Iran putopis

[baki70]

29. 04. 2009.

Obilazak Isfahana započeli smo Hakim dzamijom, najstarijom dzamijom ovog grada. Zatim smo kroz bazar, čiji su se prodavci tek pripremali za novi radni dan, došli do Dzameh dzamije, tj. do saborne dzamije. Ovo svetilište je najveće u Iranu i prostire se na više od 20 000 m2. Prvu dzamiju na ovom mestu su napravili Seldzuci u XI veku, ali je ona stradala u požaru. Obnovljena je 1121. godine. Veći deo ovog ogromnog kompleksa je izgrađen tokom XV veka. Ova dzamija se ne razlikuje mnogo od većine drugih iranskih bogomolja. Na sredini je veliko dvorište sa fontanom za obavezno pranje pre molitve, a na svakoj strani dvorišta nalazi se po jedan ivan (veliki ukrašeni portal). Južni ivan ima i dva minareta. I minareti i ivani i kupole sve je ukrašeno pločicama, pretežno plave boje. Među malobrojnim turistima koji su se muvali po dzamiji nalazio se i jedan budistički monah. Kada smo završili sa obilaskom ovog grandioznog kompleksa, opet smo se našli u bazaru, koji je sada bio znatno življi. Dalje smo prošli pored vitkog 48 metara visokog minareta dzamije Alija i došli do mauzoleja Haruna Vilajeta iz XVI veka. Unutra se nalaze freske desetog ili jedanaestog šiitskog imama. U dvorištu smo se fotografisali ispred ogromnih slika Homeinija i Hamneija, a zatim nastavili sa razgledanjem Isfahana. Ponovo smo ušli, sada već u vrevu Bazara e Bozorg i kroz Kejsarijeh portal izašli na Imamov trg. Na ovom portalu se nalaze veoma interesantni, nažalost dobrim delom oštećeni, fresko crteži rata sa Uzbecima. Imamov trg nije bio ništa manje veličanstven danju u odnosu na našu sinoćnu posetu. Tu smo se muvali po trgu, kupovali neke suvenire i obišli Ali Kapu palatu. Zatim smo uzeli taksi i otišli do Dzolfe, jermenske četvrti ovog grada. Jermene je ovamo doveo Šah Abaz, iz grada Dzolfe u severnom Iranu (blizu jermenske granice). Danas u ovoj četvrti živi oko 7000 Jermena i ovde imaju 13 svojih crkava. Glavna od njih je Vank katedrala. Kada smo stigli do katedrale ona je bila zatvorena, pošto ima dvokratno radno vreme. Do otvaranja smo imali oko sat vremena, što je bilo dovoljno da se okrepimo u obližnjoj piceriji. Pica nije bila ni nalik na kakve smo navikli, ali je bila ukusna. Posle klope obišli smo Vank katedralu, a zatim i jermenski muzej koji se nalazi u dvorištu ove crkve. Muzej prikazuje istoriju, kulturu, život i običaje iranskih Jermena, a nije zapostavljen ni genocid koji su nad Jermenima počinili Turci. Osim Vank katedrale obišli smo i crkvu Vitlejem, kao i crkvu Sv. Marije. Ni jedna od ovih crkvi ne liči na uobičajene jermenske crkve. Sve imaju kupole, koje su oblika kao i one na dzamijama i jedino zvonici imaju karakterističan jermenski izgled. Po obilasku ovih crkava svratili smo u neku poslastičarnicu i kolačima se razočarali. Probaćemo i na drugim mestima po Iranu njihove slatkiše i po našem zajedničkom mišljenju kolači su im truba. Njihove baklave ne mogu ni da prismrde našim. Planirali smo da od Dzolfe peške odemo do mosta Si o Seh, ali smo omanuli i otišli u kontra smeru. Dok smo blesali okolo prišla nam je jedna žena u čadoru i ponudila se da nam pomogne. Objasnila nam je da smo totalno pogrešili, a zatim je zaustavila taksi, strpala nas pozadi, ona sela pored šofera i odvezla nas do mosta. Platila je taksi i nije htela ni da čuje da uzme pare od nas. Proveli smo neko vreme zajedno se šetajući i pričajući. Rekla nam je da obratimo pažnju kako nas narod čudno gleda, jer nije uobičajeno da se vidi žena sa čadorom u društvu stranaca. Njeno ime je Mirijam, a dala nam je i broj telefona, da je pozovemo ako nam zatreba. Kada smo se pozdravljali moj kolega joj je nesvesno pružio ruku, na šta se ona trgla i prokomentarisala da bi svi bili uhapšeni da nas je kojim slučajem videla policija (verovatno je mislila na versku policiju). Zahvalili smo joj se, pozdravili se sa njom (ovaj put bez rukovanja) i krenuli da razgledamo Si o Seh most. Ovaj most ima 33 luka i izgrađen je krajem XVI i početkom XVII veka. Osim mosta može da služi i kao brana. Si o Seh most premoštava reku Zajandeh, čije je korito sada bilo suvo. Vodu ove reke akumulišu zbog suša, koje traju već nekoliko prethodnih godina i puštaju je samo tokom njihove nove godine tj. No Ruza. Na ovom mostu su se do skora nalazile brojne živopisne čajkane, nalik na onu koju smo sinoć posetili. Sve ove čajkane su sada pozatvarane. Navedeni razlozi za njihovo zatvaranje su različiti, a u stvari razlog leži u tome što njihove verske vlasti ne gledaju blagonaklono na pušenje (moguće i da im okupljanje po kafanama ne prija). Osim kalijana, kao što sam već spomenuo, ni pušenje cigareta nije uobičajeno po lokalima. Odavde smo uzeli taksi i odvezli se do našeg hotela. Ovaj put smo dobili čiste čaršave, ali još uvek pomalo mokre.

