baki70

Zakavkazje & Anadolija

59 poruka u ovoj temi

Nakon razgledanja Noraduza usledila je pauza za ručak, a onda smo otišli do manastira Geghard. Manastir se nalazi u jednom kanjonu. Od 2000. godine je na Uneskovoj listi. Prema legendi prvi manastir na ovom mestu je osnovao u IV veku Grigorije Lusavorič u pećini gde se nalazi sveti izvor. Ta pećinska crkva se međutim datuje u VII vek. Kasnije su tom pećinskom kompleksu pridodani još jedna crkva, kao i grobnica princa Prosijana i njegove žene. Iznad se nalazi uklesan grb ove porodice, dva vezana lava, a između njih je orao koji u kandzama drži ovna. Inače, ime Geghard znači koplje, jer je jedno vreme ovde čuvano koplje kojim je navodno proboden Hrist, a koje je u Jermeniju doneo apostol Tadej. Danas se ovo koplje čuva u Ečmijazdinu. Godine 923. manastir su spalili Arapi. Glavna crkva katoghike je izgrađena 1215. godine, a kasnije joj je dodat veliki narteks (gavit). Na sve strane po liticama su u stenama uklesane monaške ćelije i kapele,a takođe ima i puno hačkara. Ceo manastirski kompleks je okružen zidom, tj. konacima i drugim zgradama. Dok sam razgledao ova zdanja prisustvovao sam i jednom jermenskom običaju. Poveća porodica je ušla u manastirsko dvorište sa jagnjetom. Tu je otac porodice prvo malo zasekao jagnjetu uvo, a onda tom krvlju nacrtao svojoj deci prstom krst na čelu. Zatim je majka odvela dečurliju jer je došlo na red klanje jagnjeta, žrtvovanje. Prilično dugo smo se zadržali u Geghardu, ali tako i treba pošto je ovaj manastir sjajan.

67607276.jpg

20561649.jpg

94743410.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Na kraju dana otišli smo i do Garnia. Konačno nešto starije od srenjeg veka i konačno nešto što nije crkva. Na ovom lokalitetu su pronađene građevine iz raznih perioda. Najzanimljiviji i najznačajniji je antički hram posvećen bogu sunca Heliosu. On se inače nalazi unutar jednog utvrđenja čiji su bedemi delimično sačuvani. Tu su i terme u kojima se nalazi i nešto podnih mozaika, zatim temelji crkve iz VII veka, jedan višap iz VIII veka pne itd. Glavna atrakcija je svakako hram. Hram je tipa peripteros i ima 24 jonska stuba. Najrasprostranjenije je mišljenje da ga je podigao Trdat I i to u svojoj utvrđenoj letnjoj rezidenciji. Postoji priča da mu je majstore koji su podigli ovaj hram poslao rimski car Neron. Inače, Neron je u Rimu krunisao Trdata I. Neki pak smatraju da je izgradnja ovog hrama počela 115. godine, za vreme Trajana, dok ga neki datuju i u 175. godinu. Hram je srušio u XIV veku, ko će drugi nego, Tamerlan. Oštećen je i u zemljotresu 1679. godine. U periodu od 1969. pa sve do 1975. godine sovjetski stručnjaci su u potpunosti restaurirali ovaj sjajan spomenik. Time smo završili sa današnjim obilascima te smo se vratili u Jerevan. Prvo predah, pa na večeru, a posle klope blesanje po Jerevanu i uživanje u uspijanju piva po jerevanskim lokalima. Grad je prilično živ noću.

