Iran putopis

[baki70]

Na predlog, jednog člana našeg foruma reših da probam da napišem ovaj putopis. Putopis će biti bez slika, jer sam ih već dosta postavio u ft (da budem iskren ne bi se baš kladio da bi znao da ih ovde smestim). Neću vas mnogo daviti sa znamenitostima koje sam obilazio, jer ko hoće do tih podataka može lako da dođe. Probaću da vam dočaram kako sam ja video ovu zemlju, a možda će ovo pisanije koristiti nekom ko reši da ode do Irana. Ako vas budem smarao, recite da prestanem.

Elem, reših ja u Iran. Većina ljudi se čudila, ali ova ideja je naišla na plodno tlo kod dvojice mojih kolega. Dogovor je pao, počele su pripreme, nabavljen je LP, napravljena je maršuta. Zbo finansijske konstrukcije odlučili smo se za putovanje vozom do Istanbula, a odatle Transaazijskim vozom do Teherana. Nakon što smo sve isplanirali prešli smo na vađenje viza. Prvo smo predali dokumenta za iransku vizu i dobili je lako za nekih 12 dana. Sa iranskom vizom u pasošu krenuli smo na Turke. Tražili smo tursku tranzitnu vizu i dobili je uz pitanje začuđenog turskog konzula "Koji će te andrak u Iran". Inače turska viza je tada na granici koštala 10 eura, dok je u beogradskoj ambasadi jedan ulazak u "Dzumhurijet" koštao 33 eura, a viza za više ulazaka 66 eura. U to vreme nismo bili na belom Šengenu, pa se bugarska tranzitna viza mogla dobiti jedino ako vam se u pasošu nalazila turska viza. Ja sam predlagao da uzmemo multiplej tursku vizu, da se ne bi akali prilikom povratka na iransko turskoj granici (kasnije će se pokazati da je ovaj moj predlog bio na mestu). Zbog ukupne uštede od 22 eura, prihvatio sam predlog mojih saputnika, da platimo tursku vizu za jedan ulazak u zemlju, a da na povratku uzmemo na granici novu vizu za 10 eura. Nakon toga smo izvadili bugarsku vizu i na kraju smo kupili kartu Balkan fleksipas. To je karta za pet putovanja vozom tokom mesec dana i važi za sve balkanske zemlje. Koštala nas je 86 eura.

I konačno 20.04. 2009. godine izjutra krenuli smo vozom iz Beograda.Ja volim srpske vozove, spori su ali dostižni, musavi ali prazni, tako da možeš da se u njima raspištoljiš. A, pošto su prazni, sami smo u kupeu tako da je pušenje dozvoljeno. Klaj, klaj i stigosmo u bugarsku prestonicu. U Sofiji se ispostavilo da su zbog Uskrsa, sva spavaća kola za Istanbul zauzeta. Bilo je tu u čekaonici dosta putnika stranaca, koji su očajavali što nema slobodnih spavaćih kola. Mi smo otišli do naše kompozicije, pronašli pratioca voza i za čas se sa njim dogovorili. On nam je za skromnu nadoknadu (koju je naravno stavio sebi u dzep) oslobodio svoj kupe. Nismo bili ni na gubitku, pošto toliko otprilike i košta na šalteru doplata za spavaća kola. Dakle, mito funkcioniše u EU. Malo posle 19 h voz je krenuo ka Stambolu. Još po jedna kafa (tri u jedan, smućkan u maloj PVC flaši), po neka cigareta pa na spavanje.

[baki70]

Probudio sam se kada smo već stigli u predgrađa Istanbula. U 8 h iskrcali smo se na stanici Sirkeči, nekada poslednjoj stanici čuvenog Orijent ekspresa. Tu sam prvo razmenio koji evro u turske lire, a onda ranac na leđa i trajektom pređosmo u Aziju. Još u Beogradu smo rezervisali hotel Deniz (Kadikej). On nam je najviše odgovarao, jer se nalazi blizu železničke stanice Hajderpaša, odakle nam kreće voz za Teheran. Preporučujem ga, kao bazu, za sve koji planiraju da putuju vozom po azijskom delu Turske. U Istanbulu smo ostali dva dana, ali taj deo putopisa ću da skarabudzim, pošto je većini ljudi sve poznato u vezi ovog veličanstvenog grada. U 23 h , 22. 04. 2009. godine ukrcali smo se na voz i krenuli ka Teheranu.