[hmmm]

Super! Jedva cekam nastavak :-P! Pogotovo mi se svidja to sto pises putopis iz dana u dan - tako da znam da cemo jos neko vreme uzivati u tvojim zanimljivim opisima!!! Jupiiiiii

Takodje mi se svidja ton tvog psanja - em lepo sve detaljno navedes sta, gde i kako, em nam to sve predstavis sa finom dozom humora. Svaka cast! Hehehe! Grupe Japanaca koje se izgleda svuda mogu zateci u trci da se obidje neki muzej, mokri carsavi (hihihi), cajevi od secera (a onda se posle cude sto u ovom delu sveta imaju toliki problem sa dijabetesom), prisni pozdravi od totalnih stranaca, ... Ma sve sto si napisao do sada je veoma interesantno, da sada ne navodim sve ovde ponovo bezveze!!!

Pozdrav!

[baki70]

30. 04. 2009.

Ujutru smo uz pomoć gazde našeg hotela rezervisali za večeras sobu u Jazdu u hotelu ,,Silk Road,,. Zatim smo ponovo otišli do Imamovog trga, gde smo posetili Imamovu dzamiju i dzamiju Šeika Lotfolaha. Obe dzamije su izgrađene u XVII veku, tokom safavidskog perioda. Obe su prekrivene plavičastim keramičkim pločicama i svrstavaju se među najlepše dzamije na svetu. Nakon razgledanja ovih veličanstvenih građevina promuvali smo se još malo po centru grada, a onda otišli do hotela. Iz hotela smo samo pokupili stvari i taksijem otišli do autobuske stanice. Tamo smo se ukrcali u tzv ,,Mercedes,, bus, tj. u neki prastari krš (vozilo tog godišta i može da se kreće jedino ako ga je napravio Mercedes) i napustili Isfahan. Nakon što sam bio u ovom gradu shvatio sam parolu iz XVI veka '' Esfahan nesf e dzahan - Isfahan je pola Sveta''. U Jazd smo stigli oko 18 h i smestili se u hotel. Hotel ''Silk Road'' je omiljeno bekpekersko svratište u ovom gradu, a vlasnici su dva tipa jedan Iranac i jedan Holanđanin. Hotel se nalazi u starom delu grada i urađen je u tradicionalnom stilu ovog područja. U sredini je veliko otvoreno dvorište sa restoranom, a okolo su sobe. Građen je od ćerpiča i premazan blatom i plevom. Za večeru smo jeli neku supu i kamilji gulaš. Kamilji gulaš nije bio nešto spektakularan, ali posle toliko kebaba prija promena. Probao sam još neko nealkoholno ''islamic beer'' i doneo moju konačnu odluku da ih više ne isprobavam. Tokom noći komarci su me urnisali.

[baki70]

Hmmm, posebno mi je drago što se tebi dopada ovaj putopis, pošto sam baš na tvoj predlog rešio da ga napišem. Trudim se da dam i podatke koji mogu biti od koristi potencijalnim putnicima u ovu zemlju, a da sve to ne bude dosadno. Trebaće mi svakako još par dana da završim putopis.

Pozdrav

[baki70]

01. 05. 2009.