88043570.jpg

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Ujutro smo otišli do Ečmiadzina, koji je udaljen nekih 18 km zapadno od Jerevana. Ovaj grad je sedište Jermenske apostolske crkve. Prvo smo posetili crkvu Sv. Hripsime. Ova crkva je sagrađena 618. god. Sveta Hripsima, kojoj je crkva posvećena, je bila plemenitog porekla i bila je monahinja u Rimu. U nju se zaljubio car Dioklecijan, te je ona, zajedno sa koleginicom Gajanom pobegla u Jermeniju. Ovde se u njih zaljubio jermenski kralj Trdat. Pošto su ga odbile one su mučene i na kraju ubijene. Crkva Sv. Hripsime je podignuta na mestu gde je ova svetiteljka ubijena. Što se tiče same građevine, crkva je tetrakonhalna, a građena je od onog crvenkastog kamena. I ova crkva, kao i mnogobrojne koje sam do sada video u Jermeniji, ima po fasadi nekoliko dubokih niša, koje se pružaju od temelja, pa sve do krova. Smatra se da te niše ojačavaju celu građevinu i da su one bile neka vrsta zaštite od čestih zemljotresa u ovom regionu. Navodno ni jedna crkva koja je imala te niše nije stradala u zemljotresu. Možda su te niše pomagale u slučajevima zemljotresa, ali na Tamerlana nisu uticale. Crkva Sv. Hripsime je više puta dograđivana, a u 18. veku su dodata dva zvonika. Zatim smo otišli i do crkve koja je posvećena Hripsininoj prijateljici i sapatnici Sv. Gajani. Ova crkva je podignuta na mestu gde je mučena i ubijena Sv. Gajana. Izgrađena je 630. godine. U pitanju je trobrodna bazilika. Zajedno sa crkvom Sv. Hripsime i glavnom katedralom u Ečmiadzinu uvrštena je na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Sledeća na redu bila je glavna katedrala u Ečmiadzinu tj. Crkva Svete Majke Božije. Prvu crkvu (baziliku) na ovom mestu je podigao Grigorije Lusavorič između 301 i 303. god. Kasnije je dograđivana više puta, ali meni je ostalo nejasno da li je išta sačuvano od te najstarije crkve. To bi onda bila najstarija crkva na svetu. U svakom slučaju ova crkva važi za najstariju kontinuirano aktivnu crkvu. Prema nekim jermenskim analima iz V veka Sv. Grigorije je imao viziju da se na ovo mesto spustio sa neba Isus Hrist i udario zemlju zlatnim čekićem, da bi pokazao gde treba izgraditi buduću crkvu. U riznici ove crkve čuvaju se razne hrišćanske relikvije, kao što su: koplje kojim je proboden Hrist, ikona sa prikazanim raspećem koju je nacrtao apostol Jovan, neke relikvije vezane za apostole Tadeja, Pavla i Andriju, deo Nojeve barke itd. Planirali smo da i to obiđemo, ali smo u ovu crkvu došli u vreme liturgije, a riznica je zatvorena tokom liturgije. Malo sam prisustvovao liturgiji, liči mi na našu, mada nisam neki stručnjak za to. U jednom momentu tokom službe svi vernici su počeli da grle i ljube ljude oko sebe, tako da su i mene pošteno iscelivali. Ova liturgija se baš otegla, ja inače nisam nikad do kraja prisustvovao ni našoj liturgiji, pa mi nije bilo ni na kraj pameti da odslušam celu jermensku. Izašao sam da se raspitam dokle će ovo da traje i saznao da se danas služi neka duža varijanta, valjda zbog Velike Gospojine. Rešili smo da odustanemo od riznice. Ok mi je da sve to vidim, ali ja ipak nisam neki vernik i ne znače mi te stvari nešto posebno.

30852466.jpg

Ečmiadzin glavna katedrala

97642966.jpg

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Dalje smo nastavili ka manastiru Kor Virap. Ovaj manastir se nalazi tik uz tursku granicu, a od njega puca sjajan pogled na Ararat. Inače jermensku granicu sa njihovim starim neprijateljem Turskom čuvaju ruski vojnici. Prilikom vožnje do ovog manastira uspeli smo da vidimo i par ruskih vojnih baza, karaula, izviđačkih tornjeva. Već sam rekao da Jermenija sa Rusijom ima jako dobre odnose, a iz razgovora sa raznim Jermenima došao sam do zaključka i da običan narod uglavnom voli Ruse. Za razliku od Gruzije Jermenija se odlučila na saradnju sa Rusijom, što se pokazalo kao veoma mudra politika na ovom nesrećnom Kavkazu. Gledano kroz istoriju Jermeni su uglavnom bili dobri sa Rusima. Naravno bilo je tu i epizoda gde se nisu baš slagali, ali u principu bez Rusije Jermenija danas ne bi postojala, već bi ih Turci satrli. Kao što sam već rekao u XV veku Malom Azijom su zavladali Turci Osmanlije. Već 1502. god. Šah Ismail iz Safavidske dinastije osniva novu iransku državu, koja se ubrzo sukobljava sa Turcima. Glavne borbe su se vodile po Zakavkazju. Jermenija je podeljena između ove dve države. Tokom 17. i 18. veka Jermeni bezuspešno šalju delegacije širom Zapadne Evrope, ne bi li im ovi pomogli da se oslobode turske i persijske vlasti. Na kraju se obrćaju carskoj Rusiji. Početkom 19. veka ruske trupe dolaze na južni Kavkaz i otpočinje I rusko persijski rat (1804 - 1813). Zajedno sa ruskom vojskom bore se i jermenski dobrovoljci. Ubrzo na nagovor Napoleona i Turska stupa u rat protiv Rusije. Ruska vojska uspeva da pobedi Turke i da ih spreči da se ujedine sa Persijancima. Tako su istočni delovi Jermenije oslobođeni od muslimanske vlasti. Tokom II rusko persijskog rata (1826 - 1828), 1. oktobra 1827. godine ruski general Paskevič je oslobodio Jerevan. Zapadni delovi istorijske Jermenije i dalje su ostali pod osmanskom vlašću. Godine 1828 - 1829. otpočeo je I rusko turski rat. Ruska vojska je poosvajala čitav niz gradova u današnjoj istočnoj Turskoj (u kojoj su u to vreme živeli brojni Jermeni), ali je na kraju na mirovnim pregovorima, pod pritiskom evropskih sila, dobar deo toga morala da vrati Turskoj. Naravno, čim su im vraćene teritorije Turci su se odmah osvetili tamošnjim Jermenima. Od 1877. godine, pa do 1878. vođen je II rusko turski rat. Opet su Rusi pocepali Turke i osvojili istočnu Anadoliju, opet su se uz Ruse borili i brojni Jermeni i opet su evropske sile, koje su se plašile jačanja i proširenja Rusije, izdejstvovale na Berlinskom kongresu 1878. god. da se veći deo oslobođene teritorije vrati Turskoj. Posle ovog kongresa sultan Abdul Hamid II formirao je paravojne formacije hamidije i otpočeo krvave progone Jermena. U tim masakrima je ubijeno oko 300.000 Jermena. Ovi stravični zločini su u stvari bili samo predigra za još stravičnije zločine koji će se dogoditi tokom I svetskog rata, u periodu od 1915. do 1918. godine. Tada je izvršen genocid nad Jermenima po Turskoj. Ovaj genocid su turske vlasti brižljivo isplanirale i temeljno sprovele. Ubijeno je oko 1,5 miliona Jermena, od ukupno 2,5 miliona, koliko ih je živelo na teritoriji Turska. Većina od ovih što su se spasli su to uspeli zahvaljujući pomoći ruske armije. Jedan deo Jermena je uspeo da spas pronađe u arapskim zemljama i Iranu. Posle I svetskog rat, pod pritiskom sveta, nove turske vlasti su šatro sprovele istragu i proglasile nekoliko viđenijih turskih zvaničnika krivcima za ove zločine. Najznačajniji među njima bili su Talat paša, Đemal paša, Enver paša, Behaedin Šakir beg itd. Naravno prvo im je omogućeno da svi oni zapale iz Turske. Grupa Jermena koji nisu mogli tek tako da puste ove zlikovce formirala je tzv Jermensku revolucionarnu federaciju i pokrenula osvetničku akciju pod imenom ,,Operacija Nemezis,, (Nemeza = boginja osvete). U periodu od 1920. do 1922. god oni su uspeli da pobiju brojne turske političke i vojne ličnosti koje su bile aktivne u genocidu nad Jermenima. Oni su odgovorni i za likvidaciju Behaedin Šakir bega u Berlinu i Ahmed Đemala u Tbilisiju. Talat paša je takođe ubijen u Berlinu. Osim njih pobijeni su i Turci koji su imali značajne uloge tokom istrebljenja Jermena i to u Istanbulu, Berlinu, Rimu itd. Enver paša je poginuo u Tadzikistanu u borbi protiv crvenoarmejaca. Da Jermeni teško zaboravljaju zločine koje su nad njima počinili Turci svedoči i atentat koji su nad turskim ambasadorom u Beogradu izvršili 1983. godine dvojica libanskih Jermena.

