Novi Sad

[Cvrča]

NASTANAK I RAZVOJ NOVOG SADA

5/5

Između dva svetska rata u Novom Sadu je bila veoma razvijena privreda i građevinska delatnost, posebno izgradnja komunalne infrastrukture. Od 1918. do 1936. godine u gradu je podignuto 3349 novih zgrada. U periodu između dva svetska rata podignuto je 80 novih fabrika u gradu, tako da je sa onih 20 koje su postojale pre Prvog svetskog rata, 1941. godine bilo ukupno 100 preduzeća. Kada je reč o komunalnoj izgradnji između dva rata, jedan od najznačajnijih poduhvata za širenje grada uz Dunav bila je sanacija Limana - izgradnja Malog limana, započeta već 1921. godine prema regulacionom planu iz 1910., kojeg je sačinio Silard Zjelinski, rektor Tehničkog fakulteta u Budimpešti.

Politički život između dva rata uglavnom su vodili radikali. Radništvo se najpre organizuje u ilegalnoj grupi Pelagićevaca, a zatim u okviru Komunističke partije Jugoslavije. Slovaci i Rusini nisu imali svojih političkih partija, a Nemci i Mađari većinom su se okupljali oko svojih nacionalnih političkih stranaka, uglavnom privrženih vladi.

Slika: Ugao Zmaj Jovine i Dunavske ulice, 1968. godina

Zbog potpisivanja pakta između izdajničke vlade Cvetković-Maček i nemačkog Rajha došlo je 27.marta 1941. u Novom Sadu do demonstracija protiv sprezanja Jugoslavije sa silama osovine i velikih manifestacija slobodarskim idejama. Kad je izbio rat, porušena su oba mosta, a u grad je ušla mađarska okupatorska vojska. Odmah je streljano 530 građana. Mađarska vojska, žandarmerija i policija izvršile su od 21. do 23. januara 1942. godine zloglasnu i užasnu raciju. Tada je na Dunavu i u gradu pobijeno oko 3500 ljudi, najviše Srba i Jevreja. U ekonomskom pogledu grad je izgubio sav svoj značaj, jer je bio sveden na lokalnu privredu i postao provincijski grad na periferiji Mađarske. Saveznici su ga nekoliko puta bombardovali. Jedan od poslednjih zločina okupatora bilo je masovno odvođenje Jevreja u nemačke logore. Okupator je napustio grad 23. oktobra 1944. godine i u njega su tada ušle partizanske jedinice XII vojvođanske brigade sa Crvenom armijom. Prva veća akcija Novosađana je podizanje pontonskog mosta preko Dunava, a najmasovnija - izgradnja futoškog nasipa na Telepu, dok je građanstvo svesrdno pružalo svoju pomoć vlastima da bi se normalizovao život u gradu, koji je iz rata izašao sa 40163 stanovnika.

Slika: Novi Sad. 1969. godina

Posle oslobođenja Novi Sad je zahvatila era obnove u izgradnji nove društveno-ekonomske stvarnosti u svim vidovima života. Industrija ce ubrzo potisnuti zanatsko-trgovački karakter grada, tako da ce Novi Sad dobiti novo obeležje. Podižu se nove fabrike i proširuje kapacitet starih, čime Novi Sad po razvoju industrije dolazi na prvo mesto u Vojvodini i četvrto u zemlji.

Slika: Novi Sad, 1973. godina

Godine 1999., 24.marta, od strane 19 zemalja NATO pakta započeta je raketno-bombarderska agresija na Jugoslaviju. Jugoslaviji niko nije pomogao u vojnom pogledu. Tokom 78 dana razaranja, grad Novi Sad je bio (ne računajući područje Kosova iMetohije) najčešće na meti bombardera. Pored drugih velikih šteta u samom gradu i okolini, porušena su i sva tri mosta na Dunavu, Rafinerija je bila gotovo uništena, kao i Televizija Novi Sad.

[Cvrča]

STRUKTURA STANOVNIŠTVA

KRETANJE STANOVNIŠTVA

Posle elibertacije 1748. godine Novi Sad se počeo brže razvijati, pa je rastao i broj žitelja. U generalnom popisu 1777. godine Novi Sad je imao 7930 stanovnika. U novom popisu, između 1784. i 1787. godine, bilo je popisano 10265 ljudi.