Posle fruštuka i par kafa krenuli smo u obilazak pustinjskog grada Jazda. Ovaj grad se nalazi između pustinja Dašt e Kavir i Dašt e Lut. I za ovaj grad važi priča da je najstariji kontinuirano naseljeni grad na zemlji (7000 god. pne.). U svakom slučaju dugovečnost duguje svome položaju, jer se nalazi na važnom trgovačkom putu (jedan od krakova tzv. Puta svile je prolazio kroz ovaj grad). U XIII veku je i Marko Polo prošao kroz ovaj grad. Kasnije je Jazd, bio obavezna stanica na takozvanom Hippy Trail putu (kopneno putovanje dece cveća od Istanbula do Indije). Jazd mi se odmah dopao zbog svoje neobične arhitekture: male jednospratne kuće od ćerpiča i lepa, kule hvatači vetrova, kalotasti rezervoari vode, uske ulice zasvođene lukovima itd. Prvo smo posetili mauzolej Sajed Roknadina iz XIII veka, koji je na žalost bio zatvoren. Odatle smo otišli do Dzameh, tj saborne dzamije iz XV veka. I ova dzamija je slična drugim koje smo već obišli. Fasada joj je ukrašena plavom keramikom, a pored jednog ivana se nalaze dva 48 metara visoka minareta. Sledeći na redu je bio Han Lari, tj. sačuvana kuća iz kadzarskog perioda. Ovde sam ima priliku da isprobam kako fukcionišu bagdiri, kule hvatači vetrova. Stvarno rade, ušao sam u prostoriju ispod jednog badgira i osećao sam se kao u klimatizovanoj sobi. Tu smo otišli i do Aleksandrovog zatvora, tj. do nekih podzemnih prostorija (ime dobile zahvaljujući jednoj Hafezovoj poemi). Sada se u njima nalazi kafe gde smo popili kapućino (iz kesice) i pojeli neki jazdski sladoled (koji je uzgred bez veze). Nakon ove pauze posetili smo obližnji grob 12 imama, koji je izgrađen u XI veku (mada tu ni jedan od njih nije sahranjen). Prošli smo i kroz pusti bazar, jer je bio neradan dan. Sve u svemu stari Jazd me je oduševio. Ja volim da obilazim stare gradove, a ovaj je baš specifičan. Sav je od blata i ćerpiča. Ima gomilu kula hvatača vetrova, kao i ogromne poluloptaste rezervoare za vodu, oko kojih su obično raspoređena po četiri badgira. Ulice su uske , često zasvedene lukovima. Kuće imaju interesantna drvena vrata i još interesantnije zvekire. Uživao sam u lutanju ovim krivudavim ulicama i besomučno fotografisao. Na kraju smo otišli do tekije, na koju smo se popeli, a sa nje je lep pogled na ovaj neobičan grad. Već je prošlo podne, kada smo izašli iz starog Jazda i uhvatili taksi koji nas je odvezao do Kula tišina. Sa taksistom smo se dogovorili da nas sačeka dok obiđemo ovaj lokalitet. To su dve široke, kružne, niske kule na dva brda, koja su jedna pored drugog. Tu su Zoroastrijanci obavljali pogrebni ritual nad svojim pokojnicima. Naime njih nisu sahranjivali, već bi umrlog odneli na vrh kule i tu bi ga ostavili pticama. Sveštenik bi sedeo na kuli i čekao da vidi koje će oko pokojnika, ptice prvo da načnu. U zavisnosti koje oko na lešu ptice prvo iskljucaju umrli bi išao u raj ili pakao. Ovaj način, da kažemo, sahranjivanja je napušten krajem šesdesetih godina prošlog veka. Sada se zoroastrijanci normalno sahranjuju u groblju koje se nalazi u podnožju ovih kula. Inače, danas u Jazdu i okolini živi oko 5 500 zoroastrijanaca (ukupno ih u svetu ima oko 150 000). Dok smo se pentrali na ove kule oko nas su jurcali mladi Iranci na svojim mopedima. Bilo ih je pedesetak na motorima i barem još toliko navijača. Nakon razgledanja ovog, pomalo morbidnog, pogrebnog kompleksa vratili smo se do taksija i krenuli nazad do Jazda. Dok smo se tako vozili ispred nas je jedan automobil sleteo sa puta i prevrnuo se. Na svu sreću sve je dobro prošlo, tj. putnici iz tog auta nisu ozbiljnije povređeni, te smo ubrzo nastavili dalje. Stali smo kod zoroastrijanskog hrama vatre Ateškadeš. Hram je u stvari obična, moderna kuća koja je bila zatvorena kada smo mi došli. Unutra se čuva plamen koji gori još od 470. godine. Taksista nas je ostavio na Amir Čakmak trgu, gde smo se malo promuvali, a onda otišli do našeg hotela na klopu. Ovaj put sam jeo fesendzan (ćufte u sosu od nara). Posle obroka otišli smo do sobe na kratak odmor i pravu kafu iz mog kuvala. Predveče smo krenuli u opušteno bazanje po starom Jazdu. Kada je pala noć došlo je vreme za večeru i kamilji gulaš, kao i druženje, do kasno u noć, sa raznim belosvetskim putnicima.

[baki70]

02. 05.2009.

Ujutro smo taksijem prvo otišli do stanice u Jazdu, gde smo kupili autobusku kartu za Širaz. Bus je iz nekih razloga kasnio četrdesetak minuta. Oko 15 h stigli smo u Širaz i smestili se u hotel Anvari. Hotel je pristojan, sobe su prostrane, a cena više nego povoljna. Posle kratkog odmora i kafice otišli smo na ručak, a potom smo krenuli da se promuvamo po gradu. Prvo smo posetili tvrđavu Arg e Karim Han iz XVIII veka. Tvrđava je prilično velika, zidana je od opeka, sa kružnim 14 metara visokim kulama na krajevima. Te kružne kule su ,takđe opekama, lepo ukrašene. Jedna od njih je veoma nakrivljena. Unutar tvrđave je veliko dvorište sa bazenom i brojnim stablima pomorandzi. Kad smo već tu, pogledali smo i izložbu starih fotografija Širaza, koja je organizovana u tvrđavi. Odatle smo otišli do Vakelove dzamije, koja je takođe izgrađena tokom zand perioda (1750 - 1795). Posle Vakelove dzamije posetili smo Vakelov hamam, a potom smo se neko vreme muvali po bazaru. Širaz je prilično veliki grad. Po LP ima milion i sedamstopedeset hiljada ljudi, dok stanovnici ovog grada tvrde da u njemu živi duplo više ljudi. Širaz je znatno zeleniji od gradova koje smo prethodno obišli. U ovom mestu se nalaze grobovi Hafeza i Saadija, čuvenih persijskih pesnika na koje se Iranci opasno prže.

