Putopis iz Gruzije

[baki70]

Metekhi mostom prešao sam preko reke Mtkvari, koja prolazi kroz Tbilisi, i otišao do Metekhi crkve. Ona se nalazi odmah pored mosta na jednoj litici iznad reke. Smatra se da okolina ove crkve predstavlja najranije nastanjeni deo Tbilisija. Prema predanju kralj Vakhtang Gorgosali ovde je podigao crkvu, utvrđenje i svoju palatu. Otuda ime Metekhi, što bi moglo da se prevede kao ,,Kod palate,,. Ništa od ovih starih građevina nije preživelo Mongole 1235. godine. Sadašnju crkvu je podigao kralj Demetre (Dimitrije) Tavdadebuli između 1278. i 1284. godine, a nakon toga je mnogo puta obnavljana. Metekhi crkva ima osnovu u obliku upisanog krsta. Zanimljiva je, a položaj joj je spektakularan. Za vreme ruske vlasti ova bogomolja je izgubila svoju religioznu namenu. Čuveni gruzijski komunista Lavrentije Beria je nameravao da sruši ovu crkvu. Suprotstavila mu se grupa intelektualaca, na čelu sa slikarom Dimitrijem Ševarnadzeom, koji je tu svoju akciju platio glavom. Kasnije je ova crkva korišćena kao pozorište. Naravno i ovde je bilo puno ljudi sa onim grančicama. Osim novih zelenih biljki narod je na jednoj gomili palio takve iste samo suve (valjda prošlogodišnje). Pored crkve nalazi se i konjanički spomenik kralaj Gorgosalija.

Metekhi crkva.

I sa ove strane mosta pružaju se gradski bedemi. Inače, sa ovog mosta, nekoliko puta su u prošlosti muslimanski vladari Tbilisija bacali u reku hrišćane koji su odbijali da pređu u islam. Dalje sam krenuo ka novoj, ogromnoj crkvi Tsminda Sameba (Sv. Trojstva). Ka ovoj crkvi se uputilo i hiljade ljudi ovog grada, sa sve onim grančicama. Gurajući se sa gomilom naroda prolazio sam kroz stari totalno oronuli deo Tbilisija. Tsminda Sameba je ogromna, baš ogromna. Podignuta je 2004. godine i nije mi jasno čemu to, kad je i inače ovaj grad prepun crkava. Jeste lepa i monumentalna, ali pored tolike zapuštenosti, bede i siromaštva zidati ovakvu građevinu. Crkva je visoka 84 metra, obložena je mermerom, a na vrhu kupole se nalazi pozlaćeni krst. Tokom njene gradnje bilo je i nekih kontraverzi, jer je podignuta na mestu starog jermenskog groblja.

Tsminda Sameba.

[baki70]

Nedaleko odavde nalazi se i velika, nova predsednička palata sa staklenom kupolom. Ni to mi baš nije jasno da im je toliko bila potrebna, a osim toga nalazi se u kraju, kao što je recimo Marinkova bara u Beogradu. Istim mostom sam se vratio natrag i napravio kratku pauzu u nekom kafiću. Zatim sam otišao do novog pešačkog mosta, koji vodi do već pomenute predsedničke palate. Most je svemirski, sav u staklu i nikako mi se ne uklapa u ambijent ovog grada.

Predsednička palata.

Novi pešački most.

Posle toga sam obišao i preostale dve crkve koje su mi bile u planu. Prva je Karis Eklesija, pored koje se nalazi i sedište patrijarha. Druga je Anchiskati bazilika, najstarija sačuvana crkva u ovom gradu. Podigao ju je u 6. veku Dachi, sin kralja Gorgosalija. Ova trobrodna bazilika je takođe tokom vekova više puta prepravljana i obnavljana. Za vreme komunizma pretvorena je u muzej rukotvorina, a jedno vreme je korišćena i kao umetnički studio. U svim crkvama koje sam danas posetio je bila velika gužva zbog praznika. To mi je malo smetalo da ih lepo razgledam iznutra, mada koliko sam vide sačuvanog živopisa ima vrlo malo.

Anchiskati bazilika.

