Putopis iz Gruzije

[baki70]

Dalje smo se popeli iznad manastira Lavra i nastavili uzbrdo ka Udabnu. Udabno je formiran u 9 - 10. veku, ali je svoj procvat imao od 11. do 13. veka. U pitanju je čitav niz pećinskih crkava, trpezarija, ćelija itd. Inače Udabno na gruzijskom znači pustinja i oni čitav ovaj kraj oko manastira smatraju pustinjom, mada ima ponešto zelenila. Opet planinarenje, na sreću ni blizu ko juče. Posle nekog vremena došli smo do dugačke niske metalne ograde, koja ustvari predstavlja granicu između Gruzije i Azerbejdzana. Više puta sam prelazio iz jedne u drugu zemlju i to bez vize. Do skora su se vlasti ove dve države nešto kao gložili oko ove granice, ali izgleda da su našli neko rešenje.

Granica između Gruzije i Azerbejdzana.

Stigli smo do Udabna i počeli da obilazimo gomilu crkava, ćelija i drugih prostorija uklesanih u mekanoj steni. Danas je dobar deo ovih izdubljenih odaja propao osipanjem stena. Izvesne zasluge ima za to i vojska. Naime, za vreme sovjetskog rata u Afganistanu okolina manastira je korišćena za vojne vežbe, jer je slična afganistanskom terenu. Vibracije od tog silnog topovskog gruvanja nanele su dosta štete crkvama. Nakon sticanja nezavisnosti i gruzijska vojska je nastavila ovde da vežba, sve dok 1997. god. demonstranti nisu prodrli na poligon, tu se ulogorili i prekinuli manevre. Ovih izdubljenih građevina ima stvarno puno. U nekima je sačuvan živopis, ali ovo što sam do sada video od gruzijskih fresaka je baš truba. Osim crkava izdvojio bi i jednu veliku trpezariju, kao i prostoriju za proizvodnju vina. Sve u svemu veoma zanimljiv lokalitet.

Na vrhu brda nalazi se jedna od dve male zidane crkve. Tu je i neka građevinica, kapela ili slično, koja označava mesto gde su Persijanci mučili i pobili monahe. Inače sa ovog brda se pruža se sjajan pgled na Azerbejdzan.

Krenuli smo u povratak, ali drugim putem i usput videli veoma zanimljive kanale izdubljene u jednoj kamenoj padini. Ove kanale su napravili monasi za skupljanje kišnice. Veći broj ovih kanala se ukršta u dva velika, koja svu vodu odvode u cisternu izdubljenu na dnu stene.

Kanali za skupljanje kišnice.

Time smo završili sa obilaskom ovog sjajnog lokaliteta. Po povratku u Tbilisi ispozdravljali smo se među sobom, a ja i Holanđanin smo otišli na pivo i klopu. Odveo sam ga u moj restoran. Bogami sedeli smo dugo i popilo se poprilično piva. Osim ojakhuria (meso sa krompirom, belim lukom i začinima), ja sam naručio za sebe, na zgražavanje Holanđanina i neku salatu od goveđih jezika. Salata je bila ekstra, kuvani jezici sitno iseckani u nekakvom majonezu sa gomilom nekih biljaka. Jedva sam naterao Holandeza da proba, a onda se napržio i pojeo mi pola porcije. Inače tip je skroz ok, veliki je putnik i obišao je podosta sveta. Baš smo se lepo ispričali, a nakon mnogo klope i još više piva, pozdravili smo se razmenili mejlove i rastali.

