ZANIMLJIVI I NEOBICNI dogadjaji na putu

[Infoputnik]

ha ha...zanimljive su vam price, vi jos cavrljajte o dogodovstinama, a ja odoh po neku novu

[hmmm]

Odlicna tema! Evo i ja da se pridruzim ... ali gde poceti??? Ima toliko mogucnosti, ali ipak najbolje od samog pocetka!

Moje prvo putovanje ... davne '92 godine ... ja mala klinka, sa mladjim bratom i roditeljima, putujem po prvi put (a ispostavilo se i poslednji) van tadasnje Jugoslavije ... prethodne odlaske kolima na more ni ne racunam kao putovanja.

Meni spremanje, pakovanje, pozdravi, sve u pocetku bejase interesantno, kao da odlazim na neku ekskurziju, ni pojma ustvari nemam sta ce te reci "Idemo za Kanadu" mojih roditelja zapravo znaciti u mom zivotu. Radosna sam bila, srecna, presrecna, svi drugovi i drugarice u razredu (i to pritom NAJboljem petom razredu OS Jovan Popovic!) me najlepse ispratili i pozdravili, ispunili moj mali adresar sa svojim adresama i molbama "pisi nam" ... jos uvek se secam pitanja jednog druga da im svakako javim jos u prvom pismu "da li oni 'tamo' isto slusaju Guns 'n' Roses?" ... i pored svih obecanja i najbolje namere da ih i te kako ispunim, nikada im nisam ni jedno pismo napisala ... evo, Gorane, konacno veoma poznog odgovora - DA i 'tamo' su svi slusali Guns-e, i Nirvanu, i Metaliku ... svi, pa i ja, cim sam se oprostila od svoje faze Balasevica, koja je, secam se, izludjivala moju baku, a koju je moj otac godinama gajio, mozda bas uprkos tasti ...

Da 'skratim' pricu i vratim se na sam put ... avioni ne lete iz Jugoslavije, decembar mesec je, deda nas vozi iz NS za BG na autobusku stanicu ... plan puta je busom iz BG za Budimpestu, pa onda avionom Budimpesta-Frankfurt-Toronto ... zima je, mrak je uveliko pao iako je tek oko 19 casova na stanici u BG ... tek tu sam shvatila, u samom autobusu, da ovo nije put, vec odlazak ... cinjenica koja je postajala sve vise jasna i sve vise bolna sa svakom suzom koja bi se javila na licu moga deke ... tog dela puta, autobusom, se uopste ni ne secam, secam se samo deke i suza, njegovih i mojih ... cak i sada, dok sedim na nekom sasvim trecem kraju sveta nekih skoro 20 godina kasnije i kuckam ... te suze mi se vracaju, ekran se topi, a dragi me pita sta je bilo ... a ja odgovaram bez reci svezim suzama za onima "tamo daleko" ... i u potpunosti shvatam reci pesme "ostaricu, necu znati, da l' ces za mnom zaplakati, k'o ja za tobom ..." ... e, da, ...

No, koja je prvenstveno bila poenta cele ove price???

Kao i vecina mojih vrsnjakinja, i ja sam jos kao detence sa cetiri godine dobila na poklon jednu od onih 'beba' ... lutku koja je iste velicine i oblika kao prava pravcata bebica ... moju 'bebu' (koju i dan danas jos uvek imam!) sam nazvala Katarina, i uopste nije bilo sanse da me roditelji nagovore da je NE ponesem sa sobom za Kanadu. Dok su moje drugarice 'sminkale' (hemijskim olovkama i flomasterima) njihove 'bebe', ja sam Katarinu pazila i mazila kao da je zaista zivo stvorenje da na njoj nije bilo (i nema!) ni jedne jedine ogrebotine ... pokusaji da se Katarina smesti u jedan od kofera koje smo nosili nikako nisu uspeli, i ja sam donela odluku da je ceo put nosim sa sobom u naruciju ...

Tako nekako, autobusom do Budimpeste, pa avionom do Frankfurta, moja porodica sa sve Katarinom zajedno, je stigla i na ukrcavanje aviona za Toronto u Frankfurtu. Pazite, kao i svaka dobra 'mama', ja nisam nosila Katarinu kao neku lutku koju vucem sa sobom, ne, ne ... Katarina je bila lepo obucena, u moju bivsu zimsku bebi-odecu, sa sve kapicom, i umotana (kako bi je 'utoplila') u lepo toplo cebence ... i tako lepo spremljena, Katarina je 'spavala' (oci joj se zatvaraju dok je u horizontalnom polozaju) u mom naruciju ...

