Putopis iz Gruzije

[baki70]

Obećao sam da ću da po povratku sa puta da napišem putopis, pa evo krećem sa ispunjenjem obećanja.

Na put sam krenuo sam jednog aprilskog jutra. Prvo sam otišao do železničke stanice u Beogradu. Tamo sam na peronu isrkao još jednu kaficu iz automata, prkoseći priličnoj hladnoći, a bogami i jakom vetru. Prošli put kada sam bio u Sofiji smrzo sam se samo tako, a izgleda da će i ovaj put da bude slično. Voz je krenuo u 8h, a već u 8,45h bili smo u Topčideru. Prolazno vreme je u startu obećavalo. Srpska železnica je jeziva. Kupe je glibav, sedišta prljava i izbušena, a nasloni za glavu su crni i zamašćeni tako da se presijavaju. Sve je izbucano, prljavo i prašnjavo. Prozori su toliko musavi, tako da deluju kao da su peskirani. Ne treba biti kriminolog ili forenzičar da bi video gomilu otisaka ruku prethodnih putnika po vratima, staklu i zidovima kupea. Ona mala kantica za sitne otpatke je krcata đubretom i preliva se. Nema zavesa, a na zidu vise neke izbledele slike sa znamenitostima i lepotama Srbije. Nekako sam uspeo da protumačim da je na jednoj Novi Sad, a na drugoj Kopaonik. I pored svega ja ipak obožavam srpsku železnicu. Jesu vozovi spori i izanđali, ali volim bre kad u vagonima postoje kupei, kad možeš da prošetaš i protegneš noge, a što je najvažnije može da se puši na prozoru u hodniku. Kako sam shvatio u Topčideru je valjda dizel lokomotivu zamenila neka druga te je proradilo grejanje, što je baš prijalo. Ljudi koji su bili samnom u kupeu su bili ok i lepo smo se družili sve do Sofije. U bugarskoj prestonici sam se pozdravio sa društvom iz voza i otišao do obližnje autobuske stanice. Autobusku kartu do Istanbula sam kupio kod kompanije Has. Imao sam još oko tri sata do polaska busa, tako da sam neko vreme cirkao kapućino, a ostatak vremena se zmrzavao na peronu. Uz svu tu hladnoću još je sve vreme rominjala dosadna kiša. Jebote, ja bi se izgleda zmrzavao u Sofiji, čak i kad bi tamo došao u avgustu. Konačno u 22h krenuli smo ka Stambolu. Bus je bio pun turske studentarije. Inače, turski autobusi su baš komforni. Takav je bio i ovaj, sve je besprekorno čisto, na sedištu ispred tebe je ekran na kome možeš da gledaš osim desetak turskih tv stanica i razne filmove, da slušaš muziku, koristiš internet itd. Tokom vožnje služe kafu i čajeve, keksove itd. Negde oko 2h prešli smo u Tursku na graničnom prelazu kod Jedrena. Ako sam dobro izbrojao, ovo mi je devetnaesti put da prelazim tursku granicu, ali ovo je bio prvi put bez vize. Tokom vožnje malo sam gledao neke filmiće o raznim turskim gradovima i znamenitostima, a uglavnom sam spavao.

[baki70]

U Istanbul sam stigao oko 6 h izjutra. Prvo sam napravio jedan krug oko ogromne Bujuk otogar, glavne autobuske stanice i ustanovio da je bolje da odem do Emnijet garaže u Aksaraju. Međutim, nisam odmah krenuo već sam sačekao da se otvore menjačnice, da bi došao do lira neophodnih za jutarnju kafu, za javni wc, a i za kartu za podzemnu železnicu. Kada sam sve to obavio metroom sam otišao do Aksaraja. Tamo sam prvo potražio Lipsov manastir, tj. sada Fenari Isa dzamiju, jednu od retkih vizantijskih crkava koju do sada nisam posetio u Carigradu. Ovaj manstir je 908. godine podigao vizantijski admiral Konstantin Lips i bio je jedan od najvećih u gradu.

