ANDALUZIJA -Granada, Sevilja, Kordoba -Putopis

[ljerka]

Izlazimo u Dvoriste dama, tkz Partal, koje konacno oslobodjeno od zidina palata, slobodno i siroko, koristi dodeljeni prostor.Kula sa pet lukova ogleda se u mirnoj vodi bazena- ribnjaka, okolo su palme, kaskadne stepenice i podesti na kojima se gaje mlade ruze. Penjemo se uz stepenice natkrivene zelenilom, dok nas prati voda koja se zmijoliko, malim kanalima provlaci kroz zelenilo.

Konacno odlazimo i do spoljnih zidina po kojima setamo, penjuci se na nekoliko kula, najvaznijih osmatracnica na kojima se nekad strazarilo i pazilo na eventualne neprijatelje.Tvdjava Alcazaba bila je najvazniji deo jer je bila centralna tacka spajanja i povezanosti stanovnika Alhambre sa gradom Granadom. Sa nje se nadgledala okolina, i stitio kalif.

Zidovi, postepeno nadogradjivani stotinama godina kao i zgrade unutra njih, dostigli su duzinu nesto manju od 2 km. Postojalo je vise kapija, napravljenih i arapskom stilu, sa polukrugom uklopljenim u ravne ivice kapija, koje su imale tacno propisane namene ( glavni, ulaz, adminitrativni ulaz, kapija sa rezervoarom vode ispod zemlje, kapija sa amblemom koji predstavlaj pet osnovnih zapovesti u Kuranu itd ).

Mnogobrojni tornjevi na razlicitim rastojanjima zidina, svi sa namenskim izabranim imenima pricaju svoja secanja koja ka svedoci proslosti nose u sebi. Neki su napravljeni u odbrambene svrhe, ili samo kao lepi vidikovci, ponekad su sluzili kao stambeni prostor vojnika, ili su bili potpora akvaduktu kojim je dopremana vode iz reke u Alhambru.

Izmenjeno 16 jan 2011 (ljerka)

[ljerka]

U okviru Alkazabe nalazi se palata Karla V ogromnih dimenzija koja je naknadno sagradjena pocetkom 16 veka za potrebe kralja. Kvadratnog oblika, ogromnih dimenzija, u svojoj utrobi krije kruzno dvoriste, sa velikim brojem stubova u dorskom stilu. Licno, osim monumentalnosti, palata na nas nije ostavila poseban utisak, jer se svojim izgledom ne uklapa se u prefinjeni ambijent Alhambre. Svaki vladar na ovom prostoru je ostavljao svoj pecat, koji stilski razlicit i nespojiv, pa je verovatno u nasim ocima narusio sklad koji nam se nije dopao.

Konacno, ostaje nam jos da vidimo tkz Generalife, sultanovu letnju rezidenciju,i vrtove nedaleko od centralnog kompleksa, podignuta na uzvisenju koje je izlozeno strujama vetra koje su donosile svezinu. Do Generalife stizemo kroz aleju cempresa, oleandara, dok nas sitne kapi kise ponovo prate, a sumorno nebo preti novim prolomom nepogode. Dvoriste rezidencije sadrzi dugacak, uzak bazen,sa nizom fontana i zasadjenim cvetnim rastinjem, dodatno ukrasen saksijama cveca.

Okolo su nevelike zgrade koje su koriscene samo u letnjem periodu, iza kojih su brojni vrtovi sa bazenima i fontanama. Iako kisa polako pada, dugo lunjamo ovim sofisticiranim vrtovima, odmarajuci oci na bujnom zelenilu.

Dolazimo do stepenista koje u rukohvatima ima izdubljene kanale kojima protice voda ! Da bi se ublazio njen pad, u rukohvatima su napravljena kruzna prosirenja koja smanjuju brzinu protoka vode. Vodilo se o svemu racuna, da sve bude u skladu: kako arhitektura, tako i priroda koja je okruzuje.

Vec teskim i umornim koracima, drzeci se za ruke, stopljenih dusa od siline emocija, prolazimo polako ispod zelenih svodova u obliku dugog tunela koji vodi ka izlazu iz Alhambre. Kisa pojacava svoju vodenu pesmu, a mi iako je rano posle podne, odlazimo nemi u hotel, da malo smirimo lepotom uzdrmane duse.

Izmenjeno 16 jan 2011 (ljerka)

[ljerka]

Sledeceg jutra, jos uvek puni utisaka od prethodnog dana, spustamo se u u hriscanski- katolicki deo starog grada kako bi zaokruzili istorijsku celinu. Na redu je obilazak katedrale i kraljevske kapele u kojoj su sahranjeni cuvena kraljica Izabela zvana katolkinja i kralj Ferdinand.

Na ulasku u katedralu, u hodniku nailazimo na sliku koja belezi poslednje trenutke vladavine Mavara: predaja kljuceva grada kraljevskom paru. Razmisljam kako je poslednjem vladaru bilo tesko napustiti ovaj specifican grad, koji je mirnom predajom spasio Alhambru razaranja, trazeci milost za lepotu koju vise nece nikad videti. Granada je bila poslednje uporiste Mavara u Spaniji, koji su proterani sa Iberijskog poluostrva posle vladavine od skoro 800 godina . Legenda kaze da je kalifova majka, gledajuci sina kako poslednji put, pre napustanja Alhambre prolazi dragim stazama placuci, bacila u sinu lice tesku recenicu :” Nemoj da places kao zena, za onim sto nisi mogao da odbranis kao muskarac.”

Poraz koji je bio ne samo vojni, vec i religiozni, promenio je sliku Spanije jer su i hiljade Jevreja sa kojima su Mavari ziveli u miru proterani ili pokatoliceni. U katedrali, osim kripte, mogu se videti slike, odeca, i ostale crkvene dragocenosti.

Setamo glavnom ulicom Gran Via de Colon, diveci se zgradama potpuno drugacijim u odnosu na jednostavne kuce u Albaisinu. Zgrade su visoke, raskosno ukrasene, sa lepim fasadama razlicitih boja, sa prelepim i u najvecem broju zastakljenim terasama, odisu elegancijom i ponosom graditelja. Ispred zgrada su po nekoliko metara razdvojene niske zardinjere sa cvecem na trotoarima.

