Pirati sa Kitire - putopis i vodič za ostrvo boginje Afrodite - Porfirusu

[jelenap.]

I stižemo u Avlemonas, mali grad pre rta Mothonaio. Avlemonas ima minijaturnu plažu, ako je možemo uopšte tako nazvati, ali je vrlo zanimljiv za slikanje i šetnju. Ovde ima nekoliko taverni, nekoliko smeštajnih kapaciteta a tu je i mala luka na kraju mesta. Ako želite možete se prošetati do svetionika do kog ima oko pola kilometra stazom uz rt pešaka. Takođe ovde se nalazi i venecijanska tvrđavica

I usput naiđosmo na zrele plodove

Dođosmo i do utvrđenja, u koje se može ući, ali ne na glavnu kapiju, već kroz otvor sa suprotne strane vrata.

[kotahila]

Jelena, šta da ti kažem a da ti toga već nisi svesna! Eto mene sledeće godine tamo! Daj FT ako već i nisi nakačila! Ono crveno kamenje...

[jelenap.]

Pravo da ti kažem, mislila sam da će ovo moje pisanije ići malo brže, ali rasteglo se nešto. Tek sad vidim koliko smo mi obišle u jednom danu... A uh, krenem da pišem, i nikad kraja danu. Ostalo mi je još dva dana... ima tu još štošta... Nakon toga sam planirala putopis za Mani, pa za Pelion, pa tek onda FT. Ima da potraje... :)

[jelenap.]

I nastavljamo ka Diakoftiju. Ovaj prizor smo već videle po dolasku na Kitiru, ali sada stajemo na putu iznad mesta i upijamo svaki delić plavetnila...

Ovde su talasi prihvatljiviji, pa može nesmetano da se kupa. Pre mosta se sa leve i desne strane nalaze plaže,od kojih je leva sa nekoliko suncobrana, a desna sa tavernom Zefyros koju sam već spominjala.

Odlučujemo se za tavernu, i predah u vidu laganog lokalnog belog vina, biramo beli sto sa istim takvim drvenim stolicama, nogama dodirujemo sitan beli pesak, i zapošljavamo čulo vida i mirisa maldivskim plavetnilom oko nas.

U taverni smo se raspitale za pećinu Chousti, koja je otkrivena pre par godina. Ova podzemna pećina nije velika, i predstavlja arheološko nalazište gde su pronađeni tragovi života i predmeti iz perioda pre 4000. godine PNE. Konobar iz Zefyros-a nam je rekao da je pećina neobezbeđena (što i jeste), da ne puštamo muziku zbog mogućnosti odrona, da vodimo računa gde stajemo jer je neosvetljeno. Pećina nije uočljiva iz prostog razloga što se kroz otvor na površini ulazi u podzemlje. Dakle, kada gledate u tom pravcu, vidite samo ravan prostor, ali iznad jedne od rupa se nalazi skalamerija koja je služila kao jedna vrsta krana, pa vam ona može biti orjentir. Od Diakoftija krenite glavnim putem, i pođite na prvom skretanju levo, zatim pešaka još nekoliko desetina metara i kada ugledate neku neobičnu skalameriju, došli ste do pećine. Kao što rekoh unutra nema ništa, samo iskopine, ako neko želi, može je posetiti, ali vodite računa kuda gazite kako ne biste propali kroz neki od otvora. Ja sam slikajući iznad tog otvora u ruci držala i ključ od auta i foto aparat, i nešto je moralo ispasti... Srećom ili ne, to je bio ključ, koji sam među nekim (ovaj put) nebockajućim zelenilom koje je izraslo u pećini, uspela relativno brzo da pronađem... Tako da, ovde oprez...

[jelenap.]

U povratku iz Diakoftija razmišljamo da li da krenemo ka crkvi Agios Georgios koja se nalazi na brdu iznad gradića, sa pogledom na Avlemonas, kao i manastir Agia Moni, koji je na suprotnom kraju, takođe na brdu iznad. Međutim, put do gore je ceo neasfaltiran, vrlo strm u dužini od 3,5km, pa ipak odlučujemo da preskočimo ovu crkvu. Inače, iz ove crkvice na brdu su prenete freske u muzej u Kato Livadi, i neki delovi crkve (pod) datiraju iz 6 veka. On je prezentovan u muzeju, ali nažalost nije bilo dozvoljeno slikanje.