Vožnja vozom. Vreme smo provodili u razgovoru, spavanju, cirkanju. Obedovali smo u vagon restoranu. Klopa nije mnogo skupa i nije loša. Sve je fino i uredno, porcije jesu male, ali kada se još po nešto naruči uz glavno jelo može da prođe. U restoranu gotovo da smo samo mi stranci hasali, dok su Iranci eventualno dolazili samo na piće. U vozu, tj vagon restoranu je bilo zabranjeno pušenje, međutim ja sam se odmah sprijateljio sa konobarima (zato što sam im bio dobra mušterija, tj zbog bakšiša), tako da je na moj sto uvek uz porudzbinu stizala i piksla. Tokom ovog drugog dana putovanja uspeli smo da napravimo pet sati kašnjenja. Najviše smo kasnili na prvoj deonici puta od Istanbula do Eskišehira. U toku današnjeg dana prošli smo kroz Ankaru, Kajzeri i Sivas od većih gradova.

24. 04. 2009.

Nastavlja se naša vožnja, koja začudo nikome od nas nije naporna. Voz je čist, sređen, kupe udoban, tursko osoblje fino i ljubazno. Naše malo društvo u kupeu je iskusno u putovanjima, a navikli smo se jedni na druge prilikom brojnih terena. Vreme nam je prolazilo u zafrkanciji, hasanju, kafenisanju, cirkanju i posmatranju jednoličnih, pustih anadolskih pejzaža. Osim nas u vozu je bilo još nekoliko stranaca i to : četiri Danca, jedna Engleskinja, koja je putovala sama i dvoje neidentifikovanih stranaca. Ostali putnici su bili Iranci. Svi su bili ok i stranci i Iranci. Prilikom prolaženja pored kupea u kojima su se nalazili Iranci često se čula pesma (veseo neki narod). Već sam spomenuo da sam bio dobar sa turskim konobarima, tako da sam naše telefone i druge punjače nosio na punjenje u vagon restoran, pošto utičnice u kupeima nisu radile. Verovatno su namerno isključene, jer ko zna šta bi sve Iranci spremali i kuvali da imaju struju. I tako, malo po malo, prošli smo Malatiju, Elazig, Mus. Ušli smo na teritoriju gde žive Kurdi i iz voza smo videli ozbiljne turske vojne formacije, tenkove, rovove, položaje sa vrećama peska itd. U vozu je bilo žandara sa dugim cevima. Negde oko 18 h stigli smo u Tatvan. Svi policajci na stanici su bili u pancirima i imali su automate.

[baki70]

Tatvan mi se dopao. Mesto je na obali jezera Van, koje je sa svih strana okruženo snežnim planinskim vrhovima. Iz daljine me je podsećalo na neko nordijsko ribarsko naselje. Konačno smo napustili turski voz i ukrcali se na trajekt. Dok je još bio dan muvali smo se po palubi i fotografisali iz sve snage fantastične planine koje su opkolile ovo jezero i grad Tatvan. Uskoro se lađa otisnula ka drugom kraju jezera, ka gradu Van. Brod je bio star i izanđao. Unutra se nalazila velika putnička prostorija sa sedištima kao u bioskopu i sa jednim šankom za kojim se služilo piće i neki sendviči. Pušenje unutra nije bilo dozvoljeno, te smo mi pušači tu naručivali kafe, a zatim ih nosili na palubu, gde smo mogli da ih ispijamo uz cigarete. U jednom momentu je jedam mladi Iranac ustao i zapevao neku njihovu pesmu, na šta su svi putnici počeli da ga prate i da tapšu u ritmu pesme. Dečko je imao stvarno dobar glas. Nakon njega jedan od Danaca je izvadio usnu harmoniku i zasvirao neku dansku veselu pesmicu. I njegov nastup je propraćen aplauzima. Inače tokom cele plovidbe turski konobar je kao na aukciji, sedeći za šankom, prodavao raznu robu. Vadio je artikal po artikal, visoko ga dizao iznad glave, a onda nešto bučno brbljao na turskom (ili možda na farsiju). Onda bi se oko njega okupili Iranci, tj. uglavnom Iranke i obavili bi kupovinu. Kako je završio sa prodajom neke robe, vadio bi iz šanka novi artikal i postupak bi se ponavljao. Dok sam posmatrao ovu trgovinu, najviše uspeha je imao sa prodajom limunove kolonjske vode i alve. Oko pola jedanaest stigli smo u Van, ukrcali se u iranski voz i krenuli ka Iranu. I ovaj voz je bio ok, mada mi je prijatnije bilo u turskom vozu. Pre ulaska u voz, sve Iranke su stavile marame na glavu (dosta je bilo sa raskalašnim ponašanjem). Takođe su i sve strankinje morale da pokriju glavu. Na turskom graničnom prelazu smo morali da izađemo da nam lupe pečate u pasoš. Pečate su udarali na dva šaltera. Jedan je bio za muškarce i ispred njega je bio red od dvadesetak metara, a drugi je bio za žene i tu je stajalo svega par dama. Po povratku u voz malo smo spavali, a malo su nas budili carinici i policajci.

