Istanbul,sećanja

[dujaspasa]

@ljerka, već si nas navikla na odlične putopise sa divnim fotografijama i pričama!

Imam osećaj da ću nešto pokvariti ako odem tamo i sve to vidim! Mi smo davno, davno tamo bili, ali nismo videli ni deseti deo ovog o čemu si pisala.

Sve u svemu tvoja priča je izvanredna! Bravo!

[legija037]

Još jednom sve pohvale ljerka, prosto se oseti koliko uživaš u Istanbulu. 

A ja bih se nadovezao iako znam da ćeš ti već pisati o ovome kada kreneš dalje da opisuješ hranu i preporučio još nešto za prezalogajiti, ne baš za poneti ali lako i brzo. To su turske čorbice (čorbasi se kaže izvorno), nešto što turci konzumiraju u ogromnim količinama a ni turisti nisu imuni na njih.

Još nisam bio u Istanbulu a da nisam bar jednom svratio na toplu čorbicu u jedan od dvadesetak malih restorančića u ulici Gedik Paša, odmah pored tramvajske stanice Beyazit. Taj prvi deo ulice od Ordu ulice na niže je bez saobraćaja i načičkan je uglavnom ugostiteljskim radnjama (restorančići, poslastičarnice, čajdžinice). Imao sam i omiljeni restoran, više mu se imena ne sećam, ali se vlasnik preselio na onaj svet pa je lokal promenio delatnost. Uživao sam u jutarnjem ritualu vlasnika restorana. Bio je to stari debeli turčin, naravno brkat i uvek doteran, čikica od oko 70 godina. Dolazio bi oko 7 u restoran i glavni kuvar koji mu je neki rođak je od svake čorbice donosio na velikom poslužavniku po činijicu. U svakoj činiji je bilo od svake čorbe za par kašika, ne više. Koliko činija toliko kašika na poslužavniku i onda sledi degustacija i odobrenje da se krene sa služenjem ili eventualno nešto dopravi. Desetak stolova sa 4 ili 6 stolica, crveno-beli karirani stolnjaci, na svakom stolu obavezno so, biber i ogromne količine tucane paprike. Hleb su donosili uz čorbicu, nisu ga naplaćivali i služili su ga u neograničenim količinama. Meni je omiljena bila jagnjeća, mada sam probao i merčimek, juneću, paradajz i još neke oko kojih se nismo sporazumeli od ćega su. Za kraj sledio je nezaobilazni turski čaj i srdačan zagrljaj za rastanak sa gazdom.

Možda ta čorba nije  bila ništa posebno, ali užitak je bio neprocenjiv.

Izmenjeno 14 mar 2016 (legija037)

[baki70]

Pohvale i od mene za ovu gastronomsku priču. Kao i uvek odlično i zanimljivo napisano i kao i uvek propraćeno sjajnim fotografijama. Inače, isprobao i to po više puta sve navedeno i mogu da potvrdim da je sve napisano kako treba. Ako bih rangirao svo ovo iće i piće, onda kokoreč iznad svega.

PS. krajnje je vreme da se bacite i na druge krajeve dzumhurijeta, pošto svaki kraj ima neke svoje lokalne specijalitete. Na primer crnomorski kujmuk, pa jedrenski dzigerdzi, pa bademezmezi, itd.

Kakav li nas tek čeka gastronomski putopis po vašem povratku iz Kine. S obzirom na njihov street food tu ćeš tek imati inspiracije. A tek fotke, već vidim Dragana kako se sladi onim škorpionom nataknutom na štapiću.

[ljerka]

@dujaspasa,  Vreme  je da obnovis posetu, i dopunis moje price 

@legija037 Divna secanja, hvala ti.Inace, bila u sokacetu Gedir pasa nekoliko puta na  "pace" corbici. Za gurmane, naravno. Inace, istu sam trazila i na drugim mestima, ali nema je, svi upucuju u taj deo grada gde je izgleda njena  tradicija.