Manastir Konstantina Lipsa.

Na brzaka sam razgledao ovo zdanje i krenuo ka stanici sa koje polaze busevi za kavkaske zemlje. U startu sam malo omanuo, te sam morao da zaustavljam ljude i da ih pitam gde treba da idem. Koga god sam pitao davao mi je različite informacije. Jedan od razloga za to je što pored stanice Emnijet otogar, postoji i metro stanica Emnijet. Probao sam i sa pitanjem gde je ulica Kučuk Langa, u kojoj se nalazi moja stanica, ali slabe vajde. Najsmešnija su mi bila dva pandura koja su mi u isto vreme pokazala dva različita pravca. Onda su se malo raspravljali na turskom i složili gde treba da idem. Uzgred obojica nisu bila u pravu. Nastavljao sam dalje da pitam prolaznike, a oni su nastavljali da mi pokazuju različite smerove. Tako sam i zabasao u neke male prljave uličice. Tamo sam provalio da se iza mene nešto domunđavaju dva sumnjiva tipa. Skapirao sam da tu nisu čista posla i pošto sam se sa ovim bitangama nalazio u nekoj maloj zabačenoj uličici krenuo sam ka nekoj prometnijoj dzadi. Oni su pošli za mnom i posle nekog vremena stali ispred mene i pokazali pištolje koje su držali ispod jakni. Na ovaj njihov pokušaj oružane pljačke ja sam reagovao tako što sam počeo da ih pičkaram na sav glas i da galamim. U tom momentu smo već bili u nešto većoj ulici u kojoj je bio po neki prolaznik i ljudi su počeli da se zaustavljaju i gledaju u nas šta se dešava. Tada su pljačkaši procenili da im postaje zajebato, ne mogu baš da upotrebe oružje mal te ne u sred Istanbula, a da se rvu i biju samnom potrajalo bi, a i ko zna kako bi prošli. Ovi su probali na foru da me opljačkaju, tj. da me zaplaše, pa ako prođe prođe. Pošto kod mene nije prošlo okrenuli su se i zapalili. Posle sam došao do zaključka da u ovom kraju ima dosta trgovaca i švercera iz zemalja bivšeg Sovjetskog saveza koji ovde trguju i odavde šalju robu za svoje zemlje i da su verovatno takvi ljudi meta ovih razbojnika. Na kraju sam stigao do Emnijet garaže, odakle kreću busevi za kavkaske zemlje. Stanica je mala, nikakva sa par oronulih restorana i gomilom gruzijskih i azerbejdzanskih švercera i gastarbajtera. Tu je i kargo stanica, gde se čitave bale turske robe ukrcavaju u kamione i šalju put Kavkaza. Nakon što sam popio par kafa rešio sam da pojedem poslednje preostale sendviče koje sam poneo iz Beograda. Ti putnički sendviči su zakon kad malo odstoje. Turčin koji radi na stanici, a sa kojim sam se pre toga nešto zajebavao se požalio da je mnogo gladan i tražio da mu dam malo. Odmah sam mu pružio jedan sendvič ali sam prećutao da je u njemu svinjska pečenica. On je, međutim, shvatio da je u mom sendviču svinjsko meso, te je momentalno odustao od klope, a ja sam se pravio zbunjen, kako to da od jednom nisi gladan. Ni sam ne znam zašto sam ovako postupio, nije iz pakosti, niti sam hteo da ga zajebavam, možda me je samo interesovala njegova reakcija. I tako sam ipak sam smazao moja poslednja dva sendviča.