Za ukrcavanje u avion se napravio dugacak red. Mi lepo stali u taj red i pocelo cekanje, pomeranje mic po mic ... u jednom trenutku malo stariji bracni par Nemaca ispred nas u redu se osvrnuo ka nama i 'spazio' moju Katarinu! "Pa vi putujete sa bebicom!" obratili su se mojim roditeljima. Moj otac je pokusao da objasni da to nije bebica, vec lutka, ali su ga dobronamerni Nemci sprecili u pokusaju jer su odmah digli buku i dreku da nas stjuardese puste da udjemo prvi na avion zbog 'bebice' ... tu su se nasli i ostali putnici, i dok smo se okrenuli, ostali putnici su nas 'izgurali' na sam pocetak reda za ukrcavanje ...

Meni nista nije bilo jasno, moji roditelji pocrveneli, kako sada objasniti da to nije zaista bebica ... moj otac malo pomerio cebence i pokazao stjuardesi govoreci tiho "not baby, doll ..." ... stjuardesa gledala, pa se i ona zacrvenela, pa pocela da se smesi, a na kraju i da se smeje ... ubrzo svi putnici su saznali da je 'bebica' ustvari lutka ... a ja otisla do bracnog para i izbliza im pokazala moju Katarinu ... i oni su se smejali, a niko nije hteo ni da cuje da se vratimo na nase mesto u redu ... i tako smo prvi usli na avion za Toronto!

Taj let je ujedno bio i najlepse iskustvo koje sam imala u toku leta. Let nije bio pun, a posto smo zbog Katarine svima bili 'poznati', drugi putnici su se zbog mene i mog malog bate pomerili iz svojih unapred odredjenih sedista kako bi nama oslobodili dva reda od po cetiri sedista (u sredini) da se lepo ispruzimo i spavamo ... i tako sam vam ja, odmorna i ispavana, po prvi put sletela na kanadsko tlo ...

Izmenjeno 11 jun 2010 (hmmm)

[Nikola S.]

Neću da se pređem ovog puta. Prvo pišem ono zbog čega sam došao na temu, pa onda čitam poslednjih par strana i postove...inače ću da zaboravim šta sam hteo

ibi, i uletanje u tuđu hotelsku sobu...urnebes.

Al da ti kažem za onu šalu o oružju...tebi i svima ostalima: kad krećete na ovamo nemojte ma ni da se šalite sa tim! Apsolutno su netolerantni prema tome, čuli ste za slučajeve verovatno već...

Ajmo veselije stvari...opet preko asocijacija koje sam dobijao čitajući vaše dogodovštine...

Oko Atine, još uvek...

Samo što smo došli u hotel...maturska ekskurzija...slobodno prvo veče...Idemo mi da vidimo Akropolj. Pre interneta, pre Google Maps i sličnih stvari (sada kada putujem negde ja do te mere sve virtuelno i 3D pročešljam da imam utisak kao da sam bio, i ovo što hoću da ispričam više nema šansi da se desi)...i uzmemo na recepciji plan grada. Otvorimo, krupnim slovima, uokvireno, sa strelicom piše "WE ARE HERE". Ok, we are there...a Akroplj evo ga ovde...malo je udaljeno ali nije komplikovano, manje-više pravo...i krećemo.

Izadjemo napolje i vidimo blizu hotela...brdo iznad nas...vidi se tako iz podnožja da na njemu ima nečeg, stubovi neki...osvetljeno...Lepo jeste, ALI idemo mi da vidimo AKROPOLJ Pucamo na visoko odmah...sve drugo ćemo posle...I idemo tako, idemo...meni nešto počinje čudno da bude...nešto se ulice ne poklapaju...inače nemam nikakav problem sa orjentacijom preko mape...dok se nismo udaljili dovoljno (par km)...okrenuli...i videli da ono od čega se u stvari udaljavamo ne može da bude NIŠTA DRUGO nego baš AKROPOLJ...a da mi idemo...ko zna gde :P

A caka je u tome da se ono "We are here" odnosilo ne na hotel, plan grada nije bio njihov zvanični...već neke robne kuće blizu Omonie. I tako uz pogrešan orjentir, pogrešnu startnu tačku...(a nismo pitali nikog) naravno da smo omašili onoliki Akropolj koji nam je bio ispred nosa.

