baki70

Zakavkazje & Anadolija

59 poruka u ovoj temi

Pošto su drugari forumaši proglasili jedan od mojih putopisa za najbolji u ovoj godini nemam više prostora za vrdanje, te evo započinjem novi putopis.

Kao i proletos i ovaj put sam se uputio na Kavkaz. Tada sam prilično dobro išpartao Gruziju, a ovaj put akcenat je bio na Jermeniji. Za razliku od prethodnog putovanja kada sam išao sam ovaj put sam krenuo sa mojim starim saputnikom, sa kojim sam do sada izobilazio dosta toga po Bliskom Istoku. Ujutro smo u Beogradu seli u voz i stigli do Sofije, gde smo uhvatili bus za Stambol i sabajle eto nas u Stambolu. Za razliku od mog proletošnjeg putovanja sada nema lutanja. Sve je već apsolvirano. Prvo na Bujuk otogaru kafica, toalet, promena evra u lire, pa metro i pravac Emnijet otogar. Tu smo kupili karte za Tbilisi. Pošto je autobus kretao u 13 h imali smo fore da malo procunjamo Istanbulom. Budući da smo obojica više puta bili u ovom gradu i da smo ga dobro išpartali, odlučili smo da se peške spustimo do obale mora, tj. do tzv. Jeni Kapi. Tako smo izbili na more i krenuli u šetnju duž keja. Odjednom je na nekih petnaestak metara od obale jato delfina počelo da iskače iz vode. Prizor mi je delovao neverovatno, delfini tako blizu obale u sred dvadeset milionskog grada. Krenuo sam besomučno da fotografišem, ne bi li ovu scenu uslikao. Ali, dok moj krš od fotoaparata opali ovi su ko zna koliko metara pod vodom. Uspeo sam samo da uslikam uzburkanu vodu, ili krajičak peraja i naravno sve to mutno. Na kraju sam pobrisao sve moje pokušaje fotografisanja delfina i krenusmo dalje. Tako smo stigli do ostataka vizantijskih bedema, koji su nekada branii prilaz sa mora. Tu smo se malo verali po njima, malo ih fotografisali i na kraju pođosmo natrag. Usput smo videli jedan lep kafe sa baštom u debeloj ladovini. Stolovi su bili razmešteni na finom travnjaku ispod jednog ogromnog drveta. Međutim, bio je zatvoren. Malo smo se razočarali, ali smo ipak seli za jedan sto da predahnemo. Onda mi je pala ideja da se izujem. Uh kako je dobro skinuti cipele posle više od jednog dana neprekidnog nošenja, a trava pomalo mokra, hladnjikava, ma milina. Jeste čobanski, al je lepo, a i niko me nevidi. Nakon što sam odmorio napaćene noge, uredno sam ih istretirao vlažnim maramicama. Jebiga, od Beograda do Tbilisija, tj. skoro tri dana puta, kompletna higijena se zasniva na vlažnim maramicama. Usledio je povratak na našu stanicu. Cela ova šetnja nije bila baš naivna, prešli smo bogami podosta. Na ekstra musavoj stanici u ekstra musavom restoranu popili smo po par kafa, a i po čaj. Ne pijem ja čaj, al nisam znao šta više da pijem. Prvo duplu kafu, pa posle nekog vremena kafu i kiselu vodu, pa onda kafu i ovaj put koka kolu. Nisam mogao više kafe i šta ću nego čaj. Ih da ima piva, pa udri, mogao bi ceo dan da čekam bus. Kada je došlo vreme da se krene procenili smo da bus neće biti pun i iskusno zauzeli po dva sedišta. Tokom duge vožnje malo sam blejao kroz prozor, malo čitao, pijuckao kafice, malo dremkao. Bilo je i više pauza za cigarete, klopu, toalet i negde pred zoru stigosmo na granični prelaz Sarpi.

11139428.jpg

Umesto delfina, evo slike brodova u tem Bosforu.

