam ja samo videla na tudjim fotografijama)  Par desetina metara dalje  na Kamoisevom trgu apstrakcija se zamenjuje konkretnim detaljima, u oblicju morskih sirena, brodova i pomorskih motiva, sve  inspirisano njegovom poemom Lusijade .

Trgovi deluju kao da su prekriveni tepisima i doprinose dinamici, lepoti grada, a kad se sve iskombinuje sa plocicama po fasadama stvar se iskomplikuje i naprosto oko se zbuni, ne zna gde ce pre.

Pogled sa vrha Trijumfalne kapije na Rua Augusta, pesacku ulicu. Crno bele kocke se koriste i za obelezavanje pesackih prelaza.

Plocice

 

 

Vecina fasada potpuno je oblozena plocicama, pretpostavljam industrijske proizvodnje, sa cvetnim i geometrijslim motivima koji se ponavljaju, umnozavaju od plocnika do krova. Najcesce su kombinacije plavo bele boje, mada ne zaostaju ni one sa zutim i zelenim sarama. 

 Fasade se lepe plocicama da se zastite od vlage,  ima zidova  davno oblozenih, pomalo zapustenih,  kojima nedostaju neki komadi , a ima i novih sa svezim  sjajem i bojama.  Cekajuci tramvaj za Estrelu, gledali smo majstore na skelama kako to rade. .

Iako sarenilo vise privlaci pogled, meni je  crna kuca  u Aveniji Slobode sa plocicama visokog sjaja bila narocito upecatljiva, iako nema nikakve sare, jer eto ni na jednu slicnu nisam naletela

Veseo je Lisabon ovako saren narocito kad zasija sunce, al sve te boje unose zivost i kad pada kisa, sto ovde nije retko. Pokvasene kisom, boje kao da postanu intenzivnije. Na pojedinim lokacija nailazi se na izuzetne primerke gde su plocice gotovo umetnicke vrednosti, pa prednji zid  dobija izgled slikarskog platna.

 

 

Zanimljii su i paneli , delovi koji slikovito prikazuju scene iz obicnog zivota, bitke, svetce, panorame ... kao sto smo otkrivali  u Alfami, gde su nekada vlasnici iznad ulaznih vrata postavljali  plocice sa slikom  svetca-porodicnog  zastitnika, ili sliku nekog dobrostojeceg gospodina u bogatoj odezdi verovatno da se pohvale po sistemu "sta ima u izlogu ima i u radnji", andjelcice  - kao znak dobrodoslice.

Ma nailazili smo plocice svuda  po gradu, i  na zidovima prodavnica i kafana gde su  u funkciji  reklame, slikovito prikazano sta vlasnik nudi.

 

Bile industrijske ili rucno oslikavane plocice kao deo kulturnog nasledja jos su jedan originalan i zanimljiv simbol Lisabona.

Metro stanice su naravno, dole u podzemlju, ali one su tako lepo i raznovrsno ukrasene pa mogu i njih uvrstiti u ulicnu estetiku. Cekanje metroa, voznja i presedanje sa jedne linije na drugu , hodanje tim podzemnim koridorima gde bi se bez putokaza sigurno pogubila, obicno je gubljenje dragocenog vremena, nama putnicima ogranicenog povratnim letovima, koji jedva cekamo da se voznja zavrsi i izbijemo na ulice  i svetlost. Naprotiv, meni je bilo zao sto me taj povratni let ogranicavao pa nisam mogla  da usporim, i da izadjem na razlicitim stanicama, duze se zadrzim u podzemlju kako bi obratila vise paznje na raznovrsne  ideje . Razlicite radove na keramici, negde i u 3D, gledala sam kroz prozor vagona, a samo par sam zabelezila, mada ima daleko interesantnijih.

Stanica Parque koja je sva u plavim plocicama, sa detaljima pomorskih otkrica. Tu pokretne stepenice idu kroz tunel koji je potpuno oblozen tim teget plocicama, u slavu mora. 

Pod ulicnom umetnoscu obicno se podrazumevaju murali, eto jos jednog ugla iz kog se grad moze istrazivati. Mi ovaj put nismo imali vremena, a Lisabon je pun nekih vrlo originalnih resenja za zgrade koje su napustene, propale. Pa iako se ovaj nacin ukrasavanja grada ne dopada svima, oku vise godi da vidi zanimljiv crtez, nego golo propadanje i ruinu. Na ovim mojim fotografijama uopste nisu reprezentativni primeri lisabonske ulicne umetnosti, ali  ja nema bolje. 

 

I eto,  plocice sa  mavarskim korenima,  kaldrme - rimsko nasledje, murali- estetski  izraz savremenog doba, i jos kojecega sastoji se lisabonska galeria na otvorenom. 

Izmenjeno 17 maj 2016 (Teogonija)

[goga ns]

kako ti uspes da probudis apetit (da ne kazem 'pundravce' ) za putovanja ...