Na ovom mestu bih hteo da kažem jednu bitnu stvar vezanu za sve ove naše pričice.

Kao što mi nije žao kako se dogodila ova situacija gore (jer, prvo, videli smo usput neke lepe stvari koje na drugi način ne bismo videli, i drugo - sada se sa smehom sećam događaja)...tako mi je drago da su mi se i sve druge situacije desile kao sto su se desile. Zašto ovo naglašavam? Zato što sam vremenom primetio da ima ljudi koji, kada im ispričaš ovako nešto, krenu da pametuju "Pa kako to da vam se desi?! Pa zar niste videli?! Pa zašto niste pitali?!...." pa kako da prmašiš sprat (na primer), pa kako da pomisliš da je taj stranac (vaše priče) itd, itd..JEDNOM REČJU mnogo su NAPORNI, nemaštoviti, misle da si ti ako ti se to desilo - totalni idiot i ne vide koliko su te stvari u stvari - super.

[Nikola S.]

...i par drugih, opet metodom asocijacija

Kategorija: dobri ljudi koje smo sretali...

Opet davno prošlo vreme...ja klinac sa mojima u Grčkoj...poslednji dan, ritualna kupovina svih onih stvari koje smo dovlačili odande (farmerice, jakne, patike...sve to kupljeno ranije, tog zadnjeg dana masline, alva, slatko od smokava...i definitivno poslastica nad poslasticama: pečeno pile sa sirupom od limuna iz jedne radnje u Solunu, ručak za taj dan do kuće negde usput)...i - lubenice, za zadnji sitniš koji ostane. One svetlo zelene, dugačke.

I jedne godine...moja majka uspe na nekoj prikolici kod nekog čoveka iz predgradja kod koga smo stali - da ostavi celu torbu sa dokumentima i devizama Naravno, slučaj nije otkriven odmah nego na pola puta do granice i rutinskog pitanja mog oca "Jel su nam spremni pasoši?"

Drama, nerviranje....ti si, nisam, jesi...ko je...nisam ja... Uobičajeno.

Reli vožnja do onog mesta...Čoveka nema...Stojimo tako, bledi...pokušavajući da naslutimo dimenzije našeg očaja...cimanje koje nam predstoji....kad - eto to čovek uliće onim svojim traktorom kao formulu da vozi, bled isto Ne zna se kome je bilo draže da vidi onog drugog, ko je više odahnuo. Uplašio se čovek, i da nema neke probleme možda...i svestan da bi nas ojadio.

Otac vadi devize neke da ga časti...ovaj neće da uzme...tata mu gura...Onda on kreće da istovara lubenice nama u kola pozadi...tata mu daje još para, ovaj još više lubenica trpa ...izljubimo se svi kao braća...a pozadi kod mene na sedištu sve ZELENO celim putem...na granici nas gledaju kao dibile, ono...aman ljudi, jesu dobre ali TOLIKO Daj dve carinicima, daj po dve patrolama...kelnerima po kafanama usput i još ostalo za familiju kući...

[hmmm]

Kao što mi nije žao kako se dogodila ova situacija gore (jer, prvo, videli smo usput neke lepe stvari koje na drugi način ne bismo videli, i drugo - sada se sa smehom sećam događaja)...tako mi je drago da su mi se i sve druge situacije desile kao sto su se desile. Zašto ovo naglašavam? Zato što sam vremenom primetio da ima ljudi koji, kada im ispričaš ovako nešto, krenu da pametuju "Pa kako to da vam se desi?! Pa zar niste videli?! Pa zašto niste pitali?!...." pa kako da prmašiš sprat (na primer), pa kako da pomisliš da je taj stranac (vaše priče) itd, itd..JEDNOM REČJU mnogo su NAPORNI, nemaštoviti, misle da si ti ako ti se to desilo - totalni idiot i ne vide koliko su te stvari u stvari - super.

Tacno tako!

Evo jos jedne pricice, koje kad god se setim krenem na glas da se smejem ...

Lepo se spremili, porodicno, nas cetvoro na izlet jednog toplog letnjeg dana na lepu pescanu plazu u okviru jednog nacionalnog parka u Kanadi. Sa nama su odlucili da podju i neki poznanici mojih roditelja sa svojom, tada dosta malom, decicom.