Izmenjeno (baki70)
4

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Tursku kontrolu smo prošli bez problema, ali gruzijsku službenicu je bunila moja stara gruzijska viza iz aprila. Naime, malo pošto sam se vratio iz Gruzije ukinuta je viza za građane Srbije. Ja sam čak otštampao, sa zvaničnog sajta gruzijskog ministarstva spoljnih poslova, spisak zemalja za koje nije potrebna viza, a na kome se nalazi i Srbija, ali dzabe. Posle razmišljanja, telefoniranja, domunđavanja za kolegama i nošenja mog pasoša negde, konačno mi je vraćen pasoš sa lupljenim pečatom da sam ušao u Gruziju. Kada sam proletos bio u Gruziji ovaj granični prelaz je bio u sred građevinskih radova i grozno je izgledao, a sada je sve gotovo i svetski je napravljen. Nastavili smo dalje ka Tbilisiju. U Gruziji smo pravili dve pauze. Negde posle Gorija primetio sam da je urađen i dobar deo autoputa, koji je tokom moje prethodne posete bio u izgradnji. Negde oko 13 h stigli smo u Tbilisi, na stanicu Ortačala. Tu smo savatali taksi i odvezli se do centra grada, tj. do našeg smeštaja u Tininom pansionu. Usledilo je raspakivanje i najzad tuširanje. Čim smo se malo sredili, pošto nema dangube, pravac u razgledanje Tbilisija. Proveo sam ortaka u obilazak znamenitosti ovog grada, a onda je došlo vreme za večeru. Stari dobri restoran, ili ti na gruzijskom, tj. ruskom hinkalni dom, u kome sam proletos bio redovan gost. Ništa se nije promenilo od onda, osim što je izbačen jelovnik na ruskom i umesto njega napravljen novi na engleskom. Pošto sam ustanovio da sam sva glavna jela iz menia već isprobao, osim jednog, naručio sam to jelo, bez da sam se nešto posebno raspitivao o čemu se radi. Shvatio sam samo da je u pitanju piletina. Posle dosta čekanja dobio sam celo pečeno pile. Šta je pile za mene, smešno, međutim poučen ranijim iskustvom da je gruzijska klopa ok, ali da su porcije male, ja sam naručio i silna neka predjela, tako da sam dok je stiglo pile već bio sit. Naravno nisam se obrukao pojeo sam i pile. Pošto sam dok sam čekao pile popio već dosta piva i nije mi se više pilo, naručio sam neko gazirano gruzijsko bezalkoholno piće. Oni ga zovu jednostavno limunada i piju ga uz sve živo, uz klopu, uz votku, a video sam i uz pivo. Nekoliko Gruzijaca mi je to piće preporučivalo, a jedan ga je nazvao gruzijska fanta. Pravi se u par varijanti, tj. u nekoliko boja. Ja sam dobio neko zeleno i to ne da je zeleno, nego baš zeleno i to onako neprirodno. Očekivao sam nešto bez veze, nalik na one naše stare klakere i kabeze, međutim bilo je sasvim ok. Šta više baš je dobro i nije neka imitacija sprajta, fante i sličnih pića, nego je stvarno originalan ukus. Posle večere pravac u pansion i najzad spavanje u pravom krevetu posle tri dana akanja.

24066115.jpg

Tbilisi

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Posle standardno dobrog tininog doručka nabacili smo rančeve na leđa, uhvatili taksi i odvezli se do Ortačala stanice. Tu nas je odmah startovao taksista kome su falila još dva putnika za Jerevan. Dogovor je brzo postignut, a cena je bila ista kao da idemo maršutkom. Sa nama u taksiju vozile su se još dve Jermenke, majka i ćerka. Skroz su bile ok, te nam je put prošao u zanimljivom razgovoru sa njima. Posle nekog vremena stigli smo do graničnog prelaza Sadaklo, gde smo relativno brzo izvadili jermensku vizu i našli se u Jermeniji. Putevi kojim smo išli nisu bili neki, priroda je lepa, a gradovi kroz koje smo prolazili su očaj živi. Sve je ili sivo ili zarđalo, zapušteno, neke razorene fabriketine, krda krava u sred grada itd. Takođe sam primetio znatno više lada, moskvića i drugih ruskih vozila nego u Gruziji. Posebno su me oduševljavale one stare maršutke sa plinskim bocama na krovovima.

50394363.jpg

Maršutka

Dalje smo se vozili Debed kanjonom, a onda smo prošli i pored grada Spitaka, koji je žestoko nastradao u zemljotresu 1988. godine (epicentar je bio blizu ovog grada). U tom zemljotresu je izginulo preko 25.000 ljudi. Tada su iz celog sveta upućene spasilačke ekipe i humanitarna pomoć. Vojni avion sa humanitarnom pomoći, koji je poslala Jugoslavija srušio se nedaleko od Jerevana. Celokupna sedmočlana posada je poginula. Kasnije je podignut spomenik u znak sećanja na ove naše pilote. Put do Jerevana nije baš kratak, ili se meni nešto odužio. Kada smo stigli u jermensku prestonicu, suprug, tj. otac naših saputnica, koji ih je čekao, smestio je i nas u svoj auto i odvezao do hostela. Inače baja vozi Tojotu Lend Kruzer, tako da nije bilo frke za prtljag. Smestili smo se u Envoj hostel, koji je verovatno najbolji, a svakako je najpopularniji hostel u ovom gradu.

Izmenjeno (baki70)
1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Nakon što smo se nauživali u pogledu (čitaj nakon što smo došli do daha posle pentranja), krenuli smo kroz zanimljiv park, koji je prepun kojekakvih sprava i aparata za dečju zabavu, tj. luna park. Tu su bili i štandovi sa slatkišima, sladoledima, kafei itd. Na kraju parka nalazi se ogromni 23 metra visoki spomenik Majke Jermenije, sa mačem u ruci i pogledom usmerenim ka turskoj granici. Ona je zamenila Staljinovu skulpturu koja je tu stajala do 1967. godine. Prilikom rušenja Staljinovog spomenika poginula su dvojica vojnika. Tada se pričalo da i mrtav Staljin iz groba nastavlja sa likvidacijama. U ogromnom postamentu na kome se nalazi Majka Jermenija, smešten je vojni muzej, a okolo spomenika su raspoređeni sovjetski tenkovi, rakete, avioni i naravno ,,Staljinove orgulje,, tj. kaćuše. Prilikom povratka prošli smo i pored čitavog niza spomenika sovjetskim herojima iz II svetskog rata, a tu je našao mesto i spomenik izginulim sovjetskim borcima u Afganistanskom ratu.

