Zeleni Pelion - putopis o predelima istočne obale

[jelenap.]

Prvi utisak koji se javi kada pomislim na deo Magnezije poznat kao Pelion je plutajuća šuma u Egejskom moru. Neverovatan predeo prepun prirode. Kao što ste već više puta mogli negde pročitati, Pelion je i zimski ski centar, tačnije selo Hania, pa vam je potpuno jasno kakav teren je u pitanju. Sa obronaka planine Pelion se spuštate na Egejsko more strmim, krivudavim, uskim nepreglednim putevima.

Moj utisak nakon 3 dana provedenih na Pelionu je sledeći... neverovatno mnogo zelenila, neverovatno mnogo izvora, prirode, planinskih kućica sakrivenih iza krošnji drveća, u kombinaciji sa zanimljivim plažama, uz najzahtevnije puteve na kojima sam ikada vozila i preskupim tavernama za ono što nude...

[jelenap.]

Da krenemo od početka...

Nakon završenog radnog dana oko 17h krenule smo na putešestvije put Grčke. Stižemo do Volosa u noćnim satima. U planini, ispred nas se vide svetla kuća, i odaju utisak kao da se nakon 100m morate popeti pod uglom od 90 stepeni. Još tada ne shvatam da će ova činjenica doprineti tome da ću kročiti na takav tip puta kakav u životu videla nisam. Da se razumemo, vozila sam zaista po svakavim putevima i imam dugačak vozni staž. Takođe, volim da vozim i uživam u tome. Ali na ovim putevima ne možete uživati. Ovde ne postoji nijedan pravac gde biste mogli eventualno dok vozite krajičkom oka razgledati okolinu. Dakle, krenete da se penjete na vrh brda, i put izgleda ovako... Krivina, nagla krivina, oštra krivina, blaga krivina u levo, oštra u desno, lakat krivina, rupa, dupla krivina (levo pa desno), radovi na putu, pa opet krivina... I tako desetinama kilometara. Dakle, vožnja se odvija u prvoj, drugoj i eventualno trećoj brzini (par sekundi). I zaista od Volosa do Agios Ioannisa treba dobrih sat, sat i po vožnje. Dakle, nemoguće je stići ranije, jer vam treba ogromna koncentracija, a nakon pola sata takvog tempa, vi ste isceđeni i smoždeni i samo želite mali pravac da odmorite i mozak i ruke...

Dakle, u Volosu pratim putokaze za Pelion. Prolazimo kroz planinska mesta Ano Volos i Portaria. S obzirom da je rano jutro (nije svanulo) nije bilo svrhe ići za Makrinitsu (balkon Volosa), jer se i sa puta svo vreme sa vaše desne strane pruža pogled na Volos. Noću je on impozantan, a verujem preko dana još fascinantniji. Grad je ogroman, ako uzmemo u obzir da je u pitanju jedan primorski grad. Tu sam stala da napravim nekoliko fotografija svetala grada u daljini, pa nastavila ka Hania-i. Dakle, vozila sam i vozila (drugarica je spavala), i skoro da sam obnevidela. Kada sam nakon sat vremena shvatila da smo se tek popele na vrh brda, i da nas čeka spust, parkirala sam auto na proširenju pored puta, i utonula u san na dva – tri sata. Probudilo nas je sunce i vrućina koja ide uz njega. Ono što bih napomenula jeste, da je tokom noći bilo sveže, ali čim je sunce svanulo, odmah je druga priča.

Rezervisale smo smeštaj u Agios Ioannisu koji se zove Kelly hotel, i nalazi se na kraju mesta (u pravcu plaže Plaka) na samoj plaži. Kako je rezervacija izvršena preko booking-a, sačekale smo 13h kako bi se smestile. Do tada je bilo potrebno iskoristiti vreme, i odlučujemo da se preko Zagori spustimo do Horefto plaže.