Ipak se odlučujemo za uspon do manastira Agia Moni, i gore ostajemo bez daha. Ta tišina, vazduh i pogled su neprocenjivi. Definitivno mi je jasno zašto se manastiri prave na ovakvim mestima, gde u miru možete oslušnuti svoje misli, i gde vam ništa ne može odvući pažnju. Na sreću manastir je radio. Nažalost ne videh radno vreme, ali inače u Grčkoj većina istih radi dvokratno, pa gledajte da u periodu između 12-16h budete na plaži, a pre ili posle toga posetite svetinju.

Zdanje se sastoji od glavne crkve, konačišta, pomoćnih prostorija, visokog zvonika i dvorišta kojim je opasana crkva.

Nastojnik koji nas je sačekao na vratima je bio vrlo predusretljiv, dozvolio nam je da napravimo jednu fotografiju (iako slikanje nije dozvoljeno), kada smo završile sa obilaskom jednog dela, on nas je sproveo u drugi, pokazao nam je put za toranj na koji smo se popele, i gde se vetar zdušno trudio da obori sve što mu se nađe na putu , otključao nam je vrata ka vidikovcu sa jednom kamenom klupom, odakle puca pogled na Diakofti, a zatim nas ponudio ratlukom i vodom, i na rusko – grčkom nam objasnio da je sada ovo njegov dom, da mu je ime Mihalis i da je iz Moldavije. Zamolio nas je da se upišemo u Knjigu posetilaca, da ostavimo posvetu i obavezno naznačimo da smo iz Srbije. Bio je fasciniran, jer za nekoliko godina koliko je on tu, manastir nije posetio niko iz Srbije. Mi smo se zahvalile i izašle očarane i punog srca.

Pogled sa tornja

Pogled na Diakofti iz manastira

Mihalis

[BojanMKD]

Ovo potseca na Indiana Jones filmove Prekrasno :)

[jelenap.]

Evo i opštih informacija o manastiru:

Mаnаstir Agiа Moni nаlаzi se istočno od Kitire nа brdimа iznаd Diаkofti. 23. septembrа 1767. godine pаstir po imenu Viаros nаlаzi ikonu Bogorodice u grmu. Na tom mestu se gradi ovaj manastir. U 19. veku mаnаstir je renovirаn i proširen. Veličаnstveni crkveni torаnj sаgrаđen je 1848. godine. Iz dvorištа mаnаstirа pruža se prelep pogled nа istočnu obаlu Kitire, kаo i na Peleopoli dolinu. Sа zаdnje strаne mаnаstirа možete videti Diаkofti i rt Mаleаs.

Sledeća stanica nam je selo Mitata, gde se nalazi jedna od vetrenjača koja je pretvorena u privatni smeštaj. Tu postoji i bazen, a do nje se dolazi... pogodićete... neasfaltiranim putem... kada se pre ulaska u selo prate putokazi za vetrenjaču. Mi smo se malo vrtele po selu u krug, a za to vreme smo videle glavni trg sa oronulom crkvom u središtu sela, kao i tavernom iz koje se pruža odličan pogled na unutrašnjost ostrva. Taverna se zove Mihalis, a na sred „kružnog toka“ se nalazi bunar.

Vetrenjača

Glavni trg sa poznatom tavernom Mihalis

Zatim nastavljamo ka selu Viaradika, i sa leve strane puta se nalazi izvor. U samom selu Viaradika postoji još jedan izvor, a u Mitati Crna pećina do koje se takođe organizuju pešačke rute, pa ako želite možete se raspitati kod meštana kako doći do nje. Nadam se da ćete imati sreće i razumeti ih, jer i pored velike želje da vam pomognu, objašnjenja su im slabija strana. Obično smo se na osnovu njihovog: „Vozi pravo, pa skreni desno“, pitali koje desno... prvo, ili pedeset i prvo i gde sada...

Da ne biste promašili izvor vozite sporije, i osluškujte vodu. Kada čujete šum, stanite, i popnite se belim stepenicama do terase sa izvorom.

U Mitati se nalazi i crkva Panagia Spiliotisa (svetac zaštitnik pećina), a ako se na Kitiri zateknete u avgustu mesecu, nemojte propustiti Festival vina u Mitati. Ja svakako ne bih.