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

I tako stigosmo do Kor Virapa. Naravno kao i 99% turista koji su pre nas posetili ovaj manastir i mi smo naterali šofera da na kratko zaustavi vozilo radi fotografisanja Kor Virapa sa Araratom u pozadini. Mislim da je ovo ubedljivo najfotografisaniji prizor u Jermeniji. Bukvalno ne možete da kupite bilo kakvu knjigu, brošuru, monografiju Jeremnije, a da u njoj nema ovakve slike. Manastir je podignut na mestu gde je utamničen Grigorije Lusavorič. Prva crkva je ovde sagrađena 642. godine, a ova sadašnja je iz 1662. god. Po obilasku crkve spustili smo se i u ćeliju u kojoj je navodno Grigorije proveo 13 godina bez hrane i vode. U pitanju je kružna kamenom ozidana jama duboka 6 metara i prečnika 4,4 metra. Koliko smo vremena proveli u razgledanju manastira toliko smo vremena proveli i u buljenju u Ararat. Stvarno izgleda moćno. On ima dva vrha: Veliki Ararat, visok 5137 m, koji je stalno pod snegom i Mali Ararat koji je visok 3896 m. Ceo masiv Ararata je prečnika 40 km. Jermenima mnogo znači Ararat. On je simbol njihovog nacionalnog identiteta. Nekad se nalazio na grbu Sovjetske Jermenije, a danas se nalazi na: novčanicama, poštanskim markama, vizama, ma svaka druga kuća ima sliku ove planine na zidu. Na nekom važnom međunarodnom skupu bunio se turski predstvanik zato što Jermeni stalno stavljaju predstavu Ararata na sve živo, a ova planina se ne nalazi na jermenskoj teritoriji već u Turskoj. Jermenski predstvnik mu je odgovorio, a zašto vi svugde prikazujete mesec kada se ni on ne nalazi na turskoj teritoriji.

83826417.jpg

70594714.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Na kraju smo otišli do Noravanka. Ovaj manastir je na mene, uz Gegharad, ostavio najjači utisak. Nalazi se na sjajnom položaju, a do njega vodi put kroz kanjon, koji je u jednom delu veoma uzak. Manastir se sastoji od crkve Astvatsatsin (XIV vek) i crkve Sv. Stepanosa (XIII vek), koja ima gavit i još jednu crkvu. Posebno je interesantna crkva Astvatsatsin, koja je još poznata i kao Burtelašen, po njenom patronu Burtelu Orbelijanu, koji je sa svojom familijom ovde sahranjen. U pitanju je jedna mala crkva sa osnovom u obliku krsta, ali sa dva sprata. Zbog te svoje dvospratnosti dobila je na visini, tako da oblikom potseća na jermenske zvonike. Donji sprat je korišćen kao grobnica, a gornji je crkva. Na sprat se penje spoljnim stepenicama koje izviru iz fasade. Ova dva stepeništa počinju od ćoškova crkve i susreću se na sred crkve gde su vrata gornjeg sprata. Stepenice su jako uzane i nije baš sve jedno popeti se gore. Nakon obilaska Noravanka usledio je povratak u Jerevan.