18092621.jpg

Majka Jermenija

Kada smo se spustili, opet Kaskadom dole, otišli smo i do dela grada gde se nalazi predsednička palata, skupština, zgrada akademije nauka i gomile stranih ambasada. Odatle smo rešili da se namerno dužim putem vratimo natrag i da malo prođemo ne baš centrom grada. Razlika je drastična, za razliku od užeg centra koji je baš lep, čist i sređen, ovde je sve znatno musavije, oronulije i mnogo skromnije. Uveče smo po preporuci lokalaca otišli do restorana Stari Jerevan. Navodno je to jedan od boljih restorana u Jerevanu, na šta ukazuju i slike po zidovima na kojima se gazda fotografisao sa jermenskim patrijarhom (valjda je to titula njihovog glavnog crkvenog starešine), sa francuskim predsednikom, sa Medvedevim itd. Ambijent je prijatan, sve je u etno fazonu, osoblje je u nekakvim nošnjama. Naravno za aperitiv sam naručio konjak Ararat i stvarno je dobar, mnogo dobar. Mislim da sam od nekog Jermenina čuo da je navodno Čerčil ljuštio ovo piće samo tako i da je jednom prilikom, kada su ga pitali za njegovu dugovečnost i vitalnost, izjavio da su za to zaslužni jermenski konjak i kubanske cigare. Na kraju večere se ispostavilo da je samo konjak i bio dobar. Hrana je bila truba, a porcije bezobrazno male. Napominjem da smo se prethodno, tokom puta, raspitivali o jermenskoj kuhinji i naručili smo baš hranu koju nam je više Jermena preporučilo. Inače u restoranu je bio i orkestar koji je takođe bio u narodnim nošnjama, a koji je svirao na nekakvim starinskim, tradicionalnim instrumentima. Ne razumem se nešto u muziku, ali pojedine pesme su meni zvučile mnogo slično balkanskim. Par pesama su bile baš nalik našim vranjanskim. Balkanske, kavkaske, ma čini mi se da je sve to ipak pusto tursko. Za susednim stolom je sedela jedna grupica sredovečnih libanskih i egipatskih Jermena. Nakon što smo se upoznali usledila je njihov priča o teškoj istoriji srpskog i jermenskog naroda, o brojnim stradanjima oba ova naroda, bla, bla, bla i naravno nekoliko tura nazdravljanja. Bili su prijatni ljudi, a razgovor sa njima je bio zanimljiv. Dobro je prošla ponoć kada smo se vratili do hostela. Ostao sam ispred da ispušim još jednu pljugu. Ubrzo mi je prišao momak koji radi na recepciji i čim je saznao da sam iz Srbije počeo je da me bombarduje pitanjima o Emiru Kusturici. Veliki je fan našeg slavnog reditelja. Ubrzo smo ustanovili da samo nije gledao ,,Oca na službenom putu,, te me je zamolio da na njegovom računaru ukucam tačan naziv filma, a onda je on za par minuta pronašao na netu film, a takođe i ruski prevod. Od njega sam čuo da je Kusta veoma popularan u Jermeniji, da je više puta bio u ovoj zemlji i da ga ovde doživljavaju kao prijatelja jermenskog naroda. Takođe sam čuo i da u čuvenoj fabrici konjaka Ararat, postoji neka fora da poznatim javnim ličnostima, obično stranim državnicima, poklone bure konjaka, koje stoji u fabrici i istaču im kada ovi to zatraže. Takvo jedno bure dobio je i Emir Kusturica.

20872869.jpg

Fabrika konjaka Ararat

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Za danas smo planirali da prvo posetimo tvrđavu Erebuni koja se nalazi u predgrađu Jerevana, a izgrađena je tokom tzv. Urartu kraljevstva (900 - 600 pne). Inače, prema legendi u drevna vremena postojao je titan Bel, koji je bio najmoćniji od svih titana i koji se, potčinivši sve ostale titane, proglasio vladarem Vavilona. Titan Hajk se jedini pobunio protiv njega i svu svoju familiju, ukupno njih 300 odveo je na sever u zemlju Ararat. Ovu teritoriju koju su naselili nazvali su Hajk po svom vođi. Otuda danas Jermeni svoju državu nazivaju Hajastan. Posle nekog vremena Bel je poveo jaku vojsku na Hajkovu zemlju. Došlo je do bitke u kojoj je Hajk ubio Bela i porazio njegovu vojsku. Pošto u legendama često ima i po nešto istine, neki istoričari ovu bitku smeštaju u 2292 pne. Današnja zvanična istorija Jermenije povezuje ovu državu i jermenski narod sa već pominjanom zemljom Urartu. Centar ove drevne države bilo je jezero Van u današnjoj Turskoj. Urartu je takođe poznato i kao Van kraljevstvo. Inače, Urartu kultura spada u jednu od brojnih tipičnih bliskoistočnih kultura. Tokom svoje istorije Urartu je najviše ratovao sa Asircima, da bi nakraju 585. pne. njeno postojanje prekinuli Međani. Do tvrđave Erebuni smo došli taksijem. O ovoj tvrđavi nisam ništa znao pre svog dolaska i nisam imao neka velika očekivanja, međutim prijatno me je iznenadila. Podignuta je 782 pne. Nalazu se na jednom uzvišenju, a izgrađena je od grubo tesanog crvenkastog kamena. Bedemi su prilično veliki i moćni. Na nekoliko mesta nalaze se natpisi u kamenu na klinastom pismu. Takođe ima i sačuvanih fresaka, koje su u prilično lošem stanju i koje su loše zaštićene. Dobrim delom su unakažene grafitima i potpisima raznih maloumnih posetilaca ove tvrđave. Sve u svemu bio sam veoma zadovoljan posetom ovom Urartu utvrđenja.