[baki70]

Posle ustajanja, par kafa i doručka pravac na metro, opet do Didube stanice. Tu sam uhvatio maršutku za Gori i posle malo više od sat vremena našao sam se u rodnom mestu Josifa Visarionoviča Dzugašvilija tj. Staljina. Kiša je padala, a ja sam se uputio avenijom, koga drugog nego Staljina ka Staljinovom muzeju. Do skora je glavni trg ovog grada krasio ogromni spomenik Staljina, ali je od nedavno uklonjen. U muzeju je kroz razne lične predmete, fotografije, isečke iz novina, dokumenata prikazan ceo život ovog sovjetskog državnika. I to od njegovih dečačkih dana, preko komunističkog delovanja, pobede u II svetskom ratu, pa sve do smrti. U okviru muzeja nalazi se i nekoliko spomenika i bista Dzgašvilija. Tu je rekonstrukcija njegovog prvog kabineta u Kremlju. Zatim tekstovi sa mislima velikog vođe. Brojni su i pokloni koje je Staljin dobijao tokom svoje vladavine. U jednoj prostoriji je izložena Staljinova posmrtna maska. U dvorištu se nalazi Staljinova rodna kuća. U pitanju je čatrlja od drveta i ćerpiča, a iznad nje, kao zaštita, nalazi se velika građevina sa stubovima. Tu se naravno nekad nalazio čitav kvart takvih kuća, ali su sve one srušene, da bi se raščistio teren za ovaj veliki muzej. Ispred muzejske zgrade stoji i Staljinov oklopni vagon, kojim je inače putovao i na Jaltu 1945. godine. Strašni Staljin se zentao aviona.

Avenija Staljina.

Staljinov muzej.

Vojna knjižica i slika zarobljenog Staljinovog sina. On je ubijen u nemačkom logoru pošto je Staljin odbio da ga zameni za nekog zarobljenog nemačkog visokog oficira.

Rekonstrukcija Staljinovog kabineta.

Staljinova posmrtna maska.

Staljinova rodna kuća.

Građevina ispod koje se nalazi Staljinova kuća.

Staljinov oklopni vagon.

Unutrašnjost vagona.

Kupatilo druga Staljina u vozu.

[baki70]

Po razgledanju muzeja savatao sam taksi i nakon što smo se dogovorili oko cene krenuli smo ka arheološkom lokalitetu Uplistsikhe. Ovaj lokalitet se nalazi nekih desetak kilometara od Gorija. U pitanju je pećinski grad, na foru Kapadokije, Petre itd. Uplistsikhe spada u jedno od najstarijih naseljenih mesta na Kavkazu. Prvo naselje ovde je osnovano oko 1000. god. pne., a svoj najveći razvoj je imalo od 6. veka pne. do 1. veka. Ovaj grad je nastavio da traje i posle tog vremena, a nakon što su Arapi zauzeli Tbilisi, Uplstsikhe je postao rezidencija kraljeva Iberije. Grad se nalazio na dobrom položaju u dolini reke Kure i pored njega je prolazio karavanski put, kojim se trgovalo između Evrope i Azije. Nakon što je kralj David Graditelj preuzeo Tbilisi 1122. god. značaj Uplistsikha opada, a konačno ga 1240. god. uništavaju Mongoli. Lokalitet je sjajan, gomila staništa, spremišta, hramova, tunela ukopanih u stenama. Inače, za vreme svog najvećeg uspona u Uplistsikhu je bilo više od 700 pećina i podzemnih građevina, a danas je pristupačno njih 150. Treba reći da ovaj grad nisu činile samo ove pećinske strukture, već se on nekad prostirao na 9,5 hektara, a procenjuje se da je imao oko 20.000 žitelja. Na vrhu ovog kamenog brda, izbušenog rupama ko švajcarski sir, nalazi se crkva, trobrodna bazilika iz 10. veka. Kao što rekoh nalazište je baš dobro. Uživanje u ovom lokalitetu je malo pokvarila kiša, tako da sam na kraju razgledanja bio potpuno mokar.

[baki70]

Nakon razgledanja Uplistsikha taksijem sam se vratio u Gori. Kiša je i dalje padala, ali pošto sam već bio skroz mokar, krenuo sam da obiđem i tvrđavu u Goriju. Ovo utvrđenje se nalazi na jednom brdu usred grada. Veruje se da je na njenom mestu bila tvrđava koju je 65. pne. opsedao Pompej. Najstariji delovi sadašnje tvrđave potiču iz 13. veka, a ima i dodataka iz 17. i 18. veka. Tvrđava mnogo moćnije izgleda odozdole, nego kad se popneš na nju. Sa nje puca lep pogled na ružni Gori. Nakon obilaska tvrđave svratio sam u neki kafić na pićence, kaficu, a i da se malo prosušim. Zatim sam smazao hačapuri. U pitanju je nekakva pita, koja je u Gruziji popularna kao kod nas burek. Na kraju sam otišao do stanice, gde sam se nekako ugurao u krcatu maršutku i pravac Tbilisi.