Obišavši srce ostrva, krećemo ponovo u Kapsali, zbog dobro poznatog rent a car-a (sećate se... neuspešnog), i penjemo se putem ka kampu, koji se nalazi u borovoj šumi, između stabala drveća, i to je jedini kamp na Kitiri. Odmah nakon ulaza u kamp koji ostaje sa vaše desne strane, nalazi se mali papir na kome je odštampano kuda treba skrenuti ka crkvi Agios Ioannis o krimno. Dakle, opet na zemljani put na levo, i odatle imate stotinjak metara, koji vas vodi na parking podno crkve. Nastavljate pešaka, i penjete se ka crkvi. Kada smo mi stigle, manastir nije radio, stoga vam ostavljam radno vreme, da ne biste prošli kao mi, a priču o crkvici nastavljam onda kada do nje i stignemo.

Veče provodimo u predivnoj Hori, šetkajući uskim ulicama i razgovarajući sa meštanima. Ono što vam svakako mogu preporučiti da probate, a ako želite delić Kitire da ponesete sa sobom, onda i kupite, to je liker Faturada. Pravi se od Tsipoure (domaća rakija), cimeta i karanfilića. Ukus je vrlo zanimljiv, i u radnji Stavros, koja se nalazi na vrhu glavne ulice možete degustirati ovo piće, ako niste imali priliku da isti pijete u nekoj od Kitiranskih taverni. Napomenula bih da postoje različiti ukusi, koji se dodaju osnovnom, tipa sa jagodom, narom, breskvom, ali meni je klasičan ukus, najbolji. Cene su različite, i ja sam kupila jedan manji primerak od 200ml po ceni od 4,8e. Takođe u ovoj radnji možete kupiti i domaće kolačiće, slatko, med, maslinovo ulje, i još brdo zanimljivih proizvoda.

Trg Hora noću

Na centralnom trgu se nalazi i zanimljiv „moderan“ kafe, gde sam probala sladoled koji je podosta skup, i kugla je 2e.

U blizini u jednom od prolaza, ona je vešto pozirala...

Izmenjeno 31 jul 2012 (jelenap.)

[jelenap.]

Promalja se i šesto jutro na Kitiri, isto kao prethodno, uz vetar koji neprestano duva. Sedimo na terasi i vadimo trnje iz stopala koje smo zaradile šetajući nepripremljene po bodljikavom terenu do magičnog bazena, dva dana ranije. Kad smo završile sa „operacijom“ odlazimo na doručak, i nakon toga polako krećemo ka severu ostrva. Uz par plaža na severozapadu do kojih nismo uspele da stignemo, sa ovim severnim bi obilazak ostrva bio zatvoren, uz još jedan dan kao bonus, koji nam ostaje da utvrdimo gradivo.

Prva stanica nam je selo Arei i crkva Agios Petros. Iz ove crkve su takođe prenete freske iz 13. veka u muzej u Kato Livadi.

Nedaleko odatle nalazi se još jedna crkva, ali ova datira iz skorijih dana...

Put nas vodi kroz selo Aroniadika, gde prolazimo pored zanimljive taverne

Takođe, veoma zanimljiv detalj je da na celom ostrvu postoji veliki broj neobičnih oblika dimnjaka. U jednom mahu više nismo mogle da razlikujemo da li je u pitanju mala crkva sa krstom, ili kućica sa nekim odžakom.

Skrećemo ka selu Karavas, jer nas tamo čekaju izvori Amir Ali i Portokalia. Kada krenete da pratite putokaz za Amir Ali, već ste se našli u preuskim ulicama sela Karavas. Na jednom oštrom skretanju na levo, gde se spuštate do samog izvora, nećete moći da skrenete, već nastavite dalje par metara, okrenite auto, pa nastavite tim putem. Toliko je sve usko, da tu krivinu nije moguće savladati iz cuga. Kada dođete do taverne, parkirajte se, pa krenite polako pešaka duž rečice do izvora Portokalia. Mi smo usput sretale raznolike leptire i viline konjice, koji uživaju u ovakvom okruženju. Takođe smo videle patke i guske koje su se brćkale u potoku. Stigle smo do izvora i evo kako je izgledala ta šetnja.

Na povratku smo prošle i pored izvora Amir Ali, koji nisu izgledali reprezentativno, iz prostog razloga što su isti gotovo presušili. U okolini se nalaze još dva izvora na istoj reci, Keramari i Krioneri koja nismo tražile, jer bi moralo da se baš šeta, i pokušava objasniti sa meštanima na grčkom gde se oni nalaze.

[jelenap.]