Odlazimo i do trga na kome je podignut spomenik kraljici Izabeli i Kolumbu, koji zajedno razgledaju mapu Novog sveta, zatim do obliznjeg parka, univerziteta i naravno koride. Celina, istorijska, umetnicka, gradska je zaokruzena i mozemo nastaviti dalje.

Izmenjeno 16 jan 2011 (ljerka)

[ljerka]

SEVILJA

Posle dva potpuno ispunjena dana u Granadi, pomalo tuzni, sto ostavljamo prelepu Alhambru, nastavljamo put prema Sevilji. Razdaljina izmedju ova dva grada iznosi oko 270 km koji se brzo prelaze. Povremeno imam utisak da se ne vozimo na 4 tocka, nego da klizimo i vijugamo na nekom letecem tepihu.

Savrsena asfaltna podloga, odlicno nivelisan put, gde se smenjivanje ravnih delova puta, uspona i nizbrdica ne oseca u voznji, cini put ugodnim.Opet nam pred ocima prolecu maslinjaci, vetrenjace, manji planinski lanci, vinogradi, solarne ploce koje hvataju sunceve zrake ali i kilometri i kilometri gusto zasadjenih oleandara koji prirodno ispunjavaju ogradu koja deli suprotne trake autoputa. Razdragana zivopisnost krajolika polako najavljuje radost juga i Sevilje kojoj se priblizavamo.

Stizemo u ranim prepodnevnim satima, u vec na prvi pogled sticemo utisak jako opustenog grada. Na nas vec uobicajen nacin, na brzinu smestamo stvari u hotelu, ostavljajuci auto u garazi da zasluzeno odmara, krecemo u tabananje i istrazivanje grada.

Siroke ulice u novom delu grada iz kojeg polazimo, moderne prodavnice, robne kuce, kafei, i gust saobracaj u kome niko nije nervozan prva su slika Sevilje. Moderni autobusi i lepi tramvaji, idu cesto pa nema guzve iako je Sevilja velik grad.

Pronalazimo cuveni Spanski trg, koji nas zapanjuje svojom povrsinom, ali i neprijatno iznenadjuje gradjevinskom radovima u samom centru trga. Ipak i pored toga videli smo najvaznije i osetili njegovu upecatljivu lepotu. Iz njega zraci sirina prostora, ponos nacije i lepota azulezo keramike. Ogromno, polukruzno zdanje, ozidano ciglom, oiviceno na krajevima dvema kulama u svojim nedrima nosi terasu pod lepim svodima iznad kojih su izvajane glave znacajnih licnosti.

U podnozju, jedna do druge, celom duzinom nalazi se preko pedeset udubljenja ispunjenih istorijskim znacenjima, ali i sofisticiranom umetnoscu. Svaka nisa, predstavlja jednu provinciju Spanije, predstavljenu adekvatnom slikom iz njene istorije, grbom, i njenim polozajem na stilizovanoj mapi Spanije.

Nise su izradjene od sarenih plocica, naslednica cuvenih plavo – belih plocica, poznatih pod imenom azulezo, cije su umece rucne izrade doneli na Iberijsko poluostrvo Arapi u 16 veku U svakoj nisi moze da se sedi, jer je oivicena klupicom, ukrasena specifnim peharima. Turisti se najvise zaustavljaju i slikaju u nisi Barselone, koja je izgleda, ne samo za nas svet najpopularniji grad u Spaniji.

Ispred nisa je kanal preko kojeg su napravljeni mostici sa divnim ogradama od plavo belih keramike, dok u centralnom delu trga dominira velika fontana. Na zalost kanal je bio bez vode, fontana nije radila, sto nije uspelo da pokvari opsti utisak o lepoti ovog mesta. Ne mogu da se odvojim od mostica i rukohvata naslonjenih na prelepo oslikane plavo bele stubice, koje slikam iz svih mogucih uglova.

Izmenjeno 16 jan 2011 (ljerka)

[ljerka]

Vrucina vec pocinje da ovladava, pa prelazimo u park Marije Lujze koji se nalazi preko puta Spanskog trga.Velik po povrsini, gustog rastinja, pozamasno visokih palmi, ogromnih fikusa cije se korenje isprepletalo u debela stabla, ulepsan rascvetalim bugavilijama, stablima pomorandzi, mediteranskim borovima, dodatno je oplemenjen malim jezercetom, fontanama, ukrasnim klupama i velikim ukrasnim vazama. Lepo smo se odmorili i opustili pod okriljem zelenila,iako nismo sedeli ni minute.

Izlazimo na drugu stranu parka gde nas docekuje fascinantan paviljon Mudehar, koji odudara od okoline, koji kao iznikao iz bajke, najavljuje izlazak sultana i njegove svite.

Raskosna gradjevina sa tri ulaza iznad kojih su lukovi sa azulezo plocicama u kome je sada smesten Muzej folklora, iako podignuta u 20 veku, predstavlja podsecanje na stil Mavara koji nisu napustili Andaluziju. Na zahtev novih gospodara hriscana - katolika, razvili su novi stil sto je jos jedna istorijska potvrda da prava umetnost ponekad svojom lepotom prevazilazi uticaj umetnosti ali i politike druge vere. Ispred paviljona je mala fontana sa lokvanjima i zeleni pojas sa cvecom, koji smirujuce deluju dok celinu ambijenta dopunjuje Arheoloski muzej, smesten u zgradi kitnjastog stila ukrasenog kovanim gvozdjem.