[baki70]

03. 05. 2009.

Ujutru sam, po običaju prvi ustao, skuvao jutarnju kafu i smestio se na terasu. Dok sam cirkao kaficu posmatrao sam đubretara koji je metlom gurao smeće sa ulice u dzubs. Dzubsi ili dzubesi su kanali koje imaju gotovo svi iranski gradovi. Ovim kanalima je nekada dostavljana pitka voda sa okolnih planina. Oni su širine oko pola metra, a dubine oko 70 cm. Sada služe kao odvodni kanali, mada sam u Jazdu posmatrao scenu gde u jednom dzubesu osoblje nekog restorana pere suđe. Prethodnog dana smo sa recepcionerkom dogovorili da nam obezbedi prevoz za danas jer smo planirali da obiđemo Pasargadu, Nakš e Rostam, Nakš e Radzab i Persepolis. Po dogovoru u 8 h ispred hotela nas je čekao vozač i auto. On je bio ok lik i ubrzo smo se sa njim dogovorili da nas sutra i preksutra vozi do Bišapura i Firuzabada. Prvo što smo danas obišli bila je Pasargada. Ovaj lokalitet je udaljen oko 100 km od Širaza. Najznačajnija građevina Pasargade je Kirova grobnica. Meštrović je spomenik Neznanom junaku na Avali napravio po uzoru na Kirov grob. Drugi arheološki ostaci na ovom nalazištu nisu nešto posebno interesantni i slabo su očuvani. Ipak smo obišli ceo lokalitet i nakon pentranja na obližnju tvrđavu krenuli smo ka Nakš e Rostamu. U pitanju su grobnice u steni. One su isklesane u obliku krsta i veruje se da su pripadale Dariju I, Dariju II, Kserksu I i Artakserksu. Osim ovih grandioznih grobnica tu se nalazi i 8 velikih sasanidskih reljefa. Na sve to tu je i jedna četvrtasta kamena građevina uklesana u platou ispred ovih grobnica. Ona je nazvana Kab'eh Zardušt (Zoroastrijanska ćaba) i njena namena nije najjasnija. Sigurno je samo da potiče iz ahemenidskog perioda. Nakš e Rostam nas je svu trojicu oduševio. Nedaleko odavde nalazi se i Nakš e Radzab, gde su u stenama uklesana još četiri sasanidska reljefa. Posle Nakš e Radzaba konačno smo stigli do Persepolisa, krune našeg putovanja po Iranu. Do platoa Persepolisa vode dva para velikih stepenica. Jednim od njih ušli smo u nekadašnju persijsku prestonicu, a potom satima obilazili novaj lokalitet: Kserksova kapija, tj. Kapija svih naroda, Apadana palata, Tripilon, Kraljevska palata itd. Na sve strane su se nalazili fantastični reljefi. Meni su posebno bili interesantni reljefi na apadani, tj. palati za audijenciju gde su prikazane 23 strane delegacije iz raznih krajeva carstva, koje dolaze i donose poklone persijskom vladaru. Tu su u svojim nošnjama prikazani: Međani, Elamićani, Vavilonjani, Asirci, Egipćani, Baktrijanci, Parćani, Indijci, Skiti, Arapi itd. Po celom lokalitetu bilo je i puno dvoglavih kapitela, na kojima su se nalazile glave konja, grifona, bikova, lavova. Takođe treba spomenuti i velike skulpture tzv. krilatih bikova čuvara sa ljudskom glavama na ulazu u Kserksovu kapiju. U okviru ovog lokaliteta nalazi se i muzej Persepolisa. Nije mnogo velik i relativno brzo smo ga obišli. Posle muzeja smo napravili malu kafe pauzu u kafeteriji, a onda se popeli do grobnica Artakserksa II i Artakserksa III. Naravno u Persepolisu smo ostali duže nego što je planirano, ali naš vozač nije imao nikakve zamerke. Za uzvrat, kad nas je vratio u Širaz, mi smo ga častili. Na kraju večernja šetnja, kebabi pa spavanje.

[baki70]

04. 05. 2009.

