baki70

Zakavkazje & Anadolija

59 poruka u ovoj temi

Ujutro smo otišli do agencije preko koje smo uplatili prevoz do manastira Sumela. Ubrzo je došao kombi u koji smo se ukrcali i krenuli ka Sumeli, koja se nalazi 43 km južno od Trabzona. Kombijem smo se dovezli relativno blizu manastira, a onda je usledila kratka šetnja. Manastir se nalazi na litici jedne stene, otprilike nekih 300 metara od njenog podnožja. Ova svetinja je slična našem manastiru Sv. Vasilija Ostroškog, ali je mnogo veća, a gledano kulturno istorijski i mnogo značajnija. Ime Sumela povezuje se sa planinom na kojoj se nalazi, tj. Crnom planinom, pošto reč melas na grčkom znači crno. Manastir je posvećen Bogorodici (Panagija Melas). Prvi monasi koji su se ovde nastanili 385. godine bili su Atinjani Varnava i Sofronije. U istorijskim izvorima manastir se pominje u VI veku, kada ga je darivao vizantijski car Justinijan. Najveći procvat je doživeo tokom trapezuntske dinastije Komnena (1204 - 1461). Kada se manastir gleda spolja mogu se videti samo ogromni konaci, koji su u istoj ravni sa stenom. Takođe se može primetiti i nekadašnji akvadukt, koji je sprovodio vodu od jednog izvora udaljenog 4 km. Iza zidina konaka, pored raznih monaških objekata, nalazi se pećinska crkva. Na njenom ulazu je dozidan jedan deo koji je sav u freskama (kapela). Osim ovih spoljašnjih fresaka, takođe je i kompletna unutrašnjost crkve oslikana. Jedino što mi je smetalo prilikom obilaženja ovog sjajnog manastira je neverovatan broj turista (gotovo svi su bili Turci). Inače, kada su proterani Grci iz Turske, proterani su i monasi iz ovog manastira. Tako napušten propadao je sve do 1980. godine, kada je krenula njegova restauracija. Danas je to muzej. Nakon razgledanja krenuli smo drugim putem natrag do podnožja ove stene, gde se nalaze restorani, suvenirnice i gde je stajalište buseva i kombija. Taj silazak je potrajao, a zatim je sledio odmor uz kaficu i pićence u debeloj ladovini jednog restorana, tik uz veliki planinski potok. Po povratku u Trabzon pokupili smo naše stvari sa recepcije i otišli do trabzonske stanice, gde smo uspeli da pronađemo direktni bus do našeg sledećeg odredišta, tj. do Amasije. Bio sam malo iznenađen zbog toga jer sam tokom planiranja ovog puta na više mesta naišao na informaciju da ne postoji bus koji ide od Trabzona do Amasije. Ovo je baš bilo prijatno iznenađenje, jedino je mali problem što u Amasiju dolazimo u neko gluvo doba noći, oko 2, 3 sata. Do polaska busa vreme smo ubijali u kafenisanju, internetisanju i ručanju. Konačno je došlo vreme našeg polaska. Tokom puta odgledao sam na onom televizorčetu u sedištu prenos utakmice Inter Trabzon. Naravno i skoro svi ostali putnici su gledali tu tekmu i i te kako navijali za svoj klub. A tek kada je Trabzon dao pobedonosni gol kakva je erupcija oduševljenja nastala. I tako u sred noći stigli smo na pustu amasijsku stanicu, koja je baš, baš udaljena od centra grada. Jedva smo pronašli jedan usamljeni taksi i probudili taksistu koji je u njemu spavao. Na svu sreću tip nije bio mnogo alav i nije zacepio neku mnogo jako cenu, jer u to doba noći u pustoj Amasiji nema ništa od cenkanja. Došli smo do hotela i lupajući na vrata probudili recepcionara. Dogovorili smo se oko cene i konačno soba, krevet, spavanje.