60880539.jpg

Erebuni

34966530.jpg

13134121.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Nakon što su Međani uništili Urartu kraljevstvo sledi period kada Ahemenidska Persija vlada svim ovim oblastima. Naravno Persijance će da skrlja Aleksandar Veliki, koga će da naslede njegovi dijadosi, tj. na ovim prostorima Seleukidi. Artašes I (189 - 160 pne) uspeva da stvori nekakvu jermensku državu. Inače, kod ovog vladara je pronašao utočište od rimskog progona čuveni kartaginjanin Hanibal. Najveći uspon ova jermenska država je imala tokom vladavine Tigrana II (95 - 55 pne). Međutim, ubrzo se našla u sred sukoba onovremenih velikh sila Starog Rima i persijskih Parćana. Jermenija uspeva da nekako lavira i da kako tako opstaje dugo vremena. Bilo je perioda kada je bila porobljena i od jednih i od drugih, kada je bila saveznik sa jednima, a protivnik drugih i obrnuto. Godine 52. Trdat I, brat kralja parćanskog, proglašava se kraljem Jermenije i to je početak dinastije Aršakuni. Zatim dolazi do promena u Persiji, Parćane zamenjuju Sasanidi, koji će nastaviti borbu sa Rimljanima i to takođe uspešno. Kao što su nekada Parćani pobeđivali Rimljane, Sasanidi im nanose još veće i sramnije poraze. Jermenija je opet u sred sukoba dve velike sile. Posle Trdata I ređaju se razni kraljevi dinastije Aršakuni. Od 279 do 287 god. vladao je Hosrov II. On je stradao u zaveri koju su organizovali Sasanidi, a ubio ga je jermenski princ Anak Partev. Nakon te zavere ubijen je Anek Partev, kao i cela njegova familija, osim njegove bebe Grigorija, koga je spasila dadilja. Grigorije je odrastao u Cezareji, u Kapadokiji i tu je primio hrišćanstvo. Kasnije je stupio u službu jermenskog kralja Trdata III. Kada je saznao da je Grigorije hrišćanin Trdat ga je podvrgao mučenju ne bi li se ovaj odrekao svoje vere. Grigorije je bačen u duboku podzemnu tamnicu u Kor Virapu, gde je ovaj među zmijama i škorpijama, bez hrane živeo 13 godina. kada se Trdat III razboleo od neke teške i neizlešive bolesti njegova sestra je sanjala da jedino može da ga izleči Grigorije. Grigorije je to i učinio, a kralj Trdat je prihvatio hrišćanstvo. Tako je 301. godine hrišćanstvo proglašeno zvaničnom religijom Jermenije, a Grigorije od tada Lusavorič (iluminator, prosvetitelj) je postavljen za prvog Katolikosa (patrijarha) Jermenske apostolske crkve. Eto tako je Jermenija postala prva hrišćanska država u svetu.

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Posle Erebuni tvrđave taksijem smo otišli do katedrale Surp Grigor Lusavorič. Ova velika moderna crkva posvećena, je kome drugom nego gore pominjanom, Grigoriju prosvetitelju. Podignuta je 2001. god u čast proslave 1700 godina hrišćanstva u Jermeniji. Ne volim nešto moderne građevine, tako da smo na brzaka razgledali ovu crkvu i nastavili dalje, prethodno naprvivši kratku stanku u jednom kafiću.

89105904.jpg

Crkva Grigorija Lusavoriča

Sledeća na redu bila je Plava dzamija. Ova dzamija je izgrađena 1765. godine od strane persijskog guvernera Huseina Ali Kana. Iako sam do sada vide puno iranskih dzamija ni ova mi nije bila nezanimljiva. U pitanju je građevina čija je kupola i fasada pokrivena raznobojnim keramičkim mozaikom pretežno plave boje. I minaret, koji je visok 24 metra je takođe sav prekriven tim keramičkim pločicama. U sredini kompleksa je centralno dvorište sa dosta zelenila. U sklopu dzamije nalazi se Iranski informativni centar. Jermenija je zemlja koja ima odlične odnose sa Iranom. Za ove njihove dobrosusedske odnose saznao sam još pre par godina kada sam obilazio Iran. Tada sam u Isfahanu posetio Muzej jermenske nacionalne manjine u Iranu. Jedan deo postavke se bavi i turskim genocidom nad Jermenima. Takođe u Muzeju šehida u Teheranu (muzej posvećen stradalim borcima u Iransko - iračkom ratu) nisu zaboravljeni ni Jermeni koji su poginuli u tom ratu. Upravo zbog tih dobrih međusobnih odnosa jedino je jermenskoj manjini u Iranu dozvoljeno da za svoje potrebe uzgajaju svinje i da prave alkohol.