Na plazi smo se lepo smestili i moj otac, njegov poznanik i ja se resili da udjemo u jezero i malcice okupamo. Na plazi, naravno je bilo i dosta drugog sveta, a mi smo bas prolazili pored jedne lepe devojke - koja je istovremeno i crnkinja - koja se suncala lezeci na stomaku na svom peskiru. Poznanik, u prolazu, je dosta prostacki prokomentarisao "Kakvo dobro dupe", na sta se mlada crnkinja mrtva ladna nonsalantno okrenula i lepo NA SRPSKOM mu odgovorila "Hvala, gospodine!"

Moj otac i ja nismo mogli da izdrzimo pa smo krenuli da se smejemo, a ovaj se u mestu zakopao, sav pocrveneo, i ni rec da kaze! Na kraju se ispostavilo da je devojka zavrsila osnovnu skolu i deo srednje skole u BG, posto je njen otac radio tamo u nekoj ambasadi!

I jos jedan kanadski dozivljaj, pa posle da predjemo i na neke druge, hehehe ...

Nekoliko meseci moj otac je poslovno morao da putuje izmedju dva grada. Kompanija za koju radi, je slala vozaca da ga pokupi na aerodromu drugog grada i odveze do hotela. Vozac, mlad decko, je, naravno Kanadjanin, ali poreklom iz neke od zemalja dalekog istoka ... bar vidno! Jedan dan, on pita mog oca da li zeli da mu pusti neku muziku, na sta je moj otac, malcice z*** se, odgovorio da on uglavnom slusa samo muziku njegove zemlje porekla. Mladic ga na to upita odakle je, a moj otac, naravno, odgovara "iz Srbije" ... Decko, lepo, sav odusevljen, odgovara "pa i ja sam! da li zelite narodnu ili zabavnu muziku?"! Hehehe ... i dan danas treba da vidite zabezeknut izraz lica mog tatice, cak i dok prica tu pricu, mogu da zamislim na licu mesta ... Decko, rodjen u Kanadi, ima oca Beogradjanina i majku Filipinku, a srpski parla samo tako ... !

To je, ukratko, moj doprinos veoma tacnoj recenici "Pricaj srpski da te ceo svet razume!".

[Nikola S.]

...pa na temu taksija

Ništa posebno...samo što je u Kijevu tip hteo kao da nas zavrne za cenu. Kao - nije on rekao ŠEST rubalja (a da ga niko od nas nije ni pitao) nego ŠESNAEST. Mi ga gledamo...zamenili pare pre dve nedelje...GOMILU rubalja dobili koje uz najbolju volju nismo uspeli da potrošimo (plus što nemaš osećaj da imaš novac, izgledale kao pare za Monopol)...uz svo trošenje, restorane, suvenire...

I mi njemu ne damo ni ŠEST ni ŠESNAEST nego ŠEZDESET, častimo ga tako iz fazona, na 'šest' ...i celog tog i sledećeg dana nam je bio lični šofer :D

[Nikola S.]

I jos jedan kanadski dozivljaj, pa posle da predjemo i na neke druge, hehehe ...

E, tačno, i to sam hteo Ono Pef kad je pričala o Tasosu i našem čoveku...

Ja sam ovde naučio da nepogrešivo prepoznam naše ljude. U početku sam još i proveravao taj svoj talenat...pa kad nisam siguran stanem, usporim...sačekam da čujem kako pričaju...i vidim da su naši. Ne znam kako - ali tako je. Ruse isto a sada radim na razlikovanju Japanci-Kinezi-Koreanci.

Medjutim, to uopšte izgleda nije pravilo...da svi vide da sa našima imaju posla...jer se nešto slično desilo kao tom tvom tipu sa curom na plaži

Moja kuma kad je došla ovde...pa otišla u neki šoping sa svojom strinom, starija žena...I u nekoj radnji se u jednom trenutku izmedju njih ubaci slučajno čovek sa kolicima...I u jednom trenutku se kuma okreće i kaže strini nešto tipa "Ajde..." na šta joj ova odgovori "EVO, samo da ovaj prestane da klati jaja!" (ne kokošija to je domaći izraz kod mene kući kad neko ide sporo..nisam ni ja znao do tad) :P na šta se naravno čovek okreće, izmakne, pogleda je i kaže "Izvolte, gospođo" :D

Izmenjeno 11 jun 2010 (Nikola S.)