Sredinom tridesetih godina XIX veka (1836.) navodi se da je Novi Sad imao oko 17000 žitelja, nešto malo više od Velike Kikinde i Velikog Bečkereka, a manje od Sombora i Subotice koja je dugo bila najveći grad u Vojvodini. Novi Sad ju je pretekao tek posle II svetskog rata i od tada stalno drži primat u Vojvodini.

U novije vreme u porastu broju stanovnika grad sve više gubi tempo, a povećava se u okolnim mestima. To je doprinelo da se oko Novog Sada formira prostrana urbana zona.

PRIRODNI PRIRAŠTAJ

Prirodni priraštaj u gradu nije veliki, a u stalnom je padu. To je tendencija koja je zahvatila čitavu Vojvodinu, a rezultat je smanjivanja stope nataliteta, a povećanje mortaliteta. U mnogim okolnim naseljima priraštaj je veći nego u Novom Sadu.

Slika: Otvaranje Mosta slobode, 1983. godina

POPULACIJA

Novosadsku populaciju je 1991. godine činilo 84626 ili 47,1% muškaraca i 95000 ili 52,9% žena. Srednja starost stanovnika grada iznosila je 37,6 godina.

Od stanovnika koji su 1991. boravili u gradu, radno je bilo angažovano 46,2% populacije. Najviše radnoaktivnog stanovništva bilo je uposleno u industriji (23,1%), zatim u trgovini (12,9%), pa obrazovanju (12,4%), državnoj administraciji (10,4%), finansijama (7,8%), te zdravstvu (7,7%).

NACIONALNI SASTAV STANOVNIŠTVA

Populaciju grada Novog Sada, po popisu od 1991. godine činilo je 64% Srba, 14,2% onih koji su se izjasnili kao Jugosloveni, 8,8% Mađara, 3% Crnogoraca, 2,7% Hrvata, 1,1% Slovaka, 1% Rusina, a manjim brojem zastupljeni su pripadnici drugih nacionalnosti i etničkih grupa, kao i oni koji se nisu opredelili ni za jednu nacionalnost.

Od konfesija najbrojnija je pravoslavna,sa 62,2% pripadnika, potom katolička sa 13% pripadnika, dok se 7% Novosađana izjasnilo da nisu vernici, a 14,1% nisu se nikako opredelila u pogledu konfesije.

Od ukupno 146842 stanovnika grada koji imaju 15 i više godina, njih 1,2% bilo je nepismeno, 13,9% lica nema završenu osnovnu školu, a 19,9% su je završili.

Sa srednjom školom 1991. bilo je 45,4% građana. Višu školu završilo je 7,1% lica, a fakultet ili akademiju 13,6%.

Novosadska populacija je 1991. godine živela u 65.087 domaćinstava. Najviše je bilo dvočlanih (25,6%), potom četvoročlanih (24,1%), tročlanih (23%) i jednočlanih (20,2%).

Najveći broj porodica činili su bračni parovi sa decom (57,9%), potom parovi bez dece (16,2%).

[Biljana 2302]

Ooo ala se brucoš Cvrča raspisao !!!

Sve pohvale svima na ovoj temi i od mene :cvetic:

Izmenjeno 18 nov 2010 (biljanap)

[Cvrča]

Eh Biljo, da znaš da se tako i osećam dok vam ovo kuckam!

Sutra sledi nastavak.

[DraganV]

Nisam hteo da prekidam ovaj divan opis. Posto je Biki vec utrcala evo i mene

Mozda ocekujete da ja napisem neke svoje dozivljaje iz vremena kada sam malo redovnije posecivao NS.

Mozda bi trebalo ali nesmem. Procitace Ljerka

Bravo Cvrco, kako bi tek izgledao diplomski ako je ovo seminarski rad.

[Cvrča]

Hvala Dragane, ovo je samo deo tog seminarskog rada. Najsuvoparnije delove sam izbacila.

Osim toga, imam i neke 2 knjige o dragom nam gradu, pa kad nađem slobodnog vremena prekucaću nešto i iz njih.

[NeshNS]

...има оних који га воле и оних који га не воле, оних који га поштуј и оних који не, оних који о њему говоре добре ствари и оних који о њему говоре лоше ствари, али и он је део и по мени једна од асоцијација Новог Сада

http://www.youtube.com/watch?v=Logd-b_T4GA

[jucat]

Молила бих ако неко зна било шта о животу и пореклу ХЕЛЕНЕ БОГНЕР, земљопоседнице на чијој земљи је поникао Алмашки крај, како га зовемо тј. данашња Подбара и део око Алмашке цркве, да напише своја сазнања! Никада и нигде нисам успела до сад да нађем било шта о њој, сем овога што написах.

