Istanbul,sećanja

[ljerka]

Priča br 1.

Istanbul - subjektivni doživljaj

Ljubav na prvi pogled, svojstvena ljudima, iznedri ponekad  i drugu dimenziju u kojoj sa druge strane ne stoji živo biće. Ljubav ponikla između putnika, koji je odavno prerastao običnog turistu, i grada koji ga je osvojio naprečac  ostadoše u čvrstom zagrljaju, sa nekim dubokim osećajem vezanosti, odjednom spojeni kao u braku koji se sklapa iz iskrene ljubavi i nadom da će trajati od kraja života. Što je još neverovatnije, neka posebna naklonost, skoro intuitivna razvila se pre našeg prvog susreta.Razne fotografije, tuđi utisci, prepoznatljivo nasleđe i bogata  istorija  budili su predosećanje da bi konačno mogla pronaći nešto što bih mogla zvati mojim gradom... Sada, posle nekoliko susreta, mogu samo da potvrdim, da mi  spasa nema. Neizmerno zaljubljena, čeznem zbog razdvojenosti, ponekad i patim što se ne viđamo  češće, razmišljam šta me je snašlo, dok se ponovo ne vidimo.

Da, po mojim kriterijumima, Istanbul ima  sve što meni treba. Njegov jedinstveni geografski položaj, kao da želi da ga  i fizički izdigne iznad svih ostalih gradova, njegova istorija dve imperije koja su ga zvale svojom prestonicom, njegovi raznovrsni sadržaji, čine da ga volim sa osećajem pripadnosti i zovem mojim gradom.

Kako da objasnim, odakle da počnem, a još manje znam kako da završim ovaj izliv bezrezervne naklonosti. Ustvari, i ne želim da završim, jer kraja  i nema. Evo i  sada čujem galebove u luci Eminonu dok  u mislima sedim na omiljenoj klupi sa širokim pogledom na suprotnu stranu na kojoj dominira Galata dok zvuci  trajekta, i miris ustalasanog mora podstiču moju čežnju

. U pozadini, zvuci svakodnevne gužve oko Nove džamije, grgoljenje fontane, razgovor trgovaca na otvorenom delu koji prodaju cveće, semena, rasade. Sa strane, gotovo skriveni ulaz u grotlo ponude bogate pijace sa sirevima,sudzcima, vencima sušenog patlidžana,  koštuničavim voćem, začinima, dok sve obavija miris kafe iz poznate prodavnice pred kojom je uvek red.

Moje misli dalje beže iz poznate i omiljene gužve, prelazim ulicu kojom tutnji tramvaj  i pronalazim mir u parku Gulhane  dok se polako penjem ka istorijskom delu grada. Lale miruju i čekaju svoj trenutak kada će, ne samo u ovom delu grada ponovo  otvoriti hiljade latica  originalne  slave kojom se sada više dići neka druga država.

Napokon, ukazuje  mi se plato Sultanahmet, jedinstven sadržajem okruženja koji podseća na slavnu prošlost  ovekovečenu prelepim znamenitostima. Istorija na dlanu, ali ne samo ona. Zelene površine, fontane, miris pečenog kestena, kukuruza, vrući salep, hrskavi đevrek, očišćeni parčići sočne lubenice, ceđeni nar i pomorandža, muvanje turista, prodavci turističkih vodiča na svim jezicima, parkirani  turistički autobusi.

Malo niže, kaskadne ulice prema moru sa  bezbroj hotela i hostela koji u svojim malim restoranima, uz doručak na vrhu zgrade služe i pogled  na more obogačen dalekim horizontom. Prodavci suvenira, Arasta bazar sa probranom ponudom lampi, tepiha, proizvoda od organskog pamuka, mali ali sofisticirani muzej mozaika, miris kebaba iz obližnjih restorana, ples derviša u večernjim satima. U glavnoj ulici kojom vijuga tramvaj koja dalje vodi ka Grand bazaru i Laleliu, prolazim pored  niza prodavnica, poslastičarnica i  restorana. Malo niže, kaskadno  se spuštam  u pravcu mora prolazeći kroz Kumkapi, čiji restorani privlače turiste u večernjim satima  željni atmosfere daha mora koji dopunjuju  i čulom ukusa boreći se sa  velikim izborom raznih vrsta riba i morskih plodova.