Sa ovime sam ispunio današnji plan, te sam otišao na klopu. Pronašao sam dobar restoran i naručio hinkali i naravno pivo. Hinkali je kolko sam video omiljena gruzijska hrana. U pitanju su neka kuvana testa u obliku velikih smokava, a ispunjena su mlevenim mesom i začinima. Jedu se rukama, a one peteljke se šatro ne konzumiraju. Tako okrepljen nastavio sam sa obilaskom starog dela grada. Malo po malo došao sam i u noviji deo Tbilisija. Tu sam se upustio u potragu za knjižarama, ne bi li kupio neke knjige o Gruziji, tj. o njenoj istoriji, kulturi itd. Uspeo sam da pazarim par knjiga, mada je izbor knjiga o ovoj zemlji, na nekom normalnom jeziku, veoma, veoma mršav. Dalje sam se besciljno muvao ovim gradom, malo blejao po kafeima, sve dok kasno uveče nije došlo vreme za večeru. Ovaj put sam jeo neki specijalitet kuće. Meso obmotano slaninom se prvo ispeče na roštilju, a onda se kuva u nekom sosu od povrća i nara. Nije bilo loše.

Gradska kuća.

Nekakva blesava građevina.

[baki70]

Za danas sam rešio da posetim mesto Kazbegi. Ovaj gradić se nalazi u srcu Kavkaza, na visini od 1750 m i sa svih strana je okružen visokim snežnim vrhovima, od kojih je najpoznatiji Mont Kazbeg, visok 5047m. Zvanično se ovo mesto danas zove Stepansminda, ali ga narod i dalje naziva Kazbegi. Ne znam da li je ime dobio po nekom čuvenom piscu (za koga sam ovde prvi put čuo) Aleksandru Kazbegiju, koji je živeo u ovoj vukojebini. Inače pri kraju svog života je poludeo. Metroom sam otišao do autobuske stanice Didube, gde sam lako pronašao maršutku koja ide do Kazbegija. Jedva smo se smestili u kombi, jer je osim nas 16 putnika bilo i gomile prtljaga. Osim neverovatnog broja putničkih torbi, sa nama je ukrcano i desetak ogromnih kutija laminata, tri kućišta za kompjutere, dva ogromna naramka nekih sadnica, a našla se tu i jedna lovačka puška. I tako natrpani krenusmo. Ubrzo smo izbili na tzv. ,,Vojnički put,,. Ovaj put spaja Vladikavkaz sa Tbilisijem, a trasirala ga je ruska carska vojska u ranom 19. veku. Gotovo sve vreme se prolazi kroz predivnu prirodu. Prizori su neverovatni, jedino što remeti uživanje su musavi prozori i krkljanac u maršutki. Kako smo se peli na sve veću i veću visinu bilo je sve više i više snega oko nas, da bi se na kraju put pretvorio u rov prokopan kroz sneg. Sa obe strane puta bilo je bar po metar i po snega. Na nekim mestima sneg je prelazio visinu kombija. Inače tokom zime ovaj put je često zatvoren zbog lavina. Na puno mesta izgrađeni su neki betonski bedemi i tuneli da bi sprečili da snežne lavine zatrpaju put. Cesta je na tom delu očajna, negde nema uopšte asfalta, a gde ga ima tu je rupa do rupe. I tako stigosmo do Kazbegija, mesta koje se nalazi uz samu granicu sa Rusijom. Čim sam izašao iz kombija počeo sam da fotografišem fantastične kavkaske planine i vrhove, među kojima je i moćni Mont Kazbeg.

Crkva Tsminda Sameba.