25. 04. 2009.

I tako konačno smo ušli nu Iran u mestu Razi. Prvi veći grad kroz koji je prošao naš voz bio je Tabriz. Tu je voz nešto duže stajao, a potom smo nastavili put ka Teheranu. Dalje smo prošli pored slanog jezera Orumija. Predeli koje smo posmatrali su bili prilično pusti, bez zelenila i drveća, a kuće su bile uglavnom skromne, pravljene od ćerpiča. Uspeli smo da vidimo i neko nuklearno postrojenje (barem tako u Simpsonovima izgleda nuklearka). Pušenje je takođe bilo zabranjeno u vozu, ali se niko od konduktera nije bunio što šnjarimo u našem kupeu. U vagon restoranu sam kod konobara promenio nešto evra u rijale, tako da smo imali za klopu. Hrana je bila dobra, a porcije jače od turskih. I tako, klaj klaj stižemo do Teherana. Kroz predgrađa iranske prestonice prolazimo dugo i konačno posle 75 sati vožnje stižemo tačno u ponoć na železničku stanicu. Pre par dana smo iz voza telefonom rezervisali sobu u Firuzeh hotelu, koji se nalazi u centru grada. Na štajgi smo savatali taksi i krenuli ka našem hotelu. Ova noćna vožnja je bila nezaboravna. Taksista je vozio kao lud, a tako su vozili i svi ostali teheranski šoferi. Stigli smo u hotel i konačno dugo očekivano tuširanje i spavanje u pravom krevetu.

[hmmm]

Baki70 - drago mi je da si resio da napises ovaj putopis!!! Interesuje me (a sigurna sam i ostale) bas to kako si ti video, doziveo i 'osetio' ovu bogatu zemlju!!!

Kao 'zedna' sam procitala prva tri dela putopisa, i nestrplivo iscekujem ostatak! Jedno pitanje vezano za ovaj komentar - "Osim nas u vozu je bilo još nekoliko stranaca i to : četiri Danca, jedna Engleskinja, koja je putovala sama i dvoje neidentifikovanih stranaca" - posto znam da si putovao dosta po islamskim zemljama, da li si i ti primetio to da se uglavnom gde god da podjes nadje tako po jedna Engleskinja koja putuje sama??? Moracu jednog od ovih dana da pridjem jednoj i pitam je sta, kako i zasto, zivo me interesuje - jer, kao zensko, ne bih imala petlju da se sama uputim tek tako u tom delu sveta ... :-P

"Verovatno su namerno isključene, jer ko zna šta bi sve Iranci spremali i kuvali da imaju struju." ... hehehe!!! Sigurno!!!

"... često se čula pesma (veseo neki narod) ..." i "U jednom momentu je jedan mladi Iranac ustao i zapevao neku njihovu pesmu, na šta su svi putnici počeli da ga prate i da tapšu u ritmu pesme." - Super!

Jedva cekam nastavak!!

p.s. Obavezno da detaljno nastavis da opisujes i detalje vezane za dozvolu/zabranu pusenja i kafenisanja!!! Taj deo tvog iskustva ce dobro da nam dodje pri nasem putovanju - jer zaista nije nimalo zanemarljiv deo celokupnog iskustva, a uglavnom niko nista ne spominje!!! Ja pokusavam vec mesec dana da se mentalno pripremim za 6 sati cekanja na aerodromu u Istanbulu BEZ cigareta i naredni let od 13 sati koji me ceka ... i onda se pitaju zasto su neki putnici skloni cuvenom "air rage-u" ... hehehe ...

Pozdrav!

[baki70]

Hmmm drago mi je što ti se dopada ovaj moj putopis. Što se tiče tvog pitanja za Engleskinju, ova je konkretno bila ogromna i jača bar od polovine muške populacije na svetu. Šalim se, pa ne znam, ja najviše volim samostalna putovanja (bez agencija), tako da sam često sretao ljude koji sami putuju po belom svetu. Bilo ih je i muških i ženskih i svih mogućih godina. I ja lično često odem sam na neki put. Nije baš bez veze ono ,,najbolje se putuje kada putuješ sam". Što se tiče pušenja i putovanja, to po meni zaslužuje posebnu temu gde mi pušači možemo da se među sobom izjadamo i podelimo savete kako da se gde snađemo. Pozabaviću se ovim i u nastavku putopisa, jer mi ni na kraju puta nije bilo najjasnije kakav je u Iranu zakon što se tiče duvana. Nisam bio na istanbulskom aerodromu, ali valjda ima neka prostorija z pušače, na antalijskom aerodomu ima.