12773100.jpg

86803959.jpg

29465024.jpg

77087577.jpg

2

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Amasija je grad od nekih osamdesetak hiljada stanovnika i prepun je kulturno istorijskih znamenitosti iz raznih epoha. Kroz grad prolazi reka Jesilirmak, a posebno je upečatljiva njena severna obala. Uz samu obalu prostire se Hatunija mahala, tj. deo grada sa sjajno sačuvanom otomanskom arhitekturom. Posebno se ističe prvi red kuća koje se nalaze na kamenom bedemu iznad reke i koje su sve zidane jedna uz drugu. Iza ovog živopisnog dela grada uzdiže se stenovita planina, na čijem vrhu se nalazi amasijska tvrđava. U ovim stenama iznad grada uklesano je nekoliko monumentalnih pontskih grobnica. Prizor je takođe lep i noću, kada su ove grobnice i tvrđava osvetljeni.

84354796.jpg

Amasija

41531770.jpg

Mi smo za početak krenuli u obilazak suprotne obale, na kojoj u stvari živi većina stanovništva ovog grada. Prvo smo obišli dzamiju Bajazita II. U pitanju je kompleks koji osim dzamije čine i medresa, imaret, šedrvan itd. Izgrađena je 1485. god. Pored ove dzamije Amasija ima baš puno osmanlijskih građevina, kao što su: Bajazit pašina dzamija (1419. god), Mehmed pašina dzamija (1486. god), bezistan iz XV veka, medresa Bujuk age (1488. god) i najstarija otomanska dzamija iz 1326. godine, tzv Srebrna dzamija. Malo mi nije jasno kod ove Srebrne dzamije, kako je to najstarija osmanlijska dzamija. Na nekoliko mesta sam naišao na ovaj podatak, ali u to vreme ne bi trebalo da su Osmanlije vladali ovim gradom. Ma nije ni važno. U svakom slučaju na mene su su mnogo jači utisak ostavili seldzučki spomenici, kao što su: gob Sadgeldi paše iz 1381. godine, Gok medresa dzamija iz 1266 - 67. godine, zatim Dzamija sa spiralnim minaretom itd.

82967918.jpg

I ovo je pusto tursko, ali seldzučko

95396750.jpg

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Ako ste mislili da su Amasijom vladali samo Turci Seldzuci i Osmanlije varate se. Prvi Turci koji su od Vizantije preoteli ovaj grad 1075. godine, bili su Danišmendi. Nije ni tu sve gotovo, jer su jedno vreme ovim gradom vladali i Ilkanidi, naslednici Dzingis kanovih Mongola. Osnivač ove dinastije bio je Hulagu kan, unuk Dzingis kana. Od Ilkanida Amasiji je ostala Darušifa iz 1309. godine, tj. ludnica, koju je podigla Ilduš Hatuna, žena ilkanidskog sultana Oldzajtu. U muzeju Amasije nalaze se interesantne ilkanidske mumije, koje su nađene ispod Dzamije sa spiralnim minaretom.

37646912.jpg

Ilkanidska mumija

Osim ovih pomalo bizarnih eksponata u muzeju ima svašta da se još vidi i to redom, od praistorije, preko Hetita, Grka, Rimljana, Vizantinaca pa sve do spominjanih raznih Turaka. Kad smo već kod ovih starih vremena, treba reći da je Julije Cezar nedaleko od ovog grada izgovorio svoje čuvene reči veni, vidi, vici. Duž južne obale reke Jesilirmak pruža se lepo uređeno šetalište na kome se nalaze brojne skulpture, doduše teške kičerice. U pitanju su biste raznih sultana koji su nekada upravljali ovim gradom. Naime osmanlijski sultani su ovo mesto davali sinovima na upravljanje (da malo treniraju vlast). Tako se redom ređaju biste sultana i dođe se do jednog spomenika na kome se umesto sultanske glavudze nalazi otvorena knjiga, sa spiskom nekih imena. Tu su upisana imena sultanskih sinova koji su ovde vladali, a nisu postali sultani (oni koje je zajebala konkurencija).

33010101.jpg

Na ovom keju postavljen je i spomenik Strabonu, čuvenom starogrčkom geografu koji je rođen u Amasiji. Svi ovi spomenici su odvratni, zlatne boje, užas, ali je ubedljivo najružniji jedan koji je posvećen legendarnom Ferhatu i Širin. Ferhat je bio zaljubljen u princezu Širin. Da bi dobio njenu ruku uslov je bio da prokopa tunel kroz planinu, kojim bi se sprovela voda do kraljeve palate. Kralj mu je jednog dana poslao lažnu poruku da je Širin umrla. Ferhat se od tuge bacio u provaliju, a ubrzo je skončala i princeza.