57860752.jpg

10072534.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Današnjim danom završili smo sa obilaskom Jermenije i doneli smo odluku da se sutra vraćamo u Gruziju. Prvobitno smo planirali da odemo i do Nagorno Karabaha, s tim da usput obiđemo i neke lokalitete u južnoj Jermeniji. Pre svega hteli smo da vidimo jermenske megalite, tj. tzv opservatoriju iz 6. milinijuma pne, Selimov prolaz, odnosno karavansaraj iz XIV veka, glavni grad Nagorno karabaha Stepankert i manastir Gandzar. Da bi se organizovali da sve to posetimo trebalo nam je malo više para, te smo odustali od posete Nagorno Karabahu. Kad smo već kod Nagorno Karabaha evo i kratkog istorijata sukoba oko ove teritorije. Nakon Oktobarske revolucije, nastalo je rasulo u Rusiji i 1918. god. formirana je Transkavkaska federativna republika, sastavljena od naroda južnog Kavkaza. Pod pritiskom Nemačke i Turske ova Transkavkaska federacija je propala i iste te godine Gruzija, Azerbejdzan i Jermenija su proglasile nezavisnost. Nastupio je buran politički period, kada su se u igre oko južnog Kavkaza uključile i druge države osim Rusije i Turske. Posebno je Britancima zapalo za oko naftno bogatstvo Azerbejdzana. Nastavili su se i tursko jermenski sukobi, ali ovaj put Jermeni nisu mogli da očekuju pomoć Rusije. Takođe su otpočele i teritorijalne svađe sa Gruzijcima i posebno sa Azerbejdzancima. Sve to se završilo tako što su sve tri države postale deo Sovjetskog saveza. Tako je 1920. godine stvorena Sovjetska Jermenija. Mi bar znamo kako su komunisti krojili granice i ne treba da nas čudi što je 1921. god. region Nagorno Karabaha priključen Azerbedzanu iako su veliku većinu stanovništva činili Jermeni. Dok je Sovjetski savez bio moćan naravno da nije bilo većih frka između Jermena i Azera, ali sa Gorbačevim i perestrojkom, tj. sa početkom raspada SSSR-a došlo je i do prvih problema između ova dva naroda. Godine 1988. regionalne vlasti Nagorno Karabaha su donele odluku o secesiji iz Azerbejdzana i priključenju Jermeniji. Azeri su odgovorili napadima na Jermene koji su živeli u Sumgaitu (blizu Bakua). Sovjetske vlasti su pokušale da nekako zavedu mir, ali im to nije uspelo u potpunosti. Otpočelo je masovno prelaženje jermenskog življa iz Azerbejdzana u Jermeniju i Azera iz Jermenije u Azerbejdzan. Malo po malo ovi sukobi su se izrodili u krvavi rat. Godine 1990. Jermenija je izašla iz Sovjetskog saveza, a 1991. god. je Nagorno Karabah proglasio nezavisnost. Jermeni su bili uspešniji u ovom ratu, a 1994. god. uz medijaciju Rusije potpisan je sporazum o prekidu vojnih aktivnosti između Jermenije, Karabaha i Azerbejdzana. Zbog ovog rata, tj. nerešenih međusobnih odnosa granica između Jermenije i Azerbejdzana je zatvorena, kao i granica između Jermenije i Turske, koja je bila saveznik Azerbejdzana. Ko god poseti Nagorno Karabah, dok god ima njihovu vizu u pasošu, ne može da uđe u Azerbejdzan. Takođe Azeri koji žive u Nahčivanu, delu Azerbejdzana koji je fizički odvojen od ostatka zemlje, da bi došli u Azerbejdzan moraju da kruže preko Irana, jer ne mogu da prolaze kroz Jermeniju. Inače Nagorno Karabah, koga Jermeni u stvari zovu Artšakh i koji je de fakto nezavistan, odnosno koji je deo Jermenije, nije priznala ni jedna zemlja, pa čak ni Jermenija.