[Teogonija]

Pre 1 minut, goga ns je rekao/la:

(da ne kazem 'pundravce'

E ti isti me naterali da brzopleto pisem, pa citam sad i vidim gomile slovnih i gramatickih gresaka, izvinjavam se citaocima. 

Hvala @goga ns

[East-west]

@Teogonija Hocemo jos! 
P.S. Ceprkam po slikama iz Lisabona....naleteh na ovu,mislim da se lepo uklapa u naziv teme. 
 

 

Izmenjeno 18 maj 2016 (East-west)

[Teogonija]

Vidikovci

Svet ima svojih 7 cuda, Snezana 7 patuljaka...ima ovoga sa sedmicama gomila... a Lisabon svojih 7 brda. Nisam ih brojala, vec rekoh - cinilo mi se da ih ima manje, a kako se grad siri moguce da ih je cak i vise. Kako god, tamo u Lisabou se ponose sa tom misticnom i svetom cifrom i uzimaju stvar zdravo za gotovo. Cak im i dopunjiva kartica za prevoz ima naziv sete colinas. Brda su brda, dal ih je 5, 7 il 10 svejedno, ima da se penjes i silazis, tako da ce kartica  u svakom slucaju dobro doci.

Naisla sam na neku legendu kako je ovde bila Zemlja zmija kojom je stolovala strasna spodoba, pola zena pola zmija. Kada se Odisej u svojim lutanjima zaustavio ne bi li odmorio i dopunio zalihe, kraljica se strasno zaljubila . Nakon silnih peripetija, Odisej bezi glavom bez obzira, a napustena kraljica se silovito smadrlja do obala reke. Besno vitlajuci repom zatresla je zemlju i tako se stvorise brda. Tako nekako. 

Da se sa visine sve lepse vidi ovde su i te kako svesni, pa je svaka isturena cistina pretvorena u vidikovce, miradoure. Ta mesta, cesto u ugodnoj hladovini obavezno se moraju obici, jer i vidikovci su obelezje Lisabona. I dobro je na njima uvek, ujutro kad je jos sve uspavano, bez guzve, u podne kad cuvena lisabonska svetlost zasija, i uvece kad nagrne domace i strano da uziva u zalasku i svetiljkama koje pocinju da se pale.

Senhora de Monte - preporucila bi kao prvi za obilazak,  nalazi se  u delu grada Graca. Zasto prvo ovde. Zato sto je na najvisoj tacki, odlican za prostornu orjentaciju, da se shvati gde je sta.

U gornjem delu slike, gde je ona skupina pinija na najvisoj tacki je vidikovac Senhora do Monte, sve slikano sa suprotnog brda iz parka Sao Pedro de Alcantara

Na vidikovcu je i kapelica Gospe sa Brda, sa klupom za koju postoji legenda da olaksava porodjaj trudnicama. Ni kraljice nisu bile imune na legende pa se Marija Ana Austrijska, zena kralja Zuana V iz dinastije Braganca (teski su mi svi ti Zuani, Zoaoi i Pedrui , portugalska istorija i njene dinastije su me bas izmaltretirali),  molila sedeci na klupici prestravljena porodjajem, nakon dugo cekane i jedva zgotovljene prve trudnoce. Dzaba sve brazilsko zlato i molitve, kad nece, onda nece. To cekanje trajalo je tri godine dana, sto je prava vecnost kad mora da se napravi naslednik dinasije. Kako su se brakovi sklapali radi ucvrscivanja saveza, nije se mnogo vodilo racuna o krvnim vezama, po evropskim dvorovima svak je svakom bio u nekom rodu, pa su ovo dvoje Zuan i Marija Ana bili brat i sesta od tetaka, majke su im bile rodjene sestre. Marija Ana je bila cerka Leopolda I iz dinastije Habzburga , pozeljna udavaca jer je Portugalcima bas trebla jaka veza. Inace zanimljivo mi je da je Maria Ana bila tetka Mariji Tereziji, a kraljev brat  Manuel koji je izgleda mnogo radio na svoju ruku i nijese obazirao na  zvanicne dozvole, zavrsio kod Eugena Savojskog, ucestvovao u Petrovaradinskoj bitci... a u Petrovaradinskoj bitci umro je Davut pasa... a Davut pasa.. pa eno mu turbe na Kalemegdanu... Kakve veze ima turbe sa klupom na vidikovcu Moje Gospe sa brda.. Meni je imalo i te kako, to su mi bile precice da skontam ko je ko, jer lakse zapamtim da je  npr. Zuan V- brat onoga sto se makljao sa onim sto ima turbe na Kalisu. Nema to uopste veze sa ovom Lisabonskom pricom, ali kako su mi svi ti likovi totalno nepoznati ja sam se vezivala za ovakve detalje i imena meni bliska ne bi li razaznala ko je ko.