2

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Jednim od nekoliko mostova koji premošćuju reku prešli smo na drugu obalu i ušli u Hatunija mahalu. Mnogo volim ove gradove sa sačuvanom starom arhitekturom, kaldrmisane ulice, bele kuće sa doksatima i silnim drvenim detaljima itd. Obišli smo i Hazeranlar konak iz 1865. godine koji je sada muzej. Nastavljajući napred, samo pravo uzbrdo stigli smo do prvih pontskih kraljevskih grobnica u steni. Pontsko kraljevstvo je 301. pne. godine osnovao Mitridat I, a trajalo je sve do 63. god. pne., kada su ga osvojili Rimljani. Pontske prestonice bile su Amasija i Sinopa. U planinama duž kanjona reke Jesilirmak ukupno ima 23 grobnice. Nakon što smo običli 5, 6 ovih grobnica koje dominiraju iznad Amasije, vratili smo se natrag u grad da bi pronašli prevoz do najpoznatije grobnice, koja je malo udaljena od grada. Jedva smo savatali jedan taksi i krenuli da se cenkamo sa vozačem. Ma kakvo crno cenkanje, trebalo nam je prvo pola sata da mu objasnimo gde hoćemo da idemo, tako da kad je došlo vreme za cenkanje više nismo imali snage. More reci koliko košta i vozi već jednom. Ova grobnica poznata je pod imenom ,, Pećina sa ogledalom,, jer su zidovi u njenoj unutrašnjosti toliko uglačani da je moguće ogledati se u njima. Inače, ove grobnice su u kasnijim periodima služile u razne svrhe, prepravljane su u crkve, korišćene kao zatvori itd. Posetom ovoj grobnici ispunili smo naš plan što se tiče obilazaka najznačajnijih znamenitosti ovog sjajnog grada. Po povratku smo nastavili sa manje više besciljnim lutanjem po Amasiji. Obišli smo i neki vodopad, za koga važi neka istorijska priča koju sam zaboravio, zatim još dve manje pontske grobnice u drugom delu grada, sahat kulu, bezistan itd. Na kraju dana usledila je večera, tj. akčabat ćufte, a zatim smo otišli još malo do obale, da bacimo pogled na osvetljene grobnice i tvrđavu. Sve u svemu Amasija mi se baš dopala i baš mi je prijao boravak u njoj.

22201237.jpg

65278114.jpg

2

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Baki sta reci, tvoja putovanja su stvarno za divljenje klap.gif ...

I definitivno moras nesto da uradis po pitanju objedinjavanja tvojih putopisa, neki blog, knjiga .... sta god ... greota da ostane ovako zabaceno na sajtu koji ima sve manju posecenost.

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Hvala Putnice, drago mi je da ti se dopada i ovaj moj putopis. Knjiga, ko zna, možda jednog dana. Pozdrav.

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Baki ja sve cekam da zavrsis i suzdrzavam se komentara, ali vidim nema kraja ti pises li pises :) Predivno je!

Htela sam da ti kazem da ti mi odmah damo nagradu i za najbolji putopis 2012 i da zavrsimo posao :klap:

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Hvala lepršava, evo još malo i završavam.

Ne može nagrada za 2012. ovaj putopis sam započeo u 2011. godini, ali valjda će se putovati negde i u 2012.

