Rafting rekom Tarom- Putopis

[ljerka]

Još jedan san,od koga sam nekad jako strepela ali istovremeno želela njegovo ostvarenje,dodatno ponukan prošlogodišnjim obilaskom kanjona, presao je konačno u javu, u smiraju sezone raftinga na reci Tari.

Prelepi kanjon sa neobičnom tirkizno zelenom bojom reke, pruža mogučnost spuštanja rekom desetinama kilometara, nudeći izbor za koji se nije lako opredeliti. Na raspolaganju je gornji, prilično mirniji i opušteniji tok, dok je donji tok više za zaljubljenike adrenalinskih iskušenja.

Potpun ugodjaj koji smo ostavili za neku drugu priliku, svakako je spuštanje celom njenom dužinom, odnosno sa vrha reke Tare za koji je potrebno vremena (2-3 dana), značajno više finansijskih sredstava, kao i izbor jednog od letnjih meseci kada je veći broj zainteresovanih za rafting.

[ljerka]

Put i bazni rafting kamp

Opredeli smo se za rafting u donjem delu kanjona reke Tare i bazni kamp koji se nalazi u blizini malog bosanskog grada Foče, nedaleko od granice sa severom Crne gore. Do kampa se lako dolazi, na ulazu u Foču predje se žuto obojeni most i odmah po prelasku skrene desno. Sledi asfaltiran ali dosta uzak put, bez bankina.Na pojedinim mestima postoje odroni, mestimično kratak makadam, što je posledica klizišta i jakih kiša koje su odnele deo puta.Na prvi pogled, delovao nam je kao lokalni put koji vijuga kroz slabo naseljeno područje, ne sluteći da on zapravo povezuje dve države. Našem iznenadjenju nije bilo kraja, kada smo se morali mimoći na izuzetno uskom proširenju sa autobusom koji redovno saobraća na relaciji Podgorica- Sarajevo! Nastavili smo sa oprezno sa vožnjom (oko 20 km ) dok nismo spazili tablu za skretanje za rafting centar Bastasi. Skrenuli smo desno sa glavnog puta, nastavili nizbrdo još par stotina metara asfaltiranim putem, da bi se susreli sa prvim kampovima, koji se nižu jedan za drugim. Smeštaj je kod različitih organizatora jako sličan - u drvenim bungalovima koji imaju oblik manjeg ili većeg šatora, ili u klasičnim drvenim kučicama. Obavezni pratilac svih kampova su otvorene, ali natkrivene,velike zajedničke drvene terase, na kojima se služi hrana i piće, sluša muzika, svira gitara i zajednički druži. Ispred ovih kampova teče reka Drina čiji je izvor udaljen svega 3- 4 km.Ove jeseni Drina je bila niskog vodostaja koji je prouzokovan velikom sušom.

[ljerka]

Produžili smo još oko 300 m makadamom do kraja gde se nalazi naš kamp -Tara raft.Ovaj kamp je obnovljen posle velike poplave reke Drine pre dve godine kada se njen vodostaj merio u neverovatnim metrima visine, na šta ukazuju još uvek tragovi polomljenog i savijenog drveća i šiblja duž obale koji se lepo vide sa terase restorana kampa. Velika vodena stihija uništila je nekadašnji kamp, plaveći i noseći sve pred sobom, dostižući nivo dimnjaka restorana!

Rušilačko iskustvo navelo je sadašnjeg vlasnika da za razliku od ostalih komšijskih kampova,podigne novi kamp malo više u brdo, kako bi se izbegao eventualno sličan scenario. Simpatične, nove drvene kučice u kojima svako dobije sobu u kojoj se nalaze veliki, udobni kreveti sa svega pola metra prostora za najnužnije stvari. U prizemlju bungalova, dve sobe koje se nalaze jedna do druge dele zajednički uredni toalet sa umivaonikom, i jednu malu otvorenu prostoriju sa kantom za otpatke i prostorom gde gosti obično ostavljaju patike. Jedina spoljna utičnica na zidu izmedju dve sobe nije najsrećnije rešenje kada se pune mobilni telefoni i baterije za foto aparate što se prevazilazi dogovorom sa gostima iz komšijske sobe ili sa ponetom dvostrukom utičnicom. U nekim sobama nema vešalica,dok police i peškiri nisu predvidjeni što je naša jedina zamerka. Ispred ovih kučica je dugačka drvena, otvorena prostorija sa nekoliko posebnih separea sa tuševima koje zaklanjaju zavese kao i konopci za sušenje kupačih kostima Ispod bungalova.