Kralj Zuan V bio je OK lik, kolko mozes da budes Ok kad si kralj koji sisa krv na slamku tamo po Brazilu, al zanemarimo moje misljenje, cinjenica je da je bio pokrovitelj umetnosti i nauke, osnivac Kraljevske akademije portugalske istorije, a Saramago ga spominje kao velikog graditelja i arhitektu, ni nadimak Milostivi mu nije los. Sve se desava u samom pocetku 18 veka, inkvizicija jos radi a Milostivi kralj posavetovan Velikim inkvizitorom obecava da ce podici manastir u Mafri ako do kraja te godine dobije naslednika, U poslednji cas negde u decembru, posrecilo se crkvi, radja se dete i tako par godina kasnije nastaje velelepna Mafra. S obzirom da su u Liabon stalno pristizali brodovi puni duvana , secera i zlata koje je u velikim kolicinamama pronadjeno u Brazilu pa pljackano bas za vreme Zuanove vladavine, nije bilo tesko izgraditi sta god ti padne na pamet. Spominjacu ovog religioznog kralja, cije ljubavnice su bile iskljucivo casne sestre, monahinje, jer njegovi tragovi se nailaze na dosta mesta po gradu.

Dakle eto nas na vidikovcu kod kapele, koja  se smatra  za najstariju u Lisabonu, podignuta je 1147 god, kada je grad preuzet od Mavara, bila je posvecena muceniku Sv. Gensu koji je navodno ovde umro u toku progona hriscana za vreme rimske vladavine. Ono sto se sad vidi nije iz tog perioda, posto je staru zemljotres srusio. Kako nisam ni trudna, a i za tog sveca nisam  marila, okrenula sam se gradu i pogledu na tvrdjavu, Mourairu, rusevine manastira Carmo, Tezo i crveni most u daljini. Zbog pogleda smo ovde. Na vidikovcu nema stolova i stolica, samo klupe, pice se prodaje iz pokretnog kombija, ima hladovine i lepo je

 Odmah pored vidikovca su stepenice koje se spustaju negde u Mourairu, iako mi je Gugl pokazivao da je to samo par stotina metara od smestaja, da bi eskivirala uspon i lutanje zapetljanim prolazima ipak sam se odlucila za tramvaj 28 do vidikovca. Odavde se vidi i sledeci, popularniji za turiste -vidikovac Graca, udaljen tek par stotina metara.

Pogled na vidikovac Graca, to je ispod krosnji pinijana  na belom potpornom zidu, pored crkve, na levoj strani slike

Za vidikovce postoje putokazi, ali i bez njih je jednostavno, samo se prate oni sa rancima ili tuk tukovi koji tandrcu ovuda non stop.

 

Graca vidikovac zovu Sophija de Mello Breyner Andersen i posvecen je portugalskoj knjizevnici koja je sahranjena u Panteonu, a na vidikovcu je njena mala bronzana bista i reci pesme o Lisabonu na zidu crkve. "Lisabon se ljulja kao veliki brod" Navodno, ovo joj je bilo omiljeno mesto u Lisabonu. Tu je i jedan  od cuvenih lisabonskih kioska sa dosta stolova u hladovini ispod pinija, okupitan od turista.

 

Svi zeljni najbolje fotografije, ne mozes da uhvatis lepo svoj kadar...onaj prethodni vidikovac  mi se vise dopao, mada ni ovaj ne treba propustiti. U pozadini su zidovi velikog manastira iz 13 veka, bio je zatvoren, a opet kazem ovde smo zbog vidika. Manastir je podignut  navodno na mestu gde se portugalska vojska utaborila kod one vec spominjane opsade grada.

Pogled na Gracu i manastir sa vidikovca Sao Pedro de Alcantara

Naziv Graca - Milost, potice po predanju od statu Gospe od Milosti koju su ribari negde na drugoj obali nasli u mrezi, a sutradan su je odneli u ovaj manastir.

 

Spustajuci se nize ulicom Calcada da Graca stize se do vec spominjanih vidikovaca

Portas do Sol

 vidikovac Santa Luzia

 

i one skrivene terase pored crkve Sv. Stevana duboko u Alfami.

To su vidikovci na levim brdima, gledajuci ka reci. Idemo posle na desno. 

Izmenjeno 21 maj 2016 (Teogonija)

[Teogonija]

Na zapadnim brdima preko puta opisanih, ima jos par vidikovaca .

Sao Pedro de Alcantara, Sveti Petar od Alkantare bio je franjevacki fratar koji je ziveo u 16. veku i po njemu je dobio ime ovaj park i vidikovac na Bairro Altu. Sa Restauradores trga do njega je najlakse doci uspinjacom Gloria, jednom od tri stara tramvaja uspinjace kojima se savladavaju ulice pod velikim nagibom.