Dolazimo na plažu, gde se nalazi nekoliko taverni koje su se tek otvarale, i prvi utisak je osrednji. Tačnije, nisam ni očekivala da se raspametim ovom plažom, jer sam znala šta me čeka.

Više me je zanimala uvala plaže Horefto nakon glavne, i uskim putem krećemo da se penjemo do parkinga jedne kuće iznad plaže.

Odatle se kroz splet vinove loze, plodova grožđa, i saksije muškatli spuštamo do dela plaže koji mi se dopao (više nego prethodni). Ovde ima i kampera sa šatorima, a putem pored obale preko stena se takođe može doći do prethodno pomenute duge glavne plaže Horefto. Pravimo pauzu, kupamo se, pa krećemo dalje...

Napomenula bih da Pelion ima dosta divljih plaža do kojih je kopneni put prosto nemoguć, iz prostog razloga što je i do poznatijih plaža on problematičan, a kamoli do onih manje posećenih, malih skrivenih uvala. Dakle, ako imate dosta vremena namenjenog za Pelion, možete istraživati i pokušati da pronađete staze koje vode do skrivenih uvala. Verujem da ćete se iznenaditi divljinom koju Pelion pruža. Ja jesam na GE pronašla neke puteve, ali nisam imala vremena da se njima i spuštam do neke plaže kako bih otkrila da li su prohodni i da li vrede truda.

[jelenap.]

Sledeća plaža do koje odlazimo je Agia Saranta. Zanimljiva dugačka plaža sa infrastukturom i ponekim kafeom. Iskreno, meni je plaža bila lepša dok sam je gledala sa vrha planine, tačnije sa prilaznog puta, nego kada sam se spustila do obale. Na kraju plaže se nalazi stena koju zovu The Monk. Ovde možete naći suncobrane i ležaljke, kao i tuševe. Ono što je zanimljivo jeste da na Pelionu gotovo ne postoji plaža bez tuševa... Dobro nađe se poneka, međutim utisak koji se neizostavno javljao svaki put kada kročimo na neku novu plažu jeste upravo taj da je plaža isključivo podređena ljudskom rodu i njegovim potrebama. Takođe, kabine za presvlačenje su propratni detalj skoro svake plaže na Pelionu. Ovu uređenost pripisujem tome što je u pitanju poluostrvo u susedstvu Sporada i što koliko god to zvučalo nemoguće, Pelion ima svoju klijentelu zahvaljujući kojoj je posećen tokom cele sezone. Iza Agia Sarante gledajući ka Agios Ioannisu se kriju još dve uvale, ali put do njih nisam pronašla.

[jelenap.]

Vreme je da krenemo do apartmana i ostavimo stvari. Sobe nisu kao što smo očekivale, niti su onakve kakve su prezentovane na booking-u. Nameštaj je stariji, sobe veoma male, kupatilo takođe staro. Terase su širine 1m, jedva su stali sto i dve stolice, i iste nisu odvojene pregradom, već se može slobodno prošetati hotelom u krug... Imaju klimu, mali frižider, ali je sve ovo vrlo skromno, i nije vredno novca koji smo za to platile. Soba je na prvom spratu sa bočnim pogledom na more, i na mali trg sa crkvom. Hotel nema sopstveni parking, i taj deo oko parkiranja u Agios Ioannisu je veoma komplikovan. U toku sezone se glavna ulica koristi jednosmerno, i ako u okolini hotela ne pronađete parking mesto, imaćete problem, i moraćete da napravite ceo krug oko Agios Ioannisa da biste iz drugog puta okušali sreću u parkiranju. Dakle, baš problematično. Ne smem ni da zamislim kakvo je stanje tokom avgusta, ili još gore sa aprtmanima na samom šetalištu. Problem je i sa vađenjem kofera i stvari iz auta, jer stojite na sred ulice, pa možete očekivati da ćete nekom smetati. Dakle, 50e za noćenje u ovakvom hotelu je mnogo. Mi smo uplatile 3 noćenja, s tim da poslednje nismo ni iskoristile, jer smo to veče oko 23h morale da krenemo za kako bi u 9h stigle u Neapoli da preuzmemo karte za trajekt.