65852861.jpg

Plava dzamija

Kao što rekoh Jermenija, osim što ima dobre odnose sa Iranom, ima i jako dobre odnose sa Rusijom, a takođe dobro stoji i sa Amerima i Zapadnom Evropom. Alal vera na spoljnoj politici kad su uspeli da sa svima ovima budu dobri. Što se tiče odnosa sa susedima tu je već drugačija situacija. Zbog rata sa Azerbejdzanom oko Nagorno karabaha zatvorena je granica između ove dve zemlje, kao i sa Turskom koja je podržavala Azerbejdzan. Tako u Jermeniju možete ući jedino preko Gruzije ili Irana. Sa Gruzijom imaju korektne odnose, ali koliko sam vide međusobno se baš i ne mirišu. Čuo sam dobar vic na tu temu. Pita unuk Jermenin svoga dedu ,, Zašto za vreme SSSR-a ni jedan Jermenin nije poslat u Svemir, kao sovjetski kosmonaut,,. Deda mu na to odgovori da je dobro što je tako. Da je kojim slučajem neki Jermenin poslat u Svemir, svi Gruzijci bi pocrkali od muke i zavisti. A kada bi se to desilo sa Gruzinima, svi Jermeni bi poumirali od radosti. E, a u tom slučaju Azerbejdzanci bi zauzeli čitav Kavkaz.

1

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Elem, posle Plave dzamije krenuli smo ka crkvi Surp Sargis (19. vek) i ka kanjonu Hrazdan. Usput smo svratili na jednu pijacu. Kao i svaka pijaca i ova je živopisna i zanimljiva. Tu sam pazario jermenski sudzuk. Pomalo, samo izgledom, podseća na naš. U pitanju su orasi nanizani na kanap, a preko njih je gumenasti braon sloj koji ih spaja. Ta braon smesa se dobija iz grožđa, tokom nekog vinogradarskog procesa (nisam shvatio o čemu je reč). Ova poslastica je popularna i u Gruziji, ali je oni drugačije zovu. Inače, Jermeni u šali za sudzuk kažu da je to jermensko snikers.

61635402.jpg

Pijaca

Posle pijace stigli smo do crkve i kanjona. Sa druge strane kanjona nalazi se ogromna fabrika konjaka Ararat, kao i prilično veliki stadion Hrazdan. Pri povratku smo svratili u neki restoran, gde smo nastavili da se upoznajemo sa jermenskom kuhinjom. Ovaj put dolme, jagnjetina itd. Šta ja znam, nisam ni ovaj put bio nešto oduševljen. Inače, tokom boravka u Jermeniji probao sam nekih pet vrsta njihovih piva i sva su mi se dopala. Posle klope usledio je kratak predah u hostelu, a zatim smo otišli do Matendarana, tj. do muzeja (biblioteke) starih rukopisa. U njemu se čuva više od 17.000 jermenskih rukopisa i oko 100.000 drugih srednjovekovnih i modernih (grčkih, rimskih, iranskih, arapskih itd.) Prvi Matendaran za jermenske tekstove osnovao je Sv. Mesrop Maštoc u Ečmijazdinu u V veku. Mesrop Maštoc je čovek koji je 406. godine stvorio jermenski alfabet od 36 slova. Ispred muzeja se nalazi spomenik posvećen Maštocu, a iza njega su postavljene još 6 statua poznatih jermenskih učenjaka (filozofa, geografa itd.).

74896852.jpg

Spomenik Mesropu Maštocu ispred Matendarana

Pod tremom muzeja nalazi se desetak reprezentativnih hačkara. Hačkari ili kačkari su kameni spomenici, tj. kamene ploče na kojima se nalaze ugravirani krstovi i razni ornamenti, prepleti, rozete itd. Prvi put se pojavljuju u IX veku. U početku su postavljani radi obeležavanja nekog važnog događaja, kao što je recimo izgradnja crkve, nekakva vojnička pobeda itd, da bi s vremenom postali nadgrobni spomenici. Osim hačkara ispred muzeja se nalazi i jedan višap (u prevodu zmaj). Višapi su veliki kamenovi isklesani, da kažemo, u obliku ribe. Bili su predmet obožavanja još u praistorijskim vremenima, a obično su postavljani pored izvora i kanala. Inače, Matendaran je bio tog dana zatvoren, što smo znali, ali smo došli pre svega zbog ovih hačkara. A i ne znam šta čovek može da vidi zanimljivo u muzeju rukopisa. Uveče smo otišli do nekog jermensko sirijskog restorana. Reših da se malo potsetim sirijske kuhinje. Izabrao sa humus i felafel. Humus je predjelo od leblebija, da kažemo neka vrsta gustog pikantnog sosa. Felafel se takođe pravi od mlevenih leblebija i kojekakvih začina. Naprave se kugle od te smese i prže se u ulju. Pošto ovde nisu neke porcije, a i pošto ja nisam vegeterijanac, naručio sam i basturmu (dimljeno suvo meso), a i kakav bi to obrok bio bez mesa.