 

 Prvobitno  su funkcionisali sistemom sajli a sada su naravno na struju. Elevador Gloria, nacionalni spomenik, je  jedna kabina sa drvenim klupama poredjanim tako da si ledjima okrenut ulici . Voznja kratko traje, prelazi se samo 265m , ali pod nagibom od 17 % , uzasno je zanimljiva turistima,  u svim vodicima se spominje kao must do.

Kako smo imali LC resili smo da se provozamo, ne zato sto smo ocekivali neki spektakl vec da bi zaista postedeli noge. Ceka se red, primetili smo prevarante dzeparose koji rade u paru. Jedan s rancem glumi turistu,  pita nesto i gura rasirenu mapu pod nos, a drugi operise. Oce to oni tako gde god ima zablesavljenih turista, po tramvajima su upozorenja da se cuvaju stvari od dzeparosa.

Vidikovac je najprostraniji od svih, to je u stvari vrlo lep park u dva nivoa, sa drvenim kucicama za prodaju rukotvorina,  klope, vina isl.

 

 Na gornjem nivou je velika kruzna fontama

 

 

i spomenik nekom tipu, osnivacu prve novinske kuce, a meni je bio zanimljiviji decak sa tradicionalnom kapicom, raznosac novina. U Lisabonu su krajem 19. veka Ardinas- prodavci novina,  maloletni, u rano jutro trcali gradom i uzvikivali najnovije naslove,  a nestali su sa pojavom prvih kioska za prodaju stampe.

 

Kao neki kiosk za stampu, upravo tako izgleda lisabonski kiosk za osvezenje sa stolovima na otvorenom, postavljen  na atraktivnim  lokacijama. Metalne konstrukcije u mavarskom stilu sa siljatim  krovovima, neki veci sa toaletima, neki malecki,  u razlicitim bojama, nude povoljno pice, peciva i kolacice.

Dva kioska su i na ovom vidikovcu, na oba nivoa. Gornji ima i toalet . Kako se nebo razvedrilo izneli su i ligenstule, tako da je tu bilo vrlo prijatno napraviti pauzu sa pogledom, na istocna brda i muvanje sarenog sveta.  .

 

Pogled  lep kao i sa svih ostalih, odavde seze do  tvrdjave, spusta se  dole ka  reci,  promaljaju se tornjevi katedrale...vide se i ona dva vidikovca iz prethodne pricice. 

Na donjem delu je formiran vrt sa  geometrijskim fazonima , mermernim statuama, malim vodopadom, ala france, valjda.  

 

Sveta Katarina, tacka sa koje Adamastor posmatra svet .

Nastavljajuci dalje kroz Bairro Alto, gornji grad, preko Kamoisevog trga, ka zapadu dolazi se do Svete Katarine. Moguce je i tramvajem 28 do istoimene stanice, pa ulicicama u pravcu reke. I tu postoje putokazi.

U blizini  je jos jedan od starih tramvaja uspinjaca, cuvena Bica, pa ako krenete iz pravca reke, olaksace vam uspon. 

Drugaciji pogled, manje  na znamenite gradjevine, vise na reku. Ovde je  Tezo glavni lik, sa blizim pogledom na crveni most i ogromnog  Hrista Kralja na drugoj obali.

U pozadini je i Muzej farmacije sa kitnjastom ogradom, restoranskom bastom ispred,  sto moze da  bude zanimljivo, al necemo po muzejim, ovde cemo opusteno da uzivamo u atmosferi.

 Gomila lokalaca svih uzrasta odmara, svira se gitara, al za svoju dusu, ne za kintu, pije se pivo iz flase, klinci jurcaju, sedi se svuda. Oblaci lete, posmatramo brodove, dim trave mirise.Ja dozivela ovaj vidikovac kao najopustenije mesto.

Naravno kiosk je tu, a u kafeu sa terasom malo nizom od vidikovca ima klope i pica. Na travi se uzdize jedna gromada, odpozadi ko je da klesar nesto poceo, pa se smorio. Spreda - "zgrceno lice Adamastora ciji je bes usmeren prema zelenoj figurici koja mu prkosi."  

Vis Svete Katarine gde je Rikardo Reis sedeo sa Fernandom Pesoa. "Kamena gromada grubo otesana , koja na prvi pogled lici na odvaljenu stenu, a zapravo je spomenik, besni Adamastor, kada su ga ovde postavili znaci da nije daleko Rt Dobre Nade... on se skamenio jednom zasvagda, grlo koje je trebalo da krikne nece kriknuti, a lice mu izgleda tako uzasno da ga je strah i pogledati." tako je govorio Saramago o ovom titanu koji je izmislio pesnik Kamois u poemi Luzijade.