[baki70]

I tako sam tačno u podne krenuo put Tbilisija. Putovao sam kompanijom Mahmudoglu. Bus je bio pun gruzijskih i azerbejdzanskih radnika koji šljakaju u Turskoj. Turska čiji su radnici preplavili čitavu Evropu sada je doživela da u nju dolaze gastarbajteri. Autobus je bio manje luksuzan od Hasovog, ali je u njemu bilo komotnije. Stjuardesa nas je sve vreme nudila čajevima, kafom i sokovima. Pauze su bile česte, tako da je sve bilo kako treba. Osim onih uobičajenih dužih stajanja radi odmora, klope i toaleta, pravljene su i kratke pušačke pauze, čim bi nekoliko Gruzijaca i Azerbejdzanaca zdušno u isti mah to zatražilo. Pored mene je sedeo mlađi tip iz Kobuleta, mesta blizu Batumija, koji šljaka u Istanbulu. Tokom celog puta smo se lepo družili i pošteno ispričali. Uspeo sam da tokom noći veći deo puta kroz Tursku prespavam. Negde pred zoru smo došli do graničnog prelaza Sarpi. Gruzijsku vizu sam dobio relativno brzo i lako.

[baki70]

Dakle konačno sam ušao u Gruziju ili kako je oni zovu Sakartvelo. Ova kavkaska zemlja je naravno nastanjena još u praistorijskim vremenima. Inače, Gruzijci sa ponosom ističu da sa njihove teritorije potiču najstariji, do sada poznati, ljudski ostaci nekog Evropljanina. Naime na lokalitetu Damnisi, između 1991. i 2005. god., pronađena je lobanja i još neki delovi skeleta starih 1,8 miliona godina (Homo Georgicus). Meni jedino nije jasno kako je to najstariji Evropljanin, kad se lokalitet Damnisi nalazi u Aziji. Granica je Kavkaz, a Damnisi je južno od njega. Izgleda da je gruzijsko osećanje pripadnosti Evropi, jače od poznavanja geografije. Elem, u antičkim vremenima poznate su dve države sa područja današnje Gruzije: Iberija, ili Kartli na istoku i Kolhida na zapadu. Sudbina ove dve gruzijske zemlje bila je stalna borba za očuvanje nezavisnosti između helenističkih država i Persijskog carstva. Kolhida se nekako uspela odbraniti od helenističkih vladara, ali su grčka kultura i jezik ipak prodrli u nju. Kasnije se Gruzija nalazi u središtu borbi Rimskog carstva, Jermenije i Ponta. Godine 189. pne. Jermenija je uspela da zauzme dobar deo Iberije. Što se tiče Kolhide nju uspeva da osvoji pontski kralj Mitridat VI (134 - 63. pne). Preterano jačanje Jermenije i Ponta izazvalo je Rimljane i 65. pne. Pompej sa svojom vojskom dolazi u ove krajeve. On osvaja Kolhidu i od nje pravi rimsku provinciju, dok se Iberija kolko tolko održala. Čitav niz sledećih godina za ove teritorije će se boriti Rimljani sa naslednicima Persijskog carstva, prvo sa Parćanima, a posle i sa Sasanidima. Godine 327. iberijski kralj Mirijan i kraljica Nana proglasili su hrišćanstvo za zvaničnu državnu religiju. Tako je Gruzija, odmah posle Jermenije, postala druga po redu koja je prihvatila Hristovo učenje. U V veku zapadni deo Gruzije našao se na putu širenja Vizantije, a istočni su zauzeli Persijanci, tj. Sasanidi. Kralj Vakhtang Gorgosali (447-502) uspeo je da na kratko otera Persijance. On je inače i preselio prestonicu iz Mtskhete u Tbilisi. Ubrzo su se Persijanci vratili, a posle njih 654. god dolaze i Arapi koji formiraju emirat sa sedištem u Tbilisiju. Prvi ozbiljniji otpor Arapima uspela je da pruži Bagratska dinastija koja je vladala u oblasti Teo Klarjeti (jugozapadna Gruzija). Konačno Bagrat III (1027-1072) ujedinjuje zapadnu i istočnu Gruziju. Međutim, dolazi i do invazije Turaka Seldzuka, ali njih je u bici kod Didgorije savladao bagratski kralj David Aghmashenebeli (David Graditelj). Sa Davidom Graditeljom počelo je i tzv. zlatno doba Gruzije. Takođe je i njegova unuka kraljica Tamara (1184-1213) zapamćena kao velika vladarka. Zlatno doba se završilo dolaskom Mongola 1220. U 14. veku došlo je do izvesnog oporavka, ali je ubrzo usledio novi dolazak Mongola, ovaj put pod vođstvom Tamerlina. On je između 1386 1403 imao čak osam pohoda na Gruziju. Posle tih pustošenja nastaju četiri slaba kraljevstva: Kartli i Kakheti na istoku, Imereti na severozapadu i Samtskhe na jugoistoku. Dolazi red i na Turke Osmanlije, koji zauzimaju zapadne teritorije, dok one istočne napadaju Persijanci Safavidi. Godine 1770. ruske trupe su prvi put prešle Kavkaz i pomogle u oslobađanju Imeretija od Turaka. Malo po malo, prvo carska Rusija, a onda i Sovjetski savez ostadoše u Gruziji. Godine 1991. Gruzija je postala nezavisna. Ubrzo je došlo do građanskog rata među samim Gruzijcima, a potom i do odvajanja Abhazije i Južne Osetije. Gruzija je pokušala da to silom spreči, ali je njihova proamerička politika i velika želja da uđu u Nato pakt, proizvela to da je Rusija stala na stranu otcepljenih teritorija. Godine 2008. Rusija je u jednom kratkom ratu održala lekciju Gruziji, koja od tad više nema nikakvu vlast nad Južnom Osetijom i Abhazijom.