 @baki70 Kad ti kazes da je sve tako, onda bolji gurmanski komentar i ne treba, Naravno, bice jos prica, a za Kinu se posebno spremam, 

Hvala svima koji prate ove price 

[oljica70]

Nije corbica zaboravljena , cini mi se da je postala rutina ...odmah po dlasku se prvo okrepimo corbicom. Ja cu sada prvo sa Atataurka na corbu...jer bice vreme kasnijeg rucka , pa se nastavlja prema hotelu na chek in.

Moja preporuka za ,,pregrizi nesto s nogu,, je su burek ili vodeni burek. Prvi put kad sam ga probala zacudila sam se kako su kore mekane .I da jako podsecaju na kore za  lazanje. I nisam mnogo pogresila. Proverila sam na netu I saznala da se kore prave kao kore za rezance ili za lazanje I da se kratko obare  vreloj vodi ( zato I naziv vodeni brek) . Na sekund ohlade  hladnoj vodi I slazu u tepsiju. I sa nekoliko kasika ulja preliju. Negde na pola redjanja se poprska prstohvat sitno seckanog persuna I nastavi slaganje kora ( koliko se vec ima). Ovaj burek se pece na plotni na nekoj temperatri da porumeni odozdo ali da nepregori. I kad  ,,iskusna ,, kuvarica proceni ( podizati burek vijuskom I gvirnuti da li je lepo odozdo rumeno) da je odozdo peceno , burek se okrece da se pece sada sa gornje strane. A okrece se tako sto se donja tepsija sa burekom poklopi sa drugom tepsijom I ,,samo se izvrne  I nastavi da se pece druga strana u toj drugoj tepsiji . :-)

Ja nisam imala dve tepsije iste velicine da bi mogla da poklopim I prevrnem . Pa sam slagala kore za burek  u jednoj posudi pa sam je , kad se donja strana ispekla , preklopila sa drugom ( moze I dva veca tiganja ako su dovoljno duboka) odn.tiganjem I dovrsila pecenje. Ispalo je sper . Samo mi je jos trebao ajran za potpuni ugodjaj.

P.S: Dok citam Ljerkino pripovedanje cini mi se da cujem njen glas u fazon  naratorskog glasa Davida Atenboroua  u onim dokumentarnim emisijama o prirodi :-)

[Little star]

Ljerka, kao da si opisala mene <3 Zaljubljena u Istanbul a jos nikad bila nisam.

Nadam se svim srcem da ce se smiriti situacija u Turskoj kako bih i ja švoje snove pretvorila u stvarnost. Svim srcem zelim <3 i zavidim ti toliko <3

[ljerka]

Priča br 8.

KANLICA- jogurt, jali, sadašnjost u prošlosti

***

„ Mogli bi danas  da odemo u Kanlicu ! Gde ti je to mesto? Na Azijskoj strani grada. Šta ćemo tamo? Idemo da probamo jogurt. Ne mogu da verujem šta ti je palo na pamet, toliko jogurta u ovom gradu, i jutros smo ga jeli ?!

Nije to taj jogurt. Molim te, krenimo zajedno...,“

***

Ne znam zašto me uvek privlače  mesta u kojima se prepliću staro i novo. Volim  promene koje se dešavaju u ovom gradu, ali ne po svaku cenu ukoliko  progutaju tradiciju, kulturno dobro, ili prošlost koju  kao dukat treba čuvati. Istambul i pored ubrzanog rasta neguje još delove grada u kojima miriše prošlost. Jedno od  njegovih najstarijih mesta je Kanlica, nekadašnje  ribarsko mesto u kome su pored ribara svoj mir  pronašli  i nekadašnji uticajni, bogati ljudi  uživajući u svojim vilama na ivici mora. Znali su šta valja.