 Postoji pricica da je odavde Napoleonov general gledao kraljevsku flotu 1808. kada je vrli kralj Zoao VI pokupio pinkle, okrenuo ledja narodu i klisnuo u Brazil. Zoao naprosto nije imao karakter ni snagu za kraljevsku titulu, ni nalik dedi Zuanu V koga sam spominjala u prethodnom postu. Miran i povucen, sa cestim napadima panike, plasio se grmljavine, voleo da se izoluje... i nisu ga nikada spremali za titulu. Majka Marija I, vladarka Portugala nakon smrti muza, zapala je u ludilo, stariji brat koji je trebao da bude naslednik krune umro je mlad, silom prilika  Zoao je morao jos za majcinog zivota (iako nerado) da prihvati regenstvo. Smatrali su ga za lenjog, debelog i ruznog, nesposobnog, poneki i dobrocudnog,  u istom odelu dok se ne pocepa, slabica i kukavicu.

 Ozenili su ga za desetogodisnju infantu Sarlotu sa spanskog dvora kojoj je godinama bio drug u igri, a ne muz. A ona bila nepodnosljiva ko klinka, posle postala jos gora , teske naravi, odbojna i nesnosna mesala se u drzavne poslove, smisljala spletke i ucene. Opisuju  je kao toliko ruznu da ju je bilo strasno pogledati, neurednu sa prljavim i masnim uvojcima iz kojih su virili grozdovi dragulja, ambicioznu i beskrupuloznu, ekscentricnu skupljacicu cipela. I tako smusen, zaljubljen u muziku i umetnost Zoao VI je morao da donese odluku, ostati u savezu sa Englezima i suprotstaviti se Napoleonu, ili se prikloniti Francuzima i okrenuti ledja saveznicima. Dvor je bio podeljen, i on na kraju bira beg u Brazil uz poruku ostavljenom narodu da se ne suprotstavlja Napoleonovim trupama, da se ne proliva krv. I dok se uz ogromnu pometnju na Kraljevskom trgu, Terreiro do Paco, ukrcavalo 15 brodova dvorskom kamarilom i  nebrojenim sanducima blaga iz carske riznice, narod je ostao zatecen u neverici i razocarenju.

A onaj Napoleonov general, pogledom je ispracao flotu sa visa Sv. Katarine. Mozda i nije, mozda je to jos jedna od brojnih lisabonskih prica. 

Mi smo prosli bez ikakvih drama, nebo nam se zaplavilo i brodovi su plovili, gitare su svirale, vino je bilo odlicno, opet bi tamo, steta sto je tako daleko. . 

 

Izmenjeno 23 maj 2016 (Teogonija)

[Teogonija]

Belem

Na jugozapadu, uz obale reke prostire se Belem, deo grada za ciji je obilazak potreban ceo dan, a ako se posecuju i muzeji, mozda i vise. Belem je dobio  ime po Vitlejemu, odavde je Vasko de Gama krajem 15. veka krenuo u ekspediciju otkrivanja pomorskog puta za Indiju.

Detalj sa sarkofaga Vaska de Game u crkvi manastira Zeronimo, Belem

Nekadasnja ribarska luka tokom vekova izrasla je u privlacno mesto za zivot, gde su se najplemenitiji utrkivali za parcelu. Danas je ovo turisticki najprometniji deo Lisabona, guzva je vec u tramvaju 15 koji ga povezuje sa centrom, redovi se otezu za ulaz u manastir, gore na Belemskoj kuli ceka se za terasu na vrhu,  na vrh Spomenika otkricima ceka se da se pridje ivici zida... Dosadni su mi ti redovi, zato smo prvi dolazak u Belem iskoristili za posetu Muzeju kocija i Muzeju pomorstva, a drugi dan smo poranili i obisli manastir, Arheoloski muzej, Belemski toranj, Muzej savremene umetnosti i Spomenik otkricima (mada nismo bili jedini pametnjakovici koji su mislili da je ujutro manja guzva).

Mimo  znamenitosti ovde su lepi parkovi sa fontanama, spomenicima, siroko uredjeno setaliste pored reke, pa i da nema svih stvari koje turisti hrle da vide, meni bi bilo ovde vrlo prijatno za uzivanje u pogledu na reku i setnju.

Dolazeci iz pravca centra grada logicno je bilo sici na stanici Belem koja je tacno ispred Muzeja kocija, pa otkrivanje Belema zapoceti u muzeju.  Nije lose, ukolko se planira ulazak na lokacije, uzeti LC karticu, u Belemu  moze dosta da se ustedi.

Muzej kocija je smesten u dve odvojene zgrade, staru koja je pripadala belemskoj palati i gde su se odrzavali egzerciri za kraljevsku familiju, i novu savremenu belu prostranu gradjevinu gde je izlozen  veci broj kocija . Vredi obici obe, stotinjak metara su udaljene, kombinovana karta je bila 8 eur, sa LC besplatno. Zamalo da ne odemo u novi deo , mislila sam da je u ovoj staroj ono sto vredi, grdno bi se prevarili. 

U staroj sa ukrasenim tavanicama, koju je jos 1905. kraljica Amalija osmislila kao muzej, se pored kocija, mogu videti portreti clanova kraljevskih porodica okaceni na galeriji po hronoloskom redu (u smeru kazaljke na satu), pa se tu moze malo bolje shvatiti ko je kome ko.