Pakujemo se u auto, i krećemo ka plaži Furni. Do nje se dolazi neasfaltiranim putem dužine 2km. Na plaži se nalazi kafe bar Good old days, koji se reklamira putem flajera koje možete uzeti u nekom od marketa. Kažu da se tu održavaju i svirke, pa sad... mi nismo videle bend... što ne znači da se možda uveče plaža ne pretvara u klub... J Na plaži se komplet suncobrana i ležaljki naplaćuje 5e. Talasi su bili ogromni i jaki, u odnosu na ostale dane i ostale plaže. Nije bilo moguće plivati, a i trava se kovitlala u plićaku, tako da sam se okupala samo jednom, i odlučila da uživam u dobro rashlađenom vinu koje smo vešto spakovale u ručni frižider. Aj' kad već nema kupanja, bar da se sa nečim okrepi...

[jelenap.]

Ovde nije bilo svrhe više ostajati, jer je plaža na severoistočnom delu, a vetar je baš bio uporan sa te istočne strane, pa smo se uputile ka Platia Amos. Da i ovde, kao i na većini drugih ostrva postoji plaža sa ovim nazivom, ali ova nije ni približna recimo imenjakinji sa Kefalonije. Plaža je klasična polugradska, ali kupača nije bilo. Ipak su vetar i talasi učinili svoje.

Zadržale smo tek toliko da napravimo koju fotografiju, i nastavljamo ka plaži Agios Nikolaos, gde se nalazi istoimena crkva, a iznad koje se nalazi jedan od najvećih svetionika u Grčkoj, svetionik Mudari na rtu Spatji. Sagradili su ga Britanci 1957. godine, i visine je 25m. Iza svetionika na rtu se nalazi britanska građevina ostala iz II svetskog rata.

Prvo bih vam rekla ponešto o famoznom putu... primetili ste da se gotovo stalno provlači informacija o putu do neke znamenitosti ili plaže. Ovo napominjem iz razloga što su putevi na Kitiri u velikoj meri neasfaltirani, dakle ima ih, ali je kretanje autom koji nije terenac, veoma otežano, i verujem da se većina koja poseti ovo ostrvo neće odlučiti za neke plaže, baš zbog tih puteva. Nesređenost puteva pripisujem podređenosti prirodi, a ne turizmu... mada ima tendencija da se neki putevi asfaltiraju. Dakle, na Kitiri ne očekujte dobre puteve (osim glavnih) i spremite se na to da će biti truckanja po kamenim predelima i da ćete nešto sigurno propustiti jer je gotovo nemoguće podneti svakodnevno takav tempo po zemljanim trasama.

Još jedna bitna stavka je ta, da su im oznake veoma loše, i da neke znakove uopšte nemaju, a neke imaju samo u jednom smeru. Mi smo se mnogo puta okrenule za nekim znakom koji smo prošle, kako bi videle šta se tu nalazi, ukoliko su se eventualno odobrovoljili da obeleže neku znamenitost. Dakle, i za ovo se pripremite, i budite sigurni da ćete izvežbati vratne mišiće...

E pa sad i da se vratim na put za Agios Nikolaos. Kao što rekoh, velikom dužinom od Platie Amos vodi zemljani put, gde se seče sa putem koji vodi do svetionika, a mi nastavljamo dalje na plažu. Sa plaže se vidi svetionik, ali bi put do njega odatle bio trnovit. Zato je moj predlog, odmorite na plaži, a u povratku dođite do račvanja, pa nastavite pešaka ka svetioniku. Imaćete, sigurna sam lepu šetnju, jer je staza utabana, a ispred vas se nalazi grandiozni svetionik.

[jelenap.]

Na plaži smo odmorile, završile sa ispijanjem vina, prošetale do crkve, gde se nalazi još jedna plaža, tačnije još jedna uvala, i u povratku napravile šetnju do svetionika.

Kao što rekoh, bićete prinuđeni da se parkirate na prilaznom putu, jer do svetionika vodi staza. Deonica je relativno ravna, dakle nećete se mnogo umoriti, a pešaka ima oko 1,5km. Nama je otprilike trebalo 40 min tamo i nazad. Kod svetionika je dobrano duvalo... ali je prizor prelep. Svetionik je sređen, kao i njegova okolina. Odatle možete videti britansku građevinu na rtu ispred. Nismo šetale do tamo, rekla bih da ima još nekih 10-ak minuta pešačenja. Evo kako sve to izgleda...