Restoran :

Pogled na Drinu sa terase restorana:

Uz samu obalu Drine nalazi se restoran, sa šankom za piće i otvoreno, veliko ognjište koje se loži ujutro i uveće oko kojeg se širi ugodna toplota. Prijatno nas je uznenadio i besplatan wi- fi internet koji nismo očekivali.

Turističke grupe stižu obično petkom kasno uveće, a nisu retki i pojedinci koji dolaze predveče istog dana sopstvenim prevozom. Obzirom da nema drugih sadržaja u kampu,nakon šetnje, proveli smo veće u restoranu dok je šum Drine razbijao tišinu i dubok mrak prirodnog okruženja divljine, posmatrajući veliku grupu Slovenaca koji su se lepo zabavljali, pračeni njihovom nacionalnom muzikom koju su domačini puštali.

[ljerka]

Pripreme za rafting

Probudilo nas je hladno septembarsko jutro sa temperaturom od svega 7 C, ali sa najavljenom dobrom dnevnom prognozom od blizu 30 C. Ovde su velike temperaturne razlike, a po pričama zaposlenih, početkom maja kada sezona raftinga za posetice tek počinje, ponekad se spava i u zimskim jaknama jer skromna izolacija drvenih bungalova nije dovoljna da spreči hladnoću.

Obradovalo nas je upaljena vatra na ognjištu i dobar doručak: veliki omlet, sir, šunka, čajna kobasica,domaći hleb,med, eurokrem, mleko i čaj od bilja ubranog u neposrednoj blzini. Kafa se posebno plaća ( 1 eur). Niko ne žuri, vlada opuštena atmosfera, vreme polaska na rafting nije fiksno, dok se svi rasane, doručkuju, progledaju uz kafu, Sunce podigne i temperatura poraste, što je obično oko 10 i 30h.

Popunjavamo upitnik sa osnovnim ličnim podacima i potpisujemo saglasnost sa uslovima raftinga po kojima se organizatori ograđuju od posledica bilo kakvih nesrečnih slučajeva koji se mogu desiti na raftingu. Nema mogučnosti naknadne tužbe, traženja odštete i sl, jer se raftingu pristupa dobrovoljno i na ličnu odgovornost.

Ispod restorana,nalazi se prostorija sa opremom neophodnom za rafting. Specijalna odela od tkz. neoprena oblače se na kupaći kostim ili šorc, dužine do kolena, zakopčavaju se dugačkim rajferšlusom, specijalno gumirana i elastična,štite telo od hladnoće i vode.

Dobijamo i kacige za glavu različitih oblika i boja koje su sa unutrašnje strane obložene sundjerom radi ublažavanja potencijalnog udarca. Preko odela oblači se debeli prsluk fluoroscentne žute ili naranđaste boje koji u slučaju ispadanja iz čamca održava telo na površini vode. Najsimpatičnija je obuća – kratke čizmice koje obuhvataju gležanj noge na rajferšlus od specijalnog mekanog, gumiranog materijala štite od hladnoće, ali ipak propuštaju vodu, jer po rečima vodiča tako treba da bude? Smejemo se našem izgledu punoglavaca na suvom, slikamo jedni druge za uspomenu koje ćemo se rado sećati.

[ljerka]

Posmatram specijalne velike gumene čamce, otporne na udarce stena u šta smo se naknadno uverili, na čijem dnu se postavljeni konopci postavljeni u nakrst, u koje se uvuku stopala što sprečava pad sa ivice čamca na brzacima. Čamci se izduvavaju, pakuju u vidu rolne i stavljaju na džipove,odvoze ranije na polazno odredište kako bi bili spremni pre našeg dolaska.