[baki70]

Ono što se odmah primeti po ulasku u Gruziju je da su putevi znatno lošiji od turskih. I ovde ima na sve strane bačenih pvc flaša i kesa. Ovakve prizore sa smećem sam posmatrao tokom celog ovog puta, kroz sve četiri zemlje, od Beograda, tj. Balkana do Kavkaza. Na prvi utisak sve mi je delovalo bednije i siromašnije nego recimo kod nas. U Tbilisi smo stigli oko 1h i tako se posle dva i po dana završilo moje putovanje do gruzijske prestonice. Sa Ortačala autobuske stanice savatao sam maršutku (kombi) do Tavisuplebis skvera, gde se nalazio moj smeštaj tj. Tina guest house. Smeštaj je relativno ok, jednokrevetna soba, ljudi fini, tako da je sve bilo uredu. Kuća, pa i moja soba je bila puna starog nameštaja, zidnih satova, samovara, ikona i nekih slika. Prvo što sam uradio bilo je tuširanje. Kako prija posle 2,5 dana putovanja. Čim sam se sredio krenuo sam da negde ručam. Bio sam preumoran da nešto tražim odgovarajući restoran, već sam ušao u prvi na koga sam naišao. U pitanju je bio jedan od onih glupih lokala gde je sve u fazonu Sovjetskog saveza, pionira i KGBa. Bio sam u pravu, klopa ništa posebno, a porcije male. Šašlik koji sam pojeo ne bi bio dovoljan ni za dete. Prvo gruzijsko pivo koje sam probao bilo je dobro. Inače, tokom celog mog putovanja po Gruziji, komunikacija sa Gruzijcima bila je isključivo na ruskom, pošto engleski govori mali broj ljudi. Ja doista ne znam ruski, ali malo unjanjiš srpski, dodaš koju reč makedonskog ili bugarskog i to je to, nema problema sa sporazumevanjem. Nakon što sam se malo oporavio, krenuo sam u obilazak Tbilisija. Još dok sam prolazio busom kroz ovaj grad delovao mi je zanimljivo i ostavio je na mene dobar prvi utisak. Za početak sam odlučio da se promuvam glavnom ulicom Rustaveli, koja se proteže nekih 1,5 km severno od trga Tavisuplebis. Ovu glavnu dzadu su stvorili Rusi u 19. veku i krcata je važnim državnim, kulturnim i sličnim zgradama, koje su em lepe, em prilično monumentalne. Prvo sam na Tavisuplebis moedaniju, tj. trgu Slobode izfotografisao stub, koji se nalazi u centru i na kome se nalazi pozlaćeni Sveti Đorđe koji ubija adzdahu. Pre Đorđa, u vreme komunizma tu je stajala Lenjinova skulptura. Na ovom trgu se nalazi i veoma lepa gradska kuća.