Kako bi zaokruzili celinu kvarta, opustenim laganim korakom, stapamo se sa ziteljima grada koji nikuda ne zure, usput razgledajuci fasade toplih boja stizemo da ogromnog Univerziteta koji se smestio u bivsoj fabrici duvana, nekadasnjoj najvecoj gradjevini u Spaniji. Ogroman kompleks koji zahvata ceo jedan blok ulica, sem monumentalnosti ne ostavlja na nas neki narocit utisak, osim lepog ulaza. Setamo dugim, ogromnim hodnicima, dok nas studenti ljubopitljivo gledaju, a ja zavirujem u nekoliko ucionica. Uglavnom su male, skromnog izgleda, u kojima nije prisutno vise od petnaestak studenata, pa pretpostavljam da su u pitanju neke manje radionice, ili mentorska nastava. Prvi cin Bizeove opere Karmen, odvija se upravo na ovom mestu, gde zanosna Karmen sa svojim drugaricama, radnicama u fabrici duvana, pocinje svojom cuvenom Habanerom da skrece paznju.

Umorni od pesacenja i razgledanja, pauzu pravimo u kafe restoranu Horno San Buenaventura u centru grada. Uzivamo u ambijentu, lenjoj dokolici sa ostalim turistima i lokalcima, gladni i zedni, nikako da docekamo markantnu Spanjolku da nas usluzi. Posle smo se uverili da je u ovom gradu tesko i platiti svoj racun jer se nikome ne zuri. Porucujemo tapas, meze od cuvene Iberijske sunke. Prsut isecen na dugacke, izuzetno tanke snite, napravljen od posebno uzgajanih crnih svinja koje slobodno pasu u odredjenom planinskom podrucju pod senkama hrastovih suma, hranjene zirom,sadrze u sebi vise masnoce koja pojacava ukus socnosti prsute, dok gutljaji vina stapaju ukuse i raduju nasa nepca.

[ljerka]

Nakon dobrog okrepljenja, prolazeci pored lepih zgrada,spustamo se do dela grada koji se nalazi uz reku Guadalkvir, koja je u vreme Kolumba bila plovna do juga Spanije i izlaza na more.Brodovi krcati opljackanim blagom iz Amerike, stizali su rekom u Sevilju.

Stojimo ispred Zlatne kule – Torre del Oro, koja se nalazi pored same reke u kojoj je nekad smestano zlato, u kojoj se sada nalazi mali pomorski muzej.Prvobitno je imala odbrambenu i osmatracku funkciju, povezana lancem preko reke sa drugom kulom koja vise ne postoji. Dobro ocuvana, jakih zidova, malih prozora stoji tu vekovima i pamti vreme kada je u sebe gutala zlato dok njeni kapaciteti nisu postali pretesni. “ Suficit “ opljackanog zlata, Spanci su lako resili – ugradnjom u impozantan oltar katedrale, ogromnih dimenzija koju smo prema planu trebali obici sledeceg dana.

Sirokim molom uz reku, ukrasenim palmama, oleandrima, klupama, kaficima, ugodjaja kao da smo na moru, spustamo se ulicom do cuvene koride Maestrance, u kojoj svaki toreador od ugleda mora da nastupi, ako ima nameru da dostigne potpunu slavu.

Korida u Spaniji jos uvek odoleva vremenu, novim tendencijama i peticijama za njeno ukidanje, a Sevilja ce verovatno biti poslednje mesto u kome ce biti ukinuta.Ne tako impresivnih dimenzija, bele boje koja odbija sunceve zrake, delimicno prosarana oker bojom da bi naglasila okvire prozora i lukova, krije u sebi svake nedelje uvece erupcije strasti bespotrebnog ubijanja posebno uzgajanih bikova. Cena karata zavisi ne samo od mesta, nego i od polozaja Sunca koje pada na sedista. Toreadori, odeveni u tradicionalno usku garderobu da bik ne bi zakacio neko prosirenje na garderobi, pokusavaju da slavu steknu finalnim udarcem maca u posebno mesto na ledjima bika, brzim presekom kicmene mozdine i probadanjem srca nesrecne zivotinje. Najveca nagrada je rep bika, dok i dobijeno uvo bika, posle uspesnog ocenjivanja borbe garantuje slavu.U okviru zgrade nalazi se mala kapela gde se toreadori mole pre pocetka borbe, kao i muzej sa kostimima najpoznatijih toreadora, i prepariranim glavama bikova koji su zasluzeno dobili svoje mesto u muzeju jer su dugo u areni odolevali navalentnim toreadorima zeljnim gotovo nebeske slave.

Uz koridu, sa spoljne strane nalazi se spomenik toreadoru cija figura odise ponosom i tradicijom. Preko puta koride, u senci drveca je statua ciganke Karmen, kao podsetnik da se poslednja scena istoimene opere odvija u Maestranci.

Rano je posle podne, vreme sieste, kada se vecina lokalaca odmara. Vracamo se ka centru grada, prolazimo pored malog pozorista, i uvlacimo u ulicice u kojima nema nikoga. Pronalazimo bolnicu milosrdja / Hospital de Caridad/ iz 17 veka, osnovanu kao deo manastira u kome stara, bolesna i siromasna lica, nalaze svoj spokoj pred neumitni kraj. Da savest moze uvek da proradi, dokazao je i fratar ciji zivot po crkvenim kanonima nije bio uzoran, a cijom zaslugom je ovaj objekat podignut. Ne mozemo da udjemo, ali i da se odvojimo od divnog procelja zgrade ukrasenog azulezo plocicama. Dok se provlacimo ulicama, bacam pogled na terase, preko kojih su lagano prebacene sa spoljne strane lagane zavese od trske, koje stite od sunca u poslepodnevnoj siesti. Prolazimo pored jos jedne bolnice Venerables iz istog perioda, sagradjenu za stare svestenike, u kojoj su sada izlozbe dok na ulazu stoji jasna poruka da je ulaz turistima zabranjen !

Ovaj deo grada poznat je pod nazivom Barrio Santa Cruz, stari jevrejski deo grada, sa uzanim ulicama koje stite od jarkog sunca i obezbedjuju neophodnu svezinu, zgradama belih fasada, dvoristima ukrasenim zelenilom. Splet ulicica podseca na lavirint i lako je zalutati, jer sve ulice lice jedna na drugu, stisnute slicnim zgradama, pa nema prepoznatljivih orjentira.