U 7 h već smo bili u Ferhatovom autu. Posle dva sata vožnje napravili smo pauzu za doručak u jednoj musavoj drumskoj kafani. Za doručak smo naravno jeli kebabe. Naravno platili smo klopu i našem vozaču Ferhatu. Sa njim smo se već tokom prvog dana sprijateljili. Imao je oko pedesetak godina, pristojno je znao engleski i rado je odgovarao na sva naša pitanja. Svaku molbu koju smo imali on nam je ispunjavao. Tako je mojim drugarima nabavio neke iranske muzičke diskove, neke posebne cigarete bez filtera, vodio nas do raznih radnji za koje smo se interesovali itd. Takođe smo i mi bili fer prema njemu. Kad god bi kupovali piće ili klopu za nas kupovali bi to isto za njega, a i čašćavali smo ga prilikom plaćanja svakog izleta. Danas smo prvo obišli nekoliko sasanidskih reljefa, a onda smo stigli do kanjona Tang Čogan. Ovde smo došli da bi se popeli do Šapurove pećine, gde se nalazi 7 metara visoka statua sasanidskog vladara Šapura I (241 - 272). Farhad nas je dovezao do jednog malog sela uz samu liticu kanjona i pokazao nam put kojim će mo doći do pećine. Pentranje je bilo izuzetno naporno (bar za mene i moju kilažu), a vrućina je bila prilična. S obzirom da smo bili u sred nedođije, rešio sam da prekršim iranski moralni kodeks, tj. pravilo pristojnog oblačenja i da skinem majicu. I tako, nekako, na jedvite jade stigoh do Šapura. Ovo je bio verovatno najveći uspon koji sam u dosadašnjem životu savladao. Nisam mogao da verujem kada sam ispred pećine ugledao uniformisanog čuvara. On se ponudio da mi napuni flašu vode koju sam usput ispio. Odveo me je malo dublje u inače ogromnu pećinu. Na jednom mestu stajala je na podu ekstra musava posuda u koju je kapljala voda sa tavanice. Voda je verovatno bila ispravna za piće, ali posuda u koju je skupljana uticala je da više ne budem žedan. Napunio sam moju flašu, zahvalio se čuvaru, a kada nije gledao flašu sam zafrljačio u provaliju. Nakon razgledanja pećine i Šapurove statue krenuli smo natrag. Ni spuštanje nije bilo baš ugodno. Konačno smo sišli u selo i u jednoj seoskoj radnji se pošteno nalili sokovima i vodama. Odatle smo otišli do Bišapura, tj. do Šapurovog grada. Ovaj grad su uglavnom izgradili zarobljeni rimski legionari, koji su 260. godine bili poraženi od strane Šapura I. Tada je zarobljen i rimski car Valerijan. Lokalitet je ok, ali ništa spektakularno. Nakon što smo završili sa razgledanjem ovog arheološkog nalazišta, otišli smo da pogledamo obližnje, opet sasanidske, reljefe. Kada smo došli do pomenutih reljefa tu je bilo puno mladih ljudi. Odmah pored litice u koju su uklesani ovi moćni reljefi teče jako lepa rečica u kojoj se grupa od desetak momaka kupalo u kompletnoj garderobi. Ispostavilo se da su taj silan mladi svet u stvari studenti arheologije sa Teheranskog univerziteta. Odmah su nam prišli i razgovoru nikad kraja. Na kraju smo se islikali sa svima njima u svim mogućim kombinacijama i sa raznoraznim fotoaparatima i pozdravili se. To je bilo sve planirano za danas, te smo krenuli natrag u Širaz. Uveče smo se ponovo promuvali po Širazu, a zatim otišli na večeru u neki restoran koji nam je Ferhat preporučio. Naravno na meniju su bili samo kebabi, koji su bili veoma ukusni. Tokom današnje vožnje saznali smo od Ferhata zašto puno sveta po Iranu ima flastere preko noseva. Objasnio nam je da je poslednjih godina u modi estetska operacija noseva. Noseve operišu podjednako i muškarci i žene, Samo u Teheranu postoji 3000 plastičnih hirurga.

[kuma]

Putopis je odlican!

[baki70]

Hvala, trudim se.

Izmenjeno 18 dec 2010 (DraganV)
Nema potrebe citirati ako se odgovara na prethodni post

[baki70]

05. 05. 2009.