[baki70]

Planirao sam da odem do crkve Tsminda Sameba. Ova mala četrnaestovekovna crkva nije ništa posebno interesantna, ali se nalazi na sjajnom mestu, na vrhu jedne planine, sa koje puca fantastičan pogled na Mont Kazbeg. Raspitivao sam se kod vlasnika Lada Niva, koje su uzgred veoma popularne u ovom planinskom delu Guzije, da li mogu da me odvezu do crkve. Od svih sam dobio odrečan odgovor. Sneg je velik, čak i za takvog terenca kakav je Niva. Šta je tu je, pošto se crkva vidi iz naselja krenuh ka njoj peške. Trebalo bi da do nje ima manje od 7 kilometara. Nakon što sam prešao neku rečicu našao sam se u selu Gergeti. Selo je jezivo, na strmoj padini, kuće u poluraspadnutom stanju. Kravlja balega se izmešala sa snegom koji se topi, tako da dok koračam cipele (sva sreća duboke) mi upadaju u ta kravlja govna. Malo, malo pa pored mene prođe nekakav ogromni kavkaski ovčar ili neki psi sa kupiranim ušima, nalik azijatima. Raspitujem se kod meštana da li sam na pravom putu i svi mi rukom pokazuju da samo idem uzbrdo.

Gergeti.

[MMarijaMM]

WOW kako ovo ludo izgleda...svaka cast na avanturi...:)

[baki70]

I tako ja idem dalje i dalje, a duša mi sve više u nosu. Teren postaje sve strmiji, a ja sve češće pravim pauze. Ovaj uspon postaje za mene sve ubitačniji. Kada sam izašao iz sela izašao sam i iz kravljih govana, a sve više i više koračao kroz sneg. Kako sam nastavljao sa usponom sneg je postajao sve dublji i dublji, a moj entuzijazam da se popnem do crkve sve manji i manji. Počeo sam da ubeđujem sebe da nema potrebe da idem gore, pa samo u Tbilisiju sam video desetak crkava, a sad treba da ispustim dušu zbog ove jedne. Ionako ću do kraja ovog mog putovanja videti bar još deset srednjevekovnih gruzijskih crkava. Jeste tako, al svi kažu da odande puca fenomenalan pogled. Pogled, e vrlo važno, mene i onako pre svega interesuju kulturno istorijske znamenitosti, a ne priroda, lepi pogledi, a po najmanje fucking treking. I pored svega ja sam nastavljao sve višlje i višlje, kroz sve dublji i dublji sneg. Uporedo sa hodanjem nastavljao sam i da ubeđujem sebe da je ovo moje planinarenje bezveze. Ionako sam juče sve živo od garderobe pokvasio, a sad ima da iskvasim i noge, a nemam druge cipele. Zatim sam počeo šatro da brinem ako se okliznem i padnem, pa nešto polomim, sa svojom kilažom ostaću ovde zauvek. Pa onda, ko zna koliko će mi trebati da siđem, možda zakasnim na poslednju maršutku. Moram da vam priznam da su svi ovi razlozi izmišljeni i glupi. Jedini pravi razlog je to što je bre teško. Verovatno bi se i leti namučio prilikom penjanja do crkve, a kamoli po ovakvom snegu. Kada sam prešao najmanje pola puta rekoh jebeš i pogled i crkvu moja konačna odluka je da odustajem. Inače za vreme Sovjetskog saveza postojala je žičara, koja je vodila do gore, ali su nakon nezavisnosti degeni zaključili da ona remeti dal crkvene stvari, dal prirodnu lepotu i demontirali je.

Pogled na Kazbegi.

Tsminda Sameba.

[baki70]