Хвала унапред!!!

Цврчо, е свака ти част што си споменула чувене Лондонце који су се користили 50-тих година прошлог века, додуше врло кратко, али смо их имали! То су они аутобуси на два спрата!!!!

Сада ћу мало да испормовишем свој крај

Данас се тај крај зове Роткварија

''ЈОВАНОВСКИ КРАЈ, део Новог Сада око данашњег Житног трга, назван по цркви посвећеној св. Јовану, која је срушена 1921. Средином XVIII века овај крај, иза данашњих улица Лукијана Мушицког и Војводе Шупљикца, био је ненасељен, па је тако овде, ван града, настало православно гробље.

Јовановске бостанџије

Овај крај је био познат по бостанџијама, који су поврће гајили у својим баштама и продавали га на новосадској Зеленој пијаци у данашњој ЗмајЈ овиној улици. Као бостанџије истицали су се Јовановићи у свим гранама (Вакини, Пајтићи, Бебини), затим Сланкаменчеви, Станковићи (Накрајкуће), Стојковићи (Гускови), Будошани (Панћини и Шербини) и др.

Многи су имали у баштама зимске леје, тако да су производили и рано поврће, које су гнојили стајским ђубривом, јер све куће држале су краве и коње, као и свиње и овце.

Житни трг, зове се тако и данас!

После рушења Јовановске цркве, 1921. године прошлог века, на њеном месту и на простору где је било старо гробље, изграђена је нова житна пијаца. До тада је житна пијаца била на садашњем Тргу Марије Трандафил, на углу Темеринске, Кисачке и ул. Јована Суботића. Сада је на месту цркве О.Ш. "Иво Лола Рибар"

''На том некада лепо уређеном простору овалног облика, са управном зградом и мерним уређајима, одржаване су у прошлости и машкаре...'' (Енциклопедија НС)

Од Јовановског краја остаде само једна улица коју сам такође описала и у својој фототури, а и на почетку ове теме: Светојованка улица...

Наравно, увек ће остати сећање и приповедање нас који живимо у овом крају, оних који су живели и оних који ће живети...

Izmenjeno 19 nov 2010 (jucat)

[jucat]

Е, а сада бих волела, мало вас можда давим, да вам представим Новосађанку која је велики део својих средстава цео свој живот давала у добротворне сврхе и захваљујући чијој доброти су многа деца без родитеља, још у оно доба, имала кров над главом и то веровали или не у згради где је данас Матица Српска. Приповедало се да је ту било фискултурних сала, много лепих купатила, играоница, сала за учење и играње, цртање.

То је прича о нашој дивној Марији Трандафил, која је рођена у чувеној породици Поповић, од мајке из чувене породице Тајчић из Осјека и оца Ћире, угледног ћурчије - тговца. Имала је брата Марка Поповића.

Марија је рођена у кући на углу Грчкошколске и Пашићеве улице. У дивном локалу испод куће, продавала су се крзна и бунде од самура, видре, белог зеца, персијанера и многа друга. Та кућа је била позната и као кућа "Код иконе". Нико не зна када и где се Марија школовала, али кажу да је доста тога знала и да је читала литературу на немачком језику...

Родитељи су јој рано умрли и дешава се то да су је рођаци са свега 16 лета удали за 20 година старијег Јована Трандафила, који је био крзнар и посрбљени Грк. Изродили су двоје деце Софију и Косту. Кажу људи да су се лепо слагали. Јовану је добро дошао мираз, убрзо је њихово богатство увећано доста...

На жалост, Марији и Јовану умиру деца, затим њен брат, а потом Јован. Остаје сама и тужна. Иако су заједно Марија и Јован доста тога даривали онима који немају, Марија се сада окреће у потпуности добротворном раду и пресељава се у своју родну кућу у којој ће и умрети доста година касније.

Сву је своју имовину завештала Матици српској и Црквеној општини. Имала је фонд из кога су се школовали многи ђаци гимназије.

И поред тога што је смисао свог живота нашла у помагању сиромашних, после смрти својих најмилијих, о разлозима свог опредељења говорила је:

"Ја сам у читавом свом веку само један дан била сиромашна, а то је било кад смо 1849. при пожару новосадском бежали, те смо у Варадину граду, при затвореним капијама морали гладовати, јер ни за које новце не могасмо ништа од јела набавити. Кад се сетим тог дана, онда осетим шта је глад и сиротиња и зато ја чиним и помажем сиротињу..."