Pozdrav

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Ujutro taksijem do autobuske stanice, odakle smo nastavili busom ka Ankari. Za nekih 5, 6 sati bili smo u turskoj prestonici. Ankara je ogromna, a imam utisak da će biti sve veća i veća. Do tog zaključka sam došao jer sam, vozeći se kroz predgrađa ovog grada, video neverovatan broj zgrada u izgradnji, tj brojna još ne nastanjena nova naselja. I autobuska stanica je ogromna, ma više podseća na aerodrom. Direktno sa stanice otišli smo metroom, tj. Ankarajem do centra grada, odnosno Kizilaja, gde smo prešli na drugu metro liniju i odvezli se do Ulusa. Dalje peške, rančeve na leđa i pravac uzbrdo, ka citadeli i staroj Ankari. Obišli smo par jeftinih hotela dok nismo našli odgovarajući, tj. dok se nismo iscenkali za odgovarajuću cenu. Predahnuli smo neko vreme u hotelu, popili po kaficu, malo se odmorili i odosmo u obilazak Ankare. Prvo smo se prošetali do ostataka rimskog teatra. To je truba i nema šta da se vidi, bar za sada. Tačnije tu se trenutno vrše arheološka iskopavanja, a ne sumnjam da će to jednog dana Turci lepo srediti i prezentovati. Produžili smo napred i stigli do zidina tvrđave, ali pošto je već bilo kasno odlučili smo da obilazak utvrđenja ostavimo za sutra. I tako dođosmo do hrama Avgusta i Rome. Ovaj hram je poznat i kao Monumentum Ankiranum (Ankira = antičko ime Ankare). Izgrađen je između 25. i 20 god. pne., nakon što su Rimljani osvojili centralnu Anadoliju i formirali provinciju Galatiju, čiji je administrativni centar bila Ankira. Kada je prvi rimski car Avgust umro 14. godine, na jednom od unutrašnjih zidova hrama uklesan je tekst - REST GESTAE DIVI AVGUSTI, tj. ukaz o deifikaciji Avgusta. U II veku hram je proširen, a u V veku Vizantinci su ga pretvorili u crkvu. Odmah uz ostatke ovog hrama nalazi se Hadzi Bajramova dzamija iz XV veka. Hadzi Bajram je bio osnivač derviškog reda bajramija i postao je neka vrsta muslimanskog sveca. Okolina dzamije je dobro sređena, popločana, puno cveća, klupa, a tu je i jedna lepa i velika fontana. Inače, ceo ovaj kompleks se nalazi na jednom od mnogobrojnih brda Ankare i odavde se pruža sjajan pogled na različite delove ovog grada. Lepo se vidi i citadela, a bogami i neko baš ubogo naselje na susednom brdu. Negde sam pročitao da je Hadzi Bajram dzamija najznačajnija i najpoštovanija dzamija u Ankari. U vreme moje posete bilo je veoma mnogo sveta. U jednom delu nalazi se dugački red radnji u kojima su se prodavale kojekakve islamske knjige, kurani, ćilimi za molitvu, suveniri itd. Dobar deo prodavaca, a bogami i poneki posetioci imali su mudzahedinski imidz. Dalje smo otišli do još jednog od antičkih spomenika Ankare, do Julijanovog stuba. Ovaj stub je podignut 362. godine u čast posete ovog rimskog cara Ankiri. Onda je usledila šetnja bazarom, tj. dugačkom musavom trgovačkom ulicom. Na kraju mrtvi umorni otišli smo u kafanu na škembe čorbu i kebabe, pa na spavanje.

99225256.jpg

Tvrđava u Ankari

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Nisam se baš nešto naspavao, budio sam se milion puta. Naime, naš hotel se nije baš nalazio u najreprezentativnijem delu grada, tačnije oko hotela je bila gomila nekakvih sumnjivih birtija. Prvo je treštala muzika iz sve snage, a kako je odmicala noć počele su da se lome flaše samo tako. Sve je to bilo praćeno drekom i galamom. Zatim je usledilo turiranje automobila, besomučno trubljenje sirenama, a potom su se čuli zvuci kao kod sudara automobila. Ne znam šta se to dešavalo, prvo je išla škripa kočnica, pa onda zvuk sudara i tako više puta. Mislim da je onda usledila neka masovna tuča, galama i gungula, koja se završila, sudeći po zvuku sirene, dolaskom policije. Posle doručka uputili smo se do Muzeja Anadolske civilizacije. Muzej je smešten u zgradi petnaestovekovnog bezistana, a postavka je fenomenalna. Nigde se ne može steći bolji uvid u razne anadolijske civilizacije nego na ovom mestu. Najzanimljiviji deo mi je bio onaj gde su predstavljeni Hetiti, mada me je oduševio i neki fantastično očuvan frigijski drveni nameštaj. Deo muzeja je bio zatvoren zbog renoviranja, tako da nisam video antičku zbirku, ali dobro takvih stvari sam se i onako nagledao po raznim belosvetskim muzejima. Važno je da sam video deo sa Hetitima. Posle obilaska muzeja otišli smo do tvrđave. Prvobitno su na tom mestu utvrđenje imali još Galaćani. Posle njih su pravu tvrđavu napravili Rimljani, koju su kasnije preradili Vizantinci i Seldzuci. Tvrđava je veklika, a bedemi moćni. Sačuvan je veći broj kula. Interesantno je videti popriličan broj spolija. To su nadgrobni spomenici, skulpture, natpisi u kamenu, koje su Vizantinci iskoristili prilikom gradnje tvrđave. Inače u unutrašnjosti ove citadele se živi. Ima dosta starih zanimljivih kuća, koje su uglavnom u lošem stanju. Neke su sređene i pretvorene u restorane i pansione, ali mnogo više je onih koje izgledaju kao da samo što se ne sruše. Ceo ovaj ambijent upotpunjava gomila musave dečurlije koja se tu jurca, turske babe koje pokušavaju da ti uvale neke njihove rukotvorine, brkati Turci koji kuliraju ispred kuća, dok njihove malo manje brkate žene obavljaju kojekakve kućne poslove. Nema šta ovo mi je bio najživopisniji deo Ankare.