Vraćam se slici Zlatnog roga, usečenog zaliva, uz koji se šeta,plovi,  rekreira na zelenim površinama, iznad čije se pitome obale  uzdižu kvartovi u koje turisti ređe zalaze.Komšijski trougao Fener, Fatih, Balot, čuva nekadašnje tragove živopisne istorije, nepravedno zapostavljene među turistima koji žure na atraktivnije lokacije. Pjer Loti, vidikovac koji u smiraj dana donosi radost savršenog pogleda na ovoj grad, ali i  neku laku setu jer nisam deo folklora kada vikendom veliki broj žitelja dolazi na ovo mesto.Ispod njega, u blizini Ejup džamije, naše gore list, miruje u  slavnoj istoriji veliki vezir Mehmed Paša Sokolović .

Volim Ortakoy, njegove uske uličice, mali kej sa kafićima, prelepu skoro renoviranu belu džamiju  koja kao morska vila teži da se sjedini sa neposrednim blizinom mora koje joj zapljuskuje stopala Osećam. miris ogromnih krompira sa neverovatnom izborom dodataka koji se  takmiči  sa toplim mirisom kokoreca sa druge strane ulice. U centru, lunjam dugačkom  Istiglal ulicom sa divnim prodavnicama, restoranima, poslastičarnicama koji lepe poglede. Na Karakoy   čulo ukusa zadovoljavam rajskim baklavama i kadaifom. Ne zaboravljam vrevu Bešiktaša sa restoranima, Beyoglu sa kafićima, užurbani Kabataš.

Pijem sladunjavi čaj od jabuke u specifičnoj providnoj šolji dok brekće trajekt kojim se prebacujem na Kadikoy, azijski deo koji nije turistički interesantan, ali pruža uvid u svakodnevni život  sugrađana.

Provlačim se uskim uličicama, gubeći se povremeno, dok uživam u ponudi pijace sa vatrometom boja svežeg voća i povrća, sveže ribe, stisnutim brojnim malim  prodavnicama u kojima je izgleda stalna gužva, dok malo dalje, u bogatijem i modernijem kvartu Moda zavidim stanarima lepih zgrada  i terasa sa prelepim pogledom na more. Ljubomorno posmatram bračni par koji spokojno doručkuje na terasi, tek par desetina metara od mora u  specifičnom miru kojim kvart odiše.

Spuštam se na dugo šetalište uz more, oivičeno zelenim površinama na kojima se odmara, zabavlja, trenira, uz nezaboravni pogled  kilometrima dalek na  moćne, visoke i moderne  solitere koje se uzdižu nad mnogobrojnim, načičkanim  zgradama. Negde daleko  uočavam pogledom Prinčevska  ostrva na kojima još nisam bila.

Šta reči o Bosforu, koje reči upotrebiti da se dočara lepota kojim se ovaj grad zaista može ponositi koji deli ali  i spaja dva kontinenta. Frekventan morski put, naizgled na prvi pogled umiljat, krije i  potencijalne opasnosti kojima je izložena njegova obala. Pod njegovom  površinom uporno  se bore  za prevlast morske struje koja svaka vuče na svoju stranu, dok se na obalama ljuljuškaju  marine, kafići, bogate vile, ali i stara, drvena zdanja koja pamte slavna vremena.

Toliko toga još tinja u meni, viđenih slika koje traže da se ponove ožive, ali i još dublje dožive, dok neke, buduće  i nove, strpljivo čekaju  iskrenog zaljubljenika u ovaj grad.

 

 

 

 

 

Izmenjeno 17 jun 2015 (ljerka)

[baki70]

Uf, kakav tekst. FENOMENALNO

[BiljanaK]

Bravo,Ljerka!

Odličan tekst,prelepe fotografije.

Navikli smo mi već od tebe na ovakvo nešto.

[Zoran S]

Svaka čast.

Osveženje na forumu u ove vruće dane.

[Teogonija]

Uh ljerka sta mi uradi, sad mi se opet ide tamo (u stvari meni se tamo UVEK ide) Delim s tobom zaljubljenost u ovaj grad i pre nego sto sam ga i ja videla. Naprosto si me pogodila u zicu i prepoznala sam se u tvojim recenicama.

Pade mi na um misao o paralelama,  pamtim da sam negde procitala, ja mislim kod Bajca u Hamam Balkaniji (nesto nisam skroz sigurna) o toj povezanosti Beograda i Istanbula sve sa  slicnostima npr. usce Save u Dunav kao Zlatni rog, Bosfor, Kalemegdan na grebenu iznad kao Topkapi ... 