Sveti Đođe i aždaja.

[baki70]

Kao što rekoh, duž ulice Rustaveli se ređaju razne važne zgrade. Jedna od njih je parlament. Ispred ove zgrade su sovjetske vlasti 1989. godine u svojoj akciji ubili dvadeset gruzijskih štrajkača glađu, koji su tražili nezavisnost za Gruziju. Par godina kasnije, 1991. god. Zviad Gamsakhurdija je u ovoj zgradi proglasio nezavisnost. Ubrzo posle toga u zemlji je zavladao haos. U decembru 1991. otpočele su gradske borbe u samom Tbilisiju, a predsednik Gamsakhurdija je bio pod opsadom u zgradi parlamenta dve nedelje. Uspeo je da nekako umakne u Čečeniju. Na vlast su postavili iskusnog političara, sekretara gruzijske komunističke partije i bivšeg sovjetskog ministra spoljnih poslova Eduarda Ševarnadzea. Usledile su pobune u Južnoj Osetiji i Abhaziji 1992. god. Godine 1993. gruzijska vojska je pretrpela težak poraz u Abhaziji, što je iskoristio Gamsakhurdija da pokuša da svrgne Ševarnadzea. Otpočeo je kratak, ali krvav rat u kome je Ševarnadze uz pomoć ruskih trupa uspeo da trijumfuje. Poraz od Abhazije proizveo je 250 000 gruzijskih izbeglica, koji su morali da napuste svoje domove. Tokom narednih deset godina ova država je bila u totalnom haosu: žestok kriminal, kidnapovanja, anarhija, korupcija itd. A onda je 2003. godine, opet ispred ove zgrade otpočela tzv. roze revolucija, koju je predvodio Mihail Sakašvili. U pitanju je američki đak i sto posto američki čovek. On je uspeo da kolko tolko dovede zemlju u red i da kriminal znatno suzbije, međutim njegova žestoka orijentacija ka SAD i Nato-u, prouzrokovala je da Rusija u potpunosti stane, uključujući tu i silom svog oružja, na stranu otcepljene Južne Osetije i Abhazije.

Zgrada parlamenta.

[baki70]

Dalje se u Rustaveli ulici nalaze ogromna tzv. Škola br. 1 (za decu punišića), Muzej Gruzije, zgrade opere, baleta, pozorišta itd. Tu je i spomenik Šote Rustavelija. On je srednjovekovni pisac na koga se Gruzijci opasno prže. Njegovo najpoznatije delo, napisano u 12. veku, je Vitez u tigrovoj koži. Povratak nazad usledio je kada sam stigao do ogromne građevine Državne koncertne hale.

Avenija Rustaveli.

Nekakav bezvezni spomenik, kakvih je pun Tbilisi.

Zgrada akademije.