Ustajanje, kafa, doručak i već u 8 h bili smo u Ferhatovom autu i vozili se u pravcu Firuzabada. Za danas smo isplanirali da obiđemo: Kaleh Dokhtar, tj. Ardaširovu tvrđavu, zatim njegovu palatu i na kraju njegov grad Gur. Ardašir (224 - 241) je bio prvi sasanidski vladar. Usput pričamo sa Ferhatom i od njega saznajemo svašta nešto o Iranu. On se takođe raspituje o Srbiji i životu u našoj zemlji. Čovek je bio u rebusu, ne veruje nam kolike su srpske plate, tj. pita se kako smo sa takvim primanjima uopšte u stanju da dođemo čak do Irana. Bio je zbunjen i što smo njemu plaćali piće i klopu gde god smo stajali. Izgleda da na to nije navikao vozeći razne druge strance pre nas. Relativno brzo smo stigli do Kaleh Dokhtar. Utvrđenje se nalazi naravno na brdu, ali ovaj uspon nije bio strašan. Dok smo razgledali ovu tvrđavu na nju su se popeli i iranski studenti arheologije, sa kojima smo se sreli juče u Bišapuru. Opet pozdravljanje, druženje, fotografisanje i ćaskanje o svemu i svačemu. Naravno uskoro je i fudbal došao na red. Zapanjilo me je za koliko naših fudbalera su čuli: Mijatović, Kežman, Stanković, Mihajlović, Vidić itd. Da se ne obrukamo, na svu sreću, kolega je znao da nabroji nekoliko iranskih fudbalera koji igraju po Evropi. Ja sam od iranskih sportista znao samo za, najjačeg čoveka na svetu, dizača tegova Huseina Rezu (pošto se pržim na dizanje tegova). Dobili smo i poziv od jednog studenta da mu budemo gosti u njegovoj kući na Kaspijskom jezeru. Na kraju smo se pozdravili i rastali. Posle kratke vožnje došli smo do Ardaširove palate. U pitanju je fantastična. dobro očuvana, građevina od cigala. Natenane smo razgledali i baš uživali u ovom grandioznom kompleksu. Odatle smo otišli i do Gura, Ardaširovog grada, koji nas je razočarao. Oko grada se nalazi, jedva vidljiv, pravilan kružni bedem, a unutra se može videti samo ostatak neke kule. Ovime smo završili današnji izlet i vratili se u Širaz. Otišli smo sa Ferhatom na ručak i tom prilikom se upisali u njegovu svesku, koja je bila puna utisaka raznih putnika stranaca koji su bili njegove mušterije. Mi smo bili prvi Srbi koje je on vozao po Iranu. Naravno napisali smo sve najlepše o njemu. Inače, tokom našeg trodnevnog druženja Ferhat nas je nekoliko puta zamolio, da ukoliko smo zadovoljni njime, da Lonely Planet-u pošaljemo mejl sa preporukom. Obećali smo mu da će mo, po povratku u Srbiju, to učiniti. Posle ručka odveo nas je u neki hotel gde su za vreme Šaha boravili samo stranci i iranski bogataši, jer je tu mogla da se popije prava kafa. U 18 h smo otišli na autobusku stanicu. Ferhat nam je pomogao da kupimo karte i da se smestimo u bus koji ide za Šuš. Bus, u stvari, prolazi pored Šuša, ali je Ferhat ugovorio sa vozačem da nas ostavi na nekoj raskrsnici gde možemo da uhvatimo taksi do ovog grada. Srdačno smo se pozdravili sa Ferhatom i ušli u autobus, međutim iako mu je motor radio, nismo kretali jo nekih 20 minuta, a on je sve vreme čekao pored busa, da bi nam mahao kada smo konačno pošli. Bus je bio ok, kao i naši saputnici u njemu. Kondukter je čak jednu Iranku koja zna engleski smestio ispred nas da bi, ukoliko nam nešto zatreba mogla da prevede. Imali smo pauzu u nekoj drumskoj raspad kafani. Pošto u ovaj kraj Irana turisti retko zalaze, bili smo glavna atrakcija u ovom lokalu. Većina ljudi gotovo da nije znala ni jednu reč engleskog, ali su bili uporni u pokušajima da sa nama nekako komuniciraju.

[baki70]

06. 05.2009.