Trajektom iz luke Eminonu prelazimo na Azijsku stranu, Uskudar, ulazimo u autobus br 15 i posle dvadesetak minuta vožnje izlazimo u glavnoj ulici. Kanlica se smestila u neposrednoj blizini drugog Fatih Sultan Mehmet mosta, zaštićena kao pod nečijom miškom. Sudaramo se odmah sa čarima novog i ostacima prošlosti. Pogled privlači visoki, betonski svetionik Radar Kulesi. Grubo nakalemljen na mesto koje mu je nametnuto. Dominira svojim„šeširom“ i antenama, obezbedjujući sigurnu navigaciju brodova i tankera. Vizuelno  se ne uklapa u okruženje, istorijski ambijent, ali je  sigurnost moreuza i njegovih stanovnika, naravno iznad svega. U neposrednoj blizini je džamija Iskender paša, iz 16 veka koja  nosi potpis slavnog Mimare Sinana, glavnog arhitekte Sulejmana Veličanstvenog koji je ostavio remek dela Istambulu. Ova džamija ponosila se većim kompleksom, lepim dvorištem, ali je vremenom oštećena zemljotresima, požarima, ali i rekonstrukcijom puta koji se probijao duž Bosfora. Obnavljana je i  rekonstruisana, živi i stoji kao svedok minulih vremena.

Par koraka i već smo na malom trgu i minijaturnom doku na koji ( na svu sreću)  ne tako često pristaju trajekti koji dolaze sa evropske strane. Bosfor je na ovom delu  prilično uzak i najbliži suprotnoj  strani moreuza  koja se  golim okom lepo vidi. Atmosfera je živahna, tipična, dnevno  uobičajena. Deca se igraju, hrane se golubovi, odrasli piju čaj i  razgovaraju, poneki par  gleda u more. Naravno konzumira  se i istorijski jogurt koji je još u 17 veku pominjao čuveni putopisac Evlija Čelebija kao jako ukusan. Proizvodio se u  još u nekim delovima Istambula, ali ovde je pustio svoj koren čija je tradicionalna proizvodnja zadržana do danas. Jogurt iz Kanlice postao  je brend koji, pored lokalaca sve više  prepoznaju i turisti, U čemu je stvar? Tradicionalna proizvodnja koja se ne predaje pred industrijskom , podrazumeva kvalitet i poseban ukus. Pravi se od mešavine kravljeg i ovčijeg mleka, bez aditiva i kratkog je roka trajanja, Za razliku od našeg, srpskog, ovaj se ne pije, već jede. Kašika u njemu stoji uspravno bez pomeranja. Gust je, sasvim malo kiselkast, izuzetno  kremast, oseća se masnoća. Na vrhu jogurta  posipa  se dodatak koji ga dodatno čini specifičnim: šećer u prahu ili se preliva džemom, ili medom. Služe ga  u plastičnim, okruglim kutijama različite veličine. Kome je ukus slatkoće nedovoljan, može ga dodatno zasladiti šećerom u prahu koji stoji na svakom stolu. Pokušavam da jedem polako, ali ne uspevam jer svaki zalogaj kao narkoman traži brzo novi. Turisti uglavnom pristižu trajektom prilikom duže ture obilaska Bosfora radi njegove brze  kupovine, bez izlaženja na kopno. Naš dvojac, odavno ne podnosi žurbu organizovanih  grupa i vodiča, koji i kroz ovaj deo istorije  samo  kratko ostanu. Lenjo žmirkamo na Suncu i naručujemo još po jednu porciju razmišljajući o davnom vremenu, kada se ovaj jogurt dostavljao u blokovima i sekao nožem.