Dolazi nekoliko džipova sa nalepljenim spiskovima učesnika na šoferšajbnama u koje se svi nestrpljivo ukrcavamo, tenzija polako raste.Iz kampa skrećemo desno i posle par kilometara stižemo na granični prelaz Hum-Ščepan polje. Polja nigde na vidiku,granični prelaz je stisnut visoko u kanjonu,prelazimo preko mosta na crnogorsku stranu.Šofer po prolasku carine pravi pun krug unazad vraćajući se par metara unazad dok nije skrenuo na makadamski put . Vozimo se više od pola sata koji su sigurno duže izgledala učesnicima koji su sedeli u zadnjem delu džipa i brojali rupe,poskakajući u vis i zbijajući šale na svoj račun. Sa velike visine se polako spuštamo kroz šumu ka dnu kanjona i reci Tari koja je prirodna granica izmedju Crne Gore i Bosne. Prolazimo pored nekoliko crnogorskih baznih kampova i konačno stižemo na početnu tačku raftinga mesto Brštanovica. Nestrpljivo očekujemo da pristignu ostali džipovi dok se konačno nismo svi okupili.

Na šljunkovitoj plaži dobijamo osnovne instrukcije od kojih je najvažnija ne paničiti u slučaju prevrtanja ili ispadanja iz čamca, zatim sačekati par trenutaka dok se ne postigne orjentisanost, sledi podizanje nogu ka površini vode i zauzimanje sedeće poze kako bi prsluci lakše održavali telo na površini vode. U zavisnosti gde bi se eventualno ispadanje ili prevrtanje čamca desilo, čeka se mirno plutajući dok spasilac ne dopliva ili voda sama svojom strujom odnese ka obali. Naravno, ovo je samo teorija, dok je u praksi bilo i slučajeva koji su se u nabujaloj reci tragično završili,kad ništa od saveta nije pomoglo, već se snalazio kako je ko stigao i mogao. Inače, najopasniji rafiting je u maju mesecu, posle naglog otapanja snega, kada se po rečima domaćina prevrne 70 % čamaca! Ponekad se, zbog visokog nivoa reke i izuzetno opasnih brzaka mesto polaska pomera niže, ispod Brštanovice kod kampa Grab, kako bi se izbegla najopasnija mesta i prevrtanja koja bi se moglo pri takvim uslovima desiti. Postoje nepredvidjene situacije, kada posada i vodja na vreme ne primete, li kasno odreaguju na stene koje se mogu iznenada pojaviti iz vode.Velika brzinom čamac udara u stenu i dolazi do prevrtanja, ili jednostavno snaga, nagib vode nose bez kontrole čamac koji se prevrne naročito ako posada izgubi kontrolu nad pravcem kretanja. Obzirom da se ovaj rafting održavao u jesen, kad nivo vode nije visok a reka nije hirovita, iskreno, nismo očekivali nešto slično. Ipak na divljim rekama se nikad ne zna, pa su mere predostrožnosti uvek iste.

Posmatram reku, njene nijanse koje se prelivaju od nežno zelenkaste do plavičaste. Bistra do poslednjeg kamička na dnu, čista, hladna, naizgled pitoma. Njene sada vidljive obale, uljuljkane mirnim tokom reke, pamte u vidljivim tragovima njen povremeni bes, snagu, prolečnu neobuzdanost kojom dokazuje svoju drugu stranu ličnosti. Zahvatam je dlanovima koji bride od hladnoće i dodira sa njom. Pijem je, upijam je u sebe, želeći da zapamtim ponovni susret sa njom.Trenutak bliskosti, tako dubok i nežan u koji sam se bila potpuna udubila, sećajući se prošlogodinjenog obilaska njenog kanjona ( ), prekida komanda skipera za ulazak u čamce koji na osnovu lične procene odredjuje ko će gde sedeti. Na pramcu su obično dvojica najboljih i najizdživljijih koji neće zabušavati jer diktiraju ritam veslanja, prvi reaguju, dok preostala aktivna četvorka sede iza njih prateći ritam njihovih zaveslaja.Poslednja dva učesnika sede i uživaju bez vesala skroz pozadi,koji kasnije menjaju umorne, ili veslače nedovoljno vične zadatku. Moj muž dobija mesto na pramcu, a ja zbog svoje ljubopitljivosti i radoznalost i postavljenih mnogobrojnih pitanja, počasno mesto do skipera,domačina. Upoznajemo se i sa mladim dečkom, pripravnikom čiji rad nadgleda i pomaže naš domačin i iskusni licencirani skiper, odrastao u ovom kraju, reci u kojoj stalno uživa, čak i u januaru/ februaru, kada krajolik dobija drugu dimenziju a spuštanje rekom ledeno iskustvo !