Nadahnut tekst i lepe fotografije, kako nam vise ovako lepih stvari nedostaje na ovom sajtu

[mikap]

Ljerka je rešila da nas muči malo

 

Obožavam Istanbul. Već je dosta vremena prošlo od kad sam zadnji put bila. Ljerka me je tako slikovite podsetila na sve, na sve te predivne delove grada, na šarenilo, gužvu, mirise...

 

Ljerka, ovo je fenomenalno

 

Sa nestrpljenjem čekam naredne priče.

Izmenjeno 17 jun 2015 (mikap)

[legija037]

Sve čestitke na ovim utiscima, baš kako i treba doživeti grad kakav je Istanbul.

[dujaspasa]

Ti si definitivno trebala da budeš romanopisac!

 

[oljica70]

Necete pogresiti ako se sad zaljubite u Istanbul nakon Ljerkinog ,iz srca I duse , poteklog izliva emocija o Istanbulu. A ove fotografije me mame da pocupam nekoliko suvih patlidzana I spremim rucak.

Svaka cast Ljerka hanum , napisano s merak.

[komisura]

Nedostajali su mi ljerkini putopisi Bravo!

[ljerka]

Zahvaljujem svima na divnim komentarima  koji me  dodatno inspirišu da nastavim sa pisanjem i podelim svoja sećanja, zapažanja, razmišljanja sa članovima foruma  koji vole malo širi osvt na putovanja. 

Za dva, tri dana sledi nova priča.

[Eowyn]

Bravo

Izašla je nova Pamukova knjiga, a dok je ne kupim čitaću Vaše priče:-)

[Lana12]

 @ljerka U mom srcu je ostao nezaboravno drag....Istanbul grad.Vidi se da te je osvojio.Bravo!!!!I mi smo u tom klubu,samo ne umemo te emocije da pretocimo na papir.Zato citamo tvoja secanja i uzdisemo.

[ljerka]

Priča br 2.

Njeno  carsko veličanstvo –Baklava

Desert, slatkiš, kolač, slatka pita, ne ulazeći u suštinu gde je profesionalni poslastičari svrstavaju, možda zaslužuje da se o njoj piše velikim početnim slovom. Prvim odlaskom u Istanbul, promenih iz temelja mišljenje o ovoj poslastici, koju, iako strastan sladokusac nikad nisam volela. Prebogat fil i šerbet, što se sigurno ne  smatra njenom slabošću, prevazilazile su uvek dubinu  mojih receptora, kada me nešto tako sočno i preko svake mere „udavi“. Naravno, ovim kratkim subjektivnim stavom izazivam redovno rasprave sa bližnjima i prijateljima koji brane naše boje i stečene navike ukusa, dok se ja naprasno i usamljeno pretvorih u teškog ljubitelja turske baklave. Nije samo ukus u pitanju, već neka njena magija u kojoj je istorija, specifična zanatska priprema, koja se ne sreće na našim  prostorima, raznolikost ponude, služenje alternativnih priloga, način konzumiranja, raširena socijalna prisutnost itd. U svakom slučaju kupile su me za sva vremena.

I dan danas pamtim prvi susret sa neverovatnom ponudom raznih slatkih čuda počev od prelepih čokoladnih i voćnih torti, kolača, tulumbi, kadaifa, toplog kunefa, tatlija, pudinga, sutlijaša. Smešio mi se kalorijski infarkt.

 

 

 

Na Ortakoju, blenula sam kao dete u izlog formiran isključivo od raznih ćeten alvi visokih skoro jedan metar, zavidne širine, koje spojene jedna do druge efektno formiraju obris mermernog zida u kome žilice od čokolade nestašno vijugaju izlogom. Unutra, ratluci vise sa plafona u obliku dugih kobasica u raznim bojama čiji poprečni preseci sa pistaćima, orasima i ostalim dodacima raznih nijansi izazivaju moje uzdahe u nemogućnosti odluke kojem carstvu da se privolim, jer ispod njih napadaju čula i klasično sečeni ratluci u kocke u raznim kombinacijama.

Ipak, očigledno je ko kosi, a ko vodu nosi. Baklava je institucija.