Izmenjeno 18 dec 2010 (DraganV)
Nema potrebe citirati ako se odgovara na prethodni post

[goca]

Lep i zanimljiv putopis,cekamo nastavak:D

[hmmm]

Hmmm drago mi je što ti se dopada ovaj moj putopis.

Hehehehe!!! Dzinovska Engleskinja putuje u Iran!!! Hehehe!!!

Slazem se sa tobom - samo samostalna putovanja! Nikada nismo isli preko agencija i uvek smo se super provodili i nista nam nije falilo. Sami u beli svet - i to je ok, i dragi i ja to stalno radimo (no dobro, nismo bas sami jer idemo zajedno). Vec pitam zato sto iz licnog iskustva ama na svakom nasem putovanju se zadesila po bar jedna Engleskinja, potpuno sama. Za veci deo sveta mi je to ok i nista cudno, i za Emirate, Bahrain, Jordan, Siriju, Oman, itd. Medjutim, upoznala sam i njih nekoliko (cak i zene u godinama, npr. 65-70) koje su same putovale za Jemen i Saudijsku Arabiju. U Jemen skoro da nije preporucljivo putovati uopste, a pogotovo ne kolima/autobusom preko granice kao sto je ova dama. Posle mi je TRI sata pricala o tome kako je mislila da ce joj tri puta na barikadama okoncati zivot, kako je cak i kroz feredzu mogla da oseti mrznju u pogledima (od nekih naoruzanih civila/vojnika, ne znam, nije ni ona znala), kako je zahvalna sto se u jednom komadu vratila i sto uopste moze o tom putu da mi prica!?! Pet dana nije oka sklopila, podocnjaci crni kao noc. A pred njen put, kada smo joj sasvim dobro-namerno predlagali da ne ide sama tek tako, vec da se organizuje i podje sa malom grupicom, vodicem, itd. - nista, nece ni da cuje! Hmmmmm??? Ova sto je planirala da se uputi u Saudiju nije u tom poduhvatu ni uspela - nisu zeleli da joj izdaju vizu.

Nekada u nekim situacijama i na neka mesta (a tu za mene spadaju Jemen, Saudija, Iran, Irak, Pakistan, Avganistan, Burma (Mjanmar), Sudan, Somalia, itd.) je jednostavno preporucljivo putovati malcice drugacije nego uobicajeno ... pogotovo ako si zenskog pola ... Jeste, muskarci i zene bi trebalo da budu 'jednaki' bar po pravima, sve je to lepo i uredu, ali bas ne prihvataju podjednako tu istinu svi narodi ovoga sveta ... ja se licno sluzim onim "better safe than sorry" ...

Jeste! Treba nam tacno to - cela tema posvecena posebno pusacima koji putuju!!! Da li zelis ti da je zapocnes ili cu ja? Sta mislis, u kom delu foruma da je zapocnemo? Opsta diskusija?

Ja se iskreno nadam da ima neka prostorija (mada mi se one prosto gade) ... ali koliko sam cula od nekoliko prijatelja ili je nema ili je toliko 'skrivena' da nisu mogli da je nadju ... svasta cemo da dozivimo ... Turci koji brane pusenje ...

Izmenjeno 18 dec 2010 (DraganV)

[lav]

Hehehe, pa nema, na istanbulskom aerodromu nema prostorije za pusace, tako da smo "provristali", jer smo kasnili s poletanjem... Sto se tice Irana, moj cale je bio i odusevljen je..., no vec u avionu zene stavljaju marame na glavu - jedan od razloga zbog kojih ja nikad tamo ne bih otisla. :D

[baki70]

Lep i zanimljiv putopis,cekamo nastavak:D

Hvala puno, evo nastavka.

26. 04. 2009.