Tvrđava u Goriju.

[baki70]

Po povratku iz Gorija sam prvo predahnuo sat vremena u mom pansionu, a zatim otišao u obližnji kafe na pićence. Zatim je usledilo još jedno upoznavanje gruzijske prestonice. Spustio sam se od Tavisuplebis skvera u ulicu koja vodi pored severnog zida starog Tbilisija. Na tom nekadašnjem bedemu podignut je niz starih kuća, sa izrezbarenim drvenim balkonima. Ceo taj kompleks kuća dobro izgleda. Ovom ulicom sam došao do trećeg mosta, na kome do sada nisam bio, a na kome su postavljene neke moderne skulpture. Predstavljen je tip koji pokušava da sa ograde skoči u reku, pored njega histeriše neka žena, a sve to fotografiše tip sa aparatom. Inače Tbilisi je pun takvih modernih skulptura. Tako postoji spomenik fenjerdziji, pijancu, tipu koji skače sa zgrade, iz jedne fasade se pojavljuje neki saksofonista, grupa ljudi koja pleše neko kolo itd. kada je pao mrak otišao sam na večeru. Ovaj put sam uzeo neke poznate gruzijske kobasice (odlične su) i naravno par piva Kazbegi.

[baki70]

Blesave skulpture Tbilisija

Samoubica I

Samoubica II

Kolo.

Fenjerdzija

[baki70]

Malo je mutno, ali valjda se vidi čije ime nosi ova ulica. Ja ću se uzdržati komentara, pošto po pravilniku ovog foruma nisu dozvoljene psovke i vulgarno izražavanje.

[baki70]

I ovog jutra po ustaljenoj šemi, prvo metroom do Didube autobuske stanice. Za danas sam planirao posetu Mtskheti. Ovaj gradić je udaljen nekih dvadesetak kilometara od Tbilisija. U njemu se nalazi grandiozna Svetiskhoveli katedrala, kao i još par dugih srednjovekovnih crkava. Mtskheta prestavlja duhovni centar Gruzije i upravo ovde su Gruzini prihvatili hrišćanstvo. Ona je bila prestonica istočne Gruzije sve od 3. pa do 5. veka, kada je kralj Gorgosali za novu prestonicu izabrao Tbilisi. Lako sam pronašao odakle kreću maršutke za ovo mesto, ali tamo je vladao pravi haos, kao da je ceo Tbilisi krenuo u Mtskhetu. Izborio sam se za kartu i smestio u kombi, koji se napunio samo tako. Osim uobičajenih dvadesetak sedećih mesta, bar još deset ljudi je stajalo. Sva sreća pa se ne putuje dugo do Mtskhete. Kada sam stigao u Mtskhetu, tj. do katedrale Svetiskhoveli, bilo mi je jasno zašto je bila onakva gužva kod maršutki za ovaj grad. Ispred crkve je bilo na hiljadu ljudi, nekoliko reporterskih kola, razne televizije, novinari, policija i naravno gomila crkvenih velikodostojnika. U pitanju je nekakva liturgija pred Uskrs. Pošto je unutar crkve bila velika gužva u porti crkve su instalirali veliki ekran, na kome su mogli da prate liturgiju oni koji nisu uspeli da uđu u katedralu. Gurajući se kroz masu vernika obišao sam ovu stvarno ogromnu i zanimljivu bogomolju. Izgrađena je u 11. veku i po legendi u njoj je sahranjen Hristov himation (ogrtač). Naime, ovdašnji Jevrejin Elias je bio u Jerusalimu kada je razapet Hrist i tada se domogao tog dela njegove odeće. Kada se vratio njegova sestra Sidonija je uzela taj ogrtač i odmah umrla. Pošto nikako nisu mogli da joj ga istrgnu iz ruku, sahranili su je zajedno sa njim. Kasnije je iz njenog groba izraslo ogromno drvo. Onda je po naređenju Svete Nine isečeno ovo drvo, da bi se od njega napravili noseći stubovi za crkvu. Tako je od njega napravljeno 7 stubova. Jedan od tih stubova je oživeo i pomerao se do Sidonijinog groba i Hristovog ogrtača. Inače, sam naziv crkve Svetiskhoveli može da se prevede kao ,, živi stub,,. Ovu prvu drvenu crkvu je u 5. veku kralj Vakhtang Gorgosali zamenio kamenom crkvom, a njeni ostaci se i danas mogu videti u porti. Današnja crkva je građena između 1010. i 1029. godine, a odbrambeni zid okolo je izgrađen u 18. veku.