Bosfor obožavam i uvek me uhvati neka muka jer ne mogu da ga sagledam dovoljno i način na koji želim. Vožnja čamcem ili brodićem omogućava samo brzi, ali i najlepši pogled na vile koje su gradjene još od 17 veka. Kopnom im se gotovo i ne može prici što zbog fizičkih prepreka kao što su visoki zidovi, neotudjivo pravo prilaska privatnoj svojini, ili su u nadležnosti države, tj nisu otvorene za javnost. Najčešće se i ne vide, sem sa mora. Kanlica ih ima nekoliko, a tik uz dok  pristaništa  je kuća Yagci Sefik Bey Yalisi. Vila je  izgradjena 1905 godine, naknadno rekonstruisana, dvospratna drvena lepotica, pleni i dugačkom terasom sa  čije ograde može da se bućne u more. Figure dva muškarca u prirodnoj veličini koje se jednom rukom drže uz ogradu, a drugom  gestikuliraju, zbunjuju kada se gledaju iz daljine jer deluju kao su živi. Naginjem se do iznemoglosti preko ograde doka, kako bi je što bolje videla, uživajući u blesku njene beline nad modrim Bosforom. Kradem delić njene atmosfere koji mi pruža bočni, nedovoljno sveobuhvatan pogled. Yali su  drvene vile uz obalu mora,  koje su gradili bogati ljudi, koristeći ih kao letnje rezidencije za odmor, većinom su na Azijskoj strani grada. Nešto manje ih je na Evropskoj strani. Ukupno, oko 620 dok ih Kanlica ima nekoliko što dodatno govori o  nekadašnjoj popularnosti ovog dela grada. Tražio se mir, zelenilo, lep pogled na zaliv a Kanlica je imala ispunjene sve uslove

Priobalni deo Kanlice  poznat je  i po godišnjem medjunarodnom takmičenju u plivanju izmedju dva kontinenta koji se održava već 30 godina. Počelo se sa par desetima plivaca  a sada svi zainteresovani učesnici iz mnogih zemalja ne mogu da ispune svoju želju. Pliva se 6,5 km do Kurucesme na Evropskoj strani grada, moreuz se zatvara za prolazak brodova, dok se plivači bore sa  ne baš lakim strujama i talasima Bosforskog moreuza. 

Krećemo u šetnju glavnom ulicom koja prati kuće uz more bez mogućnosti da ih vidimo. Prolazimo pored malih radnji, stambenih zgrada, sa terasama punim cveća. Vidik ka moru  odjednom se otvara nudeći nam silazak niz stepenice velike vile. Pažljivo silazimo, izlazeći na ogromnu terasu punu ležaljki. Tek naknadno vidimo da je u pitanju hotel Ajia gde noćenje košta od 175 do 400 eura. Aristokratski elegantna vila Ahmeta Rasim Paše, koja je zapamtila lepe istorijske trenutke, kasnije i svoju obnovu, nasledila je njegova porodica. Nova vremena ogrću je novom haljinom. Porodica je kasnije prodaje gradu, ponovo se rekonstruiše da bi  poslednjih petnaestak godina živela  novu transformaciju. Presvučena prošlost  nudi jedinstveno uživanje koje smo u mrvicama iskusili. Penjemo se na  nivo vile gde  je bar, naručujemo, očekivano skupo piće, i u  zajedničkoj tišini uživamo. Bosfor titra  talasima, dok ga nadleću galebovi. Još jedan uobičajen dan za prolazak tankera, malih glisera, turističkih brodića. Reči su suvišne, u svojim smo mislima. Zamišljam goste  koji se bude uz pogled na more koje je tako nestvarno blizu njihovih stopala. Silazim ponovo na donji nivo, očarana dužinom terase koja je obuhvatila u naručje Bosfor. Jedva se odvojismo od čarobnice, nastavljajući dalje šetnjom uz more. Pecaroši, deca, poneki biciklista u rano pre podne  koje kao da ne pripada istom mega gradu. Opet ista muka, nemamo dovoljno vremena da šetamo do ko zna koliko dugog šetališta. Nikad dosta ovog grada koji me odavno osvojio.

***

„ Hajde srećo, treba da idemo  u deo grada u kojem još nismo bili.