93002187.jpg

Ulaz u citadelu

32536176.jpg

Unutrašnjost citadele

32863772.jpg

56385187.jpg

Pogled sa tvrđave na susedno brdo

Kad smo već kod srednjovokovne tvrđave red je da spomenem i čuvenu srednjovekovnu bitku koja se odigrala kod ovog grada. Elem, sa istoka su se pojavili Tamerlanovi Mongoli. Oni su rušili sve pred sobom, a brojni turski emiri prelazili su na njegovu stranu. Do bitke je došlo 28. jula 1402. godine kod Angore (Ankare). Kao vazal na strani Bajazita borio se i despot Stefan Lazarević sa svojim vitezovima. U toku bitke, Bajazitovi odredi su počeli da masovno napuštaju bojište, ili da prelaze na Tamerlanovu stranu. Na kraju su uz Bajazita ostali samo njegovi janjičari i srpske trupe. Celu bitku je sa jednog brda posmatrao strašni Tamerlan, koji je bio zadivljen srpskim ratnicima. Postoje brojni istorijski izvori o bici kod Angore u kojima se ističe junačko držanje despota i njegovih vitezova. Po jednoj veziji Stefan je uspeo da se na kraju sa svojim preživelim ratnicima u borbi povuče, a po drugoj verziji Tamerlan je zbog izuzetne hrabrosti koju je pokazala poštedeo srpsku vojsku. Tamerlan jedan od najvećih zlikovaca srednjeg veka, čovek koji je potamanio i razrušio sve od Volge do Damaska i od Mediterana do Indije, koji nije imao milosti ni prema kome, bi zadivljen srpskim ratnicima, a možda ih i poštedeo.

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Ne može nagrada za 2012. ovaj putopis sam započeo u 2011. godini, ali valjda će se putovati negde i u 2012.

Ocekivano, odlican putopis.

Sto se tice kandidature za najbolji putopis u ovoj godini, stvari stoje ovako: Posto si putopis samo zapoceo 30. Decembra a vecini je to bio vec pocetak Novogodisnjeg praznika, a nastavio ga 01. Januara, racunacemo da je ovogodisnji. Drugo resenje je da pocetnu stranu putopisa preselimo na kraj. osmeh.gifosmeh.gifosmeh.gif

Ovo nije nikako usmereno ka sprecavanju tvog novog putovanja u 2012 i naravno jos jednog putopisa. klap.gif

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Nakon detaljnog razgledanja tvrđave uputili smo se ka rimskim termama. Ovaj veliki kompleks je podignut za vreme Karakale (211 - 217.). Sledeći na redu bio je Anit Kabir, tj. Ataturkov mauzolej. Anit Kabir se nalazi na brdu Anitepe. U podnožju prvo sledi detaljan pregled, pa tek onda može uzbrdo do mauzoleja. Ceo kompleks je ogroman, monumentalan, ma većina faraona bi mu pozavidela. Naravno posetilaca je bilo koliko hoćeš. Gomila Turaka je došla da oda počast njihovom Kemalu. Osim njegovog groba u okviru mauzoleja je smeštena i velika muzejska postavka u kojoj se nalazi svašta nešto vezano za Ataturka i za osnivanje Republike Turske.