Mtskheta.

Svetiskhoveli katedrala.

Odbrambeni zid oko katedrale.

Detalji sa crkve.

[baki70]

Posle toga sam posetio i malu crkvicu Antioki, koja se nalazi na obali reke. Takođe sam otišao i do manastira Samtvaro iz 12. veka. Crkva je prilično velika, interesantna, a takođe ni u njoj nije sačuvan živopis. Inače, u ovih nekoliko dana obišao sam preko 20 gruzijskih crkava i nigde nisam vide pošten živopis. I tu gde ima fresaka, il su sasvim nove, il ih ima jako malo i uglavnom nisu neke. Zatim sam otišao do Arheološkog muzeja, ali je i ovaj bio zatvoren. Izgleda da mi je suđeno da u Gruziji ne vidim ni jedan arheološki muzej. Muvao sam se po ovom gradu, u koji su se samo slivale i slivale nove gomile vernika. malobrojni restorani i kafei su bili puni. Jedna baba je na vratima svoje kuće zalepila one oznake za toalet. Platiš pola larija i ona te sprovede kroz celu kuću do njenog WCa. Sve u svemu gradić je lep, a vidi se i da država dosta ulaže u njegovo uređenje. Ulice su sveže popločane, a dobar deo kuća se renovira i to u duhu te malo starije arhitekture. Konačno sam pronašao mesto u restoranu i tu malo predahnuo uz kaficu. Dobra stvar u Gruziji je što još uvek nemaju one fašističke zakone o zabrani pušenja u ugostiteljskim objektima. U svim kafanama je dozvoljeno pušenje. Gruzijci inače vole kafane i uglavnom su pune, a kolko sam video vole i da dobro pojedu, a bogami i da popiju. Rešio sam i da nešto prezalogajim te sam naručio lobio. To je nešto na foru hačapurija. Hačapuri je testo sa sirom, a ovo je sa nekim mlevenim mesom, nalik na paštetu. Nije mi se dopalo, a uz to kiselina me je posle razbila.

Antioki crkva.

Samtavro crkva.

Samtavro crkva.

Tvrđava Mtskhete.

Sovjetski oldtajmer.

[baki70]

Sledeća na redu bila je crkva Ivari. Otišao sam do taksi stanice da savatam taksi koji bi me odvezao do ove crkve, koja se nalazi na jednom velikom brdu iznad Mtskhete. Prvi taksista koga sam pitao je odvalio neku bolesnu cenu. Oterao sam ga u pm i otišao do drugog. Jeste da sam stranac, ali nisam dinja. Razumem i da turisti naplatiš nešto malo više, al ne preteruj. Sa drugim taksistom sam se odmah dogovorio za duplo nižu cenu i krenusmo. Ivari tj. crkva Svetog krsta je podignuta na mestu gde je Sveta Nina postavila svoj drveni krst. Tu je posle 545. godine Guaram, vojvoda Kartlija podigao malu drvenu crkvu. Sadašnju crkvu je izgradio njegov sin Erismtvari Stepanoz I između 585. i 604. godine. Ova tetrakonhalna crkva spada u nekoliko najznačajnijih gruzijskih crkava. Njen položaj je fantastičan. Od nje se pruža lep pogled na Mtskhetu, koja se nalazi na ušću reka Aragvi i Mtkvari.