Da je posebna, govori i njeno ime koje se sa malim odstupanjem izgovara i izvan granica Turske.Carica baklava dominira na oba istanbulska kontinenta. Pravougaone, četvrtaste, trouglaste, u obliku tankih cigareta, dijamanta, kupaste, u formi ptičijeg gnezda, okrugle, sa oku dostupnim otvorenim sadržajem, ili vešto skrivenim, od sitnih do krupnih i raskošno nabubrelih. Pred očima bljeskaju boje raznih filova sa pistaćima, orasima, bademima, lešnicima, čokoladom, pomorandžom, kestenom. Ima ih i praznih, mlečnih, dok se probija i novi trend, u vidu dijetalnih. Prodaju se isključivo na meru. Smeše se širom grada, od malih sokaka do glavnih ulica, u izlozima ispunjenim velikim, tankim, pravougaonim ili okruglim sivim plehovima.

 

Savršeno isečene, kao da je  mašina ili neki drugi  kalup umešao svoje prste, što bi, sigurna sam do dna duše uvredilo svakog dobrog majstora  izrade baklava Prvo što upada u oči je dominacija baklava od pistaća, a kako i ne bi, kad  se ova zemlja, zahvaljujući posebnim klimatskim uslovima gajenja, svrstava u tri najveća svetska izvoznika ovog skupog koštunjičavog ploda. Pistaći rastu na drveću isključivo ženskog roda, koje donosi plod svake druge godine. Da kosmička pravda ipak bude zadovoljena, proizvodnjom baklava bave se izgleda samo muškarci. Najbolji majstori i najduže porodične tradicije su iz  kraja gde je uporište pistaća , iz Gazientapa na jugu Turske.

U omiljenoj Koskeroglu poslastičarnici u Karakoju gledam kratki film o njihovoj  proizvodnji. Uvek se vraćam u ovu poslastičarnicu, njojzi hvala što me vratila u rajsku poslasticu. Iz nje i izlazim, par sati pre povratka noseći ih  odlično, kako zaštitno tako i komercijalno, kilogramski  upakovane za Beograd, da produžim par dana setu i kalorijski ugodjaj. Nije lako napraviti ovaj slatki zalogaj. Težak je to fizički rad, pravi zanat, gde se do zvanja majstora sigurno ne dolazi lako i bez kilometara i kilometara „sukanja“  kora. Uvodjenje savremene tehnologije proizvodnje, bar ovde, koliko sam čula, još uvek se ne razmatra. Kore se prave ručno čija se  prava vrednost meri u milimetrima debljine, ili bolje rečeno tananosti. Moraju biti ne samo tanke, već skoro prozirne kroz koje može da se pročita  neki tekst iz novina postavljen sa druge strane, što je izuzetna umešnost izrade. Bogat fil je samo u donjem delu, prekriva ga veliki broj tankih, suvih kora, po pravilu složenih u neverovatnih 35-40 slojeva, zavisno od vrste baklave. Pokušavam da ih izbrojim, ali bez uspeha, je su toliko tanke, stopljene jedna na drugu da taj pokušaj postaje nemoguća misija. Diskretno dunem, a pojedini listici se lako odvoje, i što je meni naročito važno nisu žilavi i nema onog „mučenja“ da se escajgom iseče deo  zalogaja. Prskanje, omekšavanje kora vrši se posebnom pripremljenim puterom iz koga su izvučene primese vode. Zalivanje sirupom u pravom trenutku pečenja i u adekvatnoj količini  nisu odokativni, već  iskustveno proračunati da ga ne bude previše ili premalo, tačno do odredjene visine budućeg zalogaja. Ne peku se se sve baklave vremenski identično i na istoj temperaturi. Više puta konzumirane, pažljivo posmatrane, uočih varijacije tipa sočnosti, debljine fila koji nije kao kod nas mleven u prah. Granulacije pistaća, oraha, i ostalog koštunjičavih dodataka je taman tolika koliko treba da zubi bez većeg napora završe posao za nepca koja ih požudno čekaju.