Na mestu gde sam poklekao seo sam na jedno oboreno drvo, malo odmorio i ispušio jednu cigaretu, a onda je krenuo spust. Na moje razočarenje i ovo spuštanje je bilo zajebato, po klizavom snegu morao sam da pazim na svaki korak. I tako dok sam se spuštao video sam da se ka meni penju dva tipa. Kad su mi se malo približili, zastadoh jer su mi bili veoma sumnjivi. Imali su brade, a na glavama one braonkaste afganistanske kape-turbane, kakve nose talibani. Oko vrata su imali palestinske marame. Jedan je nosio dugački kaftan, a drugi onaj afganistanski prsluk. Obojica su imali one široke kurdske pantalone, nalik dimijama. Uz sve to jedan je sto posto bio Arapin. Jebote, mudzahedini. Jeste na svega par kilometara je Rusija, tj. najproblematičniji deo Rusije, kavkaske republike, tu je Ingušetija, Čečenija itd. Znao sam da su se čečenski teroristi štekovali u Gruziji, ali ne ovde već u klancu Pankisi. Ovaj deo Gruzije bi trebalo da je bezbedan, tako kaže moj Lonely Planet, ali ja sam imao izdanje staro tri godine. Kad su me ova dvojica spazila i oni su zastali i počeli da se nešto domunđavaju. I tako stojim ja, stoje oni i gledamo se. Kolko sam video čini mi se da nemaju na sebi nikakvo naoružanje, ali u onim njihovim krpama možeš top da sakriješ. Šta je tu je krenuh ja ka njima, a u isto vreme i oni ka meni. Kad sam im skroz prišao jedan od njih prozbori na engleskom Hello. Ispostavilo se da su u pitanju Englezi, koji su se valjda pre Gruzije muvali negde po Centralnoj Aziji, Pakistanu, Bliskom istoku, te im valjda otuda ta garderoba. Nisam izdržao morao sam da im kažem za njihov talibanski stajling. Oni su mi na to odgovorili ,,A tvoj je imidz kao bolji,, i još rekoše da su premrli od straha kad su me videli. Tada sam tek ukapirao da sam u totalno miltari fazonu. Na nogama sam imao crne duboke borbene patike u koje sam zbog snega upasao crne vojničke pantalone, one sa dzepovima sa strane. Na sebi sam imao crnu vijetnamku i crni vojnički Nato šeširić. Mučeni Englezi pomislili su da sam neki kavkaski, čečenski gerilac. Slatko smo se ismejali našim uzajamnim strhovima, malo smo porazgovarali, a onda svako na svoju stranu, oni ka vrhu planine, a ja ka podnožju.

[baki70]

WOW kako ovo ludo izgleda...svaka cast na avanturi...

Hvala Marija.

[Biljana 2302]

"Tada sam tek ukapirao da sam u totalno miltari fazonu. "

Ko se tu koga uplašio ???

Auuu, baki - neumoran si ... zanimljivo je sve VEOMA. Čitamo i dalje A slike su ti EXTRA !!! :klap:

[baki70]

Kada sam konačno stigao u mesto usledilo je još jedno razočarenje. Lonely Planet je izgleda dao radno vreme maršutki samo u letnjim mesecima, a i ko normalan se penje po ovolikom snegu na ovu planinčugu, sem mene i engleskih talibana. Sledeća maršutka, ujedno i jedina kretala je tek za 4 sata. Šta je tu je, pronaći ću neki restoran i tu provesti neko vreme i onako sam bio veoma gladan. E pa malo morgen, u celom Kazbegiju ne da ne radi ni jedan restoran, nego ne postoji ni jedan jedini kafe ili kafana. Ima par malečkih, skromnih prodavnica i to je sve. A napolju ne da je ladno, vetar piči samo tako, ja sav znojav od planinarenja, a bolestan i slinav sam krenuo još iz Beograda. Muvao sam se po ovoj rupi od mesta, dosađivao, smrzavao i na kraju zamolio vozača maršutke, koja je tu čekala da me pusti unutra. Odspavao sam malo u kombiju, čekao još neko vreme i konačno smo pošli ka Tbilisiju. Ali, nismo daleko stigli, čim smo izašli iz kazbegija, kod policijskog punkta stajala je i čekala kolona raznih vozila. Morali smo i mi tu da stanemo. Šta je bilo? Sneg je zatrpao put i čeka se da buldožeri ošiste cestu

Zastoj zbog lavine.