Nakon razgledanja ove crkve, vratio sam se u Mtskhetu, a zatim je usledio povratak za Tbilisi. Sve maršutke su bile krcate. Jedva sam uspeo da se poslednji uguram u jednu i da tako viseći na vratima dođem do Tbilisija. Posle kratkog odmora krenuo sam ponovo u šetnju po gradu. Malo sam besciljno lutao po Tbilisiju, malo blejao po kafeima i došlo je vreme za večeru. Klopao sam neku supu od pečuraka i neku govedinu kuvanu u sosu od lešnika i naravno salatu i nekolko piva. Nije bilo loše. Hrana im je generalno dobra i prilično je jeftina.

[baki70]

Sabajle sam se pozdravio sa mojim domaćinima i otišao na autobusku stanicu. Tamo sam savatao maršutku za Kutaisi. Kiša je padala, bilo je hladno. mislim da je meni bilo još hladnije, jer sam izgleda fasovao neku malu temperaturu. Zveknuo sam duplu dozu nekog leka, dok smo se vozali ka Kutaisu. Posle nekih 3, 5 sata vožnje stigli smo u Kutaisi drugi po veličini gruzijski grad. Kutaisi ima oko 180.000 stanovnika. Grad je imao burnu istoriju i bio je jedan od glavnih gradova antičke Kolhide. krajem 8. veka Lav II knez Abhazije, se otkačio vizantijske vlasti, proglasio sebe kraljem Abhazije i preneo prestonicu iz Anakopije u Kutaisi. Godine 1001. abhazijski kralj Bagrat III uspeo je da ujedini pod svojom vlašću zapadnu i istočnu Gruziju. U Kutaisu se krunisao 1089. godine čuveni gruzijski kralj David Graditelj. Kutaisi je bio politički, ekonomski i kulturni centar sve do 1122. godine, kada je tu ulogu preuzeo Tbilisi, nakon što ga je David oslobodio od Arapa. Nakon Tamerlinovih pohoda u 15. veku Kutaisi je ponovo bio centar zapadne Gruzije. Usledio je dugačak period turske okupacije, sve do 1770. godine kada su Gruzijci uz pomoć Rusa oslobodili grad. Po izlasku iz maršutke usledilo je cenkanje sa taksistima, a onda pravac Bagrati katedrala. Tačnije do ruševina jedne od grandioznijih gruzijskih crkava. Ova katedrala je iz 11. veka i nalazi se na jednom brdu iznad reke Rioni. Podigao ju je kralj Bagrat III ujedinitelj Gruzije. Ostaci ove crkve se nalaze na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine, a sada se vrši neka restauracija, ili možda čak rekonstrukcija. Inače ova crkva, osim što je bila versko središte gruzijskog kraljevstva, predstavljala je i simbol ujedinjenja Gruzijaca. Deo crkve, uključujući i kupolu, nastradao je 1692. godine prilikom turske invazije. Odmah pored katedrale nalaze se ostaci palate, tj. citadele iz 6. veka. Godine 1769. kralj Solomon I od Imeretija i jedan ruski general su sa susednog brda preko puta reke bombardovali ovo utvrđenje jer su u njemu bili Turci. Između ostalog na ovom delu nalazišta mogu da se vide i brojni pitosi, koji su ukopani u zemlju, a koji su služili za čuvanje vina. I dan danas vino se u Gruziji skladišti na ovaj način. Inače, kad smo već kod vina, neka novija istraživanja su navodno dokazala da je najstarije vino na svetu proizvedeno u Gruziji.

[pefkari]

Baki, ne volim, inace, da prekidam ljude u sred pisanja ovakvih putopisa, ali sada prosto nisam izdrzala!

Da nije ove price, verovatno nikada ne bih nista ni procitala o ovoj zemlji! Prica je savrseno zivotna, nacin pisanja takav da moze da se prati "kao film"...o slikama nemam sta da kazem! Fenomenalne su!

A "fenjerdzija" i "blesava kuca" su mi favoriti!

Kako si dosao na ideju da posetis Gruziju, kako si se pripremao za put i koliko dana si na njemu proveo?