Evo je konačno ispred mene, izgledom koji na prvi pogled može i da zbuni. Gornji sloj je više suv i hrskav od mnoštva tankih kora, donji u pravoj meri natopljen filom od pistaća i sirupom. Na prvi zalogaj čuje se se krckav, hrskav zvuk, dok zubi polako tonu u rajski softani deo. Ništa ne curi, a opet je dovoljno sočno i slasno, miriše nekako posebno, da li zbog putera ili pistaća koji se beru ranije u najboljoj fazi ukusa, ma, nije ni važno, neću da razmišljam dok milina struji nepcima. Drugu turu baklava upotpunjujem, sa okruglom kriškom belog, sasvim običnog sladoleda koji  doprinosi novoj kompoziciji ukusa, malo utišanoj, ali koja ne gubi na kvalitetu.

Sa druge strane iste zgrade je čuvena konkurencija Gulluoglu, veća poslastičarnica, šireg izbora, nema šta nema u ponudi baklava, poznatija i luksuznije opremljena. Baklava od pistaća  ima drugačiji, malo teži ukus i miris, od Kaskeroglu. Pravo iznenadjenje su malene baklave od čokolade u kojima neizmerno uživam doduše kratko jer nisu dovoljno velike. U ovoj poslastičarnici baklave se mogu kombinovati sa tkz kajmakom, kremastim, mlečnim dodatkom urolanim kao veknica, koji se seče i služi po zahtevu uz  baklave. Ispod oka posmatram lokalca koji na poseban  gotovo ritualan način jede uvu poslasticu. Sprema se lagano na puni doživljaj, jer prvo kroz usta provlači gutljaj vode, valjda da ih osveži i pripremi na slatki udar. Celu baklavu nabada na viljušku, okreće je obrnuto i na dno maže sloj kremastog kajmaka. Posmatra je na trenutak, sledi  kratki zalogaj, sporo žvakanje, posmatranje preostalog dela pa opet sve ispočetka. Zna čovek da merači.

U Sirkedžiju, preko puta železničke stanice  poznatoj po Orijent ekspresu, može se pojesti baklava od pomorandže za koju nisam znala da postoji, koju pronadjoh zahvaljujući skrenutoj pažnji. U radnji porodice Konyolu prodaju se baklave od pomorandže uvijene u male .skoro neugledne rolnice koje skrivaju njen sadržaj. Nema nikakvog naziva, oznake, još manje  slike da je od pomorandže, ali je pravi sladokusci pronadju. Sladak, malo rezak, osvežavajući ukus, daleko laganiji od ostalih baklava sigurno ima svoje obožavatelje. Drugim odlaskom u ovaj grad iznenadih se promenom dela sadržaja stare poslastičarnice jer je jedan deo prostora pretvoren u komercijalniji deo  za kuvanu  hranu. Ipak, moje tajne prijateljice čekale su me i ovog puta, a nekoliko njih je završilo u Beogradu koje nisam, priznajem mogla, ali ni želela da poklonim.

 

 

[baki70]

Tekst je predobar, al je u suprotnosti sa mojim mišljenjem o turskim baklavama. I slike su jako dobre i stvarno na njima baklave deluju Wau, ali meni se uopšte ne sviđaju turske baklave. Siromašno nadevom, suvo i često neki šmek nalik na užeglo. Ne mogu ni da prismrde našim. Uf kad se samo setim nekih baklava u Novom Pazaru i Vranju. Moram da napomenem da sam stvarno isprobavao turske baklave širom Dzumhurijeta i to od Istambula pa po raznim anadolijskim vukojebinama i nigde to nije bilo to. Jeo  sam baklave i po raznim Blisko istočnim zemljama i nigde nisu bile ni blizu naših. Jedina od tih Blisko istočnih država gde nisam probao baklave bila je Sirija, a bilo ih je na svakom koraku. Po sukovima u Damasku i Alepu gledao sam čitave piramide napravljene od ove poslastice, ali iz ko zna kojih razloga nisam ih probao. Onda sam u Turskoj pričao sa nekim Turcima kako mi se turske baklave uopšte ne sviđaju i kako su naše mnogo bolje, a oni su zaključili da se najbolje baklave prave u Siriji. E, jbg, a ja baš njihove nisam probao. Bez obzira na ovo moje neslaganje u vezi baklava (o ukusima se ne raspravlja) svaka čast za tekst.

PS. Ono što si videla (smo videli) u Ortakoju nalik na kobasice nije ratluk. U pitanju je gruzijska (kavkaska) poslastica i zove se čurčkela, a Turci je zovu sudzuk. Uzgred ništa mi se ne sviđa ni turski ratluk.

Još jedno pohvale i za ovu stambolsku priču.