Pri povratku sam se najviše zadržao kod crkve Kashveti. U pitanju je nova crkva iz 1910. godine. U stvari to je kopija crkve Samtavisi iz 11. veka, koja se nalazi oko 60 km. severozapadno od Tbilisija. Prva crkva na ovom mestu bila je podignuta u 6. veku, od strane Davida Garedze. On je bio jedan od tzv. Sirijskih otaca, koji su ovde došli sa Bliskog istoka, sa ciljem da šire hrišćanstvo. Prema legendi, neka kaluđerica ga je optužila da je sa njim zatrudnela. On joj je odgovorio da će, ukoliko je to istina, roditi bebu, a u suprotnom rodiće kamen, što se i desilo. Na gruzijskom jeziku kashveti znači rođenje kamena. Oko crkve je bilo mnoštvo ljudi sa nekim grančicama, verovatno vrbovim, što je u vezi sa praznikom Lazareva subota, tj. Vrbica. Uveče kada sam se vratio, neko vreme sam sedeo u bašti i kafenisao sa bratom gazdarice, a onda na spavanje, i to konačno u pravom krevetu.

Kashveti crkva.

[zaratustra]

Baki nemam reci...

Moj otac je 80tih bio u Gruziji/Tbilisiju i bio je odusevljen od tamosnih ljudi.

Lepo je procitati nesto o Gruziji ovako kako si postavio!

[baki70]

Hvala Zaratrusta, drago mi je da ti se sviđa ovaj moj putopis. Rado bi ubrzao ovo pisanje, al zbog ovog preopterećenja servera glupo mi da kuckam sat vremena, pa da ne mogu da pošaljem post.

[Infoputnik]

Zanimljiva destinacija, hvala baki

nesto nije u redu sa serverom i mene nervira, ali polako i sad mi krivo sto te prekidamo :tuga:

[baki70]

Hvala Info, nema frke nigde ne žurim, nije važno kad ću završiti sa putopisom.

[baki70]

Tokom doručka sam se upoznao sa par stranaca, koji su osim mene bili jedini gosti ovog pansiona. On je Mađar, a ona Norvežanka. Napravili smo neki preliminarni dogovor da, radi uštede organizujemo zajednički izlet do David Garedze. Nakon dobrog fruštuka krenuo sam u obilazak Tbilisija. I danas je bilo strašno mnogo sveta sa onim buketima. Bukvalno svaka druga osoba je to nosila. Ono što se takođe odmah primeti je jako mnogo prosjaka po celom gradu. Najčešće su u pitanju babe i deca koja prose. Toliko prosjaka nisam do sada video ni u jednom gradu. Prvo sam otišao do Sioni katedrale. Ime je dobila po planini Sion u Jerusalimu. Po gruzijskoj tradiciji prvu crkvu na ovom mestu je podigao kralj Vakhtang Gorgosali u V veku. Nekih 100 ngodina kasnije ovde je crkvu počeo da gradi iberijski princ Guaram 575. godine, a nju je završio tek njegov naslednik Adarnase 639. god. Ovu crkvu će kasnije u potpunosti srušiti Arapi. Novu katedralu je podigao 1112. god. David Graditelj. Njegovu crkvu su teško oštetili Mongoli. Nakon toga bilo je još podosta obnova i razaranja. Veći deo današnje crkve je iz 13. veka. Ovde se čuva krst Svete Nine, koji je po legendi napravljen od grana vinove loze i njene kose. Sveta Nina je rođena u Kapadokiji, a bila je u srodstvu sa Svetim Đorđem. Ona je došla u istočnu Gruziju (Iberiju) da širi hrišćanstvo. Tu je otpočela svoj misionarski rad, a nakon što je uspela da izleči kraljicu Nanu od neke teške bolesti, a posle toga i njenog muža Miriana, nakon jedne nezgode u lovu, hrišćanstvo je proglašeno za državnu religiju ove zemlje. Naravno zbog praznika katedrala Sioni je bila krcata narodom. Koliko sam uspe da vidim tokom ovog mog putovanja Gruzijci su opasni vernici.

Sioni crkva.

[baki70]

Odatle sam otišao do jermenske crkve Norashen. U pitanju je petnaestovekovna crkva, koja je međutim tokom kasnijih perioda doživela nekih 4 prepravki i obnova. Reč Norashen na jermenskom bi značila ,,Novoizgrađena,,. Inače oko ove crkve postoji gloženje između gruzijske pravoslavne crkve i jermenske crkve. Jermeni optužuju gruzijsku crkvu da je slojem maltera prekrila jermenske natpise, kao i da su raznim drugim građevinskim intervencijama postepeno uklonili sve jermenske karakteristike ove bogomolje.