Odatle krećemo zemljanim putem još 3,5km do sela Karavas. Ono što nam je ostalo nedirnuto na toj strani je plaža Rutsunas, zatim Ligia i Diporos, kao i Plaka plaža do koje se dolazi isključivo vodom. Ligia i Diporos se nalaze sa zapadne strane, osim Rutsunas koja je severnije, na vrlo nepristupačnom terenu do kojih na karti stoji da ima zemljanih puteva. Ali u stvarnosti je vrlo diskutabilno na šta ti putevi liče. Zato smo htele da iznajmimo terenca, ali nam se nije posrećilo. Dakle, ostaje zadatak za sledeći put, videti i te plaže. Ako se neko bude odlučivao da ih obiđe očekujem utiske... :)

Izmenjeno 31 jul 2012 (jelenap.)

[jelenap.]

U prolazu svraćamo do crkve Panagia Despina, a zatim u manastir Agios Theodoros. Ovaj svetac je zaštitnik ostrva. Rođen je u Koroni krajem 9. vekа. Njegova nаjvećа željа je bilа dа postаne monаh. 921. godine je došаo na Kitiru, kаdа je ostrvo prаktično bilo nаpušteno jer su ljudi bili oterаni strahom zbog kritskih pirаtа. Agios Teodoros je postаo monаh u mаnаstirimа Agios Sergios i Vаkchos. Umro je 9. mаjа 922. godine. Unutar manastira postoji britаnska škola kojа je obnovljenа i dаnаs se koristi kаo muzej. U blizini su neki trаgovi stаrog hrаmа posvećenog Asklepiosu, bogu medicine.

Manastir nije radio, jer smo mi stigle pre 16h, pa smo samo prošetale dvorištem istog.

Nakon ovog manastira krećemo ka Agia Elesi, manastiru na brdu iznad Livadi i Hore. A nakon toga plan je da odemo na plažu Melidoni, koju smo svaki dan spominjale, ali i preskakale, zato što smo je ostavljale kao plažu na koju ćemo otići pred kraj dana i uživati do sumraka. Međutim, do pretposlednjeg dana nama se ona nikako nije uklopila, sve nam je falio pokoji sat...

I tako mi pratimo kartu, oskudne oznake na putu za manastir Agia Elesa, i taman da skrenemo u brda, kad na sred puta stoje tri momka i usmeravaju na drugi put, jer se nad manastirom nadvio ogroman oblak dima, s obzirom da nebo nad njim gori. Kao što već rekoh tužan prizor, koji smo mogle samo da posmatramo bez mogućnosti da išta učinimo. Odlučismo da ipak konačno odemo na Melidoni, sporednim putem, a Agiu Elesu ostavimo za neki drugi put, u nadi da požar neće oštetiti svetinju.

I tako smo se obvozale uzduž i popreko, prošle nadomak crkve Agios Dimitrios u selu Pourko, koja se sakrila između zelenog rastinja. Do nje se mora prošetati. Crkva se sastoji od četiri celine ili crkve i svaka ima istu strukturu u obliku prаvougаonikа sа jednim ulаzom nа zаpаdnoj strаni. Južna crkvа je posvećenа Agios Dimitriosu, severoistočnа Bogorodici, severna Agios Nikolаosu i jugoistočna Arhаngelu Mihаilu i Agios Vаsiliosu. Arhitekturа je jedinstvenа.

Izmenjeno 31 jul 2012 (jelenap.)

[jelenap.]

Na putu za plažu Melidoni (da ne zaboravimo… veoma lošem, zemljanom ), se nalazi manastir Agioi Anаrgiroi. Ovаj mаnаstir je 1825. godine podigao otаc Megаlokonomosa nа lokaciji pod nаzivom "Kseroulаki" kod selа Drimonаs. Premа legendi sveštenik je pokušаvаo dа prikupi sumu novcа u cilju izgrаdnje ovog mаnаstirа. Jednog dаnа odlučio je dа ode u Cаrigrаd, dа trаži pomoć. Tаmo je nаišаo na pirаtа koji mu je rekаo dа skriveno blаgo leži nа plаži Melidoni nedаleko od Drimonаsa, i objаsnio svešteniku kаko dа tаčno pronаđe to mesto. Po povrаtku na Kitiru će sveštenik zаistа nаći ćup koji je sаdržаo blаgo od drаguljа, kovаni novаc i druge vredne predmete, а sаmim tim će i izgrаditi mаnаstir. On će staviti ćup nа crkveni torаnj, kаo znаk zаhvаlnosti. Ovo je privаtni mаnаstir koji pripаdа bilo kom potomku Megаlokonomos porodice koji postаne sveštenik.

Usput nailazimo na lep šareni prizor pčelinjaka...

A odmah potom i na gust dim u daljini, jer se požar proširio na drugu stranu brda, koja predstavlja nedostupan teren. Sa puta se sve vreme video dim, a nažalost i sa plaže Melidoni što ćete videti i na fotografijama.