Ostavljamo stvari, okrepljujemo se i nastavljamo dalje. Plaža u Agios Ioannisu je lepo sređena, i dobar je izbor za roditelje sa decom (ukoliko se porodično ipak odlučite za Pelion, što nije moja preporuka). Ako pređete stazom pored stena možete doći do Plaka plaže. Na drugom kraju se nalazi plaža Papa Nero. Meni je Plaka bila zanimljivija. Papa Nero mi je odavao utisak isuviše gradske plaže. Mada ni Plaka nije daleko da dobije etiketu gradske...

Izmenjeno 11 sep 2012 (jelenap.)

[jelenap.]

Krećemo ka plaži Damuhari. Parkiramo se nasumično na mestu odakle pretpostavljamo da jedan od dva puta vodi ka plaži... Naravno lokalci ne znaju engleski, pa rukama, gestikulacijom i čudnim zvucima pokušavamo da doznamo koji je pravi put. Krećemo pogrešnom stazom, vraćamo se i na kraju nalazimo pravi put. Ovde se nalaze dve uvale koje su odvojene proplankom na kom se nalaze ostaci stare tvrđave. Jedna uvala “bliznakinja” predstavlja luku, a druga malu simpatičnu plažu.

Zatim prolazimo pored hotela Damuhari čije je dvorište veoma zanimljivo uređeno, i konačno stižemo na plažu.

Kao što sam napomenula, tuševa ima i ovde, kao i kabina. Sa desne strane plaže se nalaze stepenice, odnosno kaldrmisani put za mule Kagiolia koji vodi do sela Tsagarada. Ovde se ranije obavljao sav trgovački saobraćaj. Odlučujem da nakon kupanja proverim kakav je pogled sa puta. Pa evo i vi da vidite...

Ovde smo imale performans jedne kuce koja je uživala u morskom rashlađenju.

[jelenap.]

Krećemo na Papa Nero, i kao što sam već napomenula, plaža je klasična gradska, dosta posećena. Ovu plažu i Agios Ioannis spaja pešački most.

Veče provodimo u Agios Ioannisu i odlučujemo se za italijanski restoran. Ono što sam primetila, a nije pozitivno, i svakako ne ide u prilog Pelionu su više cene u odnosu pa čak i ostrva. Takođe, očekivala sam da će za takvu cenu, bar usluga i hrana biti dobra, ali sam se prevarila. Hrana, slobodno mogu reći, ispod proseka, veoma male porcije, a cena preterana. Tako smo u ovoj taverni probale taljatelu sa šunkom, i dobile ovo za cenu od skoro 10-ak eura. I ostale cene su izrazito visoke, pa sam se pitala šta je to tako čarobno ovde da sebi dozvoljavaju ovakav luksuz. Očigledno je da ima ljudi koji posećuju Pelion, a u skladu sa Sporadima koji su u blizini... pa su se osmelili da preuzmu cene sa pomenutih ostrva pored...

[jelenap.]

Sledeće jutro krećemo duž istočne obale ka jugu. Vozamo se krivudavim putem i slučajno nabasasmo na vodopade u blizini Tsagarade. Za ovaj detalj nisam znala, jer to niko nije spominjao ranije, a ni ja nisam pronašla informaciju na internetu o istom pa bih iznenađena, jer vodopadi su ipak veliki i teško da ih možete promašiti. Moram napomenuti da na slikama vodopad ne izgleda velik, već deluje kao da je u pitanju neki manji potok, ali u stvarnosti u pitanju je jedan veći predeo i ovi kamenčići oko vodopada su ustvari stene… Na jednom drvetu u okolini vodopada pronašla sam tablu Mega Rema, pa postoji mogućnost da se ovaj predeo tako zove.