[hmmm]

Uh, ala sam se danas raspisala! Sta cu, bas mi se dopada ova tema, i posto su se 'vijuge' pokrenule, dozivljaji samo pristizu!

Dve godine sam radila u Kuvajtu u jednoj skoli sa malom decicom. U toku skolske godine mi smo naravno imali nekoliko zvanicnih roditeljskih sastanaka. Na jednom od tih sastanaka se po prvi put pojavio otac jednog mog ucenika, Kuvajcanina, mada su pre uglavnom dolazili majka i deda. Bog zna kako smo se pozdravili i zapoceli razgovor - mali Ali je bio dobar i miran ucenik, tako da nisam imala nista sem pohvala za njega.

Posle nekoliko minuta razgovora Alijev otac me pita "Vase ime 'hmmm' (ne bas! hehehe) je sigurno slovenskog porekla, zar ne?". Da, da, kako da ne, ja sam 'poreklom' iz Srbije, je otprilike bio moj odgovor. Na to covek, KUVAJCANIN, sa sirokim osmehom odgovara NA SRPSKOM!!! - "Beograd je jedan od mojih omiljenih gradova!" sa sve tacnim padezima! Ispostavilo se da on nije cesto bio u mogucnosti da dolazi na roditeljske sastanke posto radi kao ambasador Kuvajta (tada u Koreji, posle u Indiji), a od '84-'88 godine je bio Kuvajtski ambasador u Beogradu!!!

Skoro ceo sat smo mi pricali - na SRPSKOM sve vreme - zasto on voli Srbiju, da nije bilo Milosevica ne bi Kuvajcani nikada zatvorili svoju ambasadu u Beogradu, nadaju se da ce se uskoro ponovo otvoriti ambasada i uspostaviti diplomatski odnosi, kako se lepo provodio najvise u Novom Sadu, a najbolje jeo u restoranima Skadarlije. Kako je posle radio i u Moskvi i u Sofiji kao ambasador, i da su mu Rusi u srcu jer su ga najvise podsetili na Srbe, a u Bugarsku nikada vise ne bi nogom krocio!

Izmenjeno 11 jun 2010 (hmmm)

[Nikola S.]

:D

Zamisli ti to...slučajnosti...

A meni su mnogo smešni ti strani studenti kod nas...cnrci...Kad se mi u ovo vreme negde skidamo na kratke rukave, oni skinu jakne i ostanu u njihovim dzemperima :)

[hmmm]

Ja sam ovde naučio da nepogrešivo prepoznam naše ljude. U početku sam još i proveravao taj svoj talenat...pa kad nisam siguran stanem, usporim...sačekam da čujem kako pričaju...i vidim da su naši. Ne znam kako - ali tako je. Ruse isto a sada radim na razlikovanja Japanci-Kinezi-Koreanci.

Ma nase mogu da 'osacujem' iz daljine samo tako ... hehehe ... nego mi reci da li si primetio da ti se desava sledeci scenario:

Zivis u okruzenju koje uglavnom ne govori srpski i ne moze tek tako da te razume, pa se malcice raskomotis, pricas sa svojim bliznjima o svemu i svacemu a bas ne pazis na ton ... da skroz zaboravis (jer ti to 'komotno' komentarisanje predje u naviku) da tako bas ne mozes kada si U Srbiji ... pa onda pogledi i sve ostalo ...

Ja uglavnom na to zaboravim kada se nalazim na nekom nasem lepom gradskom prevozu, pa na glas se jadam kako 'ovaj' zalepljen uz mene smrdi na znoj, beli luk, ili neku vec kombinaciju ... hehehe ... a oni me onda gledaju tako uvredjeno, 'pogledom ranjene srne' ... hihihi! ... a ja tek onda se setim da me ustvari i oni i ceo bus/trola razumeju!

[Timos]

Prvo me drugarica zbog price o gostoprimstvu ljudi koje ni ne znas vratila na Ohrid.

Nas 10-ak studenata na Ohridskom jezeru...Svratili slucajno u restoran Belvedere na rucak-veceru. Sedimo, hteli ne hteli, najglasniji smo, od smeha se jedva i medjusobno cujemo. U neko doba prilazi stariji covek, predstavlja se, vlasnik restorana, seda za nas sto, veoma je prijatan, pa se lako uklopio u drustvo.