Dobijamo poslednje instrukcije od skipera koji komanduje kad se vesla normalno ritmički ujednačeno, pa ponekad “jako svi napred “ obično kada treba kontrolisati čamac na brzacima, ili zaobiči neku prepreku, “levo krilo”, “desno krilo napred,” do onog najlepšeg za veslače, “ sada stop”. Par puta se okrećem da vidim mladog pripravnika -skipera čiji napregnuti izraz lica dovoljno govori o koncentraciji na raftingu. Ne priča mnogo, prati sve što se dešava na čamcu, stalno vesla, sluša glavnog skipera koji mu daje korisne savete, vidi se da još uči i da nedovoljno uživa jer mu još nedostaje iskustvo koje će steći posle velikog broja spuštanja, stalne obuke isl. Kako će se rafting doživeti ne zavisi samo od reke, već i od ljudi na čamcu, njihovih godina, navika, očekivanja ali i vaspitanja. Vrlo brzo se uočava ko je spreman na timski rad koji je zaista neophodan, ko vesla kad mu se prohte, ko kasni u izvršavanju komandi skipera, što opterećuje snagu ostalih koji moraju dodatno da se zalažu. Rafting pored uživanja i adrenalina koji pruža zahteva i odredjenu timsku disciplinu, koju ne prihvataju ljudi koji rafting smatraju samo sebičnim ličnim nagonom za uživanjem

[ljerka]

Krećemo….

Nalazimo se u čamcu koji je malo uži i duži u odnosu na ostale, koji po rečima glavnog skipera pruža intenzivniji doživljaj raftinga, jer se brže kreće, ali je skloniji prevrtanju! Očekuje nas dvadesetak km spuštanja do krajnjeg odredišta, našeg baznog kampa iz koga smo krenuli džipovima. S proleća kad je reka najbža, puna vodene mase i najopasnija, čamac se hitro, za nepuni sat, spusti do odredišta, što je idealni doživljaj za hrabre i srčane zavisnike od adrenalina. Najlepše je u junu kad vodostaj malo opadne a reka uspori, ali je još dovoljno silovita za adrenalin, dok jesen donosi smiraj i prosečno vreme spuštanja, u zavisnosti od dužine pauza koje se prave, u intervalu od 3 - 4 sata. Jesen ima svoje prednosti, jer se bolje vide obale, male plažice koje dolaze do izražaja kod nižeg vodostaja sa sitnim sivim peskom, reka je bistrija i veća je mogućnost uživanja u sveukupnoj lepoti reke i krajolika.

Čamac klizi, svi lagano veslaju, prilagodjavaju se, dok ja povremeno spuštam ruku u reku, čija prosečna godišnja temperatura iznosi nepunih 8 C. Leti ako je dovoljno vruće, zagreje se max do 12 C i dalje se ne da, ostaje tvrdoglavo hladna, nedostižna ljudima i njihovim željama za kupanjem u toploj reci. Skiper nas upoznaje sa “ sadržajem “ koji nas očekuje : mirni delovi reke, brzi prolazak kroz dvadesetak brzaka neobičnih imena i istorije, različite dužine, brzine spuštanja, penušavosti,opasnosti.Tako smo čuli zaTaraninu poštu, Vjernovića buk, Krsmanov i Kadijin kamen, dok su neki nazivi nastali prema mestu okruženja kao Borovi,Ćelije, Mladički vir, Zelenac, Ljutnica, Paprište i sl. Mala istorija na dvadesetak kilometara.