Posle doručka i par kafa pravac grad. Već na startu naše šetnje suočili smo se sa prvim problemom, a to je bio prelazak preko teheranskih ulica. Trebalo nam je dosta vremena da savladamo tehniku prelaženja ovih haotičnih ulica. Pronašli smo menjačnicu i promenili evre u rijale. Zvanična iranska valuta je rijal, ali u praksi sve cene su izložene u tomanima. Jedan toman iznosi 10 rijala. Da stvar bude komplikovanija taksisti i trgovci često novčanicu od recimo 10 000 rijala (1000 tomana) nazivaju 1 homeini. Pošto smo se napunili kešom, prvo smo otišli do Nacionalnog muzeja Irana. Muzej je mali, ali odličan, a gužva je bila poprilična. Uspeli smo da relativno brzo ispregledamo čitavu postavku, a kolega je uspeo i da izfotografiše gotovo sve eksponate. Odmah pored zgrade ovog muzeja nalazi se Muzej islamskog perioda, koji je nažalost zbog rekonstrukcije bio zatvoren. Sledeći na redu bio je Muzej stakla i keramike. Simpatičan mali muzej sa predivnim primercima staklenih i keramičkih posuda iz raznih perioda. Zatim smo odlučili da odemo negde na kafu, što se pokazalo da i nije tako jednostavno. Dobro smo bazali gradom dok nismo našli mesto gde ima da se popije kafa i gde može da se puši. Pokazalo se da je u celom Iranu prilično teško naći lokal gde se služi nekakva, bilo kakva, kafa. Takođe gotovo u svim ugostiteljskim objektima pušenje ili nije bilo uobičajeno, ili je zabranjeno (nigde piksle na stolovima, niko ne puši)? Kako bilo, ja sam svugde pitao da li smem da zapalim i svugde su mi dozvolili. Kada smo konačno uspeli da isrčemo kafu i pošto smo malo predahnuli otišli smo do zgrade nekadašnje američke ambasade. Ova ambasada je poznata po držanju pedesetdvoje američkih diplomata kao taoce 444 dana. Za taoce taoce su uzeli samo muškarce, dok su žene, bolesne i crnce pustili. Sada je ova ambasada muzej pod nazivom ,, američki špijunski brlog (leglo),, Muzej je bio zatvoren, ali glavna atrakcija su antiamerički grafiti, tj. murali na zidanoj ogradi ove građevine. U Lonely Planet-u savetuju da se izbegava fotografisanje ovih grafita, ili bar da se bude diskretan. Ja nisam mogao da odolim, ali sam se trudio da budem neupadljiv. Nedaleko odavde nalazi se Šohada muzej, tj. Muzej mučenika, koji je posvećen palim borcima u Iračko Iranskom ratu. Kada smo već tu posetili smo i njega (a i da bi se sklonili od kiše koja je baš počinjala). Veći deo postavke čine vitrine u kojima se nalazi slika poginulog, zajedno sa nekim njegovim ličnim stvarima, ordenjem, delovima ratne opreme i slično. Često je u tim vitrinama izložena i krvava uniforma nastradalog. Neke vitrine su posvećene poginulim Jermenima, koji su se borili u Iranskoj vojsci i u njima su tekstovi na jermenskom pismu, a među ličnim stvarima stradalih često se nalazi i po neki krst. Posebno je morbidna fotografija na kojoj se slikala neka grupa od dvadesetak ratnika. Figure ljudi, koji su se tu slikali, a posle su poginuli tokom trajanja ovog rata, su na fotki zatamnjene, dok su nekim akterima sa slike zatamnjene: ruke, noge, šake, oči tj. delovi tela koje su izgubili na frontu. Jedan deo muzeja posvećen je ženama samoubicama u Palestini. Sledeći na redu bio je Nacionalni muzej dragulja. Muzej se nalazi u okviru zgrade banke i dnevno radi samo dva i po sata. Kada smo stigli do ovde već je bio ogroman red. Obezbeđenje je rigorozno, sve torbe, fotoaparate i mobilne morali smo da ostavimo napolje, a onda je usledio i detaljan pretres. Uspeli smo da uđemo, gurajući se sa gomilom Japanaca. Unutra je brdo nakita, sa čuvenim dijamantom Darija i Nur. Sve u svemu muzej me i nije nešto oduševio.