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Došlo je vreme da napustimo Jermeniju. Za ovo kratko vreme uspeli smo da baš svašta vidimo. Jerevan smo dobro prošpartali, a obišli smo i 15 manastira, tj. arheoloških lokaliteta po unutrašnjosti ove zemlje. Što je dosta dosta je. Nakon što smo se spakovali i regulisali naše obaveze na recepciji taksijem smo otišli do stanice. Inače, hostel Envoj je stvarno dobar, smeštaj nam je bio odličan, bili smo u ogromnom apartmanu, osoblje je veoma profesionalno, ture na koje smo išli su dobro odradili, tako da su za svaku preporuku. Čim se maršutka napunila, krenuli smo ka Tbilisiju. Kombi je bio pun ko šibica, a majstor ga je dzibrio samo tako. Jeste to bila baš brza vožnja, ali i veoma sigurna. Posmatrao sam čiču za volanom i divio mu se kako vozi. Imali smo jednu pauzu u nekoj drumskoj kafanici udzerici. Na granici gruzijskoj službenici opet nije bilo jasno zašto sam prilikom moje prolećne posete ovoj zemlji izvadio vizu i kako sada hoću da uđem bez vize. Pokušao sam da joj objasnim, ali ona me uopšte nije slušala. Pokazivao sam opet odštampan spisak zemalja čiji državljani mogu da uđu u Gruziju bez vize, ali dzabe ona je bila neumoljiva. Brljala je nešto po kompjuteru i listala neke papire, a iza mene se već napravio popriličan red. Na kraju je zvala nekog telefonom. Taj neko je ubrzo došao, pogledao moj pasoš, a onda osuo paljbu po službenici. Ona je pocrvenela i besno udarila pečat u moj pasoš. Pa sestro nisam ti ja kriv što si glupa. Usledila je vožnja po Gruziji, ali tu je Fanđo malo smanjio brzinu. Konačno smo stigli u Tbilisi. Smestili smo se kod Tine, malo odmorili, a onda otišli na ručak. Konačno gruzijska kuhinja. Nakon što smo se dobro nakrkali, malo smo se razdvojili. Ortak je otišao da vidi novu crkvu Tsmindu Sameba, a ja sam krenuo u laganu šetnju Tbilisijem. Pade mi napamet da proverim da li je slučajno proradio Muzej Gruzije, koji je proletos zbog renoviranja bio zatvoren. I gle čuda, posle ko zna koliko godina renoviranja jedan deo muzeja je bio otvoren. Za posetioce je otvorena postavka u kojoj se nalaze najvredniji arheološki nalazi ove zemlje. Uglavnom su tu izloženi zlatni i srebrni predmeti. Postavka je veoma moderna, šta ja znam nije loša, ali nije me nešto oduševila. Osim ove arheološke sale otvoren je i deo muzeja koji je posvećen sovjetskoj, tj. ruskoj okupaciji Gruzije. Ovo je baš bez veze, jer je sve osmišljeno pre svega iz dnevno političkih razloga. Uveče blejanje po tbiliskim kafeima i to bi bilo to.

21684812.jpg

Stara kuća u Tbilisiju

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Danas smo se ponovo malo razdvojili. Ortak je otišao u Mtskhetu, a ja krenuo u još jedan obilazak Tbilisija. Prvo sam bazao starim delom grada u koji još nisam bio, a onda pravac uzbrdo ka aluminijumskom spomeniku Majke Gruzije, koji se nalazi na istom brdu gde i Narikale tvrđava. Tokom tog uspona zadržao sam se kod jedne velike stare crkve, za koju ranije nisam znao. I tako malo po malo, nađoh se kod velikog spomenika Majke Gruzije, koji je verovatno podignut tokom sovjetskih vremena. Majka u jednoj ruci drži posudu sa vinom (time dočekuje prijatelje), a u drugoj ruci drži mač (namenjen neprijateljima). Dalje sam nastavio ka tvrđavi, u koju nisam ulazio jer sam je obišao proletos, i polako se ponovo spustio u grad. Dalje sam otišao u botaničku baštu. Botanička bašta je bez veze, u stvari ona mene nije ni interesovala. Ušao sam samo jer sam provalio da je botanička bašta pusta, a morao sam da se na neko vreme odmorim i izujem. Tokom nekoliko mojih poslednjih putovanja imao sam žešće probleme sa zglobovima na nogama. Čim malo više pešačim krenu da me bole i to onako poprilično. Tako je bilo i ovaj put, nakon onog penjanja na jerevanske Kaskade razvaljivale su me noge. Od malena sam ja imao frku sa zglobovima, a vremenom se izgleda malo to i pogoršalo, a i moj stas prosečnog sumo rvača sigurno im ne prija. Pre ovog puta sam čitavo malo bogatstvo istresao na neke skupocene, anatomske, duboke planinarske cipele, ali dzabe. Izgleda da je došlo vreme da počnem da obilazim evropske metropole, lagana šetnja, pa u nekom kafeu kapućinčić, a ne da se lomatam po Kavkazima i bliskoistočnim vukojebinama. Aha, kad bi se zezali, još se ja ne dam. Nakon ovog kvazi obilaska botaničke bašte krenuo sam dalje po Tbilisiju. Ubrzo po povratku u pansion vratio se i kolega saputnik. Popodne smo otišli do stadiona Dinama Tbilisi jer je on hteo da kupi dres ovog kluba. Inače, Dinamo Tbilisi je nekada bio značajan tim u sovjetskoj ligi, a 1981. godine je osvojio i Kup evropskih pobednika kupova. Do stadiona smo došli metroom, a vratili se peške. Ova poduža šetnja mi je bila interesantna jer se ranije nisam smucao ovim delom grada. Konačno smo stigli u centar, a onda pravac u kafanu na krkanluk.