[ljerka]

Sledeceg dana odlazimo da vidimo najvecu gotsku katedralu u svetu :Santa Maria de la Sede. Podignuta na temeljima dzamije ostecene zemjotresom, a prema predanju odluka o izgradnji bila je propracena recima da mora biti tako lepa i velika, da svi koji vide gradjevinu moraju pomisliti da su graditelji bili ludi da tako nesto podignu. Zaista je ogromnih dimenzija, i treba vam desetak minuta da je obidjete sa spoljne strane.

Ulazimo u ogroman prostor, prepun kapela (oko 80), i suocavamo se sa remek delom nikad tako raskosno vidjenog oltara: visine tridesetak metara, izuzetno filigranski rezbaren i pozlacen, sa prelepim figurama i scenama iz Hristovog zivota ostavio je na nas dubok utisak. Obilje zlata kojim su Spanci raspolagali, znalacki je iskorisceno da pokaze svetu slavu i uticaj Sevilje, njeno prvo mesto glavnog trgovinskog centra. Prilaz oltaru je skoro slobodan, od koga posetioce ukrasni konopci dele samo par metara. Gledamo u to remek delo, okovano zlatom, gde pojam boje starog zlata dolazi do potpunog izrazaja.

Nedaleko od glavnog oltara, u nedovoljno osvetljenom delu crkve nalazi se Kolumbov grob koji bi tesko primetili da nismo unapred imali informaciju da se tu nalazi.Covek koji je doneo slavu, ugled i bogatstvo Spancima, ironicno, pociva u senci katedrale. Njegov sanduk, drze 4 viteza izvajana u prirodnoj velicini. O poljuljanoj casti Spanaca dovoljno govori podatak da je Kolumbo, na osnovu uredno zakljucenih ugovora pred kraj svog zivota trazio da mu se isplati 10 % profita ostvarenog u novootkrivenim zemljama, bio odbijen od strane Spanske krune. Njegove mosti su seljene iz Spanije, na Kubu, da bi bile ponovo vracene u Sevilju. Kolumbov sin, zavestao je oceve dragocene rukopise katedrali, pohranjeni u njenoj biblioteci. Obilazimo i deo katedrale gde se nalaze razne slike, crkvene relikvije, umetnicki predmeti, da bi se ponovo vratili do prelepog oltara.Puni utisaka, izlazimo i na drugom cosku katedrale, odlucujemo da se popnemo pesice na vrh tornja Giralda koji je prepoznatljiv simbol Sevilje.

Zanimljiva je istorija vrha minareta koji je prvobitno na vrhu osim mesta za poziv vernika na molitvu, imala i astronomsku observatoriju.Ubrzo su dodate 4 hromirane bakarne sfere, koje su obasjane Suncem reflektovale svoju poziciju kilometrima naokolo. Na zalost, zemljotres je unistio sfere a prakticni Spanci su iskoristili minaret dzamije koji su nadogradili i dodali zvona i krst. U unutrasnjosti tornja zadrzana je ideja Mavara. Nisu gradili stepenice, vec smo se do vrha tornja penjali strmom kaldrmisanom stazom koja se polukruzno uvija oko unutrasnjosti tornja.Na malim, ravnim odmoristima, virimo kroz prozor i gledamo grad iz razlicitih uglova, da bi nas na vrhu docekala Sevilja na dlanu i otvorile oci o grandioznosti katedrale. Divan je pogled i na dvoriste katedrale, nazvano imenom pomorandzi, zasadjenih u redovima sa obaveznom fontanom i kolonadama stubova. Iznad zvona dogradjene su 4 male prostorije sa balkonima, dok je na vrhu statua koja drzi krst simbolizujuci hriscansku veru.

Pravimo malu pauzu na trgu sa fontanom, koja siri svezinu dok nas americki kafe sa samoposluzenjem odbija svojim industrijskim izgledom, pa odmah iza coska sedamo u mali tradicionalni kafe da na miru sredimo utiske pre nego sto krenemo dalje.Kocije sa radoznalim turistima prolaze pokraj nas dok zmirkamo na suncu, lenjo opusteni. Moderni siroki tramvaji,cije kretanje gotovo da ne proizvodi nikakav zvuk, posle zvuka konjskih kopita vracaju nas opet u sadasnjost.

Posmatramo male zgrade koje kao da se takmice u primenjenim bojama fasade: zute, zelene, ruzicaste, crvenkaste, sa cesto zastakljenim terasama i ogradama od kovanog gvozdja. U ostalim delovima Spanije, ne moze se u ovolikoj meri naci ovakva arhitektura, pa se zato za Andaluziju, a posebno Sevilju kaze da je tipicna Spanija, sto smo se i sami uverili. Na ogradama pojedinih terasa prikacene su osusene stabljike biljaka, zitarica, u ciju namenu i tradiciju do sada nismo uspeli da proniknemo.

[ljerka]

Odlazimo do palate Real Alcazar koja se nalazi u neposrednoj blizini katedrale koja u stvari predstavlja skup palata mavarskih vladara koju su kasnije koristili i kraljevi Spanije.

Palata se sastoji od nekoliko zgrada, prelepih dvorista, fontana i negovanog rastinja. Ponovo se susrecemo sa prelepom arhitekturom mavara, stuko ornamentima, sarenim plocicama, fascinantnim drvenim kompozicijama plafona. Podseca na njenu lepsu sestru Alhambru. Preplitanje mavarske, goticke, renesansne, barokne arhitekture je impresivna gde je mesavina stilova dostigla vrhunac. Dok razgledamo zdanja, razmisljam o istoriji, licnostima i dogadjajima koji su obelezili Alcazar, o ljudima koji su ovde ziveli, donosili odluke, kretali se istim stazama kojima i mi koracamo.

Ovde je Izabela Katalokinja cekala znak kada ce poslednje uporiste Mavara - Alhambra u Granadi biti predato u njene ruke, mesto u kome je Magelan planirao put oko sveta, Amerigo Vespuci vodio skolu za ucenje navigacije.U Alcazaru je bilo i sediste Spanske krune u kome se strogo kontrolisala trgovina sa Amerikom za vreme spanske kolonijalne ere. Na ovom mestu odseda i kralj Spanije Huan Carlos kad dodje u posetu Sevilji.