Znam, evo još malo da prošetamo, molim te...“ 

***

 

 

 

[Tirkizna]

 

Ljubav na prvi pogled, svojstvena ljudima, iznedri ponekad  i drugu dimenziju u kojoj sa druge strane ne stoji živo biće. Ljubav ponikla između putnika, koji je odavno prerastao običnog turistu, i grada koji ga je osvojio naprečac  ostadoše u čvrstom zagrljaju, sa nekim dubokim osećajem vezanosti, odjednom spojeni kao u braku koji se sklapa iz iskrene ljubavi i nadom da će trajati od kraja života. Što je još neverovatnije, neka posebna naklonost, skoro intuitivna razvila se pre našeg prvog susreta.Razne fotografije, tuđi utisci, prepoznatljivo nasleđe i bogata  istorija  budili su predosećanje da bi konačno mogla pronaći nešto što bih mogla zvati mojim gradom... Sada, posle nekoliko susreta, mogu samo da potvrdim, da mi  spasa nema. Neizmerno zaljubljena, čeznem zbog razdvojenosti, ponekad i patim što se ne viđamo  češće, razmišljam šta me je snašlo, dok se ponovo ne vidimo.

Da, po mojim kriterijumima, Istanbul ima  sve što meni treba.

Kako da objasnim, odakle da počnem, a još manje znam kako da završim ovaj izliv bezrezervne naklonosti. Ustvari, i ne želim da završim, jer kraja  i nema.

 

Šta reči o Bosforu, koje reči upotrebiti da se dočara lepota kojim se ovaj grad zaista može ponositi koji deli ali  i spaja dva kontinenta. Frekventan morski put, naizgled na prvi pogled umiljat, krije i  potencijalne opasnosti kojima je izložena njegova obala. Pod njegovom  površinom uporno  se bore  za prevlast morske struje koja svaka vuče na svoju stranu, dok se na obalama ljuljuškaju  marine, kafići, bogate vile, ali i stara, drvena zdanja koja pamte slavna vremena.

Toliko toga još tinja u meni, viđenih slika koje traže da se ponove ožive, ali i još dublje dožive, dok neke, buduće  i nove, strpljivo čekaju  iskrenog zaljubljenika u ovaj grad.

 

Oh ljerka, ovako, bas isto ovako, ja se osecam kada je rec o jednom drugom gradu (Pragi)

Divno je i veoma emotivnmo kada otkrijes da jos neko moze tako da dozivi neki grad, da se zaljubi, da mu nedostaje, da ga sanja, da je u njemu pronasao sve sto mu je potrebno, da mu se vraca nekoliko puta i da ne kaze E sad je dosta :-).!

Istanbul sam posetila jako davno, kisa je padal svakog dana, samo smo jurcali, drustvo nije bilo odgovarajuce, ali htela sam da idem jer tih godina, sem na more u Gr, nigde nisma putovala van zemlje.

Polozaj mu je najlepsi moguci!

Na mene je najveci i najlepsi utisak ostavio Bosfor.

O ostalim utiscima ne bih pisala jer rekoh da nista sto se organizacije nije bilo po mom ukusu, pisacu kada odem sa dragim, bez ikakve agencije, u prolece ili ranu jesen, kada ne budem stalno morala da gledam na sat :-) Ima tu nekih stvari kod ljudi koje mi smetaju, ali zarad takvog grada, progutacu!

 

 

[Tirkizna]

 

 

Sto se tice pasa u islamu oni i nemaju bas dobar status. Naime smatraju se za neciste zivotinje pa se ne drze u kucama kao ljubimci, bar to nije uobicajeno kod onih koji ispovedaju veru. Kazu da andjeo (melek) nece da udje u kucu koja ima psa. Za vernike je drzanje psa kao ljubimca bespotrebno, a opravdano je  imati ga samo ako sluzi nekoj korisnoj (po njima) svrsi.

Ovo je odvratno!

[Tirkizna]

 

 

 

Ovo sam videla na fejsu i baš sam se obradovala, a kod nas to nikad nece zaživeti

Za mace mi je naravno drago, mada sam ja najpre ljubitelj pasa.

Baš sam se oprijatno iznenadila ovakvim postom, niko nije toliko pisao o životinjama Ja ih spominjem obično na morskim temama i radujem se svakom mestu koje ih ima