Bogatija postavka je u novoj zgradi punoj svetlosti, gde se u vise sala nalaze kocije razlicitih namena, ceremonijalne za kraljevska vencanja, portugalsko-spansku razmenu princeza, docek stranih visokozvanicnika,  putnicke, postanske, decije, za voznju po parku, nosiljke za uske i strme ulicice, za lov... oslikane i kitnjaste, pozlacene, sa peruskama, svilom i somotom, bogatim drvenim skulpturama. Na plocicama je naznaceno iz kog su perioda, za sta su koriscene, kako su gradjene (sistem jedne i dve rude), zanimljivo je, al treba bar 2 sata ako se zeli posvetiti  paznja svemu. Meni se mnogo dopalo jer sam ovakve kocije vidjala samo po filmovima. 

Kako je portugalski dvor raspolagao enormnim bogatstvom stecenim dopremanjem zlata, zacina, secera... iz prekomorskih zemalja kraljevi su se u ceremonijalima razmetali pa tako je Zuan V ( onaj sto sam ga pominjala pisuci o vidikovcu Senhora do Monte) narucio izradu ove kocije ,

glavne u ceremonijalnoj povorci ulaska portugalskog ambasadora u Rim 1715. god.  Muske figure drzeci se za ruke simbolizuju vezu Atlantika i Indijskog okeana,  na zemaljskoj sferi sedi Apolon predstavljajuci portugalsku snagu na moru, a sa strane su dve zenske figure koje simblisu prolece i leto.

Od Muzeja kocija ka manastiru prolazi se kroz park sa zanimljivim spomenikom novomanuelinskog stila. Na plitkim  reljefima  u cetiri slike prikazuju se scene osvajanja Goe 1510. sa Alfonsom de Albukerkom, vojvodom od Goe, kao glavnim likom, cija bronzana statua stoji na visokom stubu.

 

 

Belem je ceo u znaku pomorskiih otkrica i bogatstva stecenog eksploatacijom prekomorskih dobara. 

U pozadini se vidi Belemska palata koja je sada rezidencija portugalskog predsednika, gradjevina sa dugom istorijom

gde su se radjali portugalski kraljevi, umrla Maria Ana Austrijska (ona sto se molila na klupici na vidikovcu Senhora do Monte, za laksi porodjaj), a godinu nakon njene smrti sin  Zoze I setkao se  ovuda  sa porodicom,  dok je Lisabon tresao veliki zemljotres i potapao cunami.

 

Ovo je Zoze I, spomenik mu je podignut na sred trga Terreiro do Paco, odnosno Praca do Comercio, kako se sada zove,  u centru grada, na obali Tezoa. 

 

Muzej pomorstva je  delimicno smesten u manastir, ulaz  je sa donje zapadne strane, tako da smo prosli duz celog manastirskog zida , dobro ga proucili spolja, a tu ima i te kako svasta da se vidi, nekoliko ulaza, tornjevi, kupola, skulpture, manuelinski  ukrasi nalik brodskim konopcima i cvorovima...

 

 Pomorski muzej je prilicno velik, prati razvoj pomorstva i brodogradnje od 15. veka do danas.  Ovde uz LC vazi popust 33%, puna cena je 6 eura. 

Uazni hol sa statuom  Vaska de Game 

Moj muz je bas zagrizen za brodogradnju, razume se u problematiku, za razliku od mene, koja sam samo mogla da konstatujem  kako su lepe sve one velike makete brodova ,

 

zapamtila sam prave brodske kabine kralja Karlosa (predzadnjeg kralja ubijenog 1908. na  trgu Terreiro do Paco)  i kraljice Amalije (one sto je osnovala muzej kocija) sa njihovog broda Amalija a u ciju unutrasnjost se gleda kroz prozor,

Kraljeva

ovo je kralj Karlos, koji je obozavao more i brodove, spomenik mu je podignut u Kaskaisu na obali

 

Kraljicina brodska kabina

servisi sa jahte " Amelija"

 

dopala su mi se i velika platna sa prizorima iz ribarskog zivota (ipak sam ja vise za umetnost)

 

a odlican je i deo muzeja gde su originalni primerci plovila, ribarske brodice sa zakrivljenim kljunastim pramcima

 

 

 i narocito se istice medju eksponatima Kraljevski brod na vesla za ceremonije  iz 1778

( za vreme vladavine Marije I, one sto je poludela i sto ju je nasledio sin, onaj sto je pobegao u Brazil pred Napoleonom) za 40 veslaca,  sa raskosnom krmom na kojoj su mitoloske i zenske figure oko kraljevskog grba.