Spuštanje rekom nikad nije isto, zavisno je od vodostaja koji je podložan stalnim promenama. Promene u vodostaju menjaju žilu kucavicu - njen tok u snazi i brzini, pojavljuju se novi brzaci i struje koji donose nova iznenadjenja i doživljaje. Krećemo mirnim tokom, da bi uskoro čuli prva jača klokotanja reke koja se u daljini valjala preko podvodnih stena. Nadolazeći šum se postepeno pojačavao, dok smo mi znatiželjno iščekivali prve Brštanovičke bukove, kroz koje smo brzo i bezbedno prošli da bi ponovo uplovili u mirni tok. Naše fotoparate zaštićene u posebnom nepromočivom rancu samo smo povremeno koristili na mirnim delovima reke izmedju brzaka. Najbolje fotografije sa raftinga nastaju slikanjem sa obale. Organizator angažuje profesionalce koji slikaju čamce u akciji na atraktivnim mestima- brzacima, stojeći obično na steni uz samu reku. Fotografije kasnije prodaju u baznom kampu posle ručka. (Cena fotografije je 1eur ).

[ljerka]

Konačno, čamac se primiče atraktivnom brzaku Bukovi, jednom od najopasnijih mesta na Tari na kome su zabeleženi i smrtni ishodi. Svi veslaju jako napred, dok ja počinjem da postajem svesna snage reke, koja iako oslabljena u odnosu na prolećni bes, ipak vuče, vrti, baca čamac levo desno, pokušavajući da nametne svoju volju, dok se vrhovi stena pojavlju niotkuda ispod površine vode. Sve se odigrava brzo, reka peni, čamac se propinje i propada, pramac se gubi na trenutak potpuno u vodi, pa opet kao davljenik izranja na površinu dok hladna voda ulazi u čamac i dodatno bočno prska posadu. Čuje se vriska, smeh, pa čak i poneki animalni krik koji nekontrolisano izlazi iz nas, prožimajući trenutak divnog zadovoljstva.U ovakvim trenucima, postajemo svesni cudi prirode, njene nemilosti i naših ograničenih snaga da je ukrotimo ili bar držimo pod kontrolom.

Ulazimo u mirniji tok, komentarišemo buk kroz koji smo prošli dok nam skiper priča o triftarima, hrabrim ljudima koji su posle II sv. rata teško nadničili i ginuli na ovoj reci.Gradja se sekla u šumi, balvani spuštali u reku na predvidjenom mestu i lagerovali do početka transporta rekom Tarom, da bi se nastavila rekom Drinom. Pokušavam da zamislim te hrabre ljude, koji su bezbroj kubika pratili kilometrima ploveći na malim drvenim splavovima, verovatno često se moleći u sebi da se sve dobro završi. Nepredvidljivi brzaci,velika količina gradje, teško se kontrolisala kad dobije ubrzanje na hirovitoj reci.U suženjima kanjona gradja se ponekad zaustavljala, balbani se preklapali jedan preko drugog zbog nemogučnosti prolaska, gomilajući ploveći tovar nekoliko metara u vis.Transport se zaustavljao i tada su se dešavali trenuci biti li ne biti, kada se trebao probiti čep koji je nastao. Momenti ponovnog pokretanja balvana, postajali su trenuci života i smrti, kad su triftari morali intervenisati,hitro skati po nestabilnoj gradji, pokušavajući da probiju čep. Mnogi su se i utopili, preživljavajući agoniju u nepovratnom zagrljaju hladnih struja, virova i gradje.Na svu sreću, posleratni razvoj industrije i transporta, doveo je do zamiranja ovog opasnog zanimanja, ali i radjanja novog vida turističke ponude.

Pojavili su se drveni splavovi, spojeni dugačkim balvanima, sa klupicom za sedenje i velikom krmom za upravljanje, dosta sirovog, rustičnog izgleda. Izranja sećanje na moje iskustvo iz ranog detinjstva kada sam sa roditeljima splavarila na Drini.Jos uvek mi se ponekad javlju fleševi trenutka opasnosti i paničnog glasa krmaroša kada je reka snažno cimnula i počela da vrti splav, uzburkane pene, trenutka nesigurnosti kada smo svi naglo popadali na pod grleći drvo dok splav nije izašao iz opasne zone. I evo me sada opet na drugoj reci puno godina kasnije, kada su drveni splavovi zamenjeni brzim gumenim čamcima, a reč splavarenje promenjena modernijom, engleskom u rafting a krmaroš postao skiper.