16699021.jpg

Majka Gruzija

99312276.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Ujutro smo metroom otišli do Didube stanice gde smo savatali maršutku za Kutaisi. Za nekih 4, 5 sati stigli smo u ovaj grad. Taksijem smo otišli do tzv. Đorđevog pansiona. Nakon što smo se smestili Đorđe nam je pozvao taksi, kojim smo otišli u obilazak dva manastira u okolini ovog grada. Prvi je bio Gelati. Osnovao ga je David Graditelj 1106. godine. Ovaj manastir je bio poznat i po tzv. Gelati akademiji. Glavna crkva je posvećena Bogorodici. Konačno sam posetio gruzijsku crkvu u kojoj je bilo sačuvano dosta živopisa. Najznačajnija je freska na kojoj David Graditelj drži u ruci model crkve. Izdvaja se i mozaik iz apside sa Bogorodicom i malim Hristom. Druga manja crkva je posvećena Sv. Nikoli. Ona je bila zatvorena za posetioce, zbog restauracije, ali nakon što su monasi čuli da smo pravoslavci pustili su nas i u nju. I ova crkva ima sjajan živopis. Osim ove dve crkve u okviru manastirskog kompleksa nalazi se još građevina, kao što su trospratna kapela, zvonik, ostaci nekadašnje akademije itd. U okviru južne kapije smešten je grob Davida Graditelja. Komunisti su 1922. godine najurili monahe iz ovog manastira, a ponovo je zaživeo 1988. godine. Ovde se predsednik Gruzije Sakašvili inagurisao 2004. godine.

33782522.jpg

Gelati, crkva Bogorodice

21778825.jpg

Gelati, crkva Sv. Nikole

87055813.jpg

Gelati, zvonik

24215177.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Pri povratku za Kutaisi otišli smo i do manastira Motsameta. Ovaj mali manastir se nalazi na jednoj litici iznad kanjona reke Tskhastsitela. U prevodu naziv ove reke glasi Crvena reka. Ime joj je u vezi sa arapskim masakrom koji se ovde desio u VIII veku. Tada su Arapi poubijane Gruzijce pobacali u ovu reku, koja je od silne krvi postala crvena. Među ubijenim i bačenim u reku bila su i braća David i Konstantin Mkheidze. Prema legendi njihova tela su lavovi doneli do ove crkve. I danas se ovde čuvaju njihove mošti.

47650734.jpg

Motsameta manastir

Nakon razgledanja Motsamete vratili smo se u Kutaisi i otišli u restoran koji nam je Đorđe preporučio. Već sam pominjao da mi se gruzijska kuhinja generalno sviđa, ali im je izbor jela u restoranima prilično ograničen. Uglavnom se kao glavna klopa vrti nekih petnaestak jela. Ovde sam natrčao na nešto novo i odmah to poručio. U pitanju su bile neke kobasice punjene raznim iznutricama, a onda sve to prženo. Kako sam nožem i viljuškom krenu da isečem kobaju, tako je na mene kao gejzir štrcnulo bar pola kile ulja. Majica mi je bila sva u onim narandzastim flekama od masnoće. Šta je tu je nema veze. Međutim, kada sam ustajao zakačio sam kolenom sto i skroz iscepao jednu nogavicu na pantalonama. Inače ja na ovakva putovanja uglavnom ponesem stare pohabane stvari, koje nosim neko vreme, a onda usput bacam. Jezivo sam izgledao, pošteno isflekana majica, iscepane pantalone, neobrijan, izgužvan i musav od silnog puta, ma pravi pravcati klošar. Da idem do hostela da se presvučem nije imalo šanse, pošto se do onde ide nekim strmim stepenicama bar pola sata. Ma bolje da me bude blam, nego da sa svojom kljakavom nogom planinarim do gore. I odosmo mi u muzej. Bilo je interesantno videti zbunjene face zaposlenih u muzeju kada su me spazili, veći klošar sigurno nije stupio do tad u tu zgradu. Muzej je sasvim ok, a zanimljiv i prijatan je bio i razgovor sa jednim od kustosa. Po povratku u hostel obišli smo i najpoznatiju znamenitost Kutaisija, Bagrati katedralu. Čini mi se da radovi na rekonstrukciji nisu nešto mnogo poodmakli od moje prošle posete. Inače, zbog ovih radova Unesko preti da će Bagrati katedralu da skine sa liste svetske kulturne baštine. Po meni Unesko nije u pravu, pošto su sačuvani svi elementi za kompletnu obnovu ove crkve.

16971721.jpg

Bagrati katedrala

Radovi su takođe bili u toku i na Đorđevom hostelu. Izgleda da mu posao dobro ide pošto se bacio na proširenje kapaciteta. Proletos kada sam ovde odseo bio sam nešto bolestan, imao sam neku temperaturu, pa nisam uopšte bio raspoložen za druženje sa svojim domaćinom i ostalim gostima. Ovaj put smo posle kratkog odmora otišli u tu glavnu sobu na čašicu razgovora sa Đorđem. U pitanju je velika soba na kojoj je ogroman sto krcat raznim prospektima i knjigama o Gruziji. Tu su i razglednice iz svih krajeva sveta, koje je dobio od svojih gostiju, fotoalbumi, zatim knjige utisaka itd. Po zidovima su izlepljeni razni posteri Gruzije, zastave raznih zemalja itd. Đorđe je bio uporan da nam pokaže kako se igraju gruzijske domine, tako da sam morao i to da prihvatim. Igra mi se nije nešto posebno dopala, ma potrebna je žešća matematika. Nakon domina nastavili smo sa razgovorom i votkom. Đorđe je sasvim dobar lik, druželjubiv je, spreman da pomogne oko svega, tako da nije čudno da mu biznis dobro ide. Možda je ta njegova ljubaznost u stvari čist profesionalizam, pošto mu nije promaklo da nas priupita da li hoćemo, ukoliko smo članovi nekog putničkog foruma, da preporučimo njegov hostel. Ma naravno da preporučujem smeštaj kod Đorđa. U principu sobe su veoma skromne, ali je sve čisto, sve funkcioniše, on je ljubazan, spreman da vam pomogne oko svega, tako da nema greške. U razgovoru sa Đorđem,a onda i nekim Amerikankama, prošlo je oho ho sati i došlo je vreme da odemo na spavanje, s tim što smo prvo morali da se upišemo u njegovu knjigu utisaka.