Razgledamo “Dvoriste devica “ poplocano belim mermerom, ime dobijemo po navodnoj legendi po kojoj su Mavari svake godine trazili 100 devica, kao doprinos hriscana Mavarskim vladarima, koje podseca na Dvoriste Mirti u Alhambri. Okruzeno je arkadama, koje su ukrasene klesanim stuko ornamentima. Ovde su vrhunski umetnici iz Granade ponovo ovekovecili sklad arhitekture, svetlosti, vode i zelenila, o cemu nase slike same po sebi govore.

Zanimljivo je i nesto manje “Dvoriste lutaka” –, ime dato prema izvajanim malim glavama devojcica ili lutaka, koje se nalaze na slavoluku koji vodi do ulaza u dvoranu palate, koje je sluzilo kao privatni prostor mavarskih kraljeva.

Prolazimo i kroz Sobu ambasadora, mesto gde su Isabela i Ferdinand docekali Kolumba nakon povratka iz novootkrivenih zemalja, sa pozlacenom kupolom od kedrovine.

Izlazimo iz palate i setamo bastama projektovanim razlicitim stilovima: engleskom, bastom poeta, dok je najveca guzva u basti u kojoj je veliki rezervoar vode sa ribicama i malim kipom Merkura. Uz rezervoar nalazi se dugi zid grube izrade, ali “ umeksan “ slikama u udubljenjima zida.

Izmenjeno 16 jan 2011 (ljerka)

[ljerka]

I pored umora ovaj put od lepote, jako nakupljenog u nasim ocima, pritisnute tezinom utisaka iz ovog grada, smogli smo snage, i nismo odoleli da ne obidjemo i prelepu zgradu iz 14 veka, jednu od najlepsih u Sevilji : Casa de Pilatos.Kombinacija razlicitih stilova, iz svakog uzeto samo ono najbolje iznedrila je prelepo dvoriste, i prostorije ove vile po kojoj je Sevilja izmedju ostalih znamenitosti poznata. Gradjena za potrebe bogatih, i danas svedoci o nekadasnjoj slavi i bogatstvu njenih stanovnika. Dvoriste sa obaveznom fontanom, ukraseno statuama Italijanske renesanse,natkriveno prelepim cipkanim arkadama mudehara stila, sve tako razlicito, ipak kompaktno sjedinjeno. Zidovi prostorija u prizemlju koje izlaze na dvoriste oblozeni su keramickim plocicama koje kombinacijom boja i sara obaraju s nogu. Rucno radjene izvanrednog kvaliteta, u neverovatnom kombinacijama boja samo naizgled zbunjuju sarenilom.

Trebalo nam je malo vremena, a onda smo shvatili da oku treba pruziti priliku i vreme da se malo navikne na neubicajeni stil. Plafoni od kedrovine, mozaicki isprepletani, ukraseni grbovima porodica,svedoce o radu vrhunskih majstora. Najlepse unutrasnje stepeniste, skliski mermer, stameni rukohvati, zidovi potpuno oblozeni keramikom iznad kojih je isklesana neodoljiva tavanica , izveli su nas na gornju terasu sa koje smo krenuli u obilazak soba sa vodicem, u kojima je zabranjeno slikanje. Sve sobe su u mraku, zatvorenih zaluzina, kako bi se patina originalnog namestaja, tepiha slika cuvenih majstora, umetnickih predmeta sto duze sacuvala. U svakoj prostoriji vodic pali indirekni izvor svetlosti, kratko objasnjava funkciju i istoriju svake sobe, ne dozvoljavajuci razdvajanje grupe. Malim lukavstvom u kojem smo oboje ucestvovali, neprimetno, uspeli smo krisom da snimimo ono sto je bilo zabranjeno.

Izasli smo kao osamuceni i izbaceni iz vremeplova u dvorista oko vile, koja su nam donekle pokvarila opsti utisak, jer nisu dovoljno uredjena da bi sve bilo savrsena celina.

[ljerka]

Boravak u Sevilji zapecatili smo uvece odlaskom na flamenko, u tablaos Carboneria koji posecuju lokalno stanovnistvo.Zeleli smo izbeci komercijalni dozivljaj “ instant”, flamenka koji se nudi turistima sirom grada. Kasno uvece, provlacili smo se uskim, i slabo osvetljenim ulicama starog dela grada, dok u jednoj slepoj ulici nismo pronasli broj kuce na kojoj je navodno zeljeni tablaos. Privatna kuca, crvena vrata, sa malim fenjerom, bez ikakve druge oznake, reklame ili slike flamenka, u prvom trenutku i pored tacne adrese, izazvale su crv sumnje u nama da smo na pravom mestu. Kratko kucanje i gle, ugledasmo crnpurasto simpaticno lice koje na nase pitanje “flamenkos” samo klimnu glavom, i pozva nas unutra.

Usli smo u veliku prostoriju, sa izdignutim platoom “ opremljenim “ jednostavnim dugackim drvenim klupama bez naslona i malim stolovima. Sank, sa zavidnim izborom pica, ususkan, dominira u donjem nivou prostorije u neposrednoj blizini scene na kojoj su samo tri stolice. Umesto tavanice, talasaste aluminijumske ploce, sa koje vise poluprazne saksije, stari ventilatori koji se vrte nejakom snagom, odaju mesto koje ne polaze na uredjenje enterijera. Imam utisak da je od jednog dela unutrasnjeg dvorista, sklepan na brzinu prostor u kome se posetioci dobro zabavljaju.Ulaznica se ne naplacuje, nema obavezne vecere, kelneri ne postoje.Ocekuje se da popijete pice koje uzimate za sankom, ali niko ne kontrolise nepisano pravilo, da li na taj nacin placate ulaznicu ili ne.Tokom predstave ljudi sami dolaze da se posluze po nekoliko puta, pri cemu je potrosnja pica u upravoj srazmeri sa atmosferom koja ide ka kresendu. Stigli smo dovoljno rano da zauzmemo mesta sa dobrim pogledom na scenu. Posle desetak minuta poceli su da pristizu lokalci, doduse u manjoj meri zbog radnog dana, u odnosu na broj prisutnih, ocito dobro obavestenih turista.