61556283.jpg

Hačkar

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Još u Beogradu smo rešili da neke od jermenskih znamenitosti obiđemo putem izleta koje organizuje naš hostel. Izleti nisu bili skupi. Doduše u sopstvenoj režiji bi to izašlo nešto jeftinije, ali bi se mnogo više akali. Takođe, ne bi mogli da sve to obiđemo u tako kratkom vremenu, te bi morali da ostanemo koji dan duže. Kada smo sve to sabrali ovi izleti su nam se učinili najboljom opcijom. Za ovaj dan trebali smo da obiđemo manastire Sanahin, Hagbat i Akhtalu. Sva tri se nalaze u severnom delu Jermenije, a Sanahin i Hagbat su uvršteni u Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Osim nas dvojice na izlet je išao i jedan Poljak, jedan Belgijanac i francusko holandski par. Tokom vožnje kombijem Poljak je uspeo, uz saglasnost svih nas, da ubedi vodičicu da se proširi današnji izlet sa obilaskom još dva manastira Gošavank i Hagharcin. Inače, cela naša ekipa je bila ok, sve su to prevejani putnici, tako da je atmosfera bila odlična. Pošto je došao na red obilazak srednjevekovnih crkava Jermenije, po čemu je ova zemlja i najpoznatija, red je da nastavim sa kratkim prikazom jermenske istorije tokom ovog perioda. Dakle, vremenom se Rimsko carstvo raspalo. Tako se Jermenija opet našla između dve sile, Vizantije i Persijanaca. Zatim dolazi do IV Halkedonskog sabora, na kome se raspravljalo o Hristovoj prirodi. Jermenska crkva se svrstala među monofizite. Krajem VII veka Jermenija potpada pod arapsku vlast. Godine 885. Ašot Bagratuni se kruniše za kralja i obnavlja jermensku nezavisnost. Ova dinastija traje do 1045. godine, kada Vizantinci svrgavaju poslednjeg Bagratuni vladara Gagika II i osvajaju tadašnju jermensku prestonicu Ani. Uspeh Vizantije nije bio dugotrajan, pošto ih 1071. god. u bici kod Mandzikerta pobeđuju Turci Seldzuci, koji su se od tad proširili po Maloj Aziji. Krajem XI veka u dešavanja na Bliskom Istoku, između Vizantije i Seldzuka, uključuju se i krstaši. Takvu situaciju koriste Jermeni nastanjeni u Kilikiji, koji formiraju svoju državu. Početkom XIII vek, za vreme vladavine gruzijske kraljice Tamare (1184 - 1207) Jermeni i Gruzini oslobađaju gradove Ani, Kars, Dvin itd. Posle nekog vremena u ove krajeve dolaze Mongoli. U to vreme Kilikijska Jermenija, budući da je bila okružena neprijateljima muslimanima, stvara savez sa Mongolima, zahvaljujući čemu opstaje sve do 1375. godine, kada je konačno osvajaju Mameluci. U XIV veku se oko jermenske teritorije bore dva turska plemena (odnosno plemenske federacije), Karakojunlu (Crni ovnovi) i Akkojunlu (Beli ovnovi). Posle njih celom Malom Azijom zavladali su Turci Osmanlije.

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Da se vratim današnjem obilasku. većim delom smo išli putem kojim sam došao iz Gruzije u Jermeniju, što mi baš i nije bilo zanimljivo. Kao što sam već rekao društvo u kombiju je bilo dobro, tako da je put prošao u ugodnom razgovoru. Prvo smo otišli do Sanahina. To je veliki manastirski kompleks od nekoliko crkava, kapela, grobnica, zatim tu su ostaci nekadašnje manastirske škole, akademije, biblioteke, zvonik itd. Najstarije građevine ovog manastira su podignute 928. godine. U pitanju su tipična srednjovekovna jermenska zdanja. Sve je od kamena, čak i krovovi. Crkve imaju karakteristične jermenske kupole. Nema fresaka, ali zato ima reljefa po zidovima. Nema apsida sa spoljne strane. Oltar je nalik na pozorišnu binu, bez parapetnih ploča, tj. bez ikonostasa. Na svodovima je vidljiv uticaj islamske, tj. persijske arhitekture u vidu onih saća, kao kod mihraba. Malo, malo pa natrčiš na neki hačkar. Pod u crkvi je popločan grobnim pločama. Sve je zanimljivo nema šta.