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Ujutru smo pozvali taksi i odvezli se do stanice, gde smo uhvatili maršutku za Batumi. Posle par sati vožnje stigli smo u ovaj crnomorski grad. Nakon što smo pronašli smeštaj otišli smo na klopu, tj. na hačapuri adzaruli (moj omiljeni hačapuri). Zatim smo se opet malo razdvojili, kolega je otišao da vidi tvrđavu Gonio, a ja sam krenuo u besciljnu šetnju Batumijem. Popodne smo otišli do obale, malo se brčkali u Crnom moru, malo cirkali u jednom kafeu, a onda napravili jednu dugačku šetnju obalom sve do luke, a zatim i do kafane u kojoj smo danas ručali. Posle večere smo još malo landrali Batumijem, a pre povratka u hotel svratili smo i na adzarske baklave.

76481441.jpg

Batumi

71556956.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Sabajle smo peške otišli do poslovnice turske autobuske kompanije Luks Karadeniz. Odatle smo minibusom ove kompanije krenuli ka Trabzonu. Stali smo na prvoj pumpi da bi sipali gorivo. Vozač je sa dva točka stao na nekakav podest u totalno iskrivio bus na jednu stranu. Razlog za to je da bi stalo što više goriva, jer je u Turskoj benzin znatno skuplji. Kada smo konačno nasuli gorivo nastavili smo dalje i ubrzo došli na granicu. Gruzijsku kontrolu smo vrlo brzo prošli, ali na turskoj nas je sačekao pakao. Hiljade ljudi se tiskalo oko jednog šaltera. Probali smo da tu nešto izmuvamo, pa smo se pravili blesavi, kao jer i mi stranci treba tu da čekamo. Turčin nas je odjebao iz prve. Postojao je još jedan šalter na kojem su kontrolisani putnici koji idu kolima. S vremena na vreme je turski pandur, koji je stajao ispred ovog punkta, po nekog poznanika pustio na taj šalter. Šofer našeg minibusa je uzeo od nas dvojice pasoše i odneo ovom žandaru ne bi li nas kao strance pustio da tu prođemo. Ovaj je pregledao naše pasoše i vratio ih šoferu. I od ovog smo dobili dvojku. Možda grešim, ali sam ubeđen da bi nas pustio da smo neki zapadnjaci i da nas je odjebao samo zato što smo iz Srbije. Šta je tu je pravac u red, u gužvu, svađu i gungulu. Jedna ruska baba je bila uporna da pređe na onaj šalter na koji smo i mi neuspešno pikirali. Naravno kao i nas turski žandar je otkačio i rusku babu, ali je za razliku od nas baba odbijala da se pomeri. Onda je pandur hteo da je privede, te je došlo do guranja i rvanja, ali ruska baba je bila jača od turskog pandura. Tek kad mu je stiglo pojačanje uspeli su da je odvedu. I tako red se otegao, ma kakav red, nema tu reda, svi se guraju, laktaju, pravi haos. Ženturače su još gore od muškaraca. Uz svo to guranje, svi se nešto deru i blebeću na gruzijskom. Nema veze ko je kad došao, ko je bio pre tebe, a ko posle tebe, svi idu samo na silu. E pa ako je tako, ako se silom i snagom dolazi do šaltera, pa tu sam bar dobar, nema problema. I tako dokopah se šaltera, te dobih pečat u pasoš i uđoh u Dzumhurijet.