Tu sam malo skakutala po kamenju, pa se pela do sliva. Okruženje je fenomenalno, vodopadi prelepi.

Prva plaža današnjeg dana je Fakistra. Do nje vodi kamena staza, i uskoro se i sama plaža pojavljuje na vidiku između žbunja. Usput imate i klupe na kojima možete napraviti predah. Dakle, put je ok sređen, malo naporniji pri povratku, ali ništa neizvodljivo. Plaža je divlja, fenomenalne boje, i ova plaža je po meni najlepša od svih koje sam videla na Pelionu. Na njoj nema infrastukture.

[jelenap.]

Sledeća plaža je Milopotamos. Više puta sam navela da gradske plaže ne volim, pa mi se ni ova plaža nije dopala. Dakle, plaža nije ružna, da ne bude zabune, ali gužva mi ne prija, pa samim tim ni utisak plaže nije zadovoljavajuć. Ovde se nalazi jedan kafe, a na plaži ima suncobrana i ležaljki. Dve uvale su povezane tunelom između stena. Ono šta mi se ovde dopalo su taverna i kafe iznad plaže... Kao i pogled na suprotnu uvalu gde se nalazi bela crkvica. Odavde imate usmerenja za pešačku stazu za selo i plažu Lambinou, do kojih ima podosta pešaka...

Detalji sa plaže...

Iznad plaže postoji veliki parking, i tada je bilo već dosta parkiranih vozila. Takođe do plaže možete doći sa više puteva. Odavde možete preseći zemljanim putem do plaže Limnionas koji ne bih preporučila. Mi se ipak odlučujemo za povratak do Tsagarade, pa nakon toga spust do Limnionas plaže.

[jelenap.]

Prvo stajemo u Tsagaradi, na proširenju pored puta gde se nalazi nekoliko taverni. Odatle se stazom pešaka možete spustiti do predivnog trga sa crkvom Agii Taxiarches. Ovde se nalaze dve taverne, i fontana između njih. Trg je smešten ispod krošnji drveća koje mu pravi hlad.

Krećemo ka plaži Limnionas i pratimo putokaze za istu i jedan hotel kome se ne mogu setiti naziva. Vozimo se, i odjednom nailazimo na zemljani put, ne baš očuvan. Još malo nastavljamo napred, ali plaža ne deluje blizu. Ipak odlučujemo da se vratimo nazad, jer vremena nemamo mnogo za ovakav vid avanture.

Plaža do koje vodi asfaltiran put je Labidonas podno sela Labinu. Napominjem da se ako želite doći do bilo koje plaže, morate vratiti na glavni put u brdo, pa se sa njega ponovo spustiti do plaže. Dakle, i ako postoji neki lokalni put, odnosno prečica, nemojte se igrati i iskušavati sreću, jer na ovakvim krivudavim putevima i ovakvim nagibima niko vam ne garantuje da ćete moći da se iskobeljate, ako nešto krene naopako.

Iznad plaže postoji kafe.

U povratku obilazimo manastir Labidonas. Nije bio otvoren, i u toku su bili radovi na obnovi.

Izmenjeno 11 sep 2012 (jelenap.)

[jelenap.]

Poslednja plaža za danas je Kalamaki. Još jedna simpatična plažica, sa stenovitim kaskadama na desnoj strani i kanjonom koji se završava na obali...Ovde ostajemo do zalaska, pa polako krećemo nazad... Doslovce polako, jer drugačije na Pelionu ne može.

Moram napomenuti da se po plažama vidi da je u pitanju kopneni deo, odnosno poluostrvski... Čistoća plaža na ostrvima ne može da se poredi sa kopnenim. Tako je i ovde. Ne mogu reći da ima mnogo vidljive prljavštine, ali se uvek u vodi može naći neka kesa, flaša, trava i slično. Dakle, ni na jednoj od ovih plaža nisam naišla na kristalno čistu vodu kao recimo na pa čak i

Izmenjeno 11 sep 2012 (jelenap.)