Na raskrsnicu koja se nalazi na ulazu u Šuš stigli smo u 6 h . Šofer je izvadio naš prtljag, a potom zaustavio prvi auto koji je tu prolazio i ugovorio sa tim vozačem da nas odbaci do hotela Apadana. Inače, u Iranu osim zvaničnih taksija, sa tablama na krovovima, taksiraju i ljudi sa svojim, da kažem običnim vozilima, s tim što u tom slučaju otvore suvozački prozor, što predstavlja signal da primaju putnike. Dok smo se vozili ka hotelu iz otvorenog gepeka je ispao moj ranac. Rancu nije bilo ništa, svašta je on preživeo pre toga. Pokupili smo ga i nastavili vožnju. Gotovo svi automobili u Iranu voze se na plin i svi u gepeku imaju bocu za gas, tako da smo prilikom svake vožnje kuburili sa smeštajem našeg prtljaga. Iran spada u krug zemalja sa najvećom proizvodnjom sirove nafte u svetu, ali frka je za benzin jer nemaju dovoljno rafinerija. Posle kratke vožnje stigli smo do našeg hotela i smestili se. Nakon što smo skuvali i popili po kaficu i malo se odmorili, krenuli smo u obilazak ovog grada. Šuš je relativno malo mesto sa oko 50 000 stanovnika, većinom Arapa. Grad se nalazi u provinciji Huzestan i nedaleko je od iračke granice. Prvo smo otišli do ostataka stare Suze, tj. do ostataka elamitskog grada. Pored samog lokaliteta nalazi se Šato de Morgan, zamak koji su krajem XIX veka i početkom XX veka izgradili francuski arheolozi, koji iskopavali Suzu, da bi se odbranili od arapskih plemena. Samo arheološko nalazište je više nego skromno. Tokom razgledanja Darijeve palate uhvatio nas je prilično jak pljusak. Povlačeći se od kiše otišli smo do muzeja. Muzej je mali, ali veoma zanimljiv. Dok smo razgledali postavku kiša je prestala, tako da smo nakon posete muzeju krenuli ga grobu Danijela. Danijel je prorok kojeg poštuju i Hrišćani i Jevreji i Muslimani. Mauzolej ovog proroka je jedna skromna kupasta građevina. Tu smo se kratko zaržali i krenuli natrag ka hotelu. Usput smo smazali po felafel u jednom lokalu, koji nije bio baš reprezentativan, barem što se tiče higijene. U hotelu smo se dogovorili sa gazdinom ženom, tj. gazdaricom, da nam obezbedi taksi za obilazak okolnih znamenitosti za 14 h. Vreme do polaska na naš današnji izlet proveli smo izležavajući se u sobi. Tačno u 14 h sišli smo do recepcije gde nas je čekao vozač. Tip je bio jedan simpatičan debeljko. Zvao se Holam i gotovo da ništa nije znao od engleskog. Prvo nas je odvezao do Haft Tapeh (7 brežuljaka). U pitanju su mali zigurati, koji se datuju oko 1 400 pne. Sam lokalitet nije ništa naručito, ali je interesantan muzej koji je tu napravljen pod pokroviteljstvom Uneska. Odavde smo se uputili do Čoka Zanbila, tj. do elamitskog zigurata, zbog koga smo i doputovali u ovaj deo Irana. Ovaj zigurat je izgrađen od opeka i ogromnih je dimenzija. Kvadratne je osnove, a stranice najvećeg donjeg dela su dugačke po 105 metra. Ukupna visina njegovih pet nivoa iznosila je 53 metra. Izgrađen je oko 1 250 pne. Razgledali smo natenane zigurat, kao i bedeme, kapije i dvorišta koja ga okružuju, a zatim krenuli ka gradu Šuštaru. Ova oblast je bila poprište sukoba Irana sa Irakom i tragovi tog strašnog rata još uvek se mogu videti. Dok smo se vozili iz kola smo posmatrali rovove, tranšeje, bodljikave žice, osmatračnice itd. U Šuštaru smo prvo otišli do vodenih mlinova. To su stara postrojenja napravljena oko nekoliko manjih vodopada. Obilazak ovih vodenica je bio interesantan. Odatle smo otišli do Kaleh Salosel, a to su više nego skromni ostaci sasanidske tvrđave. Na kraju smo posetili Pol e Šandravan, tj. sasanidski most, koji je poznat i kao Valerijanov most. Tako ga zovu jer su u njegovoj izgradnji učestvovali zarobljeni Valerijanovi legionari. Most je nekada imao 45 lukova. Danas nije ceo jer su ga digli u vazduh britanski agenti. Time smo završili današnje obilaske, te smo krenuli natrag u Šuš. Na kraju smo se pozdravili sa simpatičnim Holamom, upisali se u njegov ''spomenar'' i dogovorili da nas sutra ujutro odveze do grada Andimeška, gde će mo hvatati bus za Kermanšah. Večerali smo u restoranu našeg hotela, naravno kebabe.