[ljerka]

Opet smo u mirnijem delu reke Tare, klizimo čamcem kao po ulju, uživajući u Suncu, opuštenoj lenjosti, hedonizmu, dok zavisnici glasno žale za cigarama i pivom što se po pravilu ne unosi u čamac.Oko nas promiču male plaže, delovi obale na kojima iz šume izlazi stoka koja se spontano napaja čistom rekom.Stižemo do visoke, gotovo vertikalno isklesane stene koja je već u ranoj poslepodnevnoj jesenjoj senci, pred kojom se zaustavljamo kako bi dva momka skočila sa nje. Prožima me nelagoda i nervoza jer sam svesna da je za ovaj skok u hladnu vodu potrebno zdravo srce i dobro zdravlje. Usledila je kratka koncentracija, spretno izveden salto i jedno glasno buć u vodu koje je narušilo spokojnu tišinu kanjona, dodatno pojačano našim tapšanjem u znak zahvalnosti. Na licu momaka koji su ponovo ušli u čamac video se grč, promenjen izraz lica, i neka tegoba u očima.Ledena Tara očito im je presekla dah,protresla kao struja organizam, jer su gole podlaktice i nezaštićene noge do kolena bile dovoljne da njena hladnoća brzo i duboko prožme zagrejana tela.

Slede novi bukovi, grgorenja reke, stene koje se povaljuju iznad površine vode i jedan naš nespretan pokušaj manevrisanja kako bi se provukli izmedju vrhova stena. Čulo se grebanje, neprijatan zvuk cijukanja dna čamca, struganje dve podloge koje se taru jedna o drugu, i nasukavanje na sredini reke ! Uverih se i praktično da je čamac napravljen od dobrog materijala obzirom da se dno nije pocepalo, a mi poispadali, zahvaljujući višestrukim slojevima materijala i odvojenim zračnim komorama. Iako smo iz petnih žila zapinjali veslima kako bi se ponovo spustili u tok reke, nismo se pomerili dok glavni skiper nije uskočio u vodu i rukama zaneo čamac a mi pripomogli zaveslajima. Tek tada sam primetila da je njegovo odelo drugačije od našeg, obuhvata celo telo i liči na ronilačko. Ponekad mora da zapliva kako bi oslobodio čamac od stene, pličaka ili da pomogne u spašavanju u slučaju ispadanja posade iz čamca. Da je spretan, izvežban, brz u intervenciji pokazuje i njegova mladalačka gipkost i snaga tela koja se prema njegovom rečima, ”teše” godinama na ovoj reci,kako neprekidnim treninzima, tako i svakodnevnim praćenjem turista na čamcu čiji se broj stalno povećava.

Nakon ovog kratkog doživljaja, posvetila sam se potpuno reci, pokušavajući da sačuvam u sećanju trenutke kroz koje smo prolazili, doživljavajući je kao živo biće sa promenljivim raspoloženjima. Spolja menja boje kao haljine, zadžavajući omiljene zelenkasto- tirkizne nijanse, nekad toliko kratke da ništa ne skriva u svom koritu, katkad tamna, tajanstvena, zakopčana do grla ispod koje krije oku nevidljive dubine. Mirna, krotka, uspavana, rastegljiva u kretanju do lenjosti, menja katkad ćud. Postaje nervozna, počinje da prigovara i šapuće mehuričima, podiže glas, dok je ne uhvati bes kada hući,menja tok, ubrzava, razbija stene oko sebe, prevrće i uvlači u sebe nepoželjne, lomi, ne obazirući se na okruženje koje ne izmiče njenom besu, da bi se ponovo stišala i prilagodila svetu u kome obitava.

Zelenilo...

Plavetnilo....

Preklapanje boja...

Na mestu dobro izabranog imena Sastavci,Tara se spaja i udaje za reku Pivu, da bi srećno sjedinjeni u nastavku izrodili novog potomka, reku Drinu.Na ovom mestu gde reka Piva završava svoj tok, plitko prozirno dno obloženo je lepim, velikim oblim kamenjem prirodno poredjanim jedan do drugog koje ostavljaja utisak podvodne staze koja vodi ka novom početku, odnosno tromedji tri reke.