[jelenap.]

U povratku smo prinuđene da prođemo kroz Tsagaradu ponovo, ali ovo ima svoje prednosti, jer se spuštamo desnom ulicom u centar sela i dolazimo do trga Agia Paraskevi sa platanima starim oko 1000 godina. Trgom dominira crkva Agia Paraskevi sagrađena 1909. godine, koja je bila otvorena, pa istu i posećujemo. Ovde možete napraviti predah u taverni ispod platana, ili se spustiti stepenicama do istoimenog izvora. Na platan se možete popeti, što sam ja i uradila, ali se iza mene popela još jedna omanja grčka ekskurzija... ovo je rezultiralo mojim prvo stajanjem, sedenjem i na kraju skoro ležanjem, čekajući da se ekskurzija fotografiše, kako bih mogla da siđem...

Malo smo prošetale uskim kaldrmisanim stazama, pored seoskih kućica i hotela koji najmanje liči na to.

U selu postoji još jedna crkva odmah uz put pored koje smo prošli više puta, malo zastale i proverile može li se ući... nažalost ulazak nije bio moguć, pa smo nastavile dalje ka selu Kisos.

Izmenjeno 11 sep 2012 (jelenap.)

[jelenap.]

Selo Kisos se nalazi pre skretanja za Agios Ioannis i izgleda nestvarno, kao i većina tih malešnih planinskih naseobina na Pelionu. Već je pao mrak, i posetioci su krenuli u šetnju i na večeru, a mi smo se prošetale glavnim trgom, gde se nalazi bazilika Agia Marina podignuta 1745. godine. U sklopu crkve se nalazi i muzej gde je bila postavljena izložba neobičnih figurica. Na trgu se nalaze simpatične taverne, kafei, fontana i česma... celo mesto se nalazi ispod krošnji drveća, a ulice su u kaldrmi.

Svakako je moja preporuka da obiđete što više pelionskih sela, jer svako je na svoj način zanimljivo i posebno, i krije neku lokaciju koju niste videli... Sigurna sam da će vam se neki detalj neodoljivo dopasti i da će svako sebi naći nešto posebno zbog čega bi ponovo prošetao ulicama ovih planinskih seoca.

Izmenjeno 11 sep 2012 (jelenap.)

[jelenap.]

Večeramo u Agios Ioannisu u taverni Akti. Ja sam odlučila da probam pelionske tradicionalne kobasice u sosu od paprike, koje nose naziv Spetzofai. „Specijalitet“ je koštao 10-ak eura, prilog uz isti nisam dobila, a u tanjiru stanje kao da su jednu omanju kobasicu isekli na ploške, prepekli u tiganju, i polili sosom od paradajza i paprike. Dakle, potpuno razočarenje. Probale smo još i jelo koje je ličilo na pitu ili picu, i sos od pečuraka u pavlaci koji je bio podgrejan. Drugarica kaže da klopa nije bila loša, ali ja kažem da je cena abnormalna za ono što dobijate... opaska se odnosi i na kvalitet i na kvantitet... Kitira nam je nakon Peliona po osnovu hrane bila pravo otkrovljenje...

[jelenap.]

Dan treći...

Ustajemo i plan je sledeći... krenuti ka Zagori, pa produžiti do sela Purko i tamo pronaći most Palaia Mitzela. Nakon toga otići do plaže Ovrios... a nakon toga sledi nemoguća misija... i odlazak južno na plaže poput Potoki i Potistike... Kažem nemoguća misija, jer vam putevi ne daju mogućnost da misija bude moguća... bar u jednom danu...

Još jedna stvar koja me je fascinirala kod Peliona su upravo izvori i vode kojih ima na svakom koraku. Dakle, vozite se putem, čujete šum vode i odjednom nailazite na izvor koji šiklja na sred puta. Ta voda se sliva kanalom uz put. Zatim opet vozite, pa još jedan nekontrolisan izvor vode. Dakle, Pelion je najzeleniji predeo Grčke koji sam do sada videla, i sama ta priroda mu ustvari daje najveću draž.