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Posle nekog vremena su i ostali malobrojni putnici našeg busa uspeli da prođu graničnu kontrolu, te smo nastavili dalje. Međutim, ubrzo smo stali na jednom pustom parkingu, gde je čekalo par automobila. Tada su putnici i šofer počeli da vade skrivene cigarete iz busa. Ljudi moji, koliko je cigareta bilo sakriveno ne možete da verujete, bus je bio krcat duvanom. Cigarete su brzo pretovarene u automobile koji su tu spremno čekali, a dalji put smo nastavili samo nas dvojica, jedan bračni par i jedna žena. Posle par kilometara bus je riknuo. Vozač je prvo mobilnim pozvao pomoć, a onda je ispod mašine rasprostro ono ćilimče za molitvu i bacio se na popravku. Ubrzo su kolima došla dva majstora sa rezervnim delom. Šofer je onaj bračni par i onu ženu strpao u auto od majstora i odvezao ih u Trabzon, jer su žurili da im ne pobegne bus za Bursu. Mi smo ostali sa majstorima koji su za par minuta otklonili kvar. Krenuli smo, ali posle svega par kilometara bus je opet stao. Majstori su odmah zaustavili prvi minibus koji je naišao da nas dvojicu poveze do Trabzona. Nakon desetak minuta vožnje došao je do nas kondukter i tražio da mu platimo za vožnju. Mi smo to odbili jer smo videli da mu je jedan od majstora dao lovu za nas. Kondukter odlazi do vozača, nešto se domunđavaju, pa opet dolazi do nas i saopštava nam da nisu uzeli pare od majstora i da moramo da platimo karte. Mi smo ga ponovo odjebali. Vozili smo se još neko vreme, a onda stali radi pauze u neku drumsku crnomorsku kafanu. Čim smo izašli napolje, startovao nas je brkati šofer i tražio pare za vožnju. Pošto nismo hteli da platimo on je naredio kondukteru da izvadi naše rančeve, vožnja za nas jok. Ortak kreće nešto da drami i da se dere na šofera, a meni sve to komično. Onda je moj saputnik krenuo da fotografiše registraciju na busu, a šofer i kondukter su pokušavali da svojim telima zaklone tablice. Okolo se skupila gomila Turaka, galama neopisiva, ma piš živi. Onda smo svi ušli u kafanu, ja sam otišao za šank da naručim donere, a ortak je nastavio da se raspravlja za buljukom Turadije. Zatim kreće još žešća komedija. Ovaj moj je primetio da se prisutni posebno razblebeću kada se spomene reč policija. Pošto im je očito frka od policije on se okreće meni i pita me da šatro zovemo policiju. Pošto sam ja za šankom gde čekam has, a on na sred kafane, krećemo da se dovikujemo, tj. da vodimo debilan razgovor i to na nekoj čudnoj jezičkoj mešavini i to onako jasno i razgovetno da bi nas Turci razumeli. Poenta je samo što češće u dijalogu pomenuti reč policija. Posle nekog vremena plan se pokazao kao uspešan, nastala je gungula oko šofera. Njih bar desetoro je blebetalo u isto vreme, a onda ih je neki baja, koji je tu neki autoritet, sve ućutkao i zatražio da pogleda naše karte, koje smo kupili u Batumiju. Mi smo mu ih dali, pa su ih onda kao nešto pručavali i na kraju nam se taj tip obratio rečima ,,Komšije Srbi, u pitanju je nesporazum, vi ste u pravu možete da nastavite dalje do Trabzona. I tako mi pobedonosno ubacujemo ponovo stvari u bus i to cereći se i podjebavajući namunjenog šofera i konduktera. Inače, ceo ovaj performans je izveden zbog neke baš sića love, ali nekad ti prosto dosadi da te kao stranca vaćare, pa rešiš da zabeloglaviš.

72245970.jpg

Ne slikaj mi tablice

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Vozili smo se neko vreme kada je i ovaj bus stao. Verovali ili ne i on se pokvario. Inače, mal te ne svi turski busvi su odlični, komforni, ma bolji od naših nekoliko puta. Takvi su bili i ovi kojima smo se vozili od Batumija do Trabzona. Verovatno se jako retko ovi kvarovi dešavaju, a kakva li je tek verovatnoća da ti u jednom danu riknu dva busa. Izašli smo iz vozila i pretovarili se u prvi sledeći bus koji je naišao. Konačno smo stigli u Trabzon. Taksijem smo otišli do hotela, gde sam odseo prošli put, međutim nije bilo mesta. Inače, Trabzon je turski centar prostitucije i pun je dama koje se bave tim najstarijim zanatom. Sve one su iz zemalja bivšeg SSSR-a, a Turci ih sve nazivaju Nataša. Tako su brojni jeftini hoteli u ovom gradu u stvari nezvanični bordeli. Oni hoteli u kojima se ne obavlja ova zabranjena rabota, kao znak raspoznavanja na recepciji imaju istaknutu tablu sa nekakvim surama iz kurana. Ovaj naš nije imao te sure, bio je rupa samo takva, ali je bio veoma jeftin. U Trabzonu smo prvo posetili muzej koji je smešten u nekadašnjoj porodičnoj kući nekog grčkog bankara s početka 20. veka. U pruzemlju se nalazi arheološka postavka, a na gornjim spratovima su predmeti iz mlađih perioda. Dalje smo obišli crkvu Sv. Ane i nekadašnju katedralnu crkvu Bogorodice Hrisokefalos (sada dzamija). Zatim smo prošli pored bedema Trapezunta, Trabzonovog stadiona i posle dugačke šetnje stigli do najznačajnijeg spomenika ovog grada, do crkve Svete Sofije. Nakon razgledanja ove sjajne crkve seli smo u obližnji restoran na kaficu. Tu smo zapazili da ljudi za susednim stolom jedu neko jelo koje nam se učinilo zanimljivim, te smo i mi to naručili. Jelo se zove kujmuk, nekakav rastopljeni sir, kačkavalj, sa valjda puterom. Veliku bakarnu posudu, punu tog vrelog kačkavalja, doneli su nam na sred stola, a mi smo drvenom varjačom razvlačili, tj. namotavali taj topljeni sir i mazali na hleb. Bilo je ukusno, sito, jeftino, ma baš dobro. Usledio je povratak i dok smo stigli do hotela već je uveliko pao mrak.

69432970.jpg

Trabzon

59999328.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Napravi nalog ili se prijavi sa postojećim kako bi komentarisao/la

Potrebno je da budeš član naše zajednice kako bi ostavio/la komentar


  • Posetili nedavno   0 članova

    Niko od registrovanih članova ne gleda ovu stranicu.

  • Naša statistika

    26504
    Ukupno tema
    887648
    Ukupno poruka