I stižemo nakon još jednog lošeg puta na plažu koja ima svoj parking, kao i Snack bar. Sucobran i ležaljke su 8e. Voda je bila mirna, dok jena drugoj strani ostrva suludo nastavio da divlja vetar.

[jelenap.]

Nakon odmora na Melidoniju krećemo ka Livadi jer se sredom u ovom selu održava pijaca na otvorenom, kao nedeljom u Potamosu. S tim da je u Livadi pijaca za nijansu veća. Naravno uglavnom su prodavci isti, pa smo tako čiku iz Potamosa videli ponovo u Livadi. Prepoznaćete ga ne sumnjam...

Ovde srećemo i Elisavet i njenog supruga sa njihovim lokalnim proizvodima. Nakon pozdravljanja i kraćeg razgovora, odlazimo do najstarijeg hrama na ostrvu, crkvice Agios Andreas, koja datira iz 10. veka. Odavde su freske prenete u muzej, i ovde postoje tri rаzličitа nivoа fresakа: prvi nivo dаtirа iz perioda od 10. do 11. vekа, drugi je iz 13. vekа, а treći podrаzumevа vizаntijske freske iz 16. vekа. Crkvica je oronula sa podupiračima, zatvorena, ali bitna za ostrvljane. Do nje se dolazi kada kod kafea Rena’s skrenete zemljanim putem na levo ako idete iz pravca Hore. Crkvica vam ostaje sa desne strane, a ako nastavite pravo u selo naići ćete na zanimljiv detalj – tri ćupa koji predstavljaju i jedan od zaštitnih znakova Kitire.

U selu smo „slučajno“ videle i vetrenjaču, opet privatnu, a i nije daleko od puta...

Zatim krećemo ka Hori da obiđemo crkvice podno tvrđave. Ovo što ćete videti nisu oblaci, nego gust dim koji je u momentima onemogućavao sunce da obavlja svoju dužnost.

Do ovih crkvi može da se uđe odvojeno od tvrđave, dakle, ne veže vas vreme.

I evo jedan detalj sa većine njihovih razglednica i kutak Kitire toliko često slikan.

A evo i pogled na Kapsali sa jednog od zidića Hore

[jelenap.]

Dan sedmi je svanuo i u vazduhu se oseća da se bliži polazak sa ostrva. Uživamo u pogledu na vinograd i slatkim poslasticama koje je Elisavet pripremila. Današnji dan smo ostavile za ponovni obilazak plaža koje su ostavile najjači utisak, a opet uslov za odabir je bio da na njima ne duva previše vetar, da se do njih može relativno normalno stići, dakle da nije neasfaltiran put, kao i da se sa željama nađemo negde na pola, jer da sam se ja pitala, opet bih išla na Kalami, ali moja drugarica za to ne bi htela ni da čuje... U 3 dana, dva puta da rizikuje život, mnogo je...

Sa terase smo bacile pogled na nebo iznad Hore, i delovalo je čisto, tačnije delovalo je kao da je jučerašnji požar lokalizovan, pa smo se uputile na vrh planine odakle je vatrena stihija krenula. Srećom manastir Agia Elesa je ostao neoštećen, ali je sve oko njega pokošeno plamenom. U ovoj crkvi takođe ne sme da se koristi foto aparat, ali smo zamolile za jednu fotografiju i ovu sam odabrala:

Razlog tome je upravo i priča koja prati dešavanje sa ikona. Manastir svoje ime duguje ženi kojа je postаlа mučenik nа mestu gde je on zаsnovan. Elesa je bilа ćerkа Hellаdiosa, bogаtog gospodаra Peloponeza. Zbog podržavanja hrišćаnstva otac ju je izbacio iz kuće i onа se sklonila na Kitiru. Ali Hellаdios ju je nаšao i ubio nа ovoj plаnini 375. godine nаše ere. Sаdаšnji mаnаstir sаgrаđen je 1871. godine nа mestu gde je bilа ubijenа, ali nа ruševinаmа druge crkve. Agiа Elessа se slаvi svаke godine od 1. аvgustа, kаdа počinje na Kitiri običаj poznаt kаo "dve nedelje", pred veliki praznik Gospojinu.

A ovako izgleda sagorela pustoš niz padinu, koja se vidi iz dvorišta manastira.

Nakon manastira krećemo na Komponadu, i sačekuje nas ono prepoznatljivo "jonsko plavo", iako je ova plaža na Egejskom moru.