[baki70]

07. 05. 2009.

U 9 h po nas je došao Holam i odvezao nas do grada Andimeška. Na stanici nam je pomogao da kupimo karte za autobus i odveo nas do našeg perona. Tu smo se pozdravili sa njim, a uskoro nam je došao bus. Oko pola jedanaest krenuli smo ka Kermanšahu. Sigli smo oko pola sedam i smestili se u hotel Resalat. Hotel je bio nešto luksuzniji u odnosu na prethodne, ali i nešto skuplji. Kermanšah je grad od oko 800 000 stanovnika, ali bez nekih posebnih istorijskih znamenitosti. Veče smo proveli u besciljnoj šetnji po ovom gradu. Pronašli smo restoran gde smo krkali kebabe, a potom smo svratili do neke poslastičarnice. I ovde su kolači bili truba. U hotelu smo za sutra zakazali prevoz taksijem do Hamadana, s tim da usput obiđemo lokalitete Tak e Bostan i Bisotun.

[baki70]

08. 05. 2009.

Kako smo se i dogovorili, ujutro je po nas došao taksi. Potovarili smo prtljag i krenuli. Taksista koji nas je vozio nije znao engleski, ali je bio ok i nekako smo se sporazumevali. Prvo smo otišli do Tak e Bostana. Ovaj lokalitet se nalazi na obodu severnog dela grada. Tu su u jednoj litici uklesane dve niše sa dva sasanidska reljefa. U jednoj je prikazan Hozroj II (590 - 628), a u drugoj Šapur II i Šapur III. U lepo uređenom parku kod ova dva reljefa nalazi se lapidarijum. Po završetku razgledanja Tak e Bostana krenuli smo ka Bisotunu. Bisotun je poznat po Darijevom reljefu koji se datuje u 521 pne. Ovaj reljef, uklesan visoko na steni, značajan je jer je pored njega urezan trojezičan natpis na elamitskom, akadskom i staropersijskom jeziku. U XIX veku neki britanski oficir je , koristeći se alpinističkim metodama, uspeo da kopira ovaj natpis, što je kasnije pomoglo da se ova pisma dešifruju (Persijska varijanta kamena iz Rozete). Ovde se nalazi, takođe uklesana u steni mala statua Herakla, kao i parćanski reljef Mitridata II. Malo dalje nalazi se i stvarno ogromni pano u litici, koji je u VII veku pripremljen za reljef Hozroja II, ali on nikad nije urađen. Danas služi alpinistima da se po njemu veru. Ispod ovih stena nalazi se lep, uređen park sa klupama i jezercetom, po kome je narod sedeo na ćebadima, pio čaj i pušio kalijan. Inače, po Iranu su ovaki izleti i kampovanja veoma popularni. Viđali smo čak i po gradskim parkovima postavljene gomile šatora. Osim brojnih izletnika u Bisotunu je bila i jedna poveća grupa ljudi, od kojih je polovina nosila vojne uniforme, a drugu polovinu su činili civil. Bilo ih je svih uzrasta i oni su u strojevom koraku trčali po parku i obavljali klasične vojne gimnastičke vežbe. Nakon posete Bisotunu nastavili smo našu vožnju i tako stigosmo do Hamadana. Smestili smo se u prilično dobrom hotelu Arijan. Posle kratkog odmora i kafe krenuli smo u obilazak Hamadana, nekadašnje međanske prestonice Ekbatane. Sada je to grad od preko 500 000 ljudi. Grad je živopisan i interesantan, a okružen je visokim snežnim planinama. Prvo smo taksijem otišli do arheoloških ostataka stare Ekbatane. U pitanju su skromni ostaci od blata i ćerpiča, ali na lokalitetu se nalazi arheološki muzej koji nije loš. Odatle smo se uputili do mauzoleja, tj. do grobova Ester i Mordekaj. Oni se pominju i u starom zavetu, a ovo mesto je posebno sveto za Jevreje. Na žalost mauzolej je bio zatvoren. Pored ovog mesta nabasali smo na musavu uličnu tezgu, na kojoj je tip u crnoj garavoj šerpi pekao neke trougliće od testa. Ignorisali smo higijenske razloge da odustanemo od ove klope i nakupovali ove pržene trouglove. Bili su izvrsni. U nekima od njih je bio nadev od krompira, a u nekima od mlevenog mesa. Zatim smo stigli do mauzoleja velikog iranskog filozofa, medicinara, poete Abu Ali Ibn Sine (980 - 1037), poznatijeg kao Avicena. Mauzolej je izgrađen 1954. godine i ima izgled seldzučke grob kule. Osim njegovog groba tu se nalazi i mala muzejska postavka vezana za ovog velikana. Devojka koja radi u mauzoleju nas je provela kroz ceo kompleks i svojski se trudila da nam sve objasni. Sve vreme nas je pratio buljuk preglasne dece, koja su ovde došla organizovano sa svojom školom. Deci smo očito bili veća atrakcija od Avicene, pa su ih učitelji povremeno terali od nas da bi mogli išta da čujemo od onog što nam je pričala devojka, tj. vodič. Tokom obilaska ovog kompleksa upoznao sam se sa mladim bračnim parom Iranaca, koji su nas posle 15 minuta razgovora pozvali da im budemo gosti. Sledeći na redu bio je Sang e Šir, tj. još jedan ostatak stare Ekbatane. U pitanju je spomenik na kome je predstavljen lav. Odatle smo otišli do Borj e Korban, tj. do seldzučke grob kule iz XII veka. Kada smo završili sa današnjim razgledanjem Hamadana pronašli smo kafanu u kojoj smo uzeli današnju dozu kebaba.

[baki70]

09. 05. 2009.

Ujutro smo se dogovorili sa recepcionarkom da nam za 14 h naruči taksi kojim bi se odvezli do 230 km udaljenog Kazvina. Zatim smo krenuli u još jednu šetnju po Hamadanu. Ponovo smo svratili do mauzoleja Ester i Mordekaj. Ovaj put je bio otvoren, ali ni ovaj put nismo uspeli da uđemo unutra. Naime jedan dan nedeljno ulaz nije dozvoljen ne muslimanima, a mi smo došli upravo tog dana. Tačno u 14 h došao je taksi i krenuli smo ka Kazvinu. Posle nekih tri sata vožnje taksista nas je istovario na nekoj taksi stanici u predgrađu Kazvina. Malo smo se ubeđivali sa njim da treba da nas odveze do našeg hotela, ali on je nešto brbljao na farsiju, pošto nije znao ni reč engleskog i uporno nam pokazivao svoje tablice. Shvatio sam da on šatro ne sme sa hamadanskim tablicama da vozi po Kazvinu. Ko zna da li nas je vaćario ili ne, u svakom slučaju čim smo izvadili prtljag oko nas se stvorila gomila taksista i sa jednim smo se dogovorili za prevoz. Međutim, taj nije nikako uspevao da otvori svoj gepek. Uz pomoć par svojih kolega bezuspešno je pokušavao da ga otvori šrafcigerom, a zatim su pokušali da naše rančeve ubace u gepek kroz zadnja vrata. Kada ni to nisu uspeli stavili su naš prtljag na krov, ali mi nismo hteli da krenemo dok ga ne izvežu. Naravno nisu imali kanape. Krenula je jurnjava među kolegama da se nabavi nešto čime bi vezali naše stvari. Cela ta gungula je trajala dvadesetak minuta, dok nismo popizdeli, skinuli naše stvari i počeli da tražimo drugo vozilo. Ubrzo je došao taksi čiji je gepek mogao da se otvori i krenusmo ka hotelu Iran. Vožnja do našeg hotela je trajala, bogami, dvadesetak minuta. Smestili smo se u velikom, malo musavom, apartmanu. Posle odmora i kafice krenuli smo u obilazak ovog grada. Kazvin ima oko 350 000 stanovnika i nema neke posebno značajne kulturno istorijske znamenitosti. Mi smo ovde došli zbog posete Alamutu. Pomoću LP pronaćli smo turistički biro i tu se raspitali o našem, za sutra planiranom, izletu u Alamut. Devojke koje tamo rade su bile izuzetno ljubazne, dale su nam kartu Kazvina i okoline i objasnile nam kakve imamo mogućnosti za obilazak doline Alamut. Nešto jeftinije varijante su nam se učinile komplikovanim, te smo se odlučili da iznajmimo taksi preko našeg hotela za sutra.