88832745.jpg

41748639.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Sledeći na redu bio je manastir Haghbat. Kao i Sanahin i on se nalazi u tom Debed kanjonu. Osnovan je u X veku. Tokom svoje burne istorije više puta je obnavljan i dograđivan, a još više puta napadan i oštećivan. Zna se da je bio na udaru Seldzuka, Tamerlana (njemu se divim šta je sve uspeo da skrlja tokom svog života), zatim persijskog Šah Abaza. Na njega su atakovale i horde Nader Šaha, Laziga i Age Mahmud Kana. Bio je na meti i tokom rusko persijskog rata. Uz sve to zadesila su ga i oštetila i nekoliko zemljotresa. Zbog svega navedenog jasno je zašto je Haghbat bio utvrđeni manastir. Unutar njegovih zidina nalazi se nekoliko crkava, kapela, biblioteka i pisarnica, zvonik i tzv. mauzolej Ukanant familije. Glavnu crkvu Nešan je tokom 976 - 991. god. podigla kraljica Hozrovanuš, supruga kralja Ašota III Bagratunija, za dugovečnost njenih sinova Sembata i Kiurikeha (Gurgen). Na istočnoj fasadi ove crkve nalazi se zanimljiv duboki reljef, na kome su prikazana braća kako u rukama drže model crkve. Unutrašnjost je u XIII veku oslikana. Takođe u XIII veku je podignut i veoma elegantan zvonik. Zanimljiva je i biblioteka, tj. skriptorijum, na čijem krovu se nalazi široki otvor, jer je za ovu delatnost bilo neophodno svetlo. Kasnije, tokom poznog srenjeg veka, ova građevina je pretvorena u vinski podrum, o čemu svedoče ogromni pitosi za skladištenje vina ukopani u pod. Među svim objektima ovog manastira izdvojio bih i veliku trpezariju, kao i tzv. mauzolej Ukanant familije. To su u stvari tri manje četvrtaste grobnice, čije su prednje strane gde su otvori, skroz ukrašene urezanim prepletima i ornamentima. Na ravnom krovu svake od ovih grobnica nalazi se po jedan hačkar. Kada smo već kod hačkara, u ovom manastiru se nalazi i jedan od reprezentativnijih primeraka, na kome je prikazan Isus Hrist na krstu, što je redak slučaj.

14594288.jpg

97202204.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Posle Haghbata nastavili smo vožnju Debend kanjonom i ubrzo stali kod neke kuće iznad Debend reke, gde nas je u bašti čekao spreman roštilj i razne jermenske salate i đakonije. Svi ti domaći specijaliteti su izgledali super na oko, ali nisu bili ništa posebno. Tako okrepljeni nastavili smo dalje i stigli do Akhtala manastira. On je smešten u okviru tvrđave, koja se nalazi na platou jedne litice okružene sa tri strane rekom. Na strani gde je jedino moguć prilaz još uvek stoji delimično sačuvana moćna trospratna kula. Tvrđava je podignuta u X veku od strane Bagratuni Kiurekian dinastije. Ova dinastija vodi poreklo od Kiurikeha, tj Gurgena, sina osnivača Sanahina i Haghbata, kralja Ašota III Bagratuna. Tokom XII veka Kiurekian dinastija je postepeno slabila, a sve veći uticaj među kneževskim porodicama je imala familija Zakarijan. Zakarijani su predvodili združene jermensko gruzijske snage koje su iz ovih krajeva proterali Seldzuke. Jedan od dvojice braće Zakarijan, Ivaneh dobio je u svoj posed rudnik bakra, koji se nalazi preko puta tvrđave. Ivaneh je prihvatio pravoslavlje, dok je njegov brat Zakareh ostao privržen Jermenskoj apostolskoj crkvi. Ne zna se tačno kada je podignuta crkva i stručnjaci se po tom pitanju razmimoilaze (s tim što se manje više zna da je u pitanju XIII vek). Ima tu i politike. Dali je Ivaneh podigao crkvu i to pravoslavnu, ili je obnovio postojeću jermensku apostolsku i pretvorio je u pravoslavnu. Ma pitanje je i da li je crkva uopšte jermenska ili gruzijska, kao što je i pitanje da li su Zakarijani gruzijska ili jermenska dinastija. Jermenska i gruzijska srenjovekovna arhitektura ima dosta zajedničkog, ali ima i razlika. Nisam se nešto udubljivao u problematiku. Na prvi pogled kod Akhtale preovlađuju gruzijski elementi u arhitekturi. Na to ukazuje trem na ulazu, što je valjda gruzijska fora, crkva je bazilika, reljefi na fasadi su takođe više gruzijski. Unutrašnjost crkve je prekrivena izuzetnim živopisom. To je zato što je Ivaneh uzeo pravoslavlje, pošto jermenske apostolske crkve nisu oslikane. S druge strane, ne postojanje apside je uticaj jermenskog crkvenog graditeljstva. Inače rudnik bakra Pghndzak, koji je još Ivaneh eksploatisao u srednjem veku je i danas u upotrebi. Postoji priča da su konji iz trijumfalne kvadrige, koji su sada u Veneciji, a koji su preneti tokom latinske okupacije Carigrada, napravljeni od rude koja je izvađena u ovim delovima Jermenije. Naime, ne zna se tačno kada je ovaj spomenik izrađen, postoji više verzija, a procene se kreću od IV veka pne., pa sve do III veka. Najneverovatnija je priča, u koju inače veruju svi Jermeni, da je ovu skulpturu poklonio jermenski kralj Trdat I Neronu, kada je ovaj išao u Rim da od cara primi krunu.