Vozeći se putem ispred vas se pojavljuje najveće selo na Pelionu – Zagori.

Još jedan izvor na sred puta…

Stižemo u selo, i pravimo krug po centralnom trgu gde se nalazi crkva, nekoliko taverni, naravno nezaobilazna česma i šuplje stablo velikog platana. Prolazimo pored još jednog trga... sa crkvom... Inače u Zagori se nalaze tri crkve Agios Georgios, Agia Paraskevi i Agia Kiriaki u kojima su sačuvane ikone rezbarene u drvetu. Takođe, 1712. godine je ovde sagrađena prva škola, a u bibiloteci se i sada nalazi 18000 knjiga.

[jelenap.]

Stižemo do sela Puri, i pokušavamo da pronađemo most. Krećemo neasfaltiranim putem, koji postaje sve gori i gori. Stajemo na pola puta, u sred šume, ili ako vam je draže nedođije, i u daljini začusmo brujanje motora automobila... Kada se auto približio, zaustavismo čoveka i zamolismo ga da nam pojasni kako da dođemo do mosta. Čovek uzima štap i crta nam na zemlji mapu, po kojoj nam objašnjava da do mosta moramo voziti pravo još 2km, pa kroz šumu proći pešaka, a ako želimo na plažu Ovrios imamo još 2km istog neasfaltiranog puta. Imale smo ideju (doduše pre nego što smo saznale za famoznih 4km) da odemo pešaka, kako ne bi rizikovale zaglavljivanje ili oštećenje auta... ali ovde ipak odustajemo iz praktičnih razloga, i krećemo natrag, usput svraćajući na plažu Elitsa.

Plaža je fenomenalna i meni se ona posle Fakistre najviše dopala. Ovde se nalazi i crkvica Agioi Pantes, a u pozadini plaže je „prašuma“. Šalu na stranu, ali zaista izgleda kao plaža iz filmova. U crkvici se „smestila“ jedna nemačka porodica, i bi im neprijatno kada smo došle da obiđemo istu. Tačnije, imaju šator i na plaži, ali im je ovde bilo sigurno komotnije... ipak imaju „krov nad glavom“. Ne znam da li je u Grčkoj tradicija da ljudi obijaju crkve, jer smo i na Kitiri smo nabasale na sličnu situaciju... (ako ste čitali putopis sa Kitire, verovatno se sećate ovog detalja sa pećinom i crkvom Agia Sofia )

Slomljeno srce

Krećemo sa plaže i vođeni mojom željom da moram što više videti upućujemo se na plažu Potoki. Šta bih rekla, sem suluda ideja, uzimajući u obzir razdaljine i puteve kojima treba proći... I tako stižemo na plažu Potoki. Jednim delom puta nas prati potok, a na plaži nije bilo mnogo ljudi.

Ovde malo odmaramo, pa sedamo opet u auto i odlazimo na plažu Potistika. Moram napomenuti da su južniji putevi malo prihvatljiviji i može da se uhvati poneki pravac i negde čak vozi i preko 70km/h. Prevashodno zato što je taj deo manje brdovit, što se odmah i vidi kada se prođe Neohori. Plaža Potistika je klasična duža plaža, gde se na sredini nalazi veća stena. Dakle, mogle smo je i preskočiti. Kako više nismo imale vremena, a ni snage (a čekao me je i put do Kitire od 700km, bez spavanja), preskočismo Milies (htele smo da vidimo voz i železničku prugu), i vratismo se u Agios Ioannis.

Ne smem ni da saberem koliko sam taj poslednji dan boravka na Pelionu prevezla i to po kakvim putevima... U hotelu sam pokušala da odremam sat vremena, ali kako san nije hteo na oči, odlučismo da večeramo giros (opet cena iznad proseka) i nastavimo naš put ka Kitiri.