Posle ko zna kolkog čekanja dat je znak da možemo da krenemo. U istom momentu su mu svi dali po gasu, ko na startu formule 1. Jebote, kakvi vozači, to se obilazi, trubi, ne gleda se dal ti ko ide u susret. A tek put, to nisu rupe, to su krateri preko kojih ludi Kavkasci voze brzinom ko što mi vozimo po auto putu. Ni naš vozač kombija nije bio bolji. Dao mu ga je po gasu iz sve snage. Stvari lete po maršutki, putnici odskaču po sedištima, ali on mora da nadoknadi izgubljeno vreme, ko zna šta je planirao za večeras. Nikada se brže u životu nisam vozio lošijim putem. I tako nas je psihopata za volanom bukvalno dovezao na vreme, po redu vožnje u Tbilisi, bez obzira što smo bar sat vremena čekali da se ukloni sneg sa puta. Iz kombija sam odmah otišao na metro, pa u centar grada u moj restoran. Pošto ništa nisam jeo ceo dan naručio sam sve i svašta. Gosti restorana su začuđeno gledali brdo hrane na mom stolu i mene u akciji. Posle klope pravac u pansion, na tuširanje i spavanje. Šta reći na kraju dana. Izmorio sam se i oznojio, a nisam se popeo do crkve. Izbrljao sam se ko svinja blatom i kravljom balegom, smrzo sam se ko ...., bio mrtav gladan ceo dan, dreždao 4 sata u žešćoj vukojebini, čekao i zbog lavine, vozio se sa vozačem psihopatom, ali sam ipak zadovoljan. Kavkaz je veličanstven i te kako vredi proći ovim planinčugama i sve ovo moje mučenje se po meni isplatilo.

[baki70]

"Tada sam tek ukapirao da sam u totalno miltari fazonu. "

Ko se tu koga uplašio ???

Auuu, baki - neumoran si ... zanimljivo je sve VEOMA. Čitamo i dalje A slike su ti EXTRA !!!

Svi su se tu uplašili.

[Sladjana Maric]

Baki, ppa ja tek sada videh ovaj putopis.Ovo je fantasticno,mnostvo korisnih informacija,gomila podataka,licnih dozivljaja uz sve to i sjajne fotografije.Fantasticno.

[Atina11]

Svaka cast Baki,ne znam da li su bolje slike ili prica... :klap:

[baki70]

Hvala Slađana, hvala Atina.

[baki70]

Juče sam se pomoću sms poruka dogovorio sa Mađarom i Norvežankom da danas idemo zajedno preko lokalne agencije do David Garedze. U pitanju je kompleks manastira. lokalitet se nalazi u oblasti Kakheti, na samoj azerbejdzanskoj granici i gotovo je nemoguće organizovati obilazak ovog mesta u sopstvenoj režiji, a bez mnogo patnje. Po dogovoru u 9h našli smo se na Tavisuplebis skveru, a ubrzo je došao i naš kombi sa vozačem i vodičem. Kombi je, inače imao volan na desnoj strani, što se često može videti po Gruziji (uvoz polovnjaka iz Japana). Usput smo pokupili i jednog Holanđanina. Ispostavilo se da je vodič ok tip i bio je veoma profesionalan. Odgovarao je na sva moguća pitanja o Gruziji, s tim što je nekoliko puta iskoristio priliku da opljuje po Rusiji, Abhaziji i Osetiji. Predele kroz koje smo prolazili su činila blaga zelena brda, na kojima nema uopšte drveća, a na kome pasu na hiljade krava i ovaca. Nekoliko puta smo stajali radi fotografisanja.

Kako smo se bližili našem odredištu, ta brda su postajala manje blaga i manje zelena, da bi se na kraju pretvorila u sasvim gole stene. David Garedza je manastirski kompleks od petnaestak manastira. Prvo smo posetili manastir Lavra. Njega je osnovao David Garedza, jedan od 13 sirijskih otaca koji su u prvoj polovini 6. veka došli u Gruziju da jednom za svagda učvrste hrišćanstvo. Nakon što je neko vreme propovedao po Tbilisiju i okolini, zajedno sa kolegom Lukijanom došao je na ovo mesto. U početku svog boravka ovde preživeli su jedući travu, a košuta im je dala mleko. Tu gde su u steni izdubili sebi staništa kasnije je nastao manastir. Manastir je trajao više vekova, da bi ga 1265. god. uništili Mongoli. Početkom 14. veka obnovio ga je kralj Đorđe V. Godine 1615. na Uskrs persijski šah Abaz je pobio sve ovdašnje monahe, njih oko 6000 i razorio manastirske komplekse. Kasnije je manastir ponovo obnavljan, da bi potpuno prestao sa radom za vreme Sovjetskog saveza. Od 1990. Lavra je zaživela i danas ima oko 20 monaha.

Manastir Lavra.

Monaške ćelije ukopane u steni. One na dnu su pripadale Davidu Garedzi i Lukijanu.