48827192.jpg

52325411.jpg

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Sledeći na redu bio je Gošavank. Ovaj manastir iz XII veka je osnovao poznati srednjovekovni sveštenik i učenjak Mkhitar Goš, koji je kasnije proglašen svecem. Manastir se nalazi na jednom brdašcetu iznad malog planinskog sela Goš. Manastirski kompleks se sastoji od glavne crkve i još dve manje crkve, kapela, biblioteke, trpezarije i zvonika. Postoji priča da je nekada u manastirskoj biblioteci bilo 15.000 knjiga, koje je spalio, ko će drugi nego, Tamerlan. Na padinama brda suprotnog od ovog na kome su glavna manastirska zdanja nalazi se još jedna mala crkva, kao i jedna, sada u ruševinama, kapela u kojoj je sahranjen Mkhitar Goš.

32537436.jpg

Gošavank

46377521.jpg

Gošavank

Po razgledanju Gošavanka seli smo u kombi i posle kratke vožnje stigli do Hagharcin manastira. I ovaj manastir je iz XII veka. Kažu da ime Hagharcin može da se prevede kao ,,Igra orlova,,. Kompleks se satoji od tri crkve. Ovde je na jednom reljefu prikazana Bogorodica sa malim Hristom, koji navodno imaju mongolske crte lica. Po legendi to je namerno izvedeno da bi na taj način umilostivili mongolske osvajače i tako sačuvali manastir. Naravno pravi razlog za mongolske crte lica Bogorodice i Hrista leži u skromnom umeću klesara. Tokom našeg obilaska ovog manastira vršeni su obimni radovi na rekonstrukciji i obnovi ovog kompleksa. Ne znam da li zbog toga, ili zato što mi je već bilo dosta gledanja crkava, ali ovaj manastir mi je bio najmanje zanimljiv od svih koje smo danas obišli. Pri povratku smo prošli i kroz grad Dilijan, koga krasi epitet Švajcarska u Jermeniji. Mislim da je ovo malo pretenciozno, jes da nisam nikad bio u Švajcarskoj, al ja je tako ne zamišljam. Nedaleko od Dilijana nalaze se dva sela u kome žive Rusi Moloci. Moloci ili ti Molokani su Rusi, tj. ruska sekta koja je na početku XVII veka došla u sukob sa Ruskom pravoslavnom crkvom. Ime Moloci su dobili po tome što su pili mleko za vreme posta. Carska Rusija je žestoko reagovala protiv ove sekte, a jedna od metoda koje su ruske vlasti primenile bilo je raseljavanje. Tako su u XIX veku ovi jeretici raseljavani na Kavkaz, u Centralnu Aziju i naravno Sibir. Sa par sati kašnjenja stigli smo u Jerevan i tako se završio ovaj produženi obilazak najznačajnijih manastira na severu Jermenije. Uveče smo zajedno sa Belgijancem otišli na večeru u neku kafanu koja se nalazi u istoj ulici gde i naš hostel. Uh što sam bio ljubomoran na Belgijanca sutradan je kretao na svoj put ka Uzbekistanu, mojoj davnašnjoj želji. Za večeru sam omlatio neku pastrmku, koju Jermeni opasno hvale, valjda je to neka njihova posebna sorta. Nije bila loša, možda je to bilo nešto najbolje što sam klopao u Jermeniji.

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Novi dan i nova tura po Jermeniji. Prvi na redu bio je manastir Sevanavank. Ovaj manastirski kompleks se nalazi na jednom poluostrvu na severozapadnoj obali jezera Sevan. Nekada se nalazio na ostrvu, ali je nivo jezera opao i ostrvo se spojilo sa kopnom. Jezero Sevan Jermeni zovu još i jermensko more. To i ne čudi s obzirom da zauzima 940 km2. Manastir je osnovan 847. godine, a danas su sačuvane dve crkve. Crkve su male, lepe, tipične jermenske, a posebno im je dobar položaj. Da je dobro izabrana lokacija, potvrđuje i predsednička letnja rezidencija koja se takođe nalazi na ovom poluostrvu.

20948274.jpg

Sevanavank

Posle obilaska Sevanavanka nastavili smo vožnju duž jezera i stigli do manastira Hajravank. Manastir se nalazi na samoj obali jezera nedaleko od istoimenog sela, a izgrađen je tokom poznog IX veka. U XII veku je crkvi dodat gavit, neka vrsta narteksa. Okolo crkve nalazi se veći broj veoma interesantnih hačkara. Nastavili smo dalje i došli do sela Noraduz u kome se nalazi srednjovekovno groblje sa hačkarima. Najstariji hačkari na ovoj nekropoli su iz X veka. Bilo mi je zanimljivo razgledati ove silne spomenike. Inače, ovo groblje je i dalje u upotrebi, tako da se ovi stari hačkari nalaze samo u jednom delu groblja. ovo je najveća nekropola srednjovekovnih hačkara. Do skora je postojalo jedno još veće groblje u Nahčivanu, tj. u Azerbejdzanu, ali su sve te hačkare uništili Azerbejdzanci tokom rata oko Nagorno Karabaha.

37507552.jpg

85673268.jpg

Noraduz

0

Podeli ovu poruku


Link do poruke
Podeli na drugim sajtovima

Napravi nalog ili se prijavi sa postojećim kako bi komentarisao/la

Potrebno je da budeš član naše zajednice kako bi ostavio/la komentar


  • Posetili nedavno   0 članova

    Niko od registrovanih članova ne gleda ovu stranicu.

  • Naša statistika

    26498
    Ukupno tema
    887498
    Ukupno poruka