Pošto nam je prolazno vreme bilo odlično i pošto smo sve što smo planirali za danas već obišli odlučili smo da metroom odemo do mauzoleja Imama Homeinija. Metro je moderan i fin, a vožnja jeftina. Jedan broj vagona u svakoj kompoziciji je rezervisan samo za žene, mada koje hoće mogu da se voze sa zajedno sa muškarcima, dok muškarci ne mogu da uđu u te ženske vagone. Čim smo izašli iz podzemne železnice ugledali smo Homeinijev mauzolej. To je velika građevina sa 4 minareta, koji su visoki po 91 metar (Homeini umro u svojoj devedesetprvoj godini). Tu smo se malo promuvali pošto se mauzolej upravo renovirao i opet se metroom prevezli do obližnjeg Reja. Rej je sada deo Teherana, a u XI veku je bio vodeći grad u ovoj regiji. Posle nešto lutanja i posle malo raspitivanja uspeli smo da nađemo glavnu atrakciju Reja, mauzolej Imam Zadeh Šah e Abdal Azim. U pitanju je dzamija u kojoj se čuva neki sarkofag iz XIV veka, kao i kovčeg nekog Imama Hamzeha (Rezinog brata). Cela unutrašnjost dzamije je prekrivena malim komadićima ogledala, koji stvaraju ludi efekat. U vreme dok smo obilazili ovu bogomolju u toku je bila služba, pa nismo mogli unutra da fotografišemo. Na putu ka metrou prošli smo kroz živopisni bazar Reja. Po povratku u centar Teherana posvetili smo se traženju adekvatnog restorana gde će mo da večeramo. Možda je bilo oko osam uveče i svi restorani do kojih smo došli bili su zatvoreni. Posle sat vremena lutanja najzad smo našli otvorenu kafanu. Na meniu je bilo tri vrste kebaba: jagnjeći, pileći i kebab od mlevenog mesa. Posle obilne večere šta čovek drugo da radi u Teheranu, nego da ode na spavanje.

[baki70]

Pozdrav Lavu i Hmmm.

Iran po meni ne spada u te zemlje, mislim što se tiče nas putnika. Iran je apsolutno bezbedan, osim dve provincije na istoku uz granicu sa Afganistanom i Pakistanom, gde imaju problema sa švercerima droge i nekim sunitskim pobunjenicima (prema LP ovi sunitski pobunjenici se bave i švercom droge, a finansira ih i CIA). Ostatak Irana je verovatno bezbedniji od većine evropskih zemalja. Tamo kriminala gotovo da nema. Jedino treba poštovati par pravila i to je sve (kako se oblačiti, ne unositi alkohol i svinjske proizvode u zemlju, kako se ponašati). Tako da nema nikakvih problema da žena sama putuje. Čak ako recimo žena udje u prepun autobus, odmah će neki muškarac ustati da joj ustupi mesto itd. Rekao bi i da do sada nisam upoznao gotoljubivije ljude od Iranaca.

Što se tiče pušačke teme prepuštam tebi da je pokreneš.

[hmmm]

Jaoj, sada si mi svaku nadu ugasila!!!

Izmenjeno 18 dec 2010 (DraganV)

[baki70]

27. 04. 2009.

Ujutro smo otišli do Golestan palate. Ovaj kompleks je izgrađen tokom Kadzarskog perioda (1795 - 1925). Palata ko palata, nije mi bila nešto posebno interesantna. Najzanimljivija mi je bila zgrada u kojoj se nalazila etnografska postavka. Nakon što smo obavili i to opet smo metroom otišli do Reja. Tamo smo uzeli taksi i odvezli se do Gonbad e Toghoral, tj. do grob kule Togrul bega. To je 20 metara visoka kula bez krova i u njoj je sahranjen Togrul beg, seldzučki vladar koji je osvojio Iran. Ovde smo naišli na veoma srdačan doček od čuvara ovog spomenika, koji se sa nama ispozdravljao, izgrlio i isfotografisao. Tip je imao unakaženo lice, veštačku nogu, a i jedna ruka mu nije bila u redu. Nije znao engleski, ali nam je objasnio da je nastradao od bombe tokom Iračko Iranskog rata. Nakon razgledanja kule i dugog, da kažemo, razgovora opet smo se bog zna kako ispozdravljali i krenuli ka Kal e Tobarak. U pitanju je parćansko utvrđenje na jednom manjem brdu, do koga smo došli peške. Odatle smo se podzemnom železnicom vratili u centar Teherana. Dalje smo odlučili da taksijem odemo do Azadi tornja. To je gradska kapija u obliku obrnutog slova Y . Podignuta je 1971. godine i predstavlja simbol ovog grada. Nakon što smo kupili ulaznice, zajedno sa još par stranaca, sačekali smo vodiča, devojku koja nas je prvo liftovima sprovela do vrha tornja. Tu smo malo uživali u lepom pogledu i fotografisali Teheran, a onda smo se spustili dole gde nas je ova devojka sprovela kroz druge prostorije ove građevine. Tu su bile galerija sa modernim slikama, prodavnica suvenira, neki robot koji svira klavir, sve u svemu bezveze. Odatle smo uzeli taksi i odvezli se do trga Engelab. Usput nas je taksista pitao odakle smo? Kada smo mu odgovorili da smo iz Srbije tj. iz Srbistana, on je rekao "Serbia", a zatim prešao rukom preko grkljana pa rekao "Bosnia", tj. u prevodu Srbi ubijali Bosance. Moj ortak je odgovorio nešto tipa "Pa bio je rat", na šta je majstor uz pomoć par reči koje zna na engleskom odvratio "Serbia good, Bosnia bad". Ortak je opet počeo nešto tipa "Nisu ni Bosanci loši", ali taksista ga je prekinuo i rekao "Serbia good, Bosnia bad, America bombing Serbia, Serbia good, Bosnia bad". Kao što se dalo očekivati složili smo se sa našim vozačem i njegovim viđenjem rata u bivšoj Jugoslaviji. Na Engelab aveniji smo u nekom malom lokalu ručali kebabe od mlevenog mesa. Sa sve koka kolama račun je za nas trojicu iznosio 4 eura. Posle okrepljenja krenuli smo ulicom u kojoj su se nalazile knjižare i tu smo pazarili nešto literature. Inače u Teheranu su tako organizovane radnje da postoje ulice u kojima su gotovo samo prodavnice jedne vrste robe. Naš hotel se nalazio u ulici gde su bile radnje sa auto opremom. Tako postoje ulice gde se prodaje tehnika, lovačka i pecaroška oprema, gde su menjačnice, knjižare itd. Uveče smo išli na večeru, pa na kafu do našeg malog kafića i to je to za danas.