93788979.jpg

52201590.jpg

97359531.jpg

Nakon obilaska Anit Kabira odmorili smo se u prvom restoranu na koji smo naišli. Okrepljeni kebabima nastavili smo naš pohod po Ankari. Metroom smo otišli do modernog dela grada, Kizilaja. Tu smo se muvali neko vreme, a onda se peške uputili ka našem hotelu. Inače, malo nakon što smo obilazili ovaj deo grada u Kizilaju je eksplodirala bomba koju su postavili kurdski teroristi. Kao što rekoh mi smo se evakuisali na vreme, međutim u novinama sam posle pročitao da je Mira Škorić baš u to vreme bila u šopingu po Kizilaju. Srećom i Mira je prešivela bombu, za malo da i ,,srpska kultura,, dođe pod udar kurdskih terorista. Kad smo već kod Kurda, oni su narod koji živi na jugoistoku Turske i koje Turci habaju godinama. Kurda ima i u Iranu, Iraku, Siriji itd. U pitanju je veoma brojan narod koji nema svoju državu. Inače, ti jadni Kurdi koji nemaju svoja prava u Turskoj, su bili veoma na strani Turaka kada je trebalo istrebiti Jermene iz Anadolije. Kao što vidimo kasnije su i oni došli na red. Godine 1984. Abdulah Odzalan je osnovao Radničku partiju Kurdistana PKK, koja se suprotstavila turskim vlastima. U tim okršajima poginulo je preko 30.000 ljudi. Odzalan je 1999. godine uhapšen u Keniji i kasnije isporučen Turskoj. Nakon hapšenja Odzalana, Turci su načinili neke ustupke Kurdima (dozvolili im kurdski jezik u školama, kurdsku televiziju itd.), tako da se situacija dosta smirila, ali nije sve gotovo, biće tu još frke. Ranijih godina prolazio sam par puta kroz ove kurdske predele Turske i manje više je bezbedno ukoliko malo vodite računa. Ipak, po dolasku na ovu teritoriju vidi se da tu nije baš situacija normalna, vojska na svakom koraku, kolone vojnih vozila po putevima, vojne postaje, vreće sa peskom, rovovi, osmatračnice, bodljikave žice itd. Inače, ja navijam za Kurde, u stvari zabole me i za jedne i za druge, ali s obzirom da je Turska, mal te ne prva, priznala nezavisno Kosovo, voleo bi i da Kurdistan jednog dana postane nezavistan. Na kraju dana usledila je večera, sasvim slučajno, u kurdskom restoranu pod imenom Šanli Urfa.