Norashen crkva.

Odmah pored je i Jvaris Mama crkva. Sadašnja crkva je iz 16. veka, a podignuta je na mestu crkve iz 5. veka. Sve vreme mog obilaska Tbilisija, kiša je neprestano padala, ali ja sam nastavio dalje. Prošao sam pored sinagoge i došao do jermenske crkve Svetog Đorđa. Ovu crkvu je u 13. veku podigao bogati trgovac iz Erzuruma, koji se nastanio u Tbilisiju. Kasnije u 17. i 19. veku izvršeno je nekoliko obnova na ovoj građevini.

Crkva Sv. Đorđa.

Dalje sam krenuo u uspon na Narikale tvrđavu. Tvrđava se nalazi na brdu iznad grada. Prvo utvrđenje ovde su podigli Persijanci u 4. veku. U 7. veku su je proširili Arapi, a zatim i David Graditelj. Naziv Narikale su joj nadenuli Mongoli, a moglo bi da se prevede kao ,,Mala tvrđava,,. Prepravke i proširivanja su nastavljena i tokom 16. i 17. veka. U 19. veku desila se eksplozija municije koju su Rusi ovde skladištili. Tvrđava je tada dosta oštećena, kao i crkva Svetog Nikole, koja se nalazila unutra. Crkva je obnovljena 1990. godine, a obnovu je finansirao šef policije. Izgleda da su nekad bile dobre plate u gruzijskoj policiji, ili je pobožni pandur godinama štedeo, lari po lari i eto crkve.

Narikale tvrđava.

Pogled sa tvrđave na reku Mtkvari.

Izmenjeno 11 maj 2011 (baki70)

[baki70]

Kada sam završio sa obilaskom Narikala bio sam potpuno mokar, tako da sam morao da se vratim u pansion da bi se presvukao. Obukao sam suvu garderobu, popio kafu i kad je kiša malo oslabila krenuo u nastavak obilaska Tbilisija. Prvo sam otišao do muzeja, koji je na žalost bio zatvoren zbog renoviranja. Šteta, al nema veze, krenoh ka starom delu grada. Kuće u ovom delu su interesantne, osim drveta korišćeni su i svi drugi mogući materijali: cigla, beton, lim i sve drugo što je moglo da se iskoristi. Generalno je sve zapušteno, ali ima i veoma lepih i interesantnih starih kuća. Posebno su mi se dopali zanimljivi balkoni, sa maštovito ukrašenim drvenim delovima, ili sa kovanim gvožđem. U delu grada ispod Narikale dosta kuća se renovira, ali u tom starom fazonu. Verovatno to finansira država ili grad, pošto vidim da su ti radovi baš masovni. Ipak, mnogo više ima kuća koje kao da su napravljene za scenografiju nekog Kustinog filma.

[baki70]

Dalje sam obišao deo grada gde su gradske banje (sumporna kupatila) Abanotubani. Najviše se izdvaja jedno kupatilo koje je urađeno po uzoru na persijske ili ti centralno azijske građevine. Njena prednja fasada je prekrivena mozaikom od plave keramike. Na ulazu stoji natpis, tj. poruka nekadašnjeg korisnika ove banje Puškina, da nikad nije bio u boljoj banji. Osim Puškina ovde se često banjao i Aleksandar Dima. Većina ovih kupatila su napravljena još u 17. veku.

Sumporne banje.

Omiljeno Puškinovo kupatilo.

Odmah pored je i jedina preživela dzamija Tbilisija iz 19. veka. Interesantno je i to što se u njoj mole i suniti i šiiti. Dzamija je mala, ali interesantna. Izgrađena je od crvene opeke, a minaret je veoma kratak