 

 Ako vas iti malo interesuje ova tematika, a s obzirom da je Portugal bio najjaca pomorska sila,   mislim da  je obavezno posetiti ovaj muzej, a koliko cete se zadrzati zavisi od raspolozivog vremena i interesovanja.  Mi smo proveli oko 2 sata, a nismo svemu posvetili dovoljno paznje. Dva muzeja u danu su taman, koncentracija pocinje da mi pada i trebao mi je hitno  otvoren prostor... i gde ces ovde,  neg medj brodice ponovo.  

 

 

 

Izmenjeno 25 maj 2016 (Teogonija)

[HoneyMne]

Ajoj vidi ovog opisa ! Reklo bi se da obozavamo isti grad :)) Zaista si predivno i inspirativno opisala/opisao tu emotivnu vezu sa ovim gradom. Grad je predivan a vratila si mi neke uspomene na njega. Tamo sam se osjecala kao kod svoje kuce.Tako je jednostavan a tako lijep samo zbog duse koju ima. 

 

[Teogonija]

Belem

Sledeceg jutra smo poranili naivno misleci da cemo eskivirati guzvu, Zeronimo manastir se otvara u 10, red se vec otego. Sta je tu je, sacekali smo i obradovali se sto to brzo ide. Ako koristite LC karticu mora se ipak otici s njom na blagajnu (svuda vazi isto) , cak i kad je ulaz s njom besplatan, da se dobije ulaznica. Kartica ovde ne omogucava prvenstvo ulaza. Puna cena za manastir  bez kartice je 10 eura, a u kombinaciji sa Belemskim tornjem 12.

,

Vec na pocetku nailazi se na juzna vrata (dvostruka, zatvorena, ulaz je malo nize) bogato dekorisana i u gomili ukrasa i statua izdvaja se Nasa Gospa od Vitlejema u sredini, skroz na vrhu je Arhangel Mihajlo, a izmedju vrata je mala statua Henrika Moreplovca, zacetnika pomorskih otkrica, pripadnika Hristovog  reda.

Juzna vrata

Henrik Moreplovac

Manastir ima i te kako veze sa morskim rabotama, naime on je i nastao par godina nakon sto se Vasko vratio sa putovanja u Indiju, Manuel I ga je i podigao u slavu tog otkrica, a za potrebe Hijeronimitskog reda ciji je zastitnik i pokrovitelj bio. Hijeronimitima je bilo zabranjeno da stvaraju rukama, vise su se bavili kontemplacijom, izucavali su gramatiku, crkvenu muziku, etiku, imali su veliku biblioteku.. svaki dan su sluzili mise za dusu Henrika Moreplovca, bili podrska u veri svim pomorcima na dugim putovanjima, poznatim i nepoznatim morskim putanjama.

 

 

Unutrasnje samostansko dvoriste zanimljivo je zbog tremova na dva nivoa, sa lucnim prolazima, sve je toliko nacickano detaljima, pa kolko god se trudis ne mozes sve da ih sagledas. Manuelinski stil je ovde u punom sjaju, izobilje pomorskih motiva,

flora, fauna, svetci, gargojli, kraljevska obelezja.  Gotika na portugalski nacin, dobila je ime po Manuelu I, kralju koji je vladao u doba stvaranja ovih arhitektonskih cuda.

 

 

Iako je bila guzva na ulazu, ovde se nekako na velikom prostoru narod razmili pa nije neprijatno za obilazak.

Moguce je i uci u neke prostorije, ima tu opisa na panelima o istoriji manastira, od 16. veka na ovamo svasta se tu desavalo i dogradjivalo, ko ce to sve da pohvata... ima malo i azulejosa...

 

... sve sa Hristovim cudima, cudo sa hlebovima 

ovde iznad plocica vidi se tipican manuelinski ukras, klesani  brodski konopac.

ma definitivno je najlepse ono ludilo po zidovima spolja.

 

 

Lavlja fontana u dvoristu

 

U crkvu se ulazi besplatno, mracna, velelepna, sve ode u vertikalu, stubovi dugacki ko debla palmi, gore se sve ukrsta u gotskom fazonu, gomila kraljevskih glava(nisu one Bragance sto sam ih spominjala ranije, ovo je prethodna dinastija) sahranjeni sa familijom  u sarkofazim koje nose slonovi (kljove im od prave slonovace)

a kod ulaza sa obe strane – sarkofazi Kamoisa i Vaska de Game.

Vasko

Ulaz u crkvu je manje velelepan i upadljiv  od onih juznih vrata odozgo, ali ima lepih klesanih detalja, tu je  Henrikova kraljica majka  i Sv. Jovan Krstitelj

 

Belemski toranj koji se u stvari zove Toranj Sv: Vinsenta, zastitnika grada, se lepo smestio u vodu Tezoa, gde skoro pocinje Atlantik.  Kitnjast i beo nasao se kao i manastir na UNESCO-voj listi svetske bastine. Donji deo je siri, ojacan od napada s mora, probitno je i bio deo odbrambenog sistema na reci, a kasnije je sluzio kao zatvor, svetionik, carinarnica...