Mladoženja se pridružuje svojoj nevesti-ulivanje reke Pive u Taru :

Ulaskom u tok Drine, prepustili smo se lenjom uživanju, samo povremeno veslajući dok nismo stigli do kampa. Opremu smo oprali u velikim buradima sa vodom,čizmice ostavili da se iscede, ostatak opreme ostavili uredno u magacinu. Usledio je bogat i obilan ručak –čorba, pecenje ispod saća sa sočnom natopljenim krompirom, uz osvežvajuću mešanu salatu. Postoji mogučnost izbora menija, za koji smo se opredelili još na raftingu.

Veče smo proveli veselo uz dobro društvo, igru i muziku širokog repertoara za koju su se pobrinuli domačini. U letnjim mesecima, kada su noći mnogo toplije, pali se logorska vatra na otvorenom i uz gitaru sedi do ranih jutarnjih sati. Ovaj put, na ognjištu u restoranu je zapaljena vatra, čija nas je toplota omamila, narocito uz dodatno piće, igru i druženje sa ostalim gostima.Slovenci su igrali polke, a mi smo odgovarali sitnim vezom -našim kolcem, dok se nismo svi izmešali i medjusobno dobro zabavljali. Pojedinci su igrali i na sanku, iznad glava domacina koji se nisu bunili i ljutili, vec samo još više dodavali " gas", podgrevajući dobar štimung.

[ljerka]

Dodatak- fakultativni izlet do prašume Peručica

Razlog još jedne noći provedene u kampu, bila je naša odluka odlaska na fakultativni izlet (25 eur po osobi) do prašume Peručice, jedne od retkih u Evropi koja se nalazi u okviru Nacionalnog parka Sutjeska. Krenuli smo dzipom u pravcu Foče i dalje putem ka Tjentištu,vozeći se dosta dugo, savladjujići uspone i krivine. Od Tjentišta, nedaleko od poznatog spomenika gdje je sahranjeno 3.000 boraca poginulih u legendarnoj bitci u II.sv. ratu,

skrenuli smo na solidan makadam i posle 10 km kroz šumsku hladovinu stigli do vidikovca Dragoš Sedlo.

Par stotina metara pešice kroz šumu, preko iskošenog terena, stigosmo do ogradjenog vidikovca.

Pogled u daljinu zaustavlja se na vodopadu Skakavac koji se spušta sa visine od 70 metara. Već je podne, Sunce je visoko, senka nezgdono pada što otežava uspešno fotografisanje. Do vodopada je moguće stići i pešice, ali iz drugog pravca, kroz težak teren, što je zahtevna pešačka tura koja se posebno organizuje.

Spuštam pogled u dubinu, klanac, suočavajuči se izdaleka sa prašumom na Balkanu.Gusto načičkano rastinje, zbijena flora, ne dopušta pogledu poniranje u njenu suštinu. Slušamo priču vodiča o izgubljenom Francuzu, posebno obučavanom, koji je nestao u Peručici, ne ostavljajući nikakve tragove kao da nikad nije ni postojao. Kad je primecen njegov nestanak, na osnovu dokumenata koja su pronadjeni u smeštaju, pozvali su majku raspitajuci se za njegovo iskustvo i snalaženje u ekstremnim uslovima. Dobili su odgovor da se ne brinu, da je već nestajao na mnogim mestima u svetu, ali da se uvek pojavljivao. Ovaj put nije, što dovoljno govori o Peručici, opasnostima, prirodi koja je posebno zakonski zaštičena, ali i o prirodi koja sama sobom upravlja. Nema staza koje se usecaju, ne krči se drveće i šiblje, životinje niko ne uznemirava, njen mir ne narušavaju radoznali turisti, sama se radja, napreduje, povremeno umire, ali ne nestaje.