Svetla se prigusuju, vrucina opija, a oci nam se fokusiraju na trio, obicno obucene izvodjace koji izlaze na scenu. Zamasna, vise nego punacka Spanjolka tridesetih godina, u crnom kompletu koji bezuspesno zaptiva njenu jedrinu, izaziva paznju gledaoca. Krupnih ociju, podatnih usana,sjajne, ugalj crne kose, sa ogromnim zlatnim mindjusama, olicenje je prave Spanjolke kojoj je jug u krvi. Skoro da sam taj puls juga koji je izbijao iz nje, mogla fizicki da osetim. Na moje iznenadjenje nije sela u sredinu izmedju gitariste i suvonjavog momka, pevaca koji me je najvise iznenadio. Predstava pocinje njegovom pesmom,koja jako dugo traje i ocito je tuzne, potresne sadrzine. Fascintan je njegov izraz lica koji se cesto menja, od teskog grca, do pomirljive zalosti, jos drasticnije praceno promenama boje i jacine glasa. Neka golema tuga i jad izbijala je iz njegove pesme, nekoliko puta prekinute teskim jaukom i glasom kao od srca otkinutim, od cega sam se na momente jezila. Sve vreme, pesmu prati tapsanje dlanovima, pucketanje prstima, udaranje rukom o list noge i sl cime se diktira ritam. Sve troje sede, tapsu dlanovima na razlicite nacine, istovremeno udarajuci nogama o pod. Zestina emocija, koje izviru iz njegove pesme, dodatno se pojacavala, neposredno prouzrokovana kratkim uzvicima igracice koja nije pevala, ali ga je bodrila ritmom dlanova. Njih dvoje su bili savrsen par, dok je pratnja gitariste bila na nivou proseka, bez velikog unosenja emocija. Posle smenjivanja nekoliko pesama i sola gitariste, ocekivano na kraju, igracica flamenka se podigla i samouvereno zavladala scenom. Da, to je bio pravi flamenko, koji se kazu nekad igrao spontano na ulicama Granade i Sevilje. Ples njenih ruku, koje se skupljaju i sire, padaju i uzdizu, cvrst, a ipak gibak stav njenog tela, rad nogu u crnim cipelicama, razlicito ritmicko kretanje ruku i nogu, ples bez kastanjeta, na momente ostri trzaji glavom, sevanje ocima pogleda uprtog negde u daljinu, cak i polozaj prstiju u odnosu na sake, sve to objedinjeno i jos mnogo toga sto nisam u stanju da dovoljno recima prenesem, dovelo je publiku skoro do delirijuma. Kakvo praznjenje energije i emocija u tom skromnom prostoru ! Na zalost, predstava nije dugo trajala jer je bio radni dan. Spanjolka se ubrzo presvukla u farmerke, umesala u posetioce kod sanka, popila pice i otisla. Posle njenog izlaska, sve se promenilo i atmosfera vratila na normalu. Izasli smo prezadovoljni dozivljenim iskustvom, i laganom dugackom setnjom do naseg hotela, puni emocija, uzivali u mesecini Andaluzije….

[ljerka]

Puni utisaka sa krajnjeg juga Spanije, krenusmo u jos jedan istorijski znacajan centar Andaluzije, grad Kordobu koja je od Sevilje udaljena 150 km. U nasem zgusnutom planu za taj dan je obilazak starog grada, rimskog mosta i naravno nadaleko cuvene Meskite. Uspesno pronadjosmo mesto za parkiranje u velikoj aveniji Paseo de la Victoria, koja je paralelna sa parkom i starim gradom. Ostavismo iza sebe buku atomobila, modernu ulicu i zakoracismo u neko drugo vreme.

Spustajuci se ulicama starog jezgra grada, izmedju kamenih kuca, kroz glavu mi proletose istorijske cinjenica o sjaju i ugledu ovog grada u vreme jakog Kordobskog kalifata u kojem je skladno funkcionisala zajednica Mavara,hriscana i jevreja, grada koji je od 9-11 veka je bio centar kulture cele Zapadne Evrope. Gradske ulice su bile u to vreme poplocane i osvetljene. Ovde su se nezavisno od religijskog opredeljenja zajednicki prevodila i spasavala od zaborava dela grcke kulture, razvijala cudesna arhitektura, raspravljalo o astronomiji, razvijala matematika, medicina, nezaobilazna trgovina, filozofija, unapredjivala poljoprivreda do tada nikad vidjenim vestackim navodnjavanjem, prenosile i sirile nove vrste vocaka, gradile brojne dzamije, propagirala higijena kroz otvarenje velikog broja javnih kupatila sinagoga, brojnih skola. Znanje je bilo objedinjeno u gradskoj biblioteci u neverovatnom broju knjiga za taj period ( cca pola miliona ! ).Nakon osvajanja Spanaca, dosta toga je spaljeno, nemilosrdno ruseno, ili prepravljano kako bi se izbrisali tragovi prethodne civilizacije.

Prolazimo pored male sinagoge unutar starog grada, koja je nadzivela sve promene. Jevreji su imali svoj kvart La Juderia, u kojoj se nalazi jedna od jos tri sacuvane originalne sinagoge u Spaniji, koja je u 16 veku pretvorena u crkvu, da bi jedno vreme njen prostor koristilo esnafsko Udruzenje obucara. Ponovo otkrivena u 19 veku, sada je turisticka atrakcija a do nje se stize uskim, krivudavim ulicicama, ispred kojeg je spomenik jevrejskom filizofu.

Prica se da su jevreji poneli sa sobom kljuceve svojih domova koje su morali ostaviti, kao i zemlju u kojoj su spokojni ziveli pre progona iz Spanije. Kljucevi su se navodno sa pijetetom cuvali i prenosili sa kolena na kolena u novim domovima Sefardara,kao podsecanje na zivot u zemlji u kojoj nisu vise mogli biti. Uske ulice starog grada, ne tako velikog, nisu previse okupirane kaficima , restoranima, i prodavnica suvenira, tako da su izvestan mir i spokojstvo sacuvani u lavirintima malih ulicica.