Naravno obavezno pitanje odakle smo, odusevljen sto smo iz Beograda jer mu je zena odavde, cerku studira u Bg-u...Prica se nastavlja, dovodi cerku da nam je predstavi, zamolio je da nam svira nesto na klaviru, mi iznenadjeni ljubaznoscu, posalje nam i pice na racun kuce. Nakon toga nas je ostavio, mi uzivali jos malo, polali njemu pice i krenuli nazad u hotel.

Na vratima nas zaustavlja i posto je shvatio da za dva dana idemo kuci zove na da taj poslednji dan svratimo, on ce nam organizovati oprostajni rucak, a mi mozemo i da povedemo jos nekoga ako zelimo.

Sve to i ne bi bilo toliko cudno, ubacila bih ga u kategoriju pravi turisticki radnik , medjutim dodjemo mi kada smo se dogovorili, a on nam ogranizovao muziku na uvce (jos pamtim zvuk violine), na kraju zasvirao i on. Sto se rucka tice probali smo sve i svasta, naravno i corbu od pastrmke, proveli smo se predivno, krenuli kuci prepunog srca, ali covek ne da ziv da se plati racun. Mi sokirani, ma ne vredi ubedjivanje, nema sanse. Inace nas je bilo 15, 10 je video jednom u zivotu, a 5 nikada...Posto smo svi imali iste majice, za obelezjem fakulteta poklonili mu jednu, on odusevljen.

A sto se tice para od racuna deo smo podelili konobarima i muzici, ostalo jos nekih 90e, na zalost kod pogresnog coveka. Drug "malo" voli da popije , izasli smo, a on odmah upao u market i potrosio sve na alkohol.

[Nikola S.]

... nego mi reci da li si primetio da ti se desava sledeci scenario:

Pa meni i ne baš. Ali opet - nisam nešto bio često ni dugo u toj prilici...možda će i da se javi taj fenomen nekad MADA ja ni do sada nešto nisam pazio šta pričam i da li će neko da se uvredi time što kažem (konkretno: ne baš te situacije po javnim prevozima o kojima pričaš, ali kada stanem u neki red da čekam nešto a neko mi se zalepi pozadi za ledja i diše mi u vrat...)

A primetio sam da se moji roditelji raskomote kada dodju ovde pa imaju osećaj da ih niko ne razume. A videli smo da, prvo - em naših ima svuda...em mislim da ne moraš da znaš neki jezik pa da po načinu na koji vidiš da neko priča o tebi - naslutiš konotaciju.

Kad na primer moja majka...malo-malo pa kad vidi da neko dzogira ovde (a svi to rade, stalno, svuda, kiša, sneg, sunce...) pa ona onako ladno kaže...neka robusna Japančica se bori sa kilometrima, dahće, koordinacija pokreta da umreš od smeha...pa mama pita "Dal znaš što to radiš sad...?" ili kad isto glasno komentariše kako se neka žena obukla i sl.

:-P

Izmenjeno 11 jun 2010 (Nikola S.)

[Nikola S.]

.....

Fantastično.

[Timos]

A za pricaj srpski

Bugarska- Nesebar, nas 5-6 devojaka u gradu, onaj klub na piratskom brodu, zaboravila sam vec naziv. Odlicno se provodimo, a malo nas smara sto nam prilazi brdo momaka i okreni-obrni 90% iz Srbije.

Prilaze trojica i zapocinju pricu, ja im najbliza. Pitaju odakle smo, a ja ih gledam belo i odgovaram ne panjimaju . Oni na egleskom, ja odgovaram Moskva sa "ruskim" akcentom ,drugarice prihvatile foru i samo se smeskaju. Razmenimo mi jos par reci na internacionalnim jezicima, a onda su naravno poceli da komentarisu: brate Ruskinje, zamisli, vrh, ne mogu da verujem, nikada nisam bio sa Ruskinjom...mi se samo smeskamo, a onda je pocelo ocenjivanje i rasclanjavanje na kojoj je sta dobro i koji ce koju . Tu drugaricama pukne film i samo odu, ja sta da im radim samo kazem drago nam je da smo cule strucno misljenje o nasem izgledu, inace smo iz Bg-a . I dan danas se smejem kada se setim njihovih faca i tog soka .

[Nikola S.]

Lele, lele...

:D