Pozdrav, jedva cekam nastavak! :srce:

[baki70]

Hvala Pefkari, drago mi je da ti se dopada ovaj moj putopis. Meni se takođe dopadaju tvoji putopisi. Ovo nije puko uzvraćanje komplimenata, onaj putopis iz Praga je stvarno dobar. Takođe i ovaj novi iz Nemačke je baš dobar. Njega sam samo počeo da čitam, a onda sam počeo ovo moje pisanije, tako da ću ga kad ovo završim natenane sa uživanjem pročitati ponovo celog.

Što se tiče tvojih pitanja, kako sam se odlučio za Gruziju? Ima tu više razloga. Najvažniji je što su moja interesovanja vezana za antičku i vizantijsku srednjevekovnu istoriju, kao i sa svime što je blisko tome. Zbog toga su moja putovanja uglavnom okrenuta ka tom Istoku, ali ne onom dalekom, već ka Bliskom istoku, Kavkazu, Centralnoj Aziji itd. Inače zanima me još svašta nešto da vidim po Evropi, a posebno po Mediteranu, ali idem logikom da dok sam relativno mlađi obavim ta malo zahtevnija i napornija putovanja sa liste mojih želja. Zato recimo zapadnu Evropu ostavljam za kasnije. Baš na ovom putu sam se upoznao sa jednim Holanđaninom i posle mnogo ispijenih piva, pozvao me je da mu budem gost u Holandiji. Onda sam mu ja ispričao ovu moju filozofiju putovanja. Ona mu se veoma dopala, složio se samnom, a onda prokomentarisao da Holandiju čovek može da obiđe i u invalidskim kolicima. Jedan od razloga je i lova. Ove zemlje koje sam u poslednje vreme obilazio su znatno jeftinije od, recimo zapadne Evrope, te mogu za iste pare da se provedem mnogo bolje i ostanem ohoho duže. Obilazio sam ja dosta i zapadnu Evropu i malo mi se to smučilo, mnogo tu gradova liči jedan na drugi, mnogo se stvari ponavlja. Zato sam se ja bacio na ove zemlje u razvoju, u koje globalizacija nije još u potpunosti stigla. Tako sam se navukao na ovakve destinacije. Možda ima tu i malo izazova. Što se tiče priprema. Moje pripreme traju relativno dugo, ali ne bavim se ja tu nešto preterano tehničkim detaljima. Koristim Lonely Planet i detaljno samo isplaniram prve dane, tj. polazak. Posle kako i gde dalje rešavam na licu mesta. U principu napravim veliku listu svih mesta i lokaliteta koje želim da posetim. One koje su za mene važne uvek sve obiđem, a jedan deo sa te liste tokom puta eliminišem. Te tehničke detalje, osim onih najvažnijih, ne planiram nešto posebno detaljno, jer ne volim da mi sve bude isplanirano kao turistički aranžman, već na kraju dana odlučim šta ću i gde ću sutra. Kada sam rekao da te pripreme traju dugo, tu sam pre svega mislio na to da pre puta dobro proučim istoriju te države, njenu kulturu, znamenitosti itd. Uf al sam se raspisao.

Pozdrav.

[baki70]