[ljerka]

Stigosmo do zidina koje okruzuju krajnje originalnu Meskitu (na spanskom –dzamija).Vec sama spoljasnost nagovestava monumentalnost koja ce nas sacekati i u punom sjaju njene unutrasnjosti. Ceo komleks ima povrsinu preko 22.000 m2 ! Ulazimo kroz bocnu kapiju u dvoriste pomorandzi, i kupujemo ulaznice koje se zbunjujuce prodaju kod izlazne kapije,po ceni od 8 Eur po osobi. Dvoriste je veliko, sa drvoredima pomorandzi,zasadjenih u pravilnim razmacima, koji su povezani uskim kanalima koji sluze za navodnjavanje ovih vocaka kojim grad i okolina zbog tople klime obiluju.

Posle blestavog Sunca docekuje nas prijatna hladovina i polutama neverovatno velikog prostora u kome se gubimo pod stotinama potkovicastih lukova u veseloj, naizmenicnoj kombinaciji oblikovanog belog kamena i crvene cigle. Utisak prugaste veselosti koja se nebrojeno puta ponavlja, prirodno se utapa u ogroman prostor, nudeci sliku do sada nevidjene originalnosti. Setamo kroz ogroman prostor i zagledamo stubove koji podupiru lukove, u kojima prepoznajemo stil klasicne antike. Zanimljivo je resenje duplih lukova podignutih iznad nizih, koji povecavajuci svoju visinu, fenomenalno uklapaju i ispunjavaju ovaj ogroman prostor.Trazimo delove divnih lukova koji su bolje osvetljeni prirodnom svetloscu koja dolazi iz kupola. Iako na prvi pogled izgledaju svi isto, pazljivim posmatranjem uocavamo razlicite nijanse kamena i cigle, prouzrokovani verovatno nejednakim osvetljenjem, ali i istorijskim promenama koje je prezivela.

Na temeljima starog rimskog hrama podignuti su temelji dzamije koja je godinama prosirivana. Prema nekim izvorima, prvobitno je imala oko neverovatnih1.100 lukova, koji su zbog nasilne promene dzamije u crkvu delimicno unisteni i svedeni na oko 850. Zamisljam kako je prvobitno morala velicanstveno izgledati molitva muslimana, kada je skoro dvadeset crkvenih ladja otvorano prema dvoristu pomorandzi. Sazimanje ogromnog dvorista i velelepne unustrasnjosti u harmoniji molitve !

Meskita je poznata i po grubom nacinu “umetanja “ nove celine u postojecu, odnosno podizanjem novog sakralnog spomenika-katedrale. Krajem 15 veka, u centru prelepe dzamije i njenih velelepnih lukova, promenjeni drustveni odnosi, iznedrili su njeno nasilno sakacanje, narusavajuci njenu skladnost koja je do tada postojala : podizanjem katedrale, dodavanjem oltara od zlata i srebra, renesansne kupole, promenila je i ime u Katedrala Vaznesenja Bogorodice. Ipak, do dana danasnjeg, mnogo je cesce zovu Meskita. Navodno je vec pominjani Karlo V koji je dozvolio izgradnju katedrale, bio zaprepascen nacinom na koji je to izvedeno : “Da sam znao šta vi želite da u?inite, kazao je kanonicima, vi to ne biste uradili; jer ovo što ste vi napravili ovde nalazi se svuda, a ono što ste ranije imali - ne postoji nigde u svetu. “ Ipak, mora se priznati, i pored narusene celine, dogradjeni hriscanski deo, posmatran sam za sebe, s visine, skoro raskalasno pokazuje svoju moc i bogatstvo u kupolama, delovima za molitvu, crkvenim relikvijama i sl.

Od katedrale, spustamo se jos malo nizbrdo do reke Gvadalkivir i centra starog dela grada i upecatljivog Rimskog mosta koji je zahvaljujuci stalnom odrzavanju i renoviranju kroz vekove, zadrzao odlican izgled i prvobitnu funkciju.Siroki kameni most, na impresivnim kamenim temeljima koji su jos rimljani postavili,nizom lukova, pocinje kapijom izgradjenom u cast dolaska spanskog kralja, koji se sa druge strane zavrsava kulom iz 14 veka u kojoj je sada smesten Muzej tri kulture.

Trazimo pogledom, sada vec jedva vidljive temelje starih arapskih mlinova.Jedva uocismo u spletu siprazja drveca i zelenila u plicaku reke obrise starog tocka i urusenih kamenih zidova. Mlin je posebnim sistemom snabdevao vodom baste palate Alacazar, kraljevske rezidencije u kojoj je boravio poznati spanski par. Cuvena Izabela Katolkinja, nije mogla da podnese sum vode u dvoristu, ne mareci za divan izum, naredila je uklanjanje jedinstvenog irigacionog sistema kako bi mogla mirno da spava.

Jos malo setamo ulicama starog grada, opet zaleci sto duze ne mozemo da se zadrzimo i u Kordobi, jer smo prednost duzem boravku dali vecim gradovima.

Nasim planom puta Anadaluzija bila vecim delom obuhvacena. Na zalost, ostali su jos neki manji gradovi i naselja koji pripadaju juznoj Andaluziji koje cemo obici neki drugi put, jer se ovde moramo ponovo vratiti jos jednom, zbog one koja to zasluzuje - Alhambre.

[ljerka]

DODATAK – Put ka centralnoj Spaniji, oblast Castilla La Mancha

Osim flamenka i koride, ono sto asocira na Spaniju je svakako poznati Servantesov junak Don Kihot i njegova borba sa vetrenjacama.

Obzirom da smo iz Andaluzije svakako imali u planu da preko centralne visoravni Spanije stignemo do Toleda i Madrida, resili smo da usput svratimo i u dva manja mesta u kojima pratimo tragove Servantesovih junaka.