Ovde se skučila raznovrsna flora, razne endemske vrste, fauna, koju je teško nabrojati, prkoseci u svom jedinstvu, civilizaciji i dosadnoj globalizaciji. Povremeno, samo planinari organizovano prolaze kroz jedan njen deo. Posmatram sa velike visine dugo taj nedodirljiv gustiš radujući se njenom zaštičenom životu koji vodi. Sa ovog vidikovca pruža se i divan pogled na vrhove Zelengore,što je drugi fakultativni izlet koji se organizuje,što smo ostavili za sledeću godinu.

[ljerka]

Nastavljamo dzipom još desetak kilometara uzbrdo, dok nismo izašli na impresivnu čistinu Prijevor na skoro 1700 m.n.v.na kojoj smo se konačno zaustavili. Udahnuh duboko, ispuštajući potom polako vazduh, dok su mi se zenice šitile i privikavale na lepotu krajolika. Shvatih u deliću sekunde da mi sve više prijaju planinski masivi, širina prostora koja se ispod njih otvara, priroda koja nije komercijalizovana, visina koja ne donosi samo čist vazduh već koja ona koja donosi zadovoljstvo duši, samo na osnovu pogleda, osečaja slobode i zadovoljstva.Osetih potrebu da raširim ruke, i sklopim oko sebe svu tu lepotu, ali me urodjena stidljivost omete u spontanoj nameri. Zaustavili smo se ispod najvišeg vrha u BiH, planine Maglić,čiji vrh pleni dominantnom lepotom, delimično ogoljen,ali i blago presvučen zelenilom, koji se nadvija nad Prijevorom.

Krenuli smo u šetnju preko livade par stotina metara dalje, na kojoj pasu ovce, konji, goveda, ekološki savršeno čista ispaše. Čobani smireno posmatraju svoja stada, ne mareći za našu užurbanost zbog ograničenog vremena koje tu možemo provesti.

Slušam priče o zmiji Igmanikusu koji je nekim čudom navodno prešao u ove predele sa Igmana po kome je dobio ime gledajući u strahu gde stajem. Vodič nam pokazuje i kamen na kome je stajao Ričard Barton, dok su se snimali kadrovi preleta niza aviona nad kanjonom Sutjeske koji se nalazi malo dalje,ali je za snimanje odabran ovaj predeo.

Ovo mesto pleni širinom prostora, pogledom na planine Vučevo, Zelengoru, kanjon Sutjeske koji se nazire u daljini, intrigantnu prašumu. Konji koji pasu u blizini stare osmatračnice, brzo se udaljuju od nas,tražeći mir koji smo im narušili.

Obična drvena klupica, koju sam slikala iz ležečeg položaja, usamljena na čistini,mesto je na kome se može, ko ume, uživati u jedinstvenoj prirodi.

Sledeće godine, u planu je adrenalinsko iskustvo na raftingu u junu mesecu, sa odlaskom na drugi fakultativni izlet ka vrhovima Zelengore.

[oljica70]

Divan tekst sa divnim slikama ...koje dokazuju koliko je svaki deo Zemlje predivan. I ja odavno priželjkujem rafting Tarom , a ako u junu sledeće godine budemu Srbiji rado bi se pridružila. Sviđa mi se i mogućnost + izleta. Pohvale za Ljerku što opet deli svoje iskustvo sa nama.

[Cvrča]

Svaka čast Ljerka! Baš sam uživala u putopisu i fotografijama. Rafting je divan, ali ovaj izlet me je ostavio bez teksta! Bila bi velika šteta da niste otišli da obiđete Perućicu.

Bravo!

[baki70]

Šta reći, ništa novo od Ljerke.

Opet je napisala lep i nadahnut tekst, sa puno ličnih utisaka, ali i sa gomilom korisnih podataka, koji će svakom ko se odlučio za ovo splavarenje biti korisni.

Ma nema šta, majstorski napisan putopis. Svaka čast. :klap:

[ljerka]

Oljice & Cvrle & Baki !

Meni je toliko bilo lepo na raftingu da su reci ovde napisane, spontano izasle iz mene.

[bokicakraljica]

Jedno pitanje u kom mesecu je voda najmirnija,posto bih isla prvi put,vec sam bila na regati,ali to je mirnija varijanta i ne moze da se poredi sa raftingom?.:)