[goca]

Postaje sve zanimljivije:-P

[ALEKS_MKD]

Jako interesantna tema i putopis, samo tako produzi

Ja pokusavam vec mesec dana da se mentalno pripremim za 6 sati cekanja na aerodromu u Istanbulu BEZ cigareta i naredni let od 13 sati koji me ceka ...

Evo i radosne vesti, pre nekoliko meseci konacno su izgradili pusacku zonu na Istanbulskom Aerodromu (Ataturk) Ja stalno letim sa tog aerodroma,poslednji put prije 10 dana (pamtim dane kada se svuda pusilo po aerodromu, pa su onda ukinuli i mi smo bili primorani kaoi i svi turci da pusimo u WC-u e kad su turci skontali da nemogu da zaustave taj trend da se nigde nepusi tada su izgradili jedan balkon/terasu za nas pusace. Treba ti neko pokazati kako da stignes do te tarase zato sto nema nigde znak gde se nalazi smoking area. Zapamti gde se nalazi Burger King tu imas podvizne stepenice, popni se na sprat gore i sa leve strane ima veliki restoran, udji u taj restoran i videces pusacku zonu

Ja inace non stop putujem i prvo sta uradim kad sletim na bilo kom aerodromu, ja trazim pusacku zonu, bas se osecam ponekad diskriminirano ali sta ces.

[baki70]

Zahvaljujem se svima na pohvalama.

28. 04. 2009.