Napustamo Andaluziju, i ubrzo krajolik pocinje da se menja. Sve je manje vinograda, maslina, juznog rastinja, pocinjemo da se penjemo na visoravan, ima i brdasaca, ali iznenadjuju kilometri i kilometri potpuno ravnog tla, na oko 700 m nadmorske visine. Srecemo simpaticne tkz Osbornove metalne bikove, nekadasnje reklame proizvodjaca pica koji su postavljeni uz autoput. Visine oko petnaestak metara, samo sto ne masu repom u znak dobrodoslice, deluju jako simpaticno u ovom beskraju.

Stigosmo i u malo selo Puerto Lapice u kome nema skoro nista znacajno, osim glavne ulice u kojoj je restoran i prodavnica skupih suvenira na temu Don Kihota i Sanca Pase.

Niska, omanja bela kuca, ispred koje je postavljena metalna fogira cuvenog junaka, privlaci paznju svojim prozorima ofarbanim u intenzivno plavoj boji. Prolazimo kroz kapiju i dolazimo do dvorista, kako bi to sada popularni rekli u etno stilu, sa lepom nastresnicom i debelom hladovinom. Na ovom mestu, je prema romanu Don Kihot proglasen vitezom. Dvoriste i restoran u kome dominiraju drvene stolice i stolovi prekriveni kariranim crveno belim stolnjacima puni su raznih seoskih predmeta, pocev od zvona, bunara zapreznih kola, cupova za vino i razih drvenih i zemljanih predmeta za domacinstvo. Jela se sluze u zemljanim posudama, po cenama koje nisu pristupacne. U prodavnici suvenira koja se nalazi preko puta restorana ne mozemo da odolimo i kupujemo minijatiurne metalne figurice Servantesovih junaka po ceni od 5 eur.

Produzismo voznju jos dvadesetak km, ka mestu Consuegra. Ulazimo u gradic koji je zlokobno prazan, ciji stanovnike gotovo nismo ni videli. Oblacno vreme, popodnevna siesta, bez ikakvih tragova zivota na ulicama, sa slabo posecim kaficima nisu na nas ostavili bas prijatan utisak. Prema planu, tu smo trebali da se odmorimo i prespavamo pre odlaska u zahtevni obilazak Toleda i Madrida. Trazimo nesto da pojedemo na brzinu, od cega brzo odustajemo. Neverovatno, ali nema da se kupi nijedna razglednica, magnet ili suvenir prelepih vetrenjaca zbog kojih smo dosli. Vetar siba dok se penjemo na brdo iznad gradica na cijoj ivici, na dovoljnom rastojanju jedne od druge leprsaju pod udarima vetra jedinstvene vetrenjace sa kojima se Servantesov junak borio.

Ulazimo u prvu, jedinu otvorenu vetrenjacu u kojoj je smesten mali turist biro, gde nas docekuje simpatican mestanin koji pokusava na osnovu registacije kola da pronikne iz koga dela sveta stizemo. Saznajemo da se turisti iz nase zemlje koji ovde dolaze broje na prste, sto i nije neobicno jer je mesto skrajnuto, daleko od mora i velikih turistickih gradova.

Penjemo se uskim stelenicama u kupolu vetrenjace u kojoj je smestena dobro ocuvana konstrukcija mlina iz 18 veka. Cujemo zvizduk vetra pod cijim udarima stenje drvena kupola krova, pitajuci se da li ce izdrzati, zaboravljuci u momentu da vetrenjace ovde zive svoj vetroviti zivot jos od 17 veka. ! Uz pomoc drvene sipke sa spoljne strane vetrenjace, krov moze da se okrece u krug za 360C, sto nas je fasciniralo.

Izlazimo iz prve vetrenjace i nastavljamo pesice, prolazeci pored ostalih vetrenjaca kojih ukupno ima 13. Smestene izmedju ostataka zidina srednjevekovnog zamka u kojem je sada muzej, pruzaju ocaravajuciu sliku. Dolazimo do poslednje, i dugo, jako dugo gledamo taj beli niz, koji vitla svojim lopaticama na savrseno izabranoj ivici brda. U daljini, pruzaju se beskrajna polja na kojima se gaji poznati zacin safran, bez kojeg se ne moze zamisliti spanska paelja.

Iznad nasih glava, brzo se krecu beli oblaci koji u daljini pocinju da prelaze u pretecu tamno sivu boju, praceno raznim bojama neba koje se stalno menjaju, dok vetar nemilosrdno siba kroz usi udarajuci silovito u nase grudi. Ove divne mavarske tvorevine, nadzivese sve nedace, istorijske i vremenske promene, beskrajno uporno okrecuci svoje lopatice. Osetih u sebi nesto cudno, neku izuzetnu gotovo nadljudsku snagu, nadahnutu njihovim vecnim zivotom, ali i radost sto doziveh jedno sasvim novo osecanje. Jedva se odvojih i rastadoh od njih, kao od dobrih prijatelja koje verovatno vise nikada necu videti.

Ostalo je jos da na izlasku iz grada pronadjemo ostatke stare rimske brane, duzine nesto preko 600 m koja je zvanicno i najduze sacuvana brana iz rimskog perioda. Jedva smo pronasli to mesto pored koga smo prosli 4 puta, jer nema nikakvih vidljivih obelezja. Zahvaljujuci lokalcu, sidjosmo sa glavnog puta, i makadamom od koga smo dobro naprasili kola, suocismo se sa ostacima nekadasnje mocne brane velikog carstva.

Konacno, neplanirano napustismo ideju spavanja u Consuegri, i pozurismo pod kapima kise brzo u Toledo, zudeci za zasluzenim odmorom.

*** Kraj ***

Izmenjeno 23 jan 2011 (ljerka)

[mikap]

Sjajno !!! Predivan putopis, fantastične fotografije !!!

Mogu samo da zamislim kako vam je divno bilo na ovom putovanju i mogu reći da vam baš zavidim :D

Izmenjeno 16 jan 2011 (mikap)

[baki70]

Dočekasmo i vaš putopis iz Andaluzije. Vredelo je čekati. Bravo, Andaluzija je jedna od mojih neostvarenih želja. Uživao sam u ovoj vašoj reportaži. Još jednom bravo i svaka čast.