Ова жена је у време када појам еманципације није ни постојао, била самостална, племенита, вредна и радна, увећавала је своје богатство и делила га са онима који немају. Уступала га је за потребе школовања и просвећивања оних којима живот није много подарио.

Оно што јако боли је то да ни један запис својеручног Маријиног није остао. Историчари сматрају да или га није ни било или су уништени из ко зна којих разлога.

Поред свог мужа и деце, сахрањена је у Николајевској цркви о којој сам писала на својој фототури, видећете доле у потпису.

То је то о Марији, ја имам и много тога још, али се бојим да бих вас удавила, а намера ми је да уживате.

Оно што ћу радити сигурно је да ћу вам и нам писати о многим личностима Новог Сада, не само најпознатијим, али од њих ћу кренути, јер то заслужују...

Исто тако, причаћу вам и о гробљима новосадским, то је веома интересантна прича...

Уживајте у свом граду, волите га и чувајте! Дођите у наш град!

Izmenjeno 19 nov 2010 (jucat)

[jucat]

Nesh, komsija, pa ja ne vidim koji si to simbol stavio? Reci mi!

[hmmm]

Sa uzivanjem citam SVE sto pisete!

Bojko - hvala sto si podelio to zaista neobicno iskustvo, mislim da ce se i nama, citaocima, dugo zadrzati u secanju!

Cvrco - odlican opis, hvala!

Jucat - samo napred ! Ne znam za druge, ali znam da bih ja volela da nastavis punom parom da nas 'davis' o poznatim i ne toliko poznatim licnostima Novog Sada!

A Nesha, on misli na jedan ljudski, pesnicki simbol ... na jednog novosadskog panonskog mornara, koji je jednom 'davno' otpevao "Gledam Banat, Srem i Backu s Fruske Gore, gledam tako a u dusi lom. Tu je nekad, kazu knjige, bilo more, cekalo me pa presusilo ..." :stidljivko:

[jucat]

Ja ne znam zasto, ali ja uopste ne vidim sliku koju je Neshko postavio...

[jucat]

BOJKO, hvala ti sto si ipak uspeo da dodjes i jako me raduje da ti je sve to tako lepo i divno ostalo u secanju i hvala sto si to podelio sa nama! Divna prica, divan dogadjaj!

Novosadjane bije glas da su hladni, da nisu jako gostoljubivi, ali ja ne poznajem ni jednog takvog Novosadjanina...Zaista...Sigurno je da ima takvih, ali ja nisam naletela ni na jednog...

[hmmm]

Nije slika - postavio je YT video, mozda zato. Ponekada forum ima 'problema' sa interpretacijom videa ... :-P.

[jucat]

Stanoje Stanojević , rodjen u Novom Sadu 24.08.1874., a umro u Beču u julu 1937. godine.

Stanoje Stanojević je bio akademik, srpski istoričar i PRVI srpski enciklopedista, naravno član Srpske kraljevske akademije i redovni profesor Univerziteta u Beogradu.

Poznat je bio po vrlo oštrim osvrtima na istorijska dela, što ga je dovodilo u teškoće i neprijatnosti, ali je odstupao.

Napisao je više dela iz srpske istorije: Vizantija i Srbi, „Sveti Sava“, Studija o srpskoj diplomatiji, Istorija srpskoga naroda, O južnim Slovenima u VI, VII i VIII veku i druga.

Istorija srpskog naroda je izdana u Beogoradu 1908. i prvo je delo sa tom tematikom.

Stanojević je godinama vredno i sistematski studirao istorijske izvore i literaturu, dolazio do mnogih zapažanja, činio beleške i spremao se da napiše „Istoriju srpskog naroda u srednjem veku“, u 9 knjiga. Uspeo je da priredi samo prvu knjigu, o izvorima, i to ne u konačnom vidu.

Istrošen napornim radom i zdravstvenim problemima, Stanoje Stanojević je preminuo u sanatorijumu „Lev“ u Beču 30.07.1937. od posledica operacije. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Oženjen je bio sestrom poznatog lingviste Aleksandra Belića, Olgom.

Aleksandar Belić ima jednu ulicu u Novom Sadu, u koju se skreće iz Vršačke ulice desno, preko puta velike Pravoslavne crkve na Telepu.