Za danas smo planirali da pre podne obiđemo teheranski bazar, a da popodne krenemo za Isfahan. Tako smo i uradili, međutim uskoro smo se smorili i odlučili da ranije završimo sa obilaskom bazara. Vratili smo se u hotel, spakovali se i taksijem otišli do centralne autobuske stanice. Stanica se nalazi u severnom, modernijem, delu grada. Usput smo videli i zgradu sa čuvenim muralom, na kome je američka zastava iz koje padaju bombe i natpis DOWN WITH USA. Inače, osim ovih ahtiameričkih grafita, na iranskim zgradama su česti crteži, tj. portreti ljudi u uniformama. To su verovatno slike poginulih boraca iz rata sa Irakom. Iranci neguju uspomene na svoje poginule ratnike i u nekoliko gradova sam video ulicu šehida, duž koje su postavljeni manji, da kažem, bilbordi na kojima su portreti poginulih vojnika iz tih mesta. Na stanici smo kupili karte za "Volvo" bus. Po Iranu voze dve vrste autobusa. Jedni su novi i moderni volvoi, drugi su prastari mercedesi. Ovi volvo autobusi su znatno skuplji, ali za naše pojmove i oni su vrlo jeftini. Recimo karta za Isfahan (440 km) koštala me je oko 5 eura, a uz to dobiješ i neke sokiće, čokoladice, kekse itd. Bus je krenuo u 12 h iz Teherana. Usput smo se često zaustavljali ispred nekih policijskih punktova, gde je šofer nosio tahograf na pregled. Verovatno vlasti pokušavaju na ovaj način da dovedu u red neverovatne iranske vozače. Na putu za Isfahan prošli smo pored grada Koma. Kom je, posle Mashada, drugi po važnosti sveti grad u Iranu. U ovom gradu je živeo Ajatolah Homeini (otuda mu ime Homeini), pre nego što je morao u egzil. Posle Koma napravili smo pauzu u nekom fensi restoranu, gde sam najzad popio dobru kafu. Oko pola sedam stigli smo u Isfahan. Taksijem smo otišli do ,,Amir Kabir,, hotela, u kome smo dan ranije rezervisali sobu uz pomoć menadzera ,,Firuzeh,, hotela. Soba koju smo dobili, bila je mala, ružna i prljava, ali jeftina. Posteljina je bila štrokava, ali nam je gazda hotela objasnio da im se posteljina suši i da će mo za par sati dobiti čistu. Pošto smo se malo odmorili izašli smo u grad do velikog Imamovog skvera (navodno je samo trg Tjenamen veći). Trg je stvarno izgledao moćno sa velikim bazenom i fontanom u sredini, sa prelepim plavim osvetljenim dzamijama (Imamova i Šeika Lotfolaha). Okolo skvera su radnje sa suvenirima, a na jednoj strani trga nastavlja se veliki Bazar e Bozorg. Nakon kratkog razgledanja trga otišli smo do obližnjeg restorana ,,Sofreh Haneh Sonati,,. Ovaj lokal je namenjen pre svega turistima. Enterijer je u stilu nekadašnjih hanova. Ne sedi se za stolovima, već u turskom sedu na niskim drvenim platformama, po kojima su poređani jastuci. Sve u svemu klopa je bila odlična i jeftina, usluga dobra, ambijent interesantan, tako da smo na kraju bili i siti i zadovoljni. Nakon večere jedan od mojih saputnika je otišao da internetiše, a nas dvojica smo krenuli negde na kafu. Dok smo se muvali po trgu prišao nam je neki mlađi tip, pitao odakle smo, zatim nam poželeo dobrodošlicu, a potom nam predložio da posetimo njegovu radnju sa tepisima. Stara trgovačka fora na Orijentu, međutim ovaj momak je bio pristojan i nije bio navalentan. Njega smo priupitali da li ima neki kafe blizu. Pošto Iranci kubure sa kafićima, tj nema ništa blizu, trgovac je predložio da nas odvede do čajkane, što smo prihvatili. Čajkana je bila jedna duguljasta, zagušljiva prostorija sa dva reda klupa, krcata raznim predmetima kao da je starinarnica. Zidovi se nisu mogli videti od raznih đinđuva, sablja, noževa, starih satova, drvenih budza koje se koriste za zurkaneh itd. Na svakom stolu se nalazio kalijan (nargile). Čajkana je bila puna i nije bilo drugih stranaca osim nas. Svi gosti sede, rame uz rame, na klupama koje su postavljene samo sa jedne strane, kao u školi. Naručili smo čaj, neki ušećereni krompir i kalijan. Čaj sam popio sa gnušanjem, jer ovaj napitak pijem, kao i svaki pravi Srbin, samo kad sam bolestan. Posebno mi je bilo drago što sam konačno pušio nargilu. Naime, putovao sam proteklih nekoliko godina po raznim islamskim zemljama (Maroko, Tunis, Egipat, Jordan, Sirija, Turska x 6) i nikako da je probam. S obzirom da je pušenje nargile, tj kalijana, nastalo u Iranu, a ovaj običaj su po arapskom svetu preneli Turci, eto ovo sam overio na samom izvorištu. Proveli smo neko vreme u ugodnom razgovoru sa našim prodavcem tepih, a kada smo pošli on je insistirao da svratimo do njegove radnje. Morali smo to da prihvatimo iako nismo imali namere da kupujemo tepihe, koliko zbog para, toliko što nam nije padalo na pamet da pored naših stvari teglimo i tepihe. Sproveo nas je kroz mračan, pust i prljav bazar. Onda je dozivao nekog mučenog čuvara, dok ga nije probudio. Čuvar nam je otvorio kapiju iza koje su radnje sa tepisima. Konačno smo ušli u njegovu prodavnicu i on nam je ubrzo ispričao o izradi čuvenih persijskih tepiha, bla, bla, bla, a mi smo se kao raspitivali o cenama i to je to. Na kraju smo stigli do hotela, naravno ništa od čistih čaršava.