Nakon razgledanja Bagrati katedrale, otišao sam do obližnjeg hostela Giorgis homestay i tamo uzeo jednokrevetnu sobu. Izgleda da ovi gruzijski hosteli, pansioni itd. često šljakaju na crno, pošto ni ovaj, kao ni onaj Tinin u Tbilisiju, nema nijednu, nikakvu oznaku, tablu ili natpis. Kod Đorđa je bilo smešteno podosta stranaca. Smeštaj je pristojan, a Đorđe je ok. Slušao sam ga kad nekim od gostiju priča o Abhaziji i Osetiji i o tome kako su ih pokvareni Rusi zajebali. Inače Đorđe voli SAD i ima okačenu američku zastavu. Najsmešnija mi je njegova fotka, gde je sav doteran sa američkom zastavom na dočeku Buša kad je ovaj dolazio u Gruziji. Od mnogih Gruzijaca sam čuo tu priču kako se uzdaju u SAD i zapadnu Evropu da povrate izgubljene teritorije. Izgoreše od želje da uđu u Nato. Ja kao pritajeni rusofil, uspevao sam da oćutim i da im ne kažem, pa što ste se bre kurčili, nećete da budete dobri sa Rusima, već sa Amerima, hoćete u Nato, e pa bato ne mož tek tako da se zajebavate bukvalno na pragu Rusije. Nakon što sam predahnuo koji minut krenuo sam u obilazak Kutaisa. Nekim strmim stepeništem spustio sam se do obale reke Rioni, gde je stanica nekih krš maršutki. Ima i onih kao što je od firme Krstić (ozbiljno mislim da je to taj isti model). Prešao sam reku i prvo prošetao kvartom Mtsvane Kvavila, gde je nekad živela brojna jevrejska populacija. međutim, nakon nezavisnosti Gruzije više od 1000 familija se iselilo za Izrael. Tu se i sada nalaze dve sinagoge, a ima i par crkava. Nakon toga nastavio sam da besciljno šnjuram po Kutaisu. Šta reći o ovom gradu? Naiđeš na po neku zanimljivu i najčešće oronulu staru kuću, pa onda na po neku odvratnu, takođe oronulu, sovjetsku zgradu, pa na novu sređenu i sve tako redom. I ovde kao i u svim gruzijskim gradovima ima bede koliko hoćeš. Konačno je na red došla i večera tj. dva svinjska šašlika, ili ti na gruzijskom mtsvadi, salata, pivo itd. Ražnjići su bili žilavi, ali ih je bar imalo dosta. Posle večere odmah sam otišao na spavanje, pošto se nisam osećao baš najbolje, što i nije čudno kad se samo setim koliko sam puta pokisao na ovom putovanju.

[baki70]

Ujutro sam iz Đorđeve kuće naručio taksi, koji me je odvezao do stanice, tj. do maršutke za Batumi. Posle nekih dva sata vožnje stigli smo u ovaj grad. Čim se kombi zaustavio, bukvalno posle pet koraka našao sam se u jednoj finoj kafani na obali Crnog mora. Tu sam popio, najzad, pravu pravcatu tursku kafu (nalik na našu). Možda to ima veze sa time što u ovom gradu živi dosta muslimana, a oni valjda znaju bolje od Gruzina kako se kuva turska kafa. Tu sam pojeo i hačapuri adzaruli (adzarski hačapuri). Testo je u obliku čamca, a u sredini je debeo sloj sira, preko koga se razbije jedno jaje i doda veliki komad putera. Bogami, osim kafe i adzarski hačapuri je bolji od gruzijskog. Inače Batumi je glavni grad autonomne oblasti Adzara. Adzara se nalazi u jugozapadnom delu Gruzije. Stanovnici ove pokrajine su Gruzijci koji su tokom turske vladavine prešli u islam. Kada je Gruzija postala nezavisna Adzarom je upravljao Aslan Abashidze. Tokom građanskog rata u Gruziji, u Adzari je bilo relativno mirno, a Abashidze nije mnogo fermao ni Gamsakhurdiju ni Ševarnadzea. On je vladao Adzarom kao nezavisnom zemljom, a takođe je formirao svoju sopstvenu miliciju. Kada je na vlast došao Sakašvili zatražio je od Aslana da razoruža svoje paravojne formacije. Abasidze je na to reagovao tako što je porušio mostove koji spajaju Adzaru sa ostatkom Gruzije i otpošeo pripreme za oružani otpor. Tada je izbila pobuna među samim Adzarcima i njega je svrgla sopstvena milicija. Jedan od razloga zašto je Aslan prso je i to što je izgubio podršku Moskve. Verovatno su Rusi procenili da je dovoljno da Gruzija izgubi Južnu Osetiju i Abhaziju. Interesantno je i to što su mnogi Adzarci čiji su preci, za vreme turske vladavine uzeli islam, počeli da se ponovo vraćaju pravoslavlju. Danas je 63% stanovništva pravoslavno, a muslimana ima 30 %.

Dzamija u Batumiju.