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Ujutru rančeve na leđa i pokret. Peške smo otišli do metrooa, a podzemnom železnicom smo se prevezli do autobuske stanice. Karte do Šafranbola smo kupili kod kompanije Šafran. Kao i većina drugih turskih autobuskih firmi i ova je imala odlične buseve. Čim smo krenuli obradovao sam se kao malo dete jer sam provalio da na onom televizorčetu u sedištu mogu i da se igarju neke igrice. Odmah sam se bacio na šah, a mašina me je urnisala. Posle ne znam koliko mojih poraza iznervirao sam se i prešao na ređanje pasijansa. Tu sam već bio nešto uspešniji. Zamajavajući se ovom spravom nisam mal te ne ni osetio put, a već smo stigli u Karabuk. Tu smo prešli u minibus i za nekih petnaestak minuta bili smo u Šafranbolu. Tačnije došli smo do novog dela grada, a odatle smo pešice otišli do tzv. istorijskog dela Šafranbola, tj. do Čaršije. To i nije bila tako mala šetnja, pogotovo sa rančevima na leđima. U ovom delu grada je savršeno sačuvana stara otomanska arhitektura. Sve kuće su izgrađene od ćerpiča i drveta, a zatim omalterisane u belo. Sve imaju doksate, zanimljive drvene balkone i prozore itd. Bukvalno ne postoji ni jedna moderna građevina. Ako kojim slučajem i postoji, urađena je u ovom fazonu, tako da ne štrči. Smestili smo se u jednoj od tih starih kuća koja je preurađena u mali hotel. Posle kratkog odmora krenuli smo u istraživanje ovog grada iz prošlosti. Šafranbolu se nalazio na nekadašnjem glavnom otomanskom putu iz 17. veka između Gerede i Crnog mora. Ovaj gradić je takođe bio poznat i po proizvodnji šafrana, na šta ukazuje i njegovo ime. Nekada su 20% stanovništva činili Grci, koji su kasnije proterani. Prvo smo obišli zgradu muzeja koji se nalazi na brdu iznad čaršije. Ništa posebno stari nameštaj i etnološka izložba. U podrumu se nalaze replike raznih zanatskih radnji: kožarska, obućarska, poslastičarnica, apoteka itd. Takođe smo se popeli i na vrh sahat kule koju je u 18. veku izgradio tadašnji veliki vezir. Usledila je pauza u jednoj kafanici gde smo malo predahnuli uz salep. Gotivim ova mesta koja su zadržala stari ambijent. Uživao sam prolazeći pored ovih starih kuća, hamama, karavansaraja, dzamija, a onda smo odjednom stali kao zakopani, stoj. Na izlogu musave kafane pisalo je velikim slovima COLD BEER. Konačno, mesto gde može da se popije pivo. Inače, lokal u kome imaju pivo nije tako lako naći pronaći u unutrašnjosti Turske. Nije to ko po letovalištima na moru gde svaki bircuz drži pivo. Po Anadoliji se treba pomučiti da kao stranac, koji nema mnogo vremena, pronađeš mesto gde možeš da cirkaš pivo, a da nije neki fensi restoran. Jeste bilo preskupo, al je prijalo. Posle osveženja nastavili smo sa obilaskom Šafranbola, a i sa kupovinom raznih lokalnih specijaliteta, tipa alva, ratluk itd. Kada je pala noć seli smo u neki restoran na klopu. Šta da vam kažem, turističko mesto, znači hrana truba, porcije male, a cene malo više.

57895701.jpg

84629771.jpg

83620031.jpg

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Ujutru smo dolmušem otišli do novog dela Šafranbola, tj. do mesta gde se nalazi nekoliko predstavništva bus kompanija. Na moje insistiranje kupili smo karte za Istanbul kod firme Šafran. Izgoreh od želje da se osvetim onom kompjuteru i da ga pobedim ušahu. Vreme do polaska ubili smo u šetnji po novom delu grada i kafenisanju. Tačno na vreme po nas je došao kombi koji nas je odvezao do autobuske stanice. Kakvo razočarenje, pa u ovom busu nije bilo šaha, ni pasijansa, samo neki glupi filmovi sinhronizovani na turskom i turski TV kanali. Ništa od moje osvete. Konačno negde pred veče stigli smo u Stambol na Bujuk otogar. Kupili smo karte za bus koji je polazio u 22 h. Imali smo još par sati do polaska autobusa, koje smo iskoristili da se ratosiljamo turskih lira. To smo izveli tako što smo se razbili donerima.