Pitala sam se sta ce nekome ovako ukrasena odbrambena tvrdjava, koji ce im romanticne terasice, kulice na vrhu koje imaju samo estetsku ulogu, siljati stupovi i gomila ornamentike, a onda sam nasla podatak da su se ipak tokom vekova, kako je promenjena namena, desavale razne nadogradnje i rekonstrukcije, postujuci prvobitni stil gradje.

 

Strazarske kule  u mavarskom stilu

 

Gospa od moreplovaca okrenuta vodi daje blagoslov mornarima, gomile  krstova svuda- simbol vitezova Hristovog reda (naslednici Templara u Portugalu)

Nije problem uci preko mostica u Belemski toranj, a li red se ceka na terasi da se popne gore na vrh. Ta cetvrtasta kula ima pet spratova, stepenice su skroz uske i nema mimoilazenje, pa je tacno odredjen broj  ljudi koji se mogu popeti , a tek kad oni sidju pusta se sledeca grupa.

 

Ako vec udjete i platite kartu bezveze je malo ne sacekati, (mada red zna da se otegne i vijuga po celoj terasi dole).Bar zbog pogleda na okolinu a i na kulice  sa vodene strane (gore se viri kroz neke proreze ispod prozora, u tesnim nisama),  mozda uspete da ugledate i nosoroga (onog iz knjige "Papin nosorog")

 

Daleko siri i lepsi pogled je sa vrha Spomeniku otkricima. Preporucujem za posetu na kraju belemske ture, jer ima najduze radno vreme, a sa LC vazi popust 30%. Ovaj spomenik u obliku pramca karavele sa sva tri jedra koja samo sto ne zaplovi rekom nastao je 1960. Nije prastar al je impozantan, zanimljiv. 

 

Moj covek ispod Henrika Moreplovca pati sto nije postao pomorac, a malo mu falilo...

Na prospektu koji sam uzela (brzopleto na Portugalskom!) pise da je to ex – libris grada Lisabona. Na vrhu je Henri Moreplovac, a prati ga citava plejada raznih likova vezanih za pomorska otkrica,

 

kartografi, moreplovci, svestenici, jedan slikar, hronicari, kralj i kraljica (Henrikovi roditelji), matematicari... 33 lika smestena sa obe strane spomenika.

eto ga i Kamois, onoliko puta spominjan do sada,  sa razmotanom hartijom i stihovima  Lusijada.

Do gore ide lift, pa malo stepenicama, visoka je ograda, moze i za one sto se boje visine... jer vredi malo progutati knedlu zarad ovakvog pogleda na ceo Belem, i jos dalje.

Ovo cudo u bazenu je neki restoran, u daljini se vidi Belemska kula, a desno preko puta bela kockasta moderna gradjevina je Kulturni centar  gde je i Muzej savremene umetnosti. Deluje sve blizu, al ipak  ima puno tabananja po Belemu. Ta saobracajnica ne moze da se predje bilo gde, kod Belemske kule ima pasarela, a kod ovog spomenika otkricima je podzemni prolaz ka parku ispred manastira, to su jedina dva prelaza u ovom delu, ima da se hoda, treba se dobro organizovati kojim ces pravcem i redom  u razgledanje. Po sredini izmedju suprotnih traka na saobracajnici su sine, prolazi voz koji sa Cais do Sodre (stanica u centru na obali blizu Praca do Comercio) ide do Kaskaisa. Kako su polasci cesti, nekoliko u toku sata, moze se i vozom doci do Belema. Vazi dopunjiva kartica.

Ja sam imala ludu ideju da peske uz reku odemo do dokova Alcantara sa restoranima,ispod mosta,  nista strasno, to  je par km, al bilo je previse hodanja za jedan dan.  

Dole ispred Spomenika otkricima  je cuvena Rosa dos ventos, Ruza vetrova u sivo roze mermeru, 50 m u precniku, poklon Juznoafricke Republike. U centru kompasa je mapa sveta na kojoj je oznaceno sirenje portugalskog uticaja u 15 i 16 veku. Slikovito i zanimljivo narocito sa visine, mada ja zbog straha nisam mogla lepo da naciljam foto aparat i uhvatim bolji kadar.

I na kraju, kako da odemo iz Belema a da ne probamo te cuvene belemske kolacice u cuvenoj belemskoj poslasticarnici sa cuvenim receptom koji zna par ljudi, pa kud svi turisti, tu i mi, lepo seli, doso konobar odma, doneo sve odma i kafu i kolacice (kafa bila dobra, kolacici nista specijalno) a red ispred radnje onoliki povazdan. Unutra bas lepo, sve u onim plavo belim plocicama.

.Lepse plocice od kolaca. 

Izmenjeno 27 maj 2016 (Teogonija)

[Devojka]

Fantastičan putopis! Toliko toga smo istog obišli, svega sam se podsetila čitajući vaše divne opise. Vratiću se u Lisabon kad tad ponovo.  Predivan grad.