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Usledila je duga noćna vožnja i sabajle eto nas u Sofiji. Ostavili smo prtljag u staničnoj garderobi i krenuli u kratku šetnju bugarskom prestonicom. Sofiju smo prethodnih godina obojica dobro prošpartali, tako da nam nije ostalo ništa posebno da vidimo. Vreme do polaska voza smo potrošili tako što smo osim šetnje otišli i na klopu, a potom i u kupovinu vode i hrane za put. U 12 h ukrcali smo se u voz, koji je zbog nekog razloga kasnio u polasku skoro 1 sat. Vagoni su standardni krševi, a putnici su srpski šverceri, bugarski šverceri i stranci bekpekeri. Naši šverceri vuku gomile kanti sa nekim bugarskim sirom i još kojekakve drke, dok bugarski šverceri putuju sa praznim torbama koje će u Dimitrovgradu napuniti sa cigaretama. Seli smo u kupe u koji su se već smestile neke bugarske švercerke, poodmaklih srednjih godina. Bugarskim tetkama švercerkama nije prijalo što smo ušli u njihov kupe, jer su nameravale da se raspištolje, šta ćeš ni mi nismo bili oduševljeni njihovim društvom. Naš ulazak u njihov kupe su oćutale, jer su znale da ih razumemo šta pričaju, ali kada je kondukter uveo jednog Kanađanina, osule su paljbu na ovoga što im dovodi te prljave smrdljive strance (bekpekere). Kanađanin naravno nije ništa razumeo, ali je ukapirao da se o njemu priča, a i video je da ga ove bugarske rospije mrko gledaju. Inače Kanađanin je zanimljiv lik. Više puta je bio u Srbiji i ona mu je baza za obilazak jugoistočne Evrope. Između ostalog bio je i u Kosovskoj Mitrovici i to i u severnom i u južnom delu grada. Mnogo mu je bolje bilo u sevrnom delu i po njegovoj priči ljudi iz severnog dela su mnogo bolji od ovih iz južnog dela grada. Morao sam da ga pitam iz kojih pobuda je išao u Kosovsku Mitrovicu i šta je tamo tražio. On mi je na to odgovorio kontra pitanjem "a šta si ti tražio na Kavkazu ?" Što jes jes, u pravu je. Na granici je otpočela igra između bugarskih i srpskih carinika i bugarskih i srpskih švercera. Carinici nešto malo kao traže, ali svi se tu međusobno znaju i svi prolaze bez problema. Tako i ja prolazim sa malo većom (od dozvoljene) količinom konjaka koji sam dovukao iz Jermenije. U Dimitrovgradu su nas napustile švercerke, tako da smo imali više mesta u kupeu. Ubrzo nam se pridružiuo i jedan debeli Irac kojeg je u naš kupe privuklo pivo koje sam ja nakupovao po ulasku u Srbiju. Irac je pravi Irac, ćelav, debeo, sav istetoviran, rumen, minđuša u uvetu, na sebi ima fudbalski dres i naravno obožava pivo. Inače, Irca je u Sofiji u nekom klubu savatala neka bugarska drolja, naručila mu piće i sela za njegov sto. Ubrzo su došle i njene drugarice. Irac se napio ko majka, ili su mu nešto ove stavile u piće, uglavnom u tom lokalu je izgubio svest, a probudio se opelješen. Kada je završio priču kako su ga uradile Bugarke, gotovo svečano je izjavio da od tada više ne pije, ali sve vreme je držao pivo u ruci. Kada sam mu ukazao na tu ne doslednost, objasnio je da se to ne odnosi na pivo. Kada sam se prošli put vraćao sa Kavkaza, dok sam čekao polazak voza u nekom kafeu pored štajge u Sofiji i mene su pokušale da startuju neke Bugarke. Početak priče je identičan onome što se dogodilo Ircu. Dve izazovne Bugarke su mi poručile piće. Ja sam piće sklonio na drugi sto koji je bio prazan. One su pokušale da sednu za moj sto, ali im nisam dozvolio. Bile su uporne da započnu konverzaciju sa mnom, ali bio sam grub i neumoljiv. Malo dalje su sedela dva klipana koji su sa njima u šemi. Bogami bile su baš dosadne dok nisam počeo da galamim na njih . Tek onda su, prvo one,a posle par minuta i ovi klipani napustili kafe. Pa braćo Bugari ja sam sa Balkana, nisam ostrvski šaran. Vožnja vozom se baš otegla, ma nikako da stignemo. Dobro smo kasnili. I najzad Beograd. Irca sam poveo sa sobom da ga ne bi odrali taksistički ološi oko železničke stanice. Uhvatio sam normalan taksi i prvo odvezao Irca do njegovog hostela, a ja nastavio dalje kući. Irac je hteo da mi da lovu za taksi, ali naravno nisam to prihvatio. Bogami njegov dolazak u Srbiju je obećavao, u vozu nije ostao žedan, odvežen je taksijem do hotela, valjda će mu dobro biti i tokom daljeg boravka u našoj zemlji. Ako će već Bugarsku pamtiti po lošim stvarima koje su mu se tamo dogodile, valjda će se Srbije sećati po dobrom. To bi bilo to, tako se završilo ovo putovanje.

KRAJ

2

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Napravi nalog ili se prijavi sa postojećim kako bi komentarisao/la

Potrebno je da budeš član naše zajednice kako bi ostavio/la komentar


  • Posetili nedavno   0 članova

    Niko od registrovanih članova ne gleda ovu stranicu.

  • Naša statistika

    26504
    Ukupno